Википедија

Naučnik

особа која професионално употребљава научни метод

Ovaj članak je o zanimanju. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Naučnik (višeznačna odrednica).

Naučnik, odnosno naučnica je, u širem smislu, osoba koja učestvuje u sistematskoj aktivnosti da postigne znanje.[1][2] U užem smislu, naučnik je pojedinac koji se služi naučnim metodom.[3] Osoba može biti stručnjak u jednoj ili više oblasti nauke.[4] Ovaj članak se fokusira na uži smisao reči. Naučnici istražuje s ciljem sveobuhvatnijeg razumevanja prirode, uključujući fizičke, matematičke i društvene sfere. Filozofija može da se shvati kao odvojena aktivnost, koja cilja sveobuhvatnijem razumevanju nedodirljivih aspekata stvarnosti i iskustva koji ne mogu biti fizički izmereni. Naučnici se takođe razlikuju od inženjera, onih koji dizajniraju, grade i održavaju uređaje za određene situacije. Kada nauka ima za cilj postizanje određene koristi, naziva se primenjena nauka. Primenjeni naučnik ne mora nužno da dizajnira nešto posebno; on će pre da vrši istraživanje s ciljem da razvije nove tehnologije i nove praktične metode. Kada nauka uključuje nedodirljive aspekte stvarnosti, naziva se prirodna filozofija.

U klasičnoj antici nije bilo pravog analognog zanimanja modernom naučniku. Umesto toga, filozofi su se bavili filozofskim proučavanjem prirode pod nazivom prirodna filozofija, preteča prirodnih nauka.[5] Iako je Tales (oko 624-545. p. n. e.) verovatno bio prvi naučnik koji je opisao kako se kosmički događaji mogu posmatrati kao prirodni, a ne nužno uzrokovani bogovima,[6][7][8][9][10][11] tek u 19. veku termin naučnik je ušao u redovnu upotrebu nakon što ga je skovao teolog, filozof i istoričar nauke Vilijam Vevel 1833.[12][13]

Opis uredi

Nauka i tehnologija su kontinuirano menjali postojanje čoveka kroz proces inženjeringa. Kao profesija, naučnik je danas široko priznat. Naučnici uključuju teoretičare koji uglavnom razvijaju modele da bi objasnili postojeće podatke i predvideli nove rezultate, eksperimentičare koji uglavnom testiraju modele praveći merenja — iako je u praksi podela između ove dve aktivnosti jasno razlikovana, i mnogi naučnici obavljaju oba zadatka.

Matematika je često grupisana među nauke. Neki od najvećih fizičara takođe su bili kreativni matematičari. Postoji kontinuum od najvećih teoretičara do najviše empirijskih naučnika bez jasnih granica. S aspekta ličnosti, interesovanja, obučenosti profesionalne aktivnosti, postoji mala razlika između primenjenih matematičara i teoretičara fizike.

Naučnici mogu biti motivisani na nekoliko načina. Mnogi imaju želju za razumevanjem zašto je svet takav kakvim ga vidimo i kako je postao takav. Oni pokazuju jaku radoznalost za stvarnošću. Druge motivacije su priznanje od njihovih vršnjaka i prestiž, ili želja da primene naučno znanje za korist zdravlja ljudi, nacija, sveta, prirode ili industrije (akademski naučnik i industrijski naučnik).

Istorija uredi

 
„Niko u istoriji civilizacije nije oblikovao naše razumevanje nauke i prirodne filozofije više od velikog grčkog filozofa i naučnika Aristotela (384-322. p. n. e.), koji je izvršio dubok i sveobuhvatan uticaj više od dve hiljade godina“ —Geri B. Ferngren[14]
 
Alesandro Volta, pronalazač električne baterije i otkrivač metana, smatra se jednim od najvećih naučnika u istoriji.
 
Meri Somervil, za koju je skovana reč „naučnik“.
 
Fizičar Albert Ajnštajn razvio je opštu teoriju relativnosti i dao je mnogo značajnih doprinosa fizici.
 
Atomski fizičar Niels Bor je dao fundamentalne doprinose razumevanju strukture atoma i kvantne teorije.

Uloge „naučnika“, i njihovih prethodnika pre pojave savremenih naučnih disciplina, su tokom vremena znatno evoluirale. Naučnici različitih epoha (a pre njih, prirodni filozofi, matematičari, istoričari prirode, prirodni teolozi, inženjeri i drugi koji su doprineli razvoju nauke) imali su veoma različita mesta u društvu, a društvene norme, etičke vrednosti i epistemičke vrline povezane sa naučnicima — i koje se od njih očekuju — takođe su se vremenom menjale. Shodno tome, mnoge različite istorijske ličnosti mogu se identifikovati kao rani naučnici, u zavisnosti od toga koje karakteristike moderne nauke se smatraju bitnim.

Neki istoričari ukazuju na naučnu revoluciju koja je započela u 16. veku kao na period razvoja nauke u prepoznatljivo modernom obliku. Tek u 19. veku došlo je do dovoljnih socioekonomskih promena da bi naučnici postali glavna profesija.[15]

Renesansa uredi

Tokom renesanse, Italijani su dali značajan doprinos u nauci. Leonardo da Vinči je napravio značajna otkrića u paleontologiji i anatomiji. Otac moderne nauke,[16][17] Galileo Galilej, napravio je ključna poboljšanja na termometru i teleskopu koji su mu omogućili da posmatra i jasno opiše Sunčev sistem. Dekart nije bio samo pionir analitičke geometrije, već je formulisao teoriju mehanike[18] i napredne ideje o poreklu kretanja i percepcije životinja. Vid je zainteresovao fizičare Janga i Helmholca, koji su takođe proučavali optiku, sluh i muziku. Njutn je proširio Dekartovu matematiku izumevši račun (u isto vreme kada i Lajbnic). Dao je sveobuhvatnu formulaciju klasične mehanike i istraživao svetlost i optiku. Furije je osnovao novu granu matematike — beskonačne, periodične serije — proučavao je toplotni tok i infracrveno zračenje i otkrio efekat staklene bašte. Đirolamo Kardano, Blez Paskal, Pjer de Ferma, Fon Nojman, Tjuring, Kinčin, Markov i Viner, svi matematičari, dali su veliki doprinos nauci i teoriji verovatnoće, uključujući ideje u osnovi računara i neke od osnova statističke mehanike i kvantne mehanike. Mnogi matematički nastrojeni naučnici, uključujući Galileja, takođe su bili muzičari.

U medicini i biologiji postoji mnogo ubedljivih priča, kao što je razvoj ideja o cirkulaciji krvi od Galena do Harvija. Neki naučnici i istoričari pripisuju hrišćanstvu da je doprineo usponu naučne revolucije.[19][20][21][22][23]

Doba prosvetiteljstva uredi

Tokom doba prosvetiteljstva, Luiđi Galvani, pionir bioelektromagnetike, otkrio je životinjski elektricitet. On je otkrio da naelektrisanje primenjeno na kičmenu moždinu žabe može izazvati grčeve mišića u celom njenom telu. Naboji bi mogli da nateraju žablje noge da skaču čak i ako noge više nisu pričvršćene za žabu. Dok je sekao žablji krak, Galvanijev čelični skalpel je dodirnuo mesinganu kuku koja je držala nogu u mestu. Noga se trzala. Dalji eksperimenti su potvrdili ovaj efekat, a Galvani je bio uveren da vidi efekte onoga što je nazvao životinjskim elektricitetom, životnom snagom u mišićima žabe. Na Univerzitetu u Paviji, Galvanijev kolega Alesandro Volta uspeo je da reprodukuje rezultate, ali je bio skeptičan prema Galvanijevom objašnjenju.[24]

Lazaro Spalanzani je jedna od najuticajnijih ličnosti u eksperimentalnoj fiziologiji i prirodnim naukama. Njegova istraživanja su izvršila trajan uticaj na medicinske nauke. Dao je značajan doprinos eksperimentalnom proučavanju telesnih funkcija i reprodukcije životinja.[25]

Frančesko Redi je otkrio da mikroorganizmi mogu izazvati bolest.

19. vek uredi

Sve do kasnog 19. ili ranog 20. veka, naučnici su se još uvek nazivali „prirodnim filozofima“ ili „ljudima nauke“.[26][27][28][29]

Engleski filozof i istoričar nauke Vilijam Vevel skovao je termin naučnik 1833. godine, a prvi put se pojavio u štampi u Vevellovoj anonimskoj recenziji Meri Somervil O povezanosti fizičkih nauka iz 1834. objavljenoj u Quarterly Review.[30] Vevel je pisao o „sve većoj sklonosti razdvajanju i rasparčavanju” u nauci; dok su se veoma specifični termini umnožili — hemičar, matematičar, prirodnjak — široki termin „filozof“ više nije bio zadovoljavajući da grupiše one koji su se bavili naukom, bez upozorenja „prirodnog“ ili „eksperimentalnog“ filozofa. Vevel je uporedio ove sve veće podele sa Somervilovim ciljem da „[pruži] najvažniju uslugu nauci“ „pokazujući kako su se odvojene grane u istoriji nauke ujedinile otkrićem opštih principa.“[31] Vevel je izvestio u svojom pregledu da su se članovi Britanske asocijacije za unapređenje nauke na nedavnim sastancima žalili na nedostatak dobrog izraza za „studente znanja o materijalnom svetu kolektivno“. Aludirajući na sebe, primetio je da je „neki genijalni gospodin predložio da bi, po analogiji sa umetnikom, mogli da formiraju [reč] naučnik, i dodao da ne može biti skrupula u oslobađanju od ovog pojma pošto već postoje takve reči kao ekonomista, i ateista — ali to uopšte nije bilo ukusno“.[32]

Vevel je ponovo ozbiljnije (i to ne anonimno) predložio tu reč u svojoj Filozofiji induktivnih nauka iz 1840. godine[33]:

Završeci ize (umesto ise), izam i ista primenjuju se na reči svakog porekla: tako mi moramo da pulverizujemo, kolonizujemo, duhovitost, paganstvo, novinar, duvandžija. Stoga se mogu praviti takve reči kada su poželjne. Pošto se ne može koristiti physician za praktičara fizike, nazvao sam ga fizičarom. Veoma nam je potrebno ime da opišemo kultivatora nauke uopšte. Trebalo bi da ga nazovem naučnikom. Tako bismo mogli reći da je umetnik muzičar, slikar ili pesnik, naučnik je matematičar, fizičar ili prirodnjak.

On je istovremeno je predložio i termin fizičar, kao pandan francuskoj reči physicien. Ni jedan ni drugi termin nije stekao široko prihvaćenost do više decenija kasnije; naučnik je postao uobičajen termin krajem 19. veka u Sjedinjenim Državama i na prelazu iz 20. veka u Velikoj Britaniji.[30][34][35] Do dvadesetog veka, moderna predstava nauke kao posebnog brenda informacija o svetu, koju je praktikovala posebna grupa i koja je sleđena jedinstvenim metodom, u suštini je bila uspostavljena.

Reference uredi

  1. ^ „Eusocial climbers” (PDF). E.O. Wilson Foundation. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 04. 2019. g. Pristupljeno 3. 9. 2018. „But he’s not a scientist, he’s never done scientific research. My definition of a scientist is that you can complete the following sentence: ‘he or she has shown that...’,” Wilson says.” 
  2. ^ „Our definition of a scientist”. Science Council. Pristupljeno 7. 9. 2018. „A scientist is someone who systematically gathers and uses research and evidence, making a hypothesis and testing it, to gain and share understanding and knowledge.” 
  3. ^ Isak Njutn (1687, 1713, 1726). "[4] Rules for the study of natural philosophy", Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, Treće izdanje. The General Scholium containing the 4 rules follows Book 3, The System of the World. Ponovo-odštampane stranice 794-796 of I. Bernard Koen i En Vitman izdanje prevoda iz 1999, University of California Press. ISBN 978-0-520-08817-7., 974 strane.
  4. ^ Oxford English Dictionary, 2nd ed. 1989
  5. ^ Lehoux, Daryn (2011). „2. Natural Knowledge in the Classical World”. Ur.: Shank, Michael; Numbers, Ronald; Harrison, Peter. Wrestling with Nature : From Omens to Science. Chicago: University of Chicago, U.S.A. Press. str. 39. ISBN 978-0226317830. 
  6. ^ Aristotle, Metaphysics Alpha, 983b18.
  7. ^   Smit, Vilijam, ur. (1870). „Thales”. Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija. str. 1016. 
  8. ^ Michael Fowler, Early Greek Science: Thales to Plato, University of Virginia [Retrieved 2016-06-16]
  9. ^ Frank N. Magill, , Routledge, 2003 Magill, Frank N. (16. 12. 2003). The Ancient World: Dictionary of World Biography, Volume 1. Routledge. ISBN 1135457395. 
  10. ^ Singer, C. (2008). A Short History of Science to the 19th century. Streeter Press. str. 35. 
  11. ^ Needham, C. W. (1978). Cerebral Logic: Solving the Problem of Mind and Brain. Loose Leaf. str. 75. ISBN 978-0-398-03754-3. 
  12. ^ Cahan, David, ur. (2003). From Natural Philosophy to the Sciences: Writing the History of Nineteenth-Century Science. Chicago, Illinois: University of Chicago Press. ISBN 0-226-08928-2. 
  13. ^ Lightman, Bernard (2011). „Science and the Public”. Ur.: Shank, Michael; Numbers, Ronald; Harrison, Peter. Wrestling with Nature : From Omens to Science. Chicago: University of Chicago Press. str. 367. ISBN 978-0226317830. 
  14. ^ Gary B. Ferngren (2002). "Science and religion: a historical introduction Arhivirano 2015-03-16 na sajtu Wayback Machine". JHU Press. p.33. ISBN 0-8018-7038-0
  15. ^ On the historical development of the character of scientists and the predecessors, see: Steven Shapin (2008). The Scientific Life: A Moral History of a Late Modern Vocation. Chicago: Chicago University Press. ISBN 0-226-75024-8
  16. ^ Einstein (1954, p. 271). "Propositions arrived at by purely logical means are completely empty as regards reality. Because Galileo realised this, and particularly because he drummed it into the scientific world, he is the father of modern physics—indeed, of modern science altogether."
  17. ^ Stephen Hawking, Galileo and the Birth of Modern Science Arhivirano 2012-03-24 na sajtu Wayback Machine, American Heritage's Invention & Technology, Spring 2009, Vol. 24, No. 1, p. 36
  18. ^ Peter Damerow (2004). „Introduction”. Exploring the Limits of Preclassical Mechanics: A Study of Conceptual Development in Early Modern Science: Free Fall and Compounded Motion in the Work of Descartes, Galileo and Beeckman. Springer Science & Business Media. str. 6. 
  19. ^ Harrison, Peter (8. 5. 2012). „Christianity and the rise of western science”. Australian Broadcasting Corporation. Pristupljeno 28. 8. 2014. 
  20. ^ Noll, Mark, Science, Religion, and A.D. White: Seeking Peace in the "Warfare Between Science and Theology" (PDF), The Biologos Foundation, str. 4, Arhivirano iz originala (PDF) 22. 3. 2015. g., Pristupljeno 14. 1. 2015 
  21. ^ Lindberg, David C.; Numbers, Ronald L. (1986), „Introduction”, God & Nature: Historical Essays on the Encounter Between Christianity and Science, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, str. 5, 12, ISBN 978-0-520-05538-4 
  22. ^ Gilley, Sheridan (2006). The Cambridge History of Christianity: Volume 8, World Christianities C.1815-c.1914. Brian Stanley. Cambridge University Press. str. 164. ISBN 0-521-81456-1. 
  23. ^ Lindberg, David. (1992) The Beginnings of Western Science University of Chicago Press. p. 204.
  24. ^ Robert Routledge (1881). A popular history of science (2nd izd.). G. Routledge and Sons. str. 553. ISBN 0-415-38381-1. 
  25. ^ „Spallanzani - Uomo e scienziato” (na jeziku: italijanski). Il museo di Lazzaro Spallanzani. Arhivirano iz originala 2010-06-03. g. Pristupljeno 2010-06-07. 
  26. ^ Nineteenth-Century Attitudes: Men of Science. „Nineteenth-Century Attitudes: Men of Science”. Arhivirano iz originala 2008-03-09. g. Pristupljeno 2008-01-15. 
  27. ^ Friedrich Ueberweg, History of Philosophy: From Thales to the Present Time. C. Scribner's sons v.1, 1887
  28. ^ Steve Fuller, Kuhn VS. Popper: The Struggle For The Soul Of Science. Columbia University Press 2004. Page 43. ISBN 0-231-13428-2
  29. ^ Science by American Association for the Advancement of Science, 1917. v.45 1917 Jan-Jun. Page 274 Arhivirano 2017-03-02 na sajtu Wayback Machine.
  30. ^ а б Ross, Sydney (1962). „Scientist: The story of a word”. Annals of Science. 18 (2): 65—85. doi:10.1080/00033796200202722  .  To be exact, the person coined the term scientist was referred to in Whewell 1834 only as "some ingenious gentleman." Ross added a comment that this "some ingenious gentleman" was Whewell himself, without giving the reason for the identification. Ross 1962, p.72.
  31. ^ Whewell, William (1834). Murray, John, ур. „On the Connexion of the Physical Sciences By Mrs. Sommerville”. The Quarterly Review. LI: 54—68. 
  32. ^ Holmes, R (2008). The age of wonder: How the romantic generation discovered the beauty and terror of science. London: Harper Press. стр. 449. ISBN 978-0-00-714953-7. 
  33. ^ Whewell, William. The Philosophy of the Inductive Sciences Volume 1. Cambridge. стр. cxiii.  or Whewell, William (1847). The Philosophy of the Inductive Sciences: Founded Upon Their History, Vol. 2. New York, Johnson Reprint Corp. стр. 560. . In the 1847 second edition, moved to volume 2 page 560.
  34. ^ „William Whewell (1794-1866) gentleman of science”. Архивирано из оригинала 2007-06-25. г. Приступљено 2007-05-19. 
  35. ^ Tamara Preaud, Derek E. Ostergard, The Sèvres Porcelain Manufactory. Yale University Press 1997. 416 pages. ISBN 0-300-07338-0 Page 36.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Naučnik na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Научник&oldid=27604798”