Википедија

Ingmar Bergman

Ernst Ingmar Bergman (šved. Ernst Ingmar Bergman; Upsala, 14. jul 1918 — Faro, 30. jul 2007) bio je švedski filmski, pozorišni i televizijski režiser, scenarista i producent. Priznat je kao jedan od najveštijih i najuticajnijih filmskih režisera svih vremena.[1][2]

Ingmar Bergman
Bergman u toku produkcije Divljih jagoda 1957.
Lični podaci
Puno imeErnst Ingmar Bergman
Datum rođenja(1918-07-14)14. jul 1918.
Mesto rođenjaUpsala, Švedska
Datum smrti30. jul 2007.(2007-07-30) (89 god.)
Mesto smrtiFaro, Švedska
ZanimanjeFilmski režiser, scenarista i producent
Porodica
SupružnikElse Fišer (1943–45)
Elen Lundstrem (1945–50)
Gun Grut (1951–59)
Kabi Laretei (1959–69)
Ingrid fon Rosen (1971–95)
Rad
Aktivni period1944—2005
Potpis
Veza do IMDb-a

Režirao je preko 60 filmova i dokumentarnih filmova za bioskopska izdanja i televiziju, za koju je većinu napisao scenario. Takođe je režirao preko 1070 pozorišnih predstava. Glumci koji su glumili u njegovim filmovima su: Harijet Anderson, Liv Ulman, Gunar Bjernstrand, Bibi Anderson, Erland Josefson, Ingrid Tulin i Maks fon Sidou. Njegovi filmovi se obično bave smrću, bolešću, verom, izdajom, sumornošću i ludilom.

Mladost uredi

 
Mladi Bergman.

Ingmar Bergman je rođen u Upsali u Švedskoj kao sin Erika Bergmana, luteranskog sveštenika, a kasnije kapelana kralja Švedske i Karin, medicinske sestre koja je, takođe, imala valonske[3] korene. Odrastao je sa svojim starijim bratom Dagom i sestrom Margaritom okružen verskom slikom i diskusijom. Njegov otac je bio konzervativan parohijski sveštenik sa strogim roditeljskim vaspitavanjem. Ingmar je zatvaran u mračnim ormanima za "prekršaje", kao što je enureza. „Dok je otac propovedao, molio, pevao ili slušao“, Ingmar je napisao u svojoj autobiografskoj knjizi Čarobna lampa:

Posvetio sam interes misteriji crkvenog sveta malih lukova, debelih zidova, mirisu večnosti, obojenih sunčevih svetlosti iznad najčudnijih vegetacija srednjovekovnih slika i urezanih figura na plafonima i zidovima. Bilo je svega što jedna mašta može da poželi — anđeli, sveci, zmajevi, proroci, đavoli, ljudi.

Iako je odrastao u pobožnom luteranskom domaćinstvu, Bergman je kasnije izjavio da je veru izgubio u osmoj godini života i da se samo nagodio sa ovom činjenicom dok je režirao film Zimsko svetlo.[4] Bergmanovo interesovanje za pozorište i film počelo je rano: „U devetoj godini, menjao je olovne vojnike za čarobnu lampu, koja je promenila tok njegovog života. U toku godine, on je stvorio, igrajući se sa svojim igračkama, privatni svet u kojem se osećao potpuno kao kod kuće. Pravio je sopstvene dekoracije, marionete i svetlosne efekte dajući marionetama uloge u Strindbergovim pozorišnim komadima u kojima je on govorio u svim delovima.”

Godine 1936, u svojoj 18. godini, poslat je u Nemačku na letnji raspust sa porodičnim prijateljima. Prisustvovao je mitingu nacista u Vajmaru na kojem je video Adolfa Hitlera.[5] Kasnije je napisao u Čarobnoj lampi o poseti Nemačkoj, opisujući kako je nemačka porodica stavila portret Adolfa Hitlera na zid iznad njegovog kreveta i da je „mnogo godina bio na strani Hitlera, oduševljen njegovim uspehom i tužan zbog njegovih poraza.“ Bergman je prokomentarisao da je „Hitler bio neverovatno harizmatičan. Elektrifikovao je publiku... Nacizam koji sam video izgledao je zabavno i mladalački“.[6] Bergman je služio dva od pet meseci obaveznog vojnog roka.[7]

Godine 1937. upisao je umetnost i književnost na Stokholskom univerzitetu. Većinu vremena proveo je u studentskom pozorištu i postao je "pravi filmski zavisnik".[8] Iako nije diplomirao, napisao je brojne pozorišne predstave, kao i opere, i postao asistent režisera u pozorištu. 1942. godine ponuđeno mu je da režira jednu od svojih predstava, Kasparova smrt. Predstavu su videli članovi Svensk Filmindustri produkcijske kuće, koji su zatim Bergmanu ponudili mesto scenariste. 1943. godine oženio je Elsu Fišer.

Karijera uredi

Filmski rad uredi

Bergmanova filmska karijera počela je 1941. sa njegovim preuređenim scenarijima, ali njegov prvi uspeh bio je 1944. kada je napisao scenario za Mučenje, fulm u režiji Alfa Šeberga. Uporedo sa pisanjem scenarija, takođe je dobio mesto asistenta režisera za film. U svojoj drugoj autobiografskoj knjizi, Slike: Moj život u filmu, Bergman opisuje snimanje spoljašnosti kao njegov stvarni filmski rediteljski debi.[9] Međunarodni uspeh ovog filma daje Bergmanu prvu priliku da režira godinu dana kasnije. Tokom narednih deset godina, režirao je i napisao više od deset filmova uključujući Zatvor iz 1949, Strugotine i šljokice i Leto sa Monikom oba filma iz 1953. godine.

 
Ingmar Bergman i Viktor Šestrem na snimanju Divljih jagoda 1957. godine.

Bergmanov prvi ostvareni svetski uspeh je film Osmesi letnje noći iz 1955, koji je dobio nagradu Najbolji poetski humor i bio nominovan za Zlatnu palmu naredne godine. Uspeh je praćen filmovima Sedmi pečat i Divlje jagode, prikazani u Švedskoj 1957. godine. Sedmi pečat je dobio specijalnu nagradu žirija i bio nominovan za Zlatnu palmu u Kanu, a Divlje jagode brojne nagrade za Bergmana i Viktora Šestrema. Odd početka 1960-ih, većinu svog života proveo je na švedskom ostrvu Faro, gde je snimio nekoliko filmova.

U ranim 1960-im režirao je tri filma koji istražuju temu vere i sumnje u Boga Kroz mračno staklo iz 1961, Zimsko svetlo iz 1962. i Tišina iz 1963. godine. Kritičari su stvorili utisak da je zajednička tema u ova tri filma napravila od njih trilogiju ili sinematski triptih. Bergman je u početku odgovorio da nije imao nameru da od ova tri filma napravi trilogiju i da nije mogao da vidi bilo kakve zajedničke motive u njima, ali je kasnije izgledalo da je usvojen utisak, sa nekim dvosmislenostima.[10] 1964. godine snimio je Sve te žene, parodiju filma Osam i po.[11]

Godine 1966. režirao je Personu, film za koji on smatra da je jedno od njegovih najznačajnijih dela. Dok je šokantno eksperimentalni film dobio nekoliko nagrada, mnogi smatraju film njegovim remek-delom. Ostali značajni filmovi iz perioda uključuju Devičanski izvor iz 1960, Vučje vreme, Sram oba filma iz 1968. i Strast iz 1969. godine. Filmove koje je snimao za švedsku televiziju su Prizori iz bračnog života iz 1973. i Čarobna frula iz 1975. godine.

Nakon njegovog hapšenja 1976. zbog utaje poreza, Bergman je izjavio da više neće snimati filmove u Švedskoj. Zatvorio je filmski studio na ostrvu Faro i otišao je u izgnanstvo. Ukratko je razmotrio mogućnost da radi u Americi i njegov sledeći film, Zmijsko jaje iz 1977. godine je bio u nemačko-američkoj produkciji i njegov drugi film na engleskom jeziku (prvi je bio Dodir iz 1971). Godinu dana kasnije snimio je film Jesenja sonata u glavnoj ulozi sa Ingrid Bergman. Drugi film koje je režirao je Iz života marioneta iz 1980. godine u britansko-nemačkoj produkciji.

Godine 1982. privremeno se vratio u domovinu da režira Fani i Aleksandar. Bergman je izjavio da će film biti njegov poslednji film, i da će se posle toga preokrenuto pozorišnoj režiji. Od tada, napisao je nekoliko filmskih scenarija i režirao brojne televizijske specijale. Kao i kod prethodnog rada za televiziju, neke od tih produkcija su kasnije izdate za pozorište. Poslednji takav rad bio je Sarabanda iz 2003. godine, nastavak serije Prizori iz bračnog života; imao je 84 godina kada je režirao film.

 
Ingmar Bergman i njegov dugogodišnji snimatelj Sven Nikvist tokom produkcije filma Kroz mračno staklo (1960).

Repertoarna družina uredi

 
Veliki broj Bergmanovih scena snimljen je u Filmstaden studiju severno od Stokholma.

Bergman je okupio ličnu "repertoarnu družinu" švedskih glumaca koje je često angažovao u filmovima, uključujući Maksa fon Sidoua, Bibi Anderson, Harijet Anderson, Erlanda Josefsona, Ingrid Tulin, Gunel Lindblom, Bengta Ekerota, Endersa Eka i Gunara Bjernstranda, od kojih su svi glumili u bar pet Bergmanovih filmova. Norveška glumica Liv Ulman, koja se pojavila u devet Bergmanovih filmova i na jednom TV filmu (Sarabanda), bila je posljednja koja se pridružila družini (1966. u filmu Persona), a posle je postala najbliža Bergmanova saradnica, umetnički i lično. Zajedno su dobili ćerku, Lin Ulman (rođena 1966).

Bergman je 1953. godine započeo saradnju sa svojim snimateljem Svenom Nikvistom. Obojica su razvila i zadržala odličan radni odnos zbog čega Bergman nije morao brinuti oko kompozicije kadra sve do dana pre nego što se snimi. Na jutarnjem snimanju, kratko bi se obratio Nikvistu oko ugođaja i kompozicije kojima se nadao, te ostavio Nikvistu da radi bez ometanja ili komentara.

Finansiranje uredi

Prema Bergmanovim rečima, nikada nije imao problema sa finansiranjem. Naveo je dva razloga: prvi, to što nije živio u SAD, koje je video kao opsednute zaradom; i drugo, to što su njegovi filmovi bili niskobudžetni. (Krici i šaputanja, na primer, su dovršeni sa oko 450.000 dolara, dok su Prizori iz bračnog života, šestodelni televizijski film, koštali samo 200.000 dolara.)[12]

Tehnika uredi

Bergman je često sam pisao svoje scenarije, razmišljajući o njima mesecima ili godinama pre početka procesa pisanja, koji je smatrao dosadnim. Njegovi rani filmovi su pažljivo strukturirani, te su temeljeni na njegovim pozorišnim komadima ili scenarijima koje je napisao u saradnji sa drugim autorima. Bergman je izjavio da je u svojim kasnijim radovima dopuštao svojim glumcima da ostvare svoje vizije koje nisu bile u skladu sa njegovima, naglasivši da su rezultati često bili "katastrofalni" kad to ne bi učinio. Kako je njegova karijera napredovala, Bergman je sve više dopuštao glumcima da improviziraju u svojim dijalozima. U svojim posljednjim filmovima je napisao samo ideje informisajući o sceni i dopuštao glumcima da odluče o konačnim dijalozima. Nakon što bi pregledao grube snimke, Bergman je naglašavao važnost da se bude kritičan, ali neemotivan, tvrdeći da se pitao ne da li je njegov rad sjajan ili užasan, nego da li je dovoljan ili bi trebalo da bude ponovo snimljen.[12]

 
Bergman i glumica Ingrid Tulin tokom produkcije filma Tišina 1963. godine.

Teme uredi

Bergmanovi filmovi često govore o egzistencijalnim pitanjima smrtnosti, usamljenosti i veri. Iako su njegove teme misaone, seksualna želja se često nalazila na istaknutom mestu, bilo da je okruženje bilo srednjovjekovna kuga (Sedmi pečat), život imućne porodice početkom 20. veka (Fani i Alexandar) ili savremeno otuđenje (Tišina). Njegovi ženski likovi obično su svesniji svoje seksualnosti nego muški, te je se ne boje izraziti. U intervjuu za Plejboj 1964. godine Bergman je rekao: „Manifestacija seksualnosti je jako važna, te posebno meni, iznad svega, ne želim snimati tek intelektualne filmove. Želim da publika oseti moje filmove. To je za mene mnogo važnije nego da ih razumije.“ Film, kaže Bergman, je bila njegova zahtevna ljubavnica.

Bergmanovi pogledi na svoju karijeru uredi

Kad su ga pitali o njegovim filmovima, Bergman je rekao da Zimsko svetlo[13], Persona i Krici i šaputanja drži svojim najboljim filmovima, iako je u intervjuu 2004. rekao kako je bio "deprimiran" svojim filmovima te da ih više nije mogao gledati.[14] U ovim filmovima, rekao je, uspeo je dovesti medijum do njegovih granica. Bergman je u više prilika izjavio (na primer u knjizi intervjua Bergman na Bergmanu) da je Tišina označila kraj ere kad su religijska pitanja zauzimala istaknuto mesto u njegovim filmovima.

Pozorišni rad uredi

Iako je Bergman poznat po svom doprinosu u filmu, celi svoj život bio je aktivan i plodan kao pozorišni režiser. Tokom studija na univerzitetu u Stokholmu, postao je aktivan u svom studentskom pozorištu, gde je ubrzo stekao ime. Nakon diplome prvo je radio kao režiser-pripravnik u Stokholmskom pozorištu. Sa 26 godina postao je najmlađi rukovodilac pozorišta u Evropi u pozorištu u Helsingborgu. U Helsingborgu je ostao 3 godine, a nakon toga postao je režiser u pozorištu u Geteborgu od 1946. do 1949. godine.

Godine 1953, postao je režiser gradskog pozorišta u Malmeu i tamo ostao sledećih sedam godina. Mnogi od njegovih slavnih glumaca bili su ljudi sa kojima je počeo da radi u pozorištu, a deo ljudi iz "Bergmanove trupe" iz filmova iz šezdesetih došlo je iz gradskog pozorišta u Malmeu (Maks fon Sidou, na primer). Od 1960. do 1966. radio je kao režiser Kraljevskog dramskog pozorišta u Stokholmu, gde je započeo dugogodišnju saradnju sa koreografom Donijom Fjuer.

Nakon što je napustio Švedsku zbog incidenta sa utajom poreza, bio je režiser Minhenskog Residenz pozorišta (1977—1984). Ostao je aktivan u pozorištu tokom celih devedesetih, a poslednja produkcija bila je Ibzenova Divlja patka u Kraljevskom dramskom pozorištu 2002. godine.

Optužbe za utaju poreza uredi

Dana 30. januara 1976. godine, dok je održavao probu Ples smrti Augusta Strindberga u Kraljevskom dramskom pozorištu, uhapšen je i optužen za utaju poreza. Događaj se kobno odrazio na Bergmana. Zbog poniženja je doživio živčani slom te je hospitalizovan u stanju teške depresije.

Istraga se fokusirala na navodnu transakciju od 500.000 švedskih kruna 1970. između Bergmanove švedske kompanije Cinematograf i njene švajcarske podružnice Persona, koja je uglavnom služila za isplatu honorara stranim glumcima. Bergman je 1974. likvidirao kompaniju u Švajcarskoj nakon upozorenja Švajcarske centralne banke i naknadno prijavio porez. 23. marta 1976. specijalni tužilac Anders Nordenadler je odbacio optužbe protiv Bergmana, rekavši da navodni "kriminal" nema zakonske osnove, te ga uporedio sa slučajem "podizanja optužnice protiv osobe koja krade vlastiti auto".[15] Generalni direktor Švedske porezne uprave, Gesta Ekman, branio je propalu istragu, govoreći da se istraga bavila ozbiljnim zakonskim materijalom te da se prema Bergmanu odnosilo kao prema svakom drugom osumnjičenom. Izrazio je žaljenje nakon što je saznao da je režiser napustio zemlju, nadajući se da je Bergman "snažnija" osoba sada kad je istraga pokazala da nije učinio ništa pogrešno.[16]

Iako su optužbe odbačene, Bergman je i dalje bio neutešan, bojeći se da se nikad više neće vratiti režiranju. Na kraju se oporavio od šoka, ali uprkos molbama švedskog premijera Ulofa Palmea, visokih javnih figura, i vođa filmske industrije, zakleo se da se nikad više neće vratiti u Švedsku. Zatvorio je svoj studio na ostrvu Faro, otkazao dva najavljena filma i otišao u samovoljni egzil u Minhen u Njemačkoj. Hari Šein, direktor Švedskog filmskog instituta, procenio je trenutnu štetu prouzrokovanu Bergmanovim egzilom na deset miliona švedskih kruna i stotine izgubljenih poslova.[17]

Povratak uredi

Iako je nastavio da deluje iz Minhena, sredinom 1978. Bergman je nadvladao svoju ogorčenost prema Švedskoj vladi. U julu te godine se vratio u Švedsku, proslavivši 60. rođendan na Farou i delomično nastavio da radi kao režiser u Kraljevskom dramskom pozorištu. Kako bi odao počast njegovom povratku, Švedski filmski institut je uveo Nagradu Ingmar Bergman za životna dostignuća na području filma.[18] Ipak, ostao je u Minhenu do 1984. U jednom od posljednjih intervjua sa Bergmanom, vođenom 2005. na ostrvu Faro, Bergman je rekao da je uprkos aktivnosti u egzilu, izgubio osam godina svog profesionalnog života.[19]

Od režiranja se povukao krajem 2003. U oktobru 2006. teško se oporavljao od operacije kuka. Umro je mirno u snu,[20] u svom domu na Farou, 30. jula 2007, u 89 godini života,[21] isti dan kad je umro još jedan slavni režiser, Mikelanđelo Antonioni. Sahranjen je na ostrvu 18. avgusta 2007. na privatnoj ceremoniji. Mesto na groblju na ostrvu Faro pripremljeno je za njega pod strogom tajnom. Iako je sahranjen na ostrvu Faro, njegovo ime i datum rođenja upisan je pod imenom njegove supruge na grublju u Roslagsbrou, nekoliko godine pre njegove smrti.

Švedska banka je 6. aprila 2011. najavila da će se Bergmanov lik pojaviti na novčanici od 200 kruna i da će biti izdata 2014. ili 2015. godine.[22]

Neobjavljeni projekti uredi

Kada je Bergman umro, velika arhiva projekata donirana je Švedskom filmskom institutu. Među projektima su nekoliko neobjavljenih i nedovršenih scenarija za pozorište i film. Predstava pod nazivom Ljubav bez ljubavnika i sa napomenom potpuna katastrofa! na koverti, nikada nije izvedena; radnja predstave je o režiseru koji nestaje i uredniku koji pokušava da završi posao koji je on ostavi nedovršen. Ostali otkazani projekti uključuju scenario za pornografski film koji je Bergman napustio misleći da neće još dugo da živi, predstava o kanibalu, film o Isusu, film o Veseloj udovici i predstava pod nazivom Od sperme do aveta.[23]

Porodica uredi

 
Grob Ingmara Bergmana i njegove žene, Ingrid fon Rosen.

Bergman se ženio pet puta:

  • 25. marta 1943 — 1945, sa Elsom Fišer, koreografkinjom i plesačicom (razvod). Deca:
    • Lena Bergman, glumica, rođena 1943.
  • 22. jul 1945 — 1950, sa Elenom Lundstrem, koreografkinjom i filmskim režiserom (razvod). Deca:
    • Eva Bergman, filmski režiser, rođena 1950,
    • Jan Bergman, filmski režiser (1945—2000), i
    • blizanci Mats i Ana Bergman, oboje glumci i filmski režiseri, rođeni 1948.
  • 1951 — 1959, sa Gunom Grut, novinarkom (razvod). Deca:
    • Ingmar Bergman mlađi, avio kapetan, rođen 1951.
  • 1959 — 1969, sa Kabi Laretei, pijanistkinjom (razvod). Deca:
    • Danijel Bergman, filmski režiser, rođen 1962.
  • 11. novembar 1971 — 20. maj 1995, sa Ingrid fon Rosen. Deca:
    • Marija fon Rosen, pisac, rođena 1959.

Prva četiri braka okončana su razvodom, dok je poslednji okončan smrću njegove žene od raka želuca 1995. godine. Pored njegovih brakova, Bergman je imao ljubavne veze sa glumicama Hariet Anderson (1952—1955), Bibi Anderson (1955—1959), i Liv Ulman (1965—1970) sa kojom ima ćerku Lin Ulman. Ukupno, Bergman ima devetoro dece, od koje je jedno umrlo pre njega. Bergman je bio oženjen sa svim majkama svoje dece osim sa Liv Ulman. Njegova ćerka sa njegovom poslednjom suprugom, Ingrid fon Rosen, je rođena dvanaest godina pre njihovog braka.

Kolegijalna kritika i uticaj uredi

 
Bista Ingmara Bergmana u aleji velikana u Kjelcu, Poljska.

Mnogi režiseri su pohvalili Bergmana, a neki su naveli njegov rad kao uticaj na svoje radove:

  • Andrej Tarkovski navodi Bergmana i Roberta Bresona kao svoja dva omiljena režisera: „Ja sam samo zainteresovan za stavove dve osobe: jedna osoba je Breson, a druga Bergman.” Bergmanov uticaj je bio takav da je Tarkovskijev poslednji film snimljen u Švedskoj u saradnji sa Svenom Nikvistom, Bergmanovim dugogodišnjim snimateljem i Erlandom Josefsonom, Bergmanovim omiljenim glumcem. Bergman je isto tako imao veliko poštovanje prema Tarkovskom, navodeći: ”Tarkovski je za mene najbolji režiser.”[24]
  • Pedro Almodovar[25]
  • Žan-Lik Godar[26]
  • Robert Altman[27]
  • Olivije Asajas[28]
  • Fransis Ford Kopola[29] je izjavio: „Moj omiljeni režiser svih vremena jer je on oličenje strasti, emocija i ima toplinu.”
  • Giljermo del Toro je rekao: „Bergman kao basnopisac — moj omiljen — je apsolutno očaravajući.”[30]
  • Asgar Farhadi[traži se izvor]
  • Tod Fild[31] je izjavio: „Bio je čovek koji gradi akvadukt naše kinematografije.”
  • Vudi Alen[32] navodi Bergmana kao „verovatno najboljeg filmskog umetnika od pronalaska filmske kamere.”[33]
  • Kšištof Kišlovski[34] je izjavio: „Ovaj čovek je jedan od nekoliko filmskih režisera — verovatno jedini na svetu — koji je rekao toliko o ljudskoj prirodi kao Dostojevski i Kami.”
  • Stenli Kjubrik[35] je izjavio: „Verujem da su Ingmar Bergman, Vitorio De Sika i Federiko Felini jedina tri režisera u svetu koja nisu samo umetnički oportunisti. Pod ovim mislim da oni ne sede i ne čekaju dobru priču da naprave film. Oni imaju tačku gledišta koja je izražena iznova i iznova u njihovim filmovima, i oni sami pišu ili imaju napisane materijale za njih.”
  • Ang Li je izjavio: „Za mene je Bergman najbolji režiser od svih.”[36]
  • Fransua Ozon[28]
  • Pak Čan Uk[28]
  • Erik Romer je izjavio: „Sedmi pečat je najlepši film svih vremena.”[28]
  • Maržan Satrapi[28]
  • Mamoru Oši[37]
  • Pol Šreder je izjavio: „Ne bih napravio neki od mojih filmova ili napisao scenario kao što je Taksista da nije bilo za Ingmara Bergmana. Ono što je on ostavio je nasleđe veće nego od bilo kog režisera. Izvanredna stvar koja će ostati upamćena po Bergmanu je da je on učinio više nego bilo ko drugi da bioskop postane lični medijum i introspektivna vrednost.”[38]
  • Martin Skorseze je rekao: ”Ako ste bili živi pedesetih i šezdesetih godina i želeli da napravite film, ne vidim kako ne možete biti po uticajem Bergmana.”[39]
  • Stiven Spilberg je izjavio: „Njegova ljubav prema filmu skoro mi daje grižu savest.”[40]
  • Satjađit Raj[41] je izjavio: „Bergman je taj kojim sam i dalje opčinjen. Mislim da je izvanredan.”
  • Andre Tešine[28]
  • Liv Ulman[42]

Nagrade uredi

Oskar uredi

Bergman je 1971. godine dobio memorijalnu nagradu "Irving Talberg" za životno delo na dodeli Oskara. Tri njegova filmova osvojila su "Oskara" za najbolji strani film. Lista njegovih nominacija i nagrada je sledeća:

BAFTA nagrade uredi

Berlinski filmski festival uredi

Nagrada Cezar uredi

Kanski filmski festival uredi

Nagrada Zlatni globus uredi

Nagrada Zlatna buba uredi

Ostale nagrade i priznanja uredi

  • Strani počasni član Američke akademija umetnosti i nauke, 1961
  • Nagrada Doroti i Lilijan Giš, 1995
  • Komandir legije časti, 1985

Izložbe uredi

  • Ingmar Bergman: Stvaralac slike,[43] Moskovska kuća fotografije
  • Ingmar Bergman: Čovek koji je postavljao teška pitanja,[44] Moskovska kuća fotografije

Filmografija uredi

Reditelj uredi

  • 1946 - Det regnar på vår kärlek (Man with an Umbrella)
  • 1946 - Kris (Crisis)
  • 1947 - Skepp till India land (A Ship Bound for India)
  • 1948 - Hamnstad (Port of Call)
  • 1948 - Musik i mörker (Music in Darkness)
  • 1949 - Fängelse (The Devil's Wanton)
  • 1949 - Törst (Thirst)
  • 1950 - Sånt händer inte här This Can't Happen Here)
  • 1950 - Till glädje (To Joy)
  • 1951 - Sommarlek (Summer Interlude)
  • 1952 - Kvinnors väntan (Secrets of Women)
  • 1953 - Gycklarnas afton (The Naked Night)
  • 1953 - Sommaren med Monika (Лето с Моником)
  • 1954 - Lektion i kärlek, En (A Lesson in Love)
  • 1955 - Kvinnodröm (Dreams)
  • 1955 - Sommarnattens leende (Осмеси у летњој ноћи)
  • 1957 - Bakomfilm smultronstället
  • 1957 - Herr Sleeman kommer
  • 1957 - Sjunde inseglet, Det (Седми печат)
  • 1957 - Smultronstället (Дивље јагоде)
  • 1958 - Ansiktet (The Magician)
  • 1958 - Nära livet (Brink of Life)
  • 1958 - Rabies
  • 1958 - Venetianskan
  • 1960 - Djävulens öga (The Devil's Eye)
  • 1960 - Jungfrukällan (The Virgin Spring)
  • 1960 - Oväder
  • 1961 - Såsom i en spegel (Through a Glass Darkly)
  • 1963 - Drömspel, Ett
  • 1963 - Nattvardsgästerna (Зимска светлост)
  • 1963 - Tystnaden (Тишина)
  • 1964 - För att inte tala om alla dessa kvinnor (Now About These Women)
  • 1965 - Don Juan, (TV serija)
  • 1966 - Persona
  • 1967 - Stimulantia
  • 1968 - Skammen (Shame)
  • 1968 - Vargtimmen (Hour of the Wolf)
  • 1969 - Fårödokument 1969
  • 1969 - Passion, En (Страст)
  • 1969 - Riten (The Ritual)
  • 1971 - Beröringen (The Touch)
  • 1972 - Viskningar och rop (Крици и шапутања)
  • 1973 - Scener ur ett äktenskap (Призори из брачног живота)
  • 1974 - Misantropen
  • 1975 - Trollflöjten (Чаробна флаута)
  • 1976 - Ansikte mot ansikte (Face to Face)
  • 1977 - The Serpent's Egg
  • 1978 - Höstsonaten (Јесења соната)
  • 1979 - Fårö-dokument 1979
  • 1980 - Aus dem Leben der Marionetten (From the Life of the Marionettes)
  • 1982 - Fanny och Alexander (Fani i Aleksandar)
  • 1983 - Hustruskolan
  • 1984 - Efter repetitionen (After the Rehearsal)
  • 1984 - Karins ansikte (Karin's Face)
  • 1986 - Dokument Fanny och Alexander (The Making of Fanny and Alexander)
  • 1986 - Två saliga, De
  • 1992 - Markisinnan de Sade
  • 1993 - Backanterna
  • 1995 - Sista skriket (The Last Gasp)
  • 1997 - Larmar och gör sig till (In the Presence of a Clown)
  • 2000 - Bildmakarna
  • 2003 - Saraband

Pisac uredi

  • 1944 - Hets (Torment)
  • 1946 - Det regnar på vår kärlek (Man with an Umbrella)
  • 1946 - Kris (Crisis)
  • 1947 - Kvinna utan ansikte (Woman Without a Face)
  • 1947 - Skepp till India land (A Ship Bound for India)
  • 1948 - Eva
  • 1948 - Hamnstad (Port of Call)
  • 1948 - Musik i mörker (Music in Darkness)
  • 1949 - Fängelse (Prison)
  • 1950 - Medan staden sover (While the City Sleeps)
  • 1950 - Till glädje (To Joy)
  • 1951 - Frånskild (Divorced)
  • 1951 - Sommarlek (Summer Interlude)
  • 1952 - Kvinnors väntan (Secrets of Women)
  • 1953 - Gycklarnas afton (The Naked Night)
  • 1953 - Sommaren med Monika (Summer with Monika)
  • 1954 - Lektion i kärlek, En (A Lesson in Love)
  • 1955 - Kvinnodröm (Dreams)
  • 1955 - Sommarnattens leende (Smiles of a Summer Night)
  • 1956 - Sista paret ut (Last Pair Out)
  • 1957 - Nattens ljus (Night Light)
  • 1957 - Sjunde inseglet, Det (The Seventh Seal)
  • 1957 - Smultronstället (Wild Strawberries)
  • 1958 - Ansiktet (The Magician)
  • 1958 - Nära livet (Brink of Life)
  • 1960 - Djävulens öga (The Devil's Eye)
  • 1961 - Lustgården (The Pleasure Garden)
  • 1961 - Såsom i en spegel (Through a Glass Darkly)
  • 1963 - Nattvardsgästerna (Winter Light)
  • 1963 - Trämålning
  • 1963 - Tystnaden (The Silence)
  • 1964 - För att inte tala om alla dessa kvinnor (Now About These Women)
  • 1966 - Persona
  • 1967 - Stimulantia
  • 1968 - Skammen (Shame)
  • 1968 - Vargtimmen (Hour of the Wolf)
  • 1969 - Passion, En (The Passion of Anna)
  • 1969 - Riten (The Ritual)
  • 1970 - Reservatet
  • 1970 - The Lie
  • 1971 - Beröringen (The Touch)
  • 1972 - Viskningar och rop (Cries and Whispers)
  • 1973 - Scener ur ett äktenskap (Scenes from a Marriage)
  • 1976 - Ansikte mot ansikte (Face to Face)
  • 1977 - A Little Night Music
  • 1977 - The Serpent's Egg
  • 1978 - Höstsonaten (Autumn Sonata)
  • 1980 - Aus dem Leben der Marionetten (From the Life of the Marionettes)
  • 1982 - Fanny och Alexander (Fanny and Alexander)
  • 1984 - Efter repetitionen (After the Rehearsal)
  • 1984 - Karins ansikte (Karin's Face)
  • 1986 - Dokument Fanny och Alexander (The Making of "Fanny and Alexander")
  • 1990 - A Little Night Music
  • 1991 - "Goda viljan, Den" (mini TV serija)
  • 1992 - Goda viljan, Den (The Best Intentions)
  • 1992 - Markisinnan de Sade
  • 1992 - Söndagsbarn (Sunday's Children)
  • 1995 - Sista skriket (The Last Gasp)
  • 1996 - Enskilda samtal (Private Confessions)
  • 1997 - Larmar och gör sig till
  • 2000 - Trolösa (Faithless)
  • 2002 - Persona
  • 2003 - Saraband
  • 2005 - Bergmanova sonata

Glumac uredi

  • 1944 - Hets (Torment - Voice on the radio)
  • 1947 - Skepp till India land (A Ship Bound for India - Man wearing a beret at the funfair)
  • 1949 - Törst (Thirst - Train passenger)
  • 1950 - Till glädje (To Joy - Expecting father at the maternity ward)
  • 1952 - Kvinnors väntan (Secrets of Women - Man in the stairs at the gynecologist's)
  • 1954 - Lektion i kärlek, En (A Lesson in Love)
  • 1955 - Kvinnodröm (Dreams - Man with poodle)
  • 1969 - Passion, En (The Passion of Anna - Narrator)
  • 1969 - Riten (The Ritual - Priest)
  • 1975 - Trollflöjten (The Magic Flute - Audience)
  • 1997 - Larmar och gör sig till (Mental patient)

Producent uredi

  • 1957 - Bakomfilm smultronstället
  • 1960 - Jungfrukällan (The Virgin Spring)
  • 1966 - Persona
  • 1971 - Beröringen (The Touch)
  • 1977 - Paradistorg (Paradise Place)
  • 1978 - Rätt ut i luften
  • 1979 - Min älskade (My Beloved)
  • 1980 - Aus dem Leben der Marionetten (From the Life of the Marionettes)
  • 1981 - Sally och friheten (Sally and Freedom)

Reference uredi

  1. ^ Rotstain, Mervin (30. 7. 2007). „Ingmar Bergman, reditelj, preminuo u 89 godini”. New York Times. Pristupljeno 31. 7. 2007. „Ingmar Bergman, 'pesnik sa kamerom' koji se smatra jednim od najvećih režisera u filmskoj istoriji, preminuo je danas na ostvu Farso gde je živeo na Baltičkoj obali Švedske, rekao je Soderberg Viding, predsednik Ingmar Bergman fondacije. Imao je 89 godina.” 
  2. ^ „Da li je Ingmar Bergman najveći režiser svih vremena”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-07-31. 
  3. ^ Gado, Frank (1986). The Passion of Ingmar Bergman. Duke University Press. str. 374. ISBN 978-0-8223-0586-6. 
  4. ^ Džesi Kalin, Filmovi Ingmara Bergmana. (2003). str. 193.
  5. ^ Džeri Vermili, Ingmar Bergman: Njegov život i filmovi, (2001). str. 6; takođe videti Bergmanovu autobiografsku knjigu, Čarobna lampa.
  6. ^ „Bergman priznao nacističku prošlost”. BBC News. 7. 9. 1999. 
  7. ^ Ohlin, Peter (2009). „Bergman's Nazi Past”. Scandinavian Studies. 81 (4): 437—74. JSTOR 40920877. 
  8. ^ Džeri Vermili, Ingmar Bergman: Njegov život i filmovi. (2001). str. 6.
  9. ^ Ingmar Bergman, Slike: Moj život u filmu, London. . Bloomsbury. 1994. ISBN 978-0-7475-1670-5. 
  10. ^ Izjava u seriji intervjua Marie emitovano na Švedskoj televiziji uskrsa 2004.
  11. ^ Theall 1995, str. 35.
  12. ^ a b American Film Institute seminar, 1975, on The Criterion Collection’s 2006 DVD of The Virgin Spring.
  13. ^ „Zimsko svetlo”. 2005. 
  14. ^ „Bergman "deprimiran" sopstvenim filmovima”. BBC News. London. 10. 4. 2004. Pristupljeno 5. 1. 2010. 
  15. ^ Åtal mot Bergman läggs ned (video) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. novembar 2011) Sveriges Television, Rapport, 23 March 1976.
  16. ^ Generaldirektör om Bergmans flykt (video) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. septembar 2011) Sveriges Television, Rapport, 22 April 1976.
  17. ^ Harry Schein om Bergmans flyk (video) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. novembar 2011) Sveriges Television, Rapport, 22 April 1976.
  18. ^ Efrem Kac, Filmska enciklopedija, HarperCollins, 5. izdanje 1998.
  19. ^ Ingmar Bergman: Samtal på Fårö, Sveriges Radio, 28 March 2005.
  20. ^ „Bergman sahranjen na privatnoj ceremoniji”. BBC News. London. 18. 8. 2007. Pristupljeno 5. 1. 2010. 
  21. ^ „Bergman preminuo u 89 godini života9”. 30. 7. 2007. Arhivirano iz originala 26. 9. 2007. g. Pristupljeno 23. 4. 2014. 
  22. ^ „Bergmanov lik na švedskoj kruni”. Arhivirano iz originala 27. 9. 2011. g. Pristupljeno 23. 4. 2014. 
  23. ^ Jacobsson, Cecilia (28. 5. 2012). „Ingmar Bergmans ratade texter blev ny pjäs”. Dagens Nyheter (na jeziku: švedskom). Pristupljeno 28. 5. 2012. 
  24. ^ Title quote of 2003 Tarkovsky Festival Program, Pacific Film Archive
  25. ^ „Young and Learning:An Interview with Pedro Almodóvar”. Reverse Shot. 
  26. ^ „Ingmar Bergman by Jean-Luc Godard”. Arhivirano iz originala 10. 3. 2014. g. Pristupljeno 29. 4. 2014. 
  27. ^ „Robert Altman biography”. IMDb. Pristupljeno 10. 1. 2008. 
  28. ^ a b v g d đ „Ingmar Bergman”. Arhivirano iz originala 11. 1. 2009. g. Pristupljeno 10. 1. 2008. 
  29. ^ Biography for Francis Ford Coppola na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
  30. ^ „Guillermo del Toro's Top Ten”. The Criterion Collection. Pristupljeno 24. 7. 2011. 
  31. ^ „With words or pictures, Ingmar Bergman got you thinking”. Los Angeles Times. 1. 8. 2007. Arhivirano iz originala 11. 1. 2009. g. Pristupljeno 1. 8. 2007. 
  32. ^ Corliss, Richard (1. 8. 2007). „Woody Allen on Ingmar Bergman”. Time. Arhivirano iz originala 20. 11. 2011. g. Pristupljeno 23. 7. 2008. 
  33. ^ „Ingmar Bergman, Master Filmmaker, 1918–2007”. BLAST. 1. 8. 2007. Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 1. 8. 2007. 
  34. ^ „In Memoriam: Ingmar Bergman, Michelangelo Antonioni — India News Blog”. Arhivirano iz originala 12. 1. 2008. g. Pristupljeno 10. 1. 2008. 
  35. ^ „Personal Quotes;- Internet Movie Database”. IMDb. 
  36. ^ „Ang Lee praises Bergman”. Arhivirano iz originala 19. 5. 2008. g. Pristupljeno 22. 7. 2008. 
  37. ^ „There is no Aphrodisiac like Innocence”. Pristupljeno 10. 8. 2008. 
  38. ^ „Ingmar Bergman”. Arhivirano iz originala 11. 1. 2009. g. Pristupljeno 29. 4. 2014. 
  39. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 6. 11. 2011. g. Pristupljeno 29. 4. 2014. 
  40. ^ „Bergman helps preserve legacy”. BBC News. 11. 6. 2002. 
  41. ^ Satyajit Ray: Interviews - Satyajit Ray, Bert Cardullo - Google Books[mrtva veza]
  42. ^ "Ebert, Roger. „Roger Ebert Review of Faithless (2000)”. Chicago Sun-Times. Arhivirano iz originala 23. 07. 2012. g. Pristupljeno 21. 11. 2021. 
  43. ^ „Ingmar Bergman.The Image Maker”. Multimedia Art Museum, Moscow. 
  44. ^ „Ingmar Bergman: The Man Who Asked Hard Questions”. Multimedia Art Museum, Moscow. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Ingmar Bergman na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ингмар_Бергман&oldid=26456180”