Википедија

Inigo Džouns

енглески архитекта из 16./17. века; (1573-1652)

Inigo Džouns (engl. Inigo Jones; 15. jul 1573, Smitfild, London — 21. jun 1652) smatra se prvim istaknutim britanskim arhitektom[1] i prvim koji je doneo renesansnu arhitekturu u Englesku.[2] Dao je važne doprinose i scenografiji.

Inigo Džouns
Portret Inigoa Džounsa Vilijama Hogarta (1758)
Datum rođenja(1573-07-15)15. jul 1573.
Mesto rođenjaSmitfild, London, Engleska
Datum smrti21. jun 1652.(1652-06-21) (78 god.)
Mesto smrtiLondon, Engleska

O mladosti Džounsa se malo zna. Rođen je u Smitfildu u centru Londona, kao sin velškog katolika, i kršten je u crkvi Sv. Vartolomeja. Krajem XVI veka, bio je jedan od prvih Engleza koji su učili arhitekturu u Italiji. Verovatno je bio u Italiju i 1606. uticajem ambasadora Henrija Votona i kod sebe je imao primerke dela Andree Paladija.[3] Inigova dela su bila pod velikim uticajem Paladioa. U manjoj meri, Džouns je smatrao da raspored zgrada treba da se određuje prema načelu rimskog stručnjaka Vitruvija.[4] Najpoznatije Džounsove zgrade su Kraljičina kuća u Griniču (započeta 1616. - njegov najraniji sačuvani rad) i Banketni dom u Vajhtholu, London (1619) – deo je velikog projekta za modernizaciju Vajtholske palate.[5] Plafon Banketnog doma naslikao je veliki flamanski majstor Peter Paul Rubens.

Banketni dom u Vajtholu, London
Kraljičina kuća u Griniču

Banketni dom je jedan od nekoliko projekata na kome je Džouns radio sa njegovim ličnim pomoćnikom i unukom Džonom Vebom.

Drugi značajniji Džounsov projekat bio je projektovanje Kovent Gardena. Ovde je Džouns dobio zadatak od Fransisa Rasela. Grof je smatrao da ima dužnost prema građanima da im izgradi i crkvu, stoga je upozorio Džounsa da ne može da rasipa novac. Grof mu je jednostavno rekao da izgradi „ambar“, na šta mu je Džouns odgovorio da će dobiti „najdivniji ambar u Evropi“. Danas od te crkve nije ostalo skoro ništa.

Pored arhitekturskog rada, Džouns je bio mnogo posvećen i scenografiji. Smatra se prvim koji je počeo da koristi pokretne scene i proscenijumski svod u Engleskoj. Džons se istaknuo i u kostimografiji, dekoraciji, i scenskim efektima u nizu maski dramaturga Bena Džonsona, sa kojim je raspravljao da li je u pozorištu važnija scenografija ili književnost. (Džonson je ismevao Džounsa u nekoliko svojih dela)[6]

Kao glavni konstrukcijski inspektor kralja Čarlsa I, Džouns je radio i za kraljicu Henrijetu Mariju na projektovanju rimokatoličke kapele u Samersetskoj kući (čin koji je izazvao veliku sumnjičavost kod protestanata), pa zato, sa izbijanjem Engleskog građanskom rata 1642. i konfiskovanjem kraljevske kuće 1643, Džounsonovoj karijeri došao je kraj. Kasnije, (~1646) imovina mu je bila vraćena, ali je Džouns do kraja života živeo u Samersetskoj kući, a sahranjen je u crkvi Sent Benet Pols Vorfa u Londonu. Na njegovo mesto došli su, prvo Džon Denam, a potom Kristofer Ren.

Džouns je prvi ozbiljno merio Stounhendž, iako njegovi zaključci i merenja nisu bili naučni.

Inigo Džouns je imao znatan uticaj na arhitekte XVII veka, posebno na Lorda Barlingtona i Vilijama Kenta.

Život i rad

uredi

Džouns je bio sin krojača koji se takođe zvao Inigo. O njegovoj mladosti se vrlo malo zna, ali se pretostavlja da je učio za stolara. Zna se da je 1603. posetio Apenine i proveo dovoljno vremena da stekne veštinu u slikarstvu i dekoraterstvu pa je privukao pažnju i pokroviteljstvo dansko - norveškog kralja Kristijana IV, na čijem je dvoru bio je zaposlen neko vreme pre povratka u Englesku.[7] On se proslavio kao slikar, te ga je Ana, žena Džejmsa I, angažovala 1605. godine da joj dizajnira scene, kostime i maske za maskenbale i slične predstave na dvoru. Iz tog perioda njegovog života ostalo je očuvano više od 450 crteža koji se danas nalaze u dvorcu Čatsvort.[8] Između 1605—1610. najviše je radio za kraljicu Anu, ali se prihvatio posla i za Roberta Cecila, grofa od Solsberija, kom je oko 1608. podigao palatu Nju eksčejndž na Strandu. To je njegovo prvo poznato arhitektonsko delo. Ono je srušeno u 18. veku.

Zatim ga je angažirao Henri Frederik Princ od Velsaa da mu bude nadzornik radova, ali taj posao nije dugo potrajao, jer je pric umro 1612.<ref name=brit/> Sledeće godine je preminuo Sajmon Bzsil, dvorski nadzornik pa je Džounsu obećano da će od 1615. on voditi taj posao. U međuvremenu je prihvatio ponudu Tomasa Hovarda, grofa od Arundela, da ponovno poseti Italiju. Tako je Džouns zajedno sa Arundelom i njegovom svitom napustio Englesku u aprilu 1613. i proveo zimu 1613/14 u Rimu. Za vreme tog boravka imao je dovoljno vremena da se upozna sa delima italijanskih suvremenika, ali i da razgleda antičke ruševine. Od tadašnjih majstora, na njega su najjači utisak ostavila dela arhitekte Andreje Paladija, koji je stekao velik uticaj među arhitektama nakon objavljivanja svoje četiri knjige o arhitekturi 1570. (I quattro libri dell'architettura), koje je Džouns nabavio i poneo sa sobom u Englesku u jesen 1614.[8]

Džouns je kao nadzornik građevinskih radova na dvorovima Jamesa Stuarta i Čarlsa I radio od 1615. do 1643. Tokom tih 28 godina bio je angažiran na gradnji, obnovi i poboljšanju kraljevskih objekata. Njegov prvi važniji projekt bio je izgradnja dvorca - Kraljičina kuća u Griniču (1552–1616). Radovi na tom dvorcu obustavljeni su nakon smrti kraljice Ane 1619. pa je dovršen tek 1635. za ženu Čarlsa I - Henrijetu Mariju. Taj objekt koji je danas znatno promenjen, deo je Nacionalnog pomorskog muzeja.[8]

Stara palata Banketing u ulici Vajthol izgorela je 1619. pa je Džouns 1622. podigao novu, koja se smatra njegovim najlepšim radom. Ta palata u svom prizemlju ima jednu veliku prostoriju pa izgleda kao vitruvijevska bazilika, ali bez brodova, samo sa nizom stubova uz zidove koji nose grede tavanice. Čarls Stjuart naručio je alegorijske slike na panelima za dekoraciju tavanice Rubensa koje su postavljene na mesto u 1635.[8]

Palata Banketing ima samo dve kompletne fasade, bokovi joj nisu nikad dovršeni, to je dovelo do pretpostavki kako je ona trebalo da bude deo veće celine. Verovatno je tako i bilo, jer je Čarls gotovo 20 godina nakon dovršetka Banketinga, zatražio od Džounsa da mu pripremi projekat za obnovu cele palate Vajthol. Ti nacrti čuvaju se u koledžu Vuster Univerziteta u Oksfordu i u dvorcu Čatsvort, oni spadaju među Džounsove najzanimljivije kreacije.[8]

Džouns se nije ograničio samo na gradnju kraljevskih palata, već se bavio i urbanizmom. On je 1630. godine prihvatio je ponudu grofa od Bedforda da mu projektuje trg na njegovoj zemlji u Kovent Gardenu. Iako danas više ne postoji ni jedna kuća koju je podigao Džouns, tragovi njegovog rukopisa mogu se videti na pronaosu crkve svetog Pavla, kog nose jednostavni stubovi toskanskog reda.[8]

Pred kraj života između 1633-42. Džouns je radio na restauraciji stare Katedrale svetog Pavla. U to nije bila uključena samo popravka crkvenog kora iz 14. veka, već i dekoracija kamenih zidova romaničkog broda i transepta i izgradnja nove zapadne fasade s pronaosom visokim 17 metara kog je nosilo 10 stubova.[8] Taj portik jedan od najambicioznijih i suptilno odvagnutih Džounsovih radova, tragično je uništen prilikom obnove katedrale nakon velikog londonskog požara 1666. Prilikom restauracije 1997. pronađeno je 70 kamenih krhotina sa tog portika.[8] Džounsov rad na katedrali prilično je uticao na Kristofera Rena.[8]

Na početku engleskog građanskog rata 1642, Džouns je bio prisiljen napustiti svoj posao i da pobegne u London. Zarobljen je 1645. za vreme opsade zamka Bejsing (Old Bejsing). Teško je kažnjen, pa mu je i imanje privremeno oduzeto, ali je već sledeće godine pomilovan, što je potvrdio Dom lordova, te mu je vraćeno imanje. Kad je 1649. pogubljen kralj Čarls Stjuart Džouns se prihvatio podizanja palate za grofa Viltona od Pembroka, ali izgleda da taj posao obavio njegov učenik Džon Veb.[8]

Inigo Džouns je sahranjen u grobnicu sa svojim roditeljima u londonskoj crkvi svetog Beneta.[8]

Reference

uredi
  1. ^ Strickland, Carol; Handy, Amy (2001). The Annotated Arch: A Crash Course in the History of Architecture (na jeziku: engleski). Andrews McMeel Publishing. str. 67. ISBN 9780740710247. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  2. ^ Hart, Vaughan (2011). Inigo Jones: The Architect of Kings (na jeziku: engleski). Yale University Press. ISBN 9780300141498. 
  3. ^ The Center for Palladian Studies in America, Inc., Palladio and English-American Palladianism Arhivirano 2009-10-23 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ Harris, Ann Sutherland (2005). Seventeenth-century Art and Architecture (na jeziku: engleski). Laurence King Publishing. str. 396. ISBN 9781856694155. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  5. ^ Howarth, David (1997). Images of Rule: Art and Politics in the English Renaissance, 1485-1649 (na jeziku: engleski). University of California Press. str. 47. ISBN 9780520209916. 
  6. ^ Videti: „Prijem ljubavi u Bolzoveru“... Ričard Brom, Džounsonov sledbenik, takođe ga je omalovažio u delu „Venčavanje Kovent Gardena“.
  7. ^ Chambers, James (1985). The English House. London: Guild Publishing. str. 75. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j „Inigo Jones” (na jeziku: engleski). Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 5. 2. 2017. 

Literatura

uredi
  • Howarth, David (1997). Images of Rule: Art and Politics in the English Renaissance, 1485-1649 (na jeziku: engleski). University of California Press. str. 47. ISBN 9780520209916. 
  • Harris, Ann Sutherland (2005). Seventeenth-century Art and Architecture (na jeziku: engleski). Laurence King Publishing. str. 396. ISBN 9781856694155. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  • Hart, Vaughan (2011). Inigo Jones: The Architect of Kings (na jeziku: engleski). Yale University Press. ISBN 9780300141498. 
  • Strickland, Carol; Handy, Amy (2001). The Annotated Arch: A Crash Course in the History of Architecture (na jeziku: engleski). Andrews McMeel Publishing. str. 67. ISBN 9780740710247. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  • Anderson, Christy, Inigo Jones and the Classical Tradition (Cambridge, 2007).
  • Chaney, Edward, The Evolution of the Grand Tour: Anglo-Italian Cultural Relations since the Renaissance, London, Routledge, 2000.
  • Chaney, Edward, 'Evelyn, Inigo Jones, and the Collector Earl of Arundel', John Evelyn and his Milieu, eds F. Harris and M. Hunter (The British Library, 2003).
  • Chaney, Edward, Inigo Jones's 'Roman Sketchbook', 2 vols, London, The Roxburghe Club, 2006.
  • Chaney, Edward, "Roma Britannica and the Cultural Memory of Egypt: Lord Arundel and the Obelisk of Domitian", in Roma Britannica: Art Patronage and Cultural Exchange in Eighteenth-Century Rome, eds. D. Marshall, K. Wolfe and S. Russell, British School at Rome, 2011, pp. 147–70.
  • Chaney, Edward and Timothy Wilks, The Jacobean Grand Tour: Early Stuart Travellers in Europe (I.B. Tauris: London, 2014).
  • Colvin, Howard, "A Biographical Dictionary of British Architects: 1600 to 1840", 1954
  • Gotch, A J, "Inigo Jones", 1968
  • Hart, Vaughan. Art and Magic in the Court of the Stuarts. London, Routledge, 1994.
  • Hart, Vaughan, Inigo Jones: The Architect of Kings, London and New Haven, Yale University Press, 2011
  • Leapman, Michael. Inigo: The Troubled Life of Inigo Jones, Architect of the English Renaissance. London, Headline Book Publishing, 2003.
  • Orgel, Stephen and Strong, Roy C., "Inigo Jones: The Theatre of the Stuart Court", 1973
  • Worsley, Giles, Inigo Jones and the European Classicist Tradition (New Haven and London, 2007).

Dodatna literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Inigo Džouns na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иниго_Џоунс&oldid=27614399”