Википедија

Kačići

Kačići (mađ. Kacsics; lat. Cacich) bili su jedna od najuticajnijih hrvatskih plemićkih porodica i jedna od „plemstva dvanaest plemena” Kraljevine Hrvatske opisanih u Pacta conventa i Supetarskom kartularu.[1] Istorijski izvori pominju članove ove porodice kao plemiće na području Lučke županije u Zadarsko-biogradskom zaleđu (12—16. vijek), kao kneževe Omiša (12. i 13. vijek) i kao gospodare Makarske rivijere (15. i 16. vijek). Druga istaknuta grada Kačića, bila je dio ugarskog plemstva i do nje su se razgranale mnoge porodice, uključujući porodicu Sečenji.[2]

Kačići
Grb Kačića prema Fojničkom grbovniku.
Država
Posjedi
Spisak
Vladarska titulažupan, komit, knez, vojvoda, ban i grof
Vladavinaod 12. vijeka
Vjerarimokatolička
Spisak
  • Kacsics (Ugarska), Zagyvafői, Libercsei, Libercsei Tompoši, Libercsei Radó, Libercsei Sečenji, Füleki, Ozdini, Etre, Kecsői/Berzencei, Hollókői, Salgói, Bejei, Milošić, Barešić/Barišić

Članovi omiškog ogranka bili su poznati po gusarstvu na Jadranskom moru, sukobi sa Mletačkom republikom, pa su čak bili i optuženi za patarensku jeres.[3][4] Makarskoj grani pripadao je hrvatski pjesnik i franjevac Andrija Kačić Miošić, čije je djelo Razgovor ugodni naroda slovinskog (1756), bilo jedno od najpopularnijih hrvatskih književnih djela duže od jednog vijeka.[5] Značajni članovi ugarske grane bili su banovi Hrvatske i Slavonije.[6]

Etimologija uredi

Naziv porodice vodi porijeklo od slovenske riječi kača, što je regionalizam za zmiju.[7] Na osnovu etimologije, vjerovatno je da su ugarski Kačići (Kacsics) прије словенског, него угарског поријекла.[8] Латински извори наводе називе као што су de genere Chacittorum, generatione Cacich, genus Chacittorum, nobiles de Cacich, Caçici, Cacicii, Cacicli, Caciki, Cazethi, Cazichi, Cazziki, Chacichi and Kazzeti. Ime Kačić razlikuje se od sličnih imena drugih plemićkih porodica, kao što su Kašići (Chasich) i njegovi derivati (Kasig, Kasige).[6]

Istorija uredi

Kačići se mogu pratiti do Pacta conventa, sporazuma iz 1102. (ili kasnije), prema kojem su Kačići jedno od dvanaest hrvatskih plemićkih plemena (rodova) koja su prihvatila ugarskog kralja Kolomana za novog kralja Hrvatske. Predstavljao ih je komit Juraj Kačić (Comittem Gurram de genere Chaçittorum).[9] Prema Supetarskom kartularu, Kačići su bili jedno od šest plemena koja su birala banove koji su, zauzvrat, birali novog kralja u slučaju kada prethodni kralj premine bez svog potomstva.[6]

Za prvi pomen Kačića uzima se 1165, kada je vizantijski hroničar Jovan Kinam naveo da je pod vizantijsku vlast došlo 57 gradova u Hrvatskoj i Dalmaciji, kao i „narod Kačića”.[10] Kačići su uglavnom evidentirani u okviru kupoprodajnih ugovora i zemljišnih sporova ili kao svjedoci.[6] Prvi eksplicitno pomenuti plemići kao pripadnici roda Kačića 1182. bili su Miroš Kačić (1166—1182) i njegov sina Dobroš,[9] ranije i Mirošev otac Toljen (1164—1166), sudija iz Tinja, Toliš Kačić sa sinovima Jurajem i Deškom, Premko Kačić sa sinovima Dragošom i Priblisavom, a vjerovatno Otra sa sinom Dragoslavom.[11]

Kačići su porijeklom iz zadarskog zaleđa nedaleko do rijeke Krke, a kada je kralj Petar Krešimir IV zagospodario Paganijom, neki članovi porodice su se vjerovatno preselili u područje između Cetine i Neretve.[12] Društvena razlika između plemićkih Kačića u zadarsko-bilogorskom zaleđu i kneževskih Kačića iz Omiša ostaje nepoznata,[13] ali se te dvije porodice smatraju srodnicima.[6] Najjasnije utvrđena veza je plemić Hodimir, koji se pominje u povelji crkve Svetog Petra u Bubnjanima kod Tinja,[14] čiji je sin Nikola bio omiški knez.[6]

Kačići su u 12. i 13. vijeku posjedovali zemlju u zadarskom zaleđu, na širem području Tinja, Nadina, Kačine Gorice, Kokićana i Kamenjana. Od sredine 14. do 15. vijeka njihov posjed se proširio na Podnadin, Bistrovinu, Butinu, Kačinu Goricu, Suhovaram, Grguricavas i Krnezu, kao i širu okolinu tih sela.[6] Središte roda bilo je u Nadinu,[15] za pojedinu u Zadru, Ninu i možda Pagu, gdje se pominje dominum Caçigh.[6] Prema Markoviću, početkom 11. vijeka zapadno od Nadina je vladalo pleme Lapčan, a na istoku porodica Kačić.[15] Prezime Kačić se nalazilo u toponimima Kačina Gorica, Kačišćina (navodno drugo ime za Bistrovinu), Kačićić (Chacichich) i Kačić (Cacich).[6]

U 14. vijeku članovi porodice počinju da se identifikuju porodičnim imenima sa pridjevom de generatione Cacich.[6] U narednom periodu Kačići se mogu pratiti kroz tri porodice.[16] Od 15. do 17. vijeka jedan ogranak se naseljava na širem području Cazina i Bosanske Krupe, gdje je 1487. došlo do spora između njih i plemićke porodice Babonić. Posljednji pomen nadinskih Kačića datira iz 1527, kada je Šimun bio u zadarskoj tvrđavi, nakon pritiska osmanskog osvajanja.[6]

Omiški ogranak uredi

 
Tvrđava Peovica (ili Mirabela), glavno skrovište Kačića i omiških gusara.

Prvi poznati omiški knez Nikola pominje se, zajedno sa rodbinom i podanicima, u mirovnom ugovoru sa Kotorom iz 1167. godine.[17] Vlast i samostalnost kneza Nikole bila je dovoljno jaka da 1180. pogubi splitskog nadbiskupa Rajnerija. Porodični politički uticaj u to vrijeme obuhvatao je Brač i Hvar, a Brevko (Brenti, Brečko, Breueco ) — takođe iz roda Kačića — bio je prethodni šibenički župan (iupanus).[18] Надбискуп Рајнерије, који је такође служио византијском цару Манојлу I као представнички гувернер Хрватске, био је умијешан у спор око имања у околини Мосора.[19] conte Nicola Aprico, koji je identifikovan u dva splitska sporna naselja tokom 1178—1179, smatra se istim knezom Nikolom.[20] Nikola je 1190. sklopio mirovni ugovor sa Dubrovnikom. Kao i ugovor sa Kotorom iz 1167, ugovor sa Dubrovnikom je omogućio sigurnu i slobodnu plovidbu dubrovačkim brodovima od Molunata do Orebića (Trestenica).[21]

Čini se da je područje Omiške kneževine obuhvatalo ostrva Brač, Hvar i Vis, a vjerovatno u nekom trenutku i Korčulu, ali je neizvjesno da li je zemljište obuhvatalo primorske Poljice i Žrnovnicu na sjeveru i Makarsko primorje na jugu.[22] U 13. vijeku središte kneževine bio je Omiš, a uz titulu omiškog kneza (komit) izvori pominju i titulu kneza za ostrva. U 13. vijeku se pominju pojmovi Kačići i Omišani, što je ponekad otežavalo pouzdanu identifikaciju pripadnika roda. Međutim, izgleda da su kneževske titule nosili samo Kačići.[6] Ostvarili su visok stepen samostalnosti od središnje vlasti i nametnuli ime Omiša i Kačića cijeloj regiji.[6][4]

Kačići i Omišani skopili su mir sa Mletačkom republikom 1208, a braću Desislava, Radoša, Dragana, Bogdana i Sinka u dokumentu pominje knez Sebena. Međutim, u februaru 1215, Kačići su prvi put pomenuti u vezi gusarstva. Ugarski kralj Andrija II je 1220. zaprijetio odmazdom kraljevske vojske knezu Malduču i njegovim rođacima, ako se ne okonča gusarstvo i jeres. Papa rimski Honorije III je u maju 1221. poslao legata Akoncija građanima Splita, kao i drugim gradovima, da spriječi gusarstvo i brani krstaše. Papa je 1222. tražio pomoć od Dubrovčana protiv djelstva bosanskih jeretika i omiških gusara. Njegovi napori, kao i nastojanja splitskog nadbiskupa Guncela, rezultirali su privremenim mirovnim ugovorima sa Kačićima Omišanima (Cacecli Almesiani).[6]

Mlečani su 1232. naveli da Dubrovnik ne smije da primi Kačiće i Omišane, a ako bi Mletačka republika poslala brodove protiv Kačića, Dubrovnik mora da se pridruži Mlečanima sa plovilom od najmanje 50 ljudi.[6]

Nikola Hodimirov i Pribislav Maldučev zatražili su jemstvo u maju 1239. za Omišane koji su ubili dubrovačkog plemića Grubešu i opljačkali njegov brod. Takođe su pristali da plate odštetu za ličnu imovinu koja je opljačkana. U Omišu iste godine, knez Nikola i njegova rodbina su sklopili mir između Zahumlja i Splita, pristali da plate štetu nastalu ranije tokom godine kada je Maldušov nećak Toljen opustošio Split. Međutim, odšteta za Toljenovo pustošenje nije isplaćena, što je dovelo do sukoba naredne godine. Nakon neuspješnog napada na Omiš, splitska vojska je zauzela Brač u prvoj polovini 1240. godine. Sukob se nastavio sve do mirovnog ugovora kojim su braća Osor prepustila brodove Splitu i odustala od pljačke. To je bilo i vrijeme splitskog potestasa Gargana, kao i Maldučevih sinova Pribislava i Osora na Hvaru i Braču.[6]

U martu 1244, car Svetog rimskog carstva Fridrih II zaprijetio je sukobom sa Omišanima zbog štete nanijete duž apulijske obale. U martu 1245. knez Nikola Hodimirov, sa 100 Omišana i kneževima Pribislavom, Osorom, Jurajem, Radošem (Bogdanovim), Slomirom i Prodanom (Draganovim), sklapa ugovor sa Dubrovnikom. Prema ugovoru iz 1245, ako bi kralj pozvao Kačiće i Omišane u pomoć u napadu na Dubrovnik, oni bi odgovorili sa najmanjim mogućim snagama.[6]

Juraj je pružio pomoć od 1252. do 1254. srpskom kralju Stefanu Vladislavu u ratu sa Dubrovnikom, jer je bio oženjen Stefanovom ćerkom. Ugaski kralj Bela IV i ban Stjepan riješili su spor između kneza Osora i grada Trogira oko imanja u selu Bijaći. Kada je kralj potvrdio prava Omišana 1258, kneževi Osor i Radoš su nazvani „kraljevskim plemićima”. Dokumenti iz perioda 1261—1262. opisuju sporazum kojim je Dubrovnik platio krvnu osvetu rođacima ubijenih Omišana, koji su obećali da Dubrovčanima neće nanositi nikakvu štetu. Dužd je 1267—1268. upozorio Splićane na pomoć omiškim gusarima. Gusari su 1271. opljačkali brod kojim je transki nadbiskup putovao u Dubrovnik. Sličan incident dogodio se 1273. kada su gusari pod komandom Stanoja i Saracena opljačkali brod kefalinijskog biskupa Henrika.[6]

Sicilijski kralj Karlo I potpisao je savez sa Splitom i Šibenikom protiv omiških gusara u junu i septembru 1274. godine. Omišani su odgovorili savezom sa Mletačkom republikom u avgustu, u skladu sa dvadesetogodišnjim mirovnim ugovorom koji su potpisali kneževi Radoš, Bogdan, Juraj i Semen. To je dovelo do sukoba i na kopnu i na moru 1275. godine. Djelatnosti u posrednim godinama su nepoznate, osim što su u aprilu 1278. ostrva Hvar i Brač priznala mletačku vlast, a Omiš 1281. godine.[6]

Krajem 13. vijeka omiška grana Kačića bila je uključena u politiku moćnijih vlasti. Njihova mjesna nasljedna oligarhija je nestala, ali su Kačići vjerovatno nastavili da žive u tom kraju.[6] Rat sa Mletačkom republikom krajem 1270-ih i početkom 1280-ih doveo je do gubitka Omiša u korist kneževa iz plemićke porodice Šubića.[6][4] Omiški Kačići se posljednji put pominju 1294, kada su Mlečani pisali Dubrovčanima tražeći odštetu od dubrovačkih vlasti koje nisu poslale naoružani brod protiv omiških gusara. Nije poznato da li je Ivan, sin Mateja Kačića, bio u rodu sa Omiškim Kačićima.[6] Poslije toga, Kačići se više ne pominju.[6][4]

Poznati članovi uredi

  • Nikola Kačić (Nicola kenesius Alemyscii), влада између око 1167. и око 1180.[6]
  • Себена Качић, Малдуч Качић, Радош Качић и Богдан Качић.[6]
  • Јурај[6] или Ђуро Качић, зет српског краља Стефана Владислава (вл. 1234—1243).[23]

Макарски огранак uredi

 
Градац је природно заштићен планином Биоково, што га чини приступачним углавном уз море.

У изворима из 15. вијека Качићи се јављају на Макарској ривијери (Крајина),[24] највјероватније као потомци омишке гране Качића.[6][4] Према родослову који се сачувао најпознатији члан породице Андрија Качић Миошић, један огранак породице отишао је у Угарску и тамо се борио са племићком породицом Загар. Вратили су се у Далмацију, један брат у Задар, а други у Шибеник, а посљедња два на Макарску ривијеру, гдје су почели да граде дворце у Градцу и Трпању, као и да се баве гусарством до Апулије.[6]

Први познати члан макарског огранка био је Врсајко. По родослову, породица се разгранала од његовог сина Барана (друга половина 14. вијека). У историјским документима помињу се Баранови синови Вукашин, Вукић, Андријаш и Баран; босански краљ Стефан Остоја је 1417. потврдио права својих вазала Вукашина, Барана и Јураја Вукачића на Макар, Дрвеник, Пасичину, Милуше, Лапчањ (Градачац), која су претходно потврдили босански бан Стефан II и краљ Стефан Твртко I.[6]

У јулу 1452. Грубиша је тражио да његова породица и сви становници Крајине постану млетачки вазали. Млетачка је прихватила захтјев, потврдила њихове старе обичаје, дозволила оснивање утврђења и луке у Макару и опростила старија насиља. Тако су се Качићи и становници Крајине о свом трошку борили између ријека Неретве и Цетине, а давали порез Млетачкој.[6]

Млетачки поузданик на Хвару извијестио је 1498. о османској припреми 25 бродова за морски напад на Крајину и Качиће. Сљедеће године су постали османски поданици. Сплитски монарх је 1500. извијестио Млетачку да су Османлије заробили неколико сплитских делегата, који су безбједно стигли у Мостар само захваљујући кнезу Јурју Марковићу, османском поданику и млетачком пријатељу. Марковић је писао из Макарске у Млетачку да је био кнез петнаест година и увијек пријатељ Млечана. У Марковићевој збирци и архиву, Д. Папалић је пронашао хрватску редакцију Љетописа попа Дукљанина.[6]

За вријеме османске владавине Качићи се само дјелимично помињу, али су ту и даље живјели. Од почетка 17. вијека поново се могу пратити у документима, али као чланови породице више огранака који потичу од приморских кнезова. У 17. и 18. вијеку породица је наставила да се грана и постаје независни род. Њихова имена су обично имала комбинацију са презименом „Качић”, као и титулу „конте”.[6]

Према родослову, од Вукашинових синова Вукмира, Грубише, Радоја и Радоње настале су три гране. Вукмирови потомци су по насељу постали познати као Качићи из Градца, а Радоњини и Грубишини као Качићи из Бриста. Из прве гране настали су Јурчевићи, Вискићи (Виско), Стипићи, Пекићи (Пеко) и Бартоловићи (старији Сладојевићи), док су из друге гране потекли Миошићи, Алексићи (Алесићи), Жарковићи и Баришићи (Барешићи).[6] Огранак Качић-Бартоловић или само Бартоловић је члан Хрватског племићког друштва, које је основано 1995. године.[25]

Од Барановог сина Вукића, у Котишини, потекли су Терзићи, Шимуновићи (изумрли у 17. вијеку), Марковићи, а вјероватно и Бегићи. Од Барановог сина Андријаша настали су Шиљићи (Шиље), Перићи, Кларевићи (Чавелићи), Баше (Башићи) и Филипчевићи). Качићи из Макара су се подијелили на Андријашевиће и Митровиће. Од Барановог сина Барана потекли су Барановићи.[6]

Познати чланови uredi

  • Бартул Качић Жарковић (1572—1645), макарски бискуп од 1615. до 1645.[26]
  • Петар Качић Шиље (око 1606—1661), макарски бискуп од 1646. до 1660.[27]
  • Павао Качић Баришић (ум. 1721), провинцијал фрањевачке провинције Босна сребрена од 1693. до 1696.[28]
  • Антун Качић (1686—1745), трогирски бискуп од 1722. до 1730. и сплитски надбискуп од 1730. до 1745.[29]
  • Андрија Качић Миошић (1704—1760), фрањевац и пјесник.[5]
  • Јурај Пашкал Терзић Качић (1740—1820), каноник и пјесник[30]
  • Павао Клемент Миошић Качић (1786—1837), сплитско-макарски бискуп од 1829. до 1837.[31]
  • Петар Пеко Качић (1830—1918), фрањевац и етнограф.[32]

Угарски огранак uredi

 
Рушевине тврђаве Шалго.
 
Рушевине тврђаве Халоко.

Неколико научника сматрало је да су угарски Качићи можда били потомци омишких Качића.[33] Помињу се почетком 13. вијека,[34] у сјеверним жупанијама Ноград, Шалго и Халоко.[6]

Први поменути племићи су браћа Миховил и Шимун Качић, војвода Трансилваније (1209—1212; 1215) и бан Славоније (1212; око 1213—1218).[35] Шимун је учествовао у убиству краљице Гертруде од Мераније 24. септембра 1213, због чега му је угарски краљ Андрија II одузео имање.[36]

Међу присталице Андрије II у његовој побуну против старијег брата, а затим и краља Емерика, можда су се убрајали Качићи. У намјери новог краља да прошири свој круг присталица, неким чланова породице су вјероватно додијељена имања у Угарској. Веза између угарских и омишких Качића препозната је првенствено у помињању Шимуна Качића у документу са оцем Николом и браћом Јаковом из 1178, и са браћом Бориславом и Богданом и осталим члановима породице у документу из 1190. године.[37]

У наредне двије или три генерације, род се разгранао у неколико лоза и породица.[6][34] Прво Зађвафеи, Либерчеи и касније Либерчеи Томпоши, Либерчеи Радо, Филеки, Оздини, Етре, Кечеи/Берзенцеи, Холокеи, Шалгои и Бејеи.[34] Миховилов син Фалкош (1255) држао је посједе у Сечењу и Нограду, а био је и оснивач рода Либерчеи, из којег су произашли моћни Счењи, Гереб од Вингарте и Фаркаш од Сесармеа.[38] Сечењима је припадао Коња, бан Хрватске (1366—1367), док је Геребима припадао Матија, такође бан Хрватске (1483—1492).[39]

Чланови рода прихватили су превласт Матије III Чака, једног од мајмоћнијих олигарха краљевина, око 1300. године; само један од њих, Томас Сечењи, био је присталица краља Карла I. Посљедично, краљ му је додијелио посједе својих рођака послије побједе над олигарсима.[40]

Познати чланови uredi

Референце uredi

  1. ^ Majnarić 2004, стр. 8; Majnarić 2005, стр. 27–28.
  2. ^ Majnarić 2004, стр. 8.
  3. ^ Marković 2003b, стр. 58; Majnarić (HBL) 2005.
  4. ^ а б в г д „Kačići”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 9. 7. 2023. 
  5. ^ а б Dukić, Davor (2005). „KAČIĆ MIOŠIĆ, Andrija”. hbl.lzmk.hr (на језику: хрватски). Hrvatski biografski leksikon. Приступљено 9. 7. 2023. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ Majnarić (HBL) 2005.
  7. ^ Majnarić 2008, стр. 49; Šimunović 2009, стр. 76, 199.
  8. ^ Majnarić 2008, стр. 49, 56.
  9. ^ а б Majnarić 2004, стр. 11.
  10. ^ Majnarić 2004, стр. 13–14.
  11. ^ Majnarić 2004, стр. 12.
  12. ^ Marković 2003a, стр. 83; Majnarić (HBL) 2005.
  13. ^ Majnarić 2005, стр. 28.
  14. ^ Majnarić (HBL) 2005; Majnarić 2008, стр. 51.
  15. ^ а б Marković 2003b, стр. 56.
  16. ^ Majnarić (HBL) 2005; Majnarić 2005, стр. 25–46; Majnarić 2006, стр. 1–23.
  17. ^ Majnarić 2004, стр. 14–17.
  18. ^ Majnarić 2004, стр. 25–29.
  19. ^ Marković 2003b, стр. 58; Majnarić 2004, стр. 13–14, 21–22.
  20. ^ Majnarić 2004, стр. 13.
  21. ^ Majnarić 2004, стр. 17.
  22. ^ Majnarić 2004, стр. 17–18; Majnarić (HBL) 2005.
  23. ^ Matica iseljenika 1969: "Hrvatski feudalac i gospodar Neretvanske krajine Đuro Kačić imao je za ženu kćerku srpskog kralja Vladislava. Ona je od oca dobila miraz. O ovome nas 1276. godine obavještava jedno pismo na srpskohrvatskom jeziku Đure Kačića."; Journal of Croatian Studies 1988, стр. 124: "The Croatian Cyrillic Letter of Duke Đure Kačić of Omiš (list OmiSkog kneza Đure Kačiča) to Dubrovnik was written in 1276."
  24. ^ Marković 2003a, стр. 83.
  25. ^ „Obitelj Kačić-Bartulović”. plemstvo.hr (на језику: хрватски). Hrvatski plemićki zbor. 
  26. ^ „KAČIĆ ŽARKOVIĆ, Bartul”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 9. 7. 2023. 
  27. ^ „KAČIĆ, Petar”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 9. 7. 2023. 
  28. ^ „KAČIĆ BARIŠIĆ, Pavao”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 9. 7. 2023. 
  29. ^ „KAČIĆ, Antun”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 9. 7. 2023. 
  30. ^ „KAČIĆ TERZIĆ, Juraj Paškal”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 9. 7. 2023. 
  31. ^ Jerolimov, Pavao (13. 11. 2008). „Pavao Miošić Kačić”. Zadarski list (на језику: хрватски). Приступљено 25. 9. 2023. 
  32. ^ „KAČIĆ PEKO, Petar”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 9. 7. 2023. 
  33. ^ Majnarić (HBL) 2005; Majnarić 2008, стр. 50–51.
  34. ^ а б в Majnarić 2008, стр. 56.
  35. ^ Majnarić (HBL) 2005; Majnarić 2008, стр. 50.
  36. ^ Kristó, Engel & Makk 1994; Majnarić 2008, стр. 50.
  37. ^ Majnarić 2008, стр. 56–57.
  38. ^ Marković 2003a, стр. 36; Kristó, Engel & Makk 1994; Majnarić 2008, стр. 56.
  39. ^ Marković 2003a, стр. 36; Majnarić (HBL) 2005.
  40. ^ Kristó, Engel & Makk 1994.

Литература uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Качићи&oldid=26692894”