Partnerstvo za mir

Partnerstvo za mir je političko-vojni program NATO saveza usmeren ka stvaranju poverenja imeđu NATO i drugih zemalja Evrope i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, uspostavljanju međusobne vojne saradnje i regionalne stabilnosti. Osnovan je 1994. godine, nakon pada Istočnog bloka.

Obim saradnje pritom zasebno određuje svaka država potpisnica Pojedinačnim partnerskim programom (IPP). Najčešće se radi o zajedničkim manevrima i ispunjavanju NATO standarda pri nabavci nove vojne opreme, ili se oficiri zemalja članica mogu školovati u drugim zemljama. Moguće je i učešće zemalja članica Partnerstva u mirovnim misijama NATO saveza. U slučaju pretnje napada na neku od zemalja potpisnica, predviđena je konsultacija NATO. Međutim, Partnerstvo za mir nije eksplicitni odbrambeni savez i države članice NATO mogu zasebno da odluče hoće li eventualno uputiti pomoć u odbrani.

Dvanaest zemalja koje su bile članice programa su u međuvremenu pristupile NATO paktu. Partnerstvo za mir može tako biti predvorje za ulazak u Atlantski savez, ali ima i država članica koje van svake sumnje nisu zainteresovane za članstvo u samom paktu.

Partnerstvom za mir upravlja Savet evroatlantskog partnerstva, koje se sastoji od 26 članica NATO saveza i 23 članice Partnerstva za mir.

Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina su programu Partnerstvo za mir pristupile 14. decembra 2006, pošto ih je NATO na sastanku u Rigi 29. novembra 2006. pozvao da se priključe.

Načela i oblasti delovanja uredi

Prema NATO savezu, ”cilj Partnerstva za mir je, zasnovano na posvećenosti demokratskim principima na kojima se temelji i sama alijansa, da poveća stabilnost, umanji opasnosti za mir i izgradi ojačane bezbednosne veze između partnerskih zemalja i NATO saveza, kao i između samih partnerskih zemalja.” Okvirnim dokumentom, svaka zemlja preuzima značajan broj dalekosežnih političkih obaveza: da čuva demokratsko društvo, poštuje principe međunarodnog prava, ispunjava obaveze prema Povelji Ujedinjenih nacija, Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima, Završnom aktu iz Helsinkija i međunarodnim dogovorima o razoružanju i kontroli naoružanja, da se uzdržava od pretnje silom usmerene ka drugim zemljama, da poštuje postojeće granice i rešava sporove mirnim putem. Osim toga, ustanovljavaju se i konkretna posvećenja da se promoviše transparentnost u planiranju nacionalne odbrane i budžeta, da se uspostavi demokratska kontrola nad oružanim snagama, i da se razviju sposobnosti za zajedničko dejstvo sa NATO u humanitarnim i operacijama održavanja mira.

Saveznici se Okvirnim dokumentom obavezuju da se konsultuju sa partnerskom zemljom ako ona smatra da su joj neposredno ugroženi teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili sigurnost. Ovom odredbom su se koristile Albanija i Makedonija tokom rata na Kosovu i Metohiji.

Članstvo u Partnerstvu za mir jeste pre svega bilateralni ugovor između pojedinačne zemlje partnera i NATO saveza. Zemlje potpisnice biraju pojedinačne aktivnosti prema svojim ambicijama, potrebama i mogućnostima i svoj izbor predstavljaju NATO savezu u tzv. Prezentacionom dokumentu. Nakon ovoga, Savez i zemlja partner zajednički razvijaju i dogovaraju dvogodišnji Pojedinačni partnerski program. Saradnja se posebno usredsređuje na reformu odbrane i upravljanje posledicama reforme, ali dopire do velikog broja aktivnosti NATO, uključujući odbrambenu politiku i planiranje, odnose između građanske države i vojske, obrazovanje i obuku, vazdušnu odbranu, komunikacije i informacione sisteme, upravljanje krizama i planiranje za (civilne) vanredne situacije.