Istorija Danske
Istorija Danske je istorija kraljevine Danske i područja koja predstavljaju današnju Dansku.
Danska tokom antike uredi
U Danskoj su ljudi živeli pre više od 100.000 godina, ali izgleda da su bili prinuđeni da napuste to područje, kada su ledenjaci pokrili Dansku tokom ledenog doba. Smatra se da ljudi neprekidno žive u Danskoj zadnjih 12.000 godina. Tokom nordijskog bronzanog perioda mrtvi su se sahranjivali ispod gomila. Postoji mnogo dolmena i stena kao nadgrobnih spomenika iz tog doba.
Tokom preromanskog gvozdenog doba (od IV do I veka p. n. e.) klima je postala hladnija i vlažnija, tako da se mnogi sele južno u Nemačku. U to doba počinje se koristiti gvožđe. Postoje dokazi jakog keltskog kulturnog uticaja u tom periodu. Rimske provincije su održavale trgovačke veze sa stanovnicima Danske.
Materijalna kultura tokom velikih seoba često se označava kao germansko gvozdeno doba.
Srednji vek uredi
Pokrštavanje i osnivanje Danske uredi
Vikinzi su nastanjivali Dansku nekoliko vekova od VIII do XI veka. Vikinzi su postali poznati po svojim napadima, pljačkanjima, razaranjima gradova i trgovini kroz celu Evropu. Tokom vikinškog perioda Danska je postala velika sila na poluostrvu Jiland, ostrvu Seland i na južnom delu Švedske.
Danska se godinama sastojala od malih kraljevstava. Harold Plavozubi je 980. uspostavio ujedinjeno kraljevstvo Dansku. Nemački misionari su uspeli uveriti kralja Harolda Plavozubog da prihvati hrišćanstvo. Nova vera je zamenila staru normansku mitologiju. Nova religija je donijela kralju neke prednosti. Bio je priznat od Svetog rimskog carstva. Osim toga lako je mogao smeniti protivnike, ako su bili pripadnici stare religije. Crkva je doprinijela stabilnoj administraciji.
Početkom XI veka kralj Knut Veliki je ujednio Dansku i Englesku od 1014. do 1035. Bile su ujedinjene 30 godina. Pomoću flote od 50 brodova iz Engleske Knut Veliki je 1028. osvojio Norvešku. Službeno je krunisan na saboru u Trondhajmu. Njegova titula je postala "Kralj cele Engleske, Danske, Norveške i dela Švedske". Norveškom je kratko vladao.
Posle smrti Knuta Velikog 1035. Engleska se oslobodila danske vlasti i Danska je bila neko vreme u neredu. Vikinzi iz Norveške su napadali s vremena na vreme. Sven II Danski je ponovo uspostavio jaču kraljevsku vlast. Uspostavio je dobre odnose sa nadbiskupom Bremena, koji je tada bio nadbiskup cele Skandinavije.
Tokom XII veka Danska dobija vlastitu nadbiskupiju za celu Skandinaviju. Nešto posle toga Norveška i Švedska formiraju svoje nadbiskupije van danske kontrole. Sredinom XII veka Danskom besne građanski ratovi. Valdemar I (Veliki) je stabilizovao kraljevstvo i reorganizovao administraciju. Stvorio je od Danske bitnu silu na Baltiku. Danska se takmičila sa Hanzeatskim savezom, grofovima Holštajna i Tevtonskim vitezovima za trgovinu, teritorije i uticaj na Baltiku. Njegov ministar Absalon, nadbiskup Lunda, osnovao je Kopenhagen 1167. godine kao "trgovačku luku".
Valdemar II je osvojio Holštajn, Hamburg i Nemačku severoistočno od Elbe. Preduzeo je tri "krstaška rata" protiv baltičkih Slovena i zauzeo severnu Estoniju. Reformisao je i sistematizovao danski zakon. Kada je umro, Danska je obuhvatala i južnu Švedsku, a imala je stanovništvo kao Švedska i Norveška zajedno. Nakon njegove smrti, kraljevska moć je počela opadati.[1]
Hiljade crkvi je sagrađeno u Danskoj. Privreda je napredovala, najviše zahvaljujući trgovini haringama.
Problemi za kraljeve uredi
Danski kraljevi su imali sve više problema u uspostavljanju kontrole u kraljevstvu. Plemstvo i crkva su postajali sve jača opozicija. Krajem XIII veka plemstvo je prisilili kralja da izda povelju, koja se smatra prvim danskim ustavom. I Hanzi i grofovima Holštajna odgovarala je oslabljena Danska, pa grofovi Holštajna uspevaju da dobiju velike delove Danske od kralja u zamenu za novac. Teritoriju Skanije zauzima Švedska.
Na vlast je 1340. došao Valdemar IV Danski, koji je uspevao da ponovo ujedini Dansku, okrećući jednog grofa protiv drugoga. Neprekidan napredak i širenje Danske posle 1360. pod Valdemarom IV Danskim dovodi ga u sukob sa Hanzom. Hanzi je naročito smetalo što je Danska zauzela Gotland sa vrlo važnim trgovačkim gradom Vizbijem. Hanza se udružila sa Švedskom i napala Dansku. Danci su zarobili veliku flotu od Hanze i vratili su je Hanzi tek kad su dobili ogromni otkup. Hanza je imala sreće, jer se plemstvo na Jilandu ponovo 1370. pobunilo protiv kralja zbog visokih poreza, koji su bili posledica rata. Hanza i domaća pobuna su prisilili kralja Valdemara IV Danskog u izbeglištvo. Hanza je nekoliko godina kontrolisala sve tvrđave između Skanije i Selanda, tačnije kontrolisala je moreuze na ulasku u Baltik.
Margareta i Kalmarska Unija uredi
Margareta I Danska je bila ćerka Vlademara IV Danskog. Udala se za Hakona VI Norveškog, u pokušaju da se ujedine dva kraljevstva zajedno sa Švedskom, jer je Hakon bio povezan sa švedskom kraljevskom porodicom. Njen sin Ulav IV Norveški je trebalo da objedini tri kraljevstva, ali umro je prerano, tako da je tokom života kraljice Margarete ujedinjena 1397. Danska, Norveška i Švedska u Kalmarsku uniju. Švedska je tada obuhvatala i Island, Grenland, Finsku i Farska ostrva.
Njen naslednik bio je odgovoran za raspad Kalmarske unije. Kasnije se Kalmarska unija obnavlja. Švedsko plemstvo je postalo nezadovoljno unijom, tako da je unija bila samo koncept, sa malo praktičke političke važnosti. Početkom XVI veka na vlast je došao Kristijan II Danski, koji je osvojio Švedsku silom namećući uniju. Pri tome je pobio oko 100 kolovođa švedskih protivunionističkih snaga. Švedska se definitivno odvojila 1521.
Odmah nakon toga odvajanja usledio je građanski rat, a protestantizam je postao vodeća religija u Danskoj i Norveškoj. Danska i Norveška su formirale uniju, koja se zvala Danska-Norveška. Norveška je zadržala različite zakone i ustanove, čak različit novac i vojsku. Dva kraljevstva su ostala u uniji do 1814.
Rano moderno doba uredi
Reformacija uredi
Reformacija, koja je poticala iz Nemačke od ideja Martina Lutera, imala je veliki uticaj na Dansku. Danska nacionalna crkva je luteranska. Reformacija je uvedena 1536. u Danskoj. Širenje protestantizma je bilo moguće zbog kombinacije narodnog oduševljenja i želje za reformom crkve, ali i željom vlasti da se oslobodi zavisnosti od rimskih papa. To je omogućilo kralju da se domogne crkvenih poseda. Uzimanjem crkvenih poseda danski kralj je povećao kraljevske prihode za 300%.
Postojalo je veliko nezadovoljstvo katoličkom crkvom, a ranih 1530-ih narod je bio podstaknut da napada manastire i crkve. Kada je umro Fridrih I Danski biskupi su odbili da dozvole izbor novog legitimnog kralja Kristijana III Danskog, jer su se bojali da će odobriti luteranizam. Naoružani plemići i gradonačelnik Libeka prisili su biskupe da prihvate novog kralja Hristijana III Danskog. Crkveni posedi su oduzeti, a sveštenici su prisiljeni da prihvate luteranstvo. Danska je postala stroga luteranska zemlja. Nije dopuštala ni kalvinizam ni druga protestantska učenja.
Bogatstvo zahvaljujući oporezivanju trgovine kroz Oresund uredi
Danska je postala bogata tokom XVI veka, najviše zahvaljujući povećanom saobraćaju kroz Oresund. Danska je oporezovala svu trgovinu kroz Oresund, jer je kontrolisala obe strane moreuza. U to vreme trgovina žitom je jako porasla od Poljske prema Holandiji, a i ostatak Evrope je tada napredovao. Španija i Portugal su u kolonijama dobijali velike količine srebra, kojim su kupovali žito na Baltiku.
Danska je imala koristi i od Osamdesetogodišnjeg rata u Holandiji. Veliki broj veštih i obrazovanih izbeglica iz ekonomski najrazvijenijeg dela Evrope došao je u Dansku. To je pomoglo da se modernizuju mnogi aspekti društva i da se uspostave jake trgovačke veze sa Holandijom.
Danska je bila relativno jaka država toga doba. Evropska politika vodila se oko sukoba protestanata i katolika, tako da nije čudo, da se Danska uključila u Tridesetogodišnji rat na protestantskoj strani. Protestanti su pozvali Dansku da spasi protestante, pa je danski kralj Kristijan IV Danski intervenisao u danskoj fazi Tridesetogodišnjeg rata. Danska je bila poražena, ali kasnije se uključuje Švedska sa većim uspehom.
Kristijan IV Danski je vladao od 1588. do 1648. i ostao je upamćen po velikim graćevinskim radovima, koje je preduzeo tokom svoje vlasti. Mnoge najveće zgrade Danske su sagrađene u tom periodu. Posle njegove smrti Danska je ratovala sa Švedskom. Izuzetno hladna zima zaledila je moreuz Oresund, pa je švedska vojska mogla preći preko leda i direktno napasti Kopenhagen. Mirom iz 1658. Danska predaje Švedskoj tri najbogatije provincije: Skaniju, Haland i Blekindž.
Apsolutizam uredi
Zbog poraza u ratu sa Švedskom kralj Frederik III Danski zahtevao je od plemstva da kralj dobije više ovlasti i da plemstvo gubi izuzeća od oporezivanja. Time počinje razdoblje apsolutizma.
Danska skupština je raspuštena i nije je više bilo nekoliko vekova. Vlast je reorganizovana, tako da je Danska postala centralizovana država. Kraljevski službenici dominiraju administracijom, a tradicionalna aristokratija je izgubila veliki deo moći. Administracija i zakoni su modernizovani. Standardizovani su utezi i mere, kao i zemljišni katastar. Zemljišni katastar omogućava direktno oporezivanje.
Stanovništvo Danske je naraslo od 600.000 1660. do 700.000 1720. Do 1807. bilo je 978.000 stanovnika. Neuspešno se pokušala sprečiti zavisnost privrede od poljoprivrede. Bilo je jako malo industrije. Bilo je 2.000 plemića, koji su posedovali pola obradive zemlje. Tokom 18. veka danska privreda napreduje, najviše zahvaljujući povećanoj tražnji za poljoprivrednim proizvodima. Danski trgovački brodovi počinju da trguju širom Evrope, odlazeći i u nove danske kolonije.
Prosvetiteljske ideje su postale izuzetno popularne među srednjom klasom. Time je narasla potreba za ličnim slobodama. Zbog toga krajem XVIII veka cenzura postaje znatno slabija. U isto vreme jača i danski nacionalizam, očitujući se u nezadovoljstvu sa prisustvom Nemaca i Norvežana na kraljevskom dvoru. Porastao je ponos za vlastiti jezik i kulturu.
Kolonijalizam uredi
Danska je imala brojne kolonije u Skandinaviji od XVII do XX veka. Imala je kolonije na Grenlandu i Islandu, koje je držala unijom sa Norveškom. Danska je prvu koloniju van Severnog Atlantika osnovala 1620. i to je bila Trankebar u Indiji. U Karibima Danska osniva 1671. Sent Tomas, a 1718. Sent Džons. Sent Krua je 1733. kupila od Francuske. Danska istočnoindijska kompanija je imala sedište u Trankebaru. Tokom najboljih vremena danska i švedska istočnoindijska kompanija uvozile su više čaja od Britanske istočnoindijske kompanije. Taj čaj su uglavnom (90%) krijumčarili u Britaniju zbog velike cene. Obe skandinavske istočnoindijske kompanije propadaju tokom napoleonskih ratova.
XIX vek uredi
Napoleonski ratovi uredi
Danska privreda je upropaštena Napoleonskim ratovima. Britanska flota je napala 1801. Kopenhagen i tu se odigrala bitka kod Kopenhagena. To je navelo Dansku da postane saveznik Francuske. Tokom 1807. britanska flota je ponovo artiljerijski tukla Kopenhagen, izazvavši velike civilne žrtve. Zarobili su dansku flotu i odvukli je u Britaniju, što dovodi do rata topovnjačama.
Sporazumom u Kilu 1814. Norveška više nije u uniji sa Danskom, nego je dodeljena Švedskoj, kao nagrada Švedskoj, jer je ratovala na pobedničkoj strani. Norvežani su se pobunili i proglasili nezavisnost i izabrali Kristijana VIII Danskog za kralja. Usledio je rat sa Šveđanima, pa je kralj io prinuđen da abdicira, da bi Norveška zadržala personalnu uniju sa Švedskom.
Tokom toga perioda Danska je doslovce bankrotirala. trgovci su pobegli iz zemlje, a stanovništvo je bilo u velikoj oskudici. Ipak taj period je poznat kao „zlatno doba“ danske inteligencije. Hans Kristijan Andersen, Kjerkegor, Torvaldsen i Gruntvig su živeli u tom periodu.
Nacionalizam i liberalizam uredi
Liberalni i nacionalni pokreti su se razvili tokom 1830-ih, a Danska postaje ustavna monarhija 5. juna 1849. Buržoazija zahteva svoj udeo u vlasti, da bi sprečila krvave revolucije, koje su se zbivale svuda po Evropi. Kralj je ostao na čelu izvršne vlasti. Parlament je dobio zakonodavnu vlast. Uspostavljen je nezavisan sudski sistem. Dansko kraljevstvo se sastojalo od četiri dela:
- ostrva
- Jiland
- vojvodstvo Šlezvig u personalnoj uniji
- vojvodstvo Holštajn u personalnoj uniji.
Danci su tokom XVIII i XIX veka oba vojvodstva Šlezvig i Holštajn smatrali kao deo države. Nemačka većina u ta dva vojvodstva nije imala isto mišljenje. Pojavio se pokret u Šlezvigu i Holštajnu za odvajanje od Danske.
Prvi rat za Šlezvig bio je podstaknut ustavnim promenama 1849. i završio je bez promena, najviše zahvaljujući intervenciji Britanije i velikih sila. Danska se sukobljava sa Pruskom i Austrijom 1864. i to je poznato kao Drugi rat za Šlezvig. Danska je bila prisiljena da preda Pruskoj Šlezvig-Holštajn i da postane neutralna zemlja.
Gubitak Šlezvig-Holštajna je postao jako traumatičan događaj za nekada veliku državu Dansku. Najbogatije delove Danske su zauzeli Švedska i Nemačka, pa je Danska bila prinuđena da razvija svoja jako siromašna područja.
U Dansku prodiru socijalističke i internacionalističke ideje. Osnivaju se socijalističke novine. Počinju štrajkovi i zahtevi za boljim uslovima rada i većim nadnicama. Vođe se hapse i osuđuju.
Monetarna unija uredi
Švedska i Danska su 5. maja 1873. formirale Skandinavsku monetarnu uniju. Fiksirale su svoje valute prema zlatu i jednu porema drugoj. Norveška je ušla u uniju 1875.
Države su imale različite valute, ali pošto su imale istu vrednost bile su prihvaćene u celom području kao jednako dobra valuta. Izbijanjem Prvog svetskog rata prestaje monetarna unija, jer je Švedska odustala od vezanja valute za zlato.
XX vek uredi
Početkom XX veka leva partija Venstre je preuzela vlast, što je kralj odbijao dok nije bio prinuđen da prihvati. Kasnije je nova radikalna partija zajedno sa partijom Venstre preuzela vlast. Tada žene dobijaju 1915. pravo glasa, danski kolonijalni posedi u Karibima se prodaju SAD. Izvršene su značajne socijalne reforme i reforme zakona o radu, što je postavilo temelje kasnije države blagostanja.
Danska je bila neutralna u Prvom svetskom ratu. Rat je imao efekt i na Dansku zbog finansijske nestabilnosti u Evropi. Kada je Nemačka poražena Versajski sporazum je zahtevao da se pitanje Šlesviga reši plebiscitom, pri čemu je bilo odlučeno da severni Šlezvig (sada južni Jitland) pripadne Danskoj. Kralj i delovi opozicije su bili nezadovoljni, jer predsednik vlade nije iskoristio nemački poraz da se povrati veći deo Šlezviga. Kralj je smatrao da sme raspustiti vladu, ali usled toga stvorila se uskršnja kriza 1920. u Danskoj, koja je dovela do novog ustava, koji je smanjio ovlaštenja kralja.
Iako je Danska proglasila neutralnost, nacistička Nemačka je 9. aprila 1940. napala Dansku i držala je okupiranu sve do 5. maja 1945. Okupacijska vlast je bila dosta tolerantna, policija je bila pod danskom kontrolom, a koalicijska vlada je vladala sklapajući kompromise sa Nemcima. Tek 1943. koalicijska vlast više nije mogla da zadovolji nemačke zahteve, pa Nemci preuzimaju punu kontrolu. Otada je počeo oružani otpor. Danski Jevreji su sklonjeni 1943. u Švedsku, kada je zapretilo da će Nemci potpuno preuzeti kontrolu.
Posle rata Danska je ukinula kolonijalni status Grenlanda. Napustila je politiku neutralnosti i postala je članica NATO saveza. Danska postaje 1973. članica EU.
Reference uredi
- ^ "Doba vere", Vil Djurant, Narodna knjiga, 1998.
