Википедија

Plastika

Plastika ili plastične mase predstavljaju umetne materijale proizvedene od sintetskih ili polusintetskih smola i različitih dodataka (punila, omekšivača, stabilizatora i pigmenata) koji se u toku prerade nalaze bar povremeno u plastičnom stanju.[2][3] Plastike su tipično organski polimeri sa visokom molekulskom masom, mada one često sadrže druge supstance. One su obično sintetičke, najčešće izvedene iz petrohemikalija, mada su mnoge delom prirodne.[4] Plastičnost je opšte svojstvo svih molekula koji imaju sposobnost da se nepovratno deformišu bez pucanja, mada do toga dolazi u toj meri kod ove klase polimera podesnih za oblikovanje da je ta sposobnost naglašena u njihovom imenu.

Plastične replike hrane u Japanu
Kućni predmeti napravljeni od različitih tipova plastike
IUPAC definicija

Generički termin koji se koristi u slučaju polimernih materijala koji mogu da sadrže druge supstance
da bi se poboljšala performanca i/ili redukovali troškovi.
Napomena 1: Upotreba ovog termina umesto polimer je izvor zabune i stoga se ne preporučuje.

Napomena 2: Ovaj termin se u polimerskom inženjerstvu obično koristi u smislu da se materijal
može obraditi protočnim pristupom.[1]

Usled njihove relativno niske cene, lakoće proizvodnje, mnogostranosti, i nepropustivosti za vodu, plastike se koriste u enormnom i ekspandirajućem opsegu proizvoda, od spajalica do svemirskih brodova. One se već zamenile mnoge tradicionalne materijale, kao što su drvo, kamen, rogovi i kosti, koža, papir, metal, staklo, i keramika, u velikom broju oblika njihove ranije upotrebe. Plastične mase se prerađuju valjanjem u folije, istiskivanjem pod pritiskom, ubrizgivanjem, pasiranjem, itd. Zbog svojih mehaničkih svojstava i mogućnosti oblikovanja plastične mase su potisle mnoge druge materijale i njihova je industrija u stalnom porastu. U razvijenim zemljama, oko jedne trećine proizvedene plastike se koristi za pakovanje, a jedna trećina nalazi primenu u građevinarstvu za izradu cevi koje se koriste u vodovodnim instalacijama, ili za izradu vinilnih pokrivnih oplata.[5] Ostatak se koristi za izradu automobila (do 20% plastike[5]), nameštaja, i igrački.[5] U zemljama u razvoju, taj odnos može da bude različit - na primer, po nekim izveštajima 42% Indijske potrošnje odlazi na materijale za pakovanje.[5] Plastike nalaze mnoštvo oblika primene u polju medicine, što obuhvata polimerne implante. Ime polja plastične hirurdije nije proisteklo iz upotrebe plastičnih materijala, nego iz opštijeg značenja reči plastičnost u smislu sposobnosti promene oblika.

Prva potpuno sisntetička plastika je bio bakelit, koju je izumeo Leo Bakeland u Njujorku 1907. godine[6], koji je skovao termin 'plastika'.[7] Mnogi hemičari su doprineli nauci o materijalu plastike, uključujuči nobelovca Hermana Staudingera, koji se naziva „ocem hemija polimera“" i Hermana Marka, koji je poznat kao „otac fizike polimera“.[8] Uspeh i dominancija plastike počevši od ranog 20. veka doveli su do brojnih problema očuvanja životne sredine zbog njene spore dekompozicije nakon što se odbaci kao smeće. Postojanost je direktna posledica strukture plastike karakterisane prisustvom velikih molekula. Pri kraju 20. veka, jedan od pristupa rešavanju problema je široko zastupljeno nastojanje da se reciklira plastika.

Plastike se mogu se podeliti u dve glavne grupe: termoplastični materijali i termoreaktivni materijali ili duroplasti.

  • Termoplastične mase - grejanjem omekšaju, a hlađenjem se vraćaju u prvobitno stanje(npr. polivinilhlorid, polietilen, polistiren). Sastoje se od vrlo dugih molekula s ravnim lancima (linearni polimeri).
  • Termoreaktivne plastične mase ili duroplasti - grejanjem ireverzibilno otvrdnu i kasnije se više ne mogu oblikovati (bakelit, aminoplasti). Imaju prostornu mrežastu strukturu.

Karakteristike plastike uredi

Različitosti među sintetskim polimerima, njihove najraznovrsnije karakteristike, ključne su za njihov uspjeh. Polimerne tvari se rijetko upotrebljavaju u izvornom obliku, već im se prethodno dodaju razni dodaci (aditivi) koji bitno poboljšavaju jedno ili više njihovih svojstava, pa se tako dobivaju tehnički uporabljivi polimerni materijali.

Tako različiti u svojoj upotrebi, zajedinička im je:

  • otpornost na hemikalije;
  • odlična toplotna izlolacijska svojstva;
  • elektroizolacijska svojstva;
  • manja masa u odnosu na druge materijale sličnih svojstava.

Plastika kao materijal odgovara na mnoge funkcionalne potrebe i čini mogućim ono što čovjek treba ili želi.

Etimologija uredi

Reč plastika je izvedena iz grčke reči πλαστικός (plastikos) sa značenjem „imati sposobnost menjanja oblika ili oblikovanja“, od πλαστός (plastos) sa značenjem „oblikovan“.[9][10] Ona se odnosi na savitljivost, ili plastičnost materijala tokom proizvodnje, što mu omogućava da bude izliven, presovan, ili ekstrudovan u mnoštvo oblika kao što su filmovi, vlakna, ploče, cevi, boce, kutije, i niz drugih.

Široko korištena reč plastika nije u potpunosti analogna sa tehničkim pridevom plastičan, koji se koristi za opisivanje bilo kog materijala koji podleže permanentnoj promeni oblika (plastičnoj deformaciji) kad se istegne izvan izvesne tačke. Aluminijum koji je drobljen ili kovan, na primer, ispoljava plastičnost u tom smislu, mada on nije plastičan u običajenom smislu reči. U kontrastu s tim, u njihovim finalnim oblicima, neke plastike pucaju umesto da se deformišu i stoga nisu plastične u tehničkom smislu.

Uobičajene plastike uredi

 
Stolica sa polipropilenskim sedštem i naslonom
  • Poliester (PES) – Vlakna, tekstili.
  • Polietilen teraftalat (PET) – Boce za gazirana pića, tegle za puter od kikirikija, plastični film, pakovanja podesna za mikrotalasno zagrevanje.
  • Polietilen (PE) – Širok opseg upotreba s niskim troškovima, uklučujući kese za supermarkete, plastične boce.
  • Polietilen visoke gustine (HDPE) – Boce za deterdžente, mleko, i livene platične kutije.
  • Polivinil hlorid (PVC) – Vodovodne cevi i oluci, zavese za tuš, okviri za prozore, podovi.
  • Poliviniliden hlorid (PVDC) (Saran) – Ambalaža za hranu.
  • Polietilen niske gustine (LDPE) – Baštenska oprema, sajding, podne pločice, zavese za tuš, ambalaža za hranu.
  • Polipropilen (PP) – Čepovi za boce, cevčice za piće, kontejneri za jogurt, aparati, branici kola, plastične cevi.
  • Polistiren (PS) – Pena za pakovanje/„kikiriki“, kontejneri za hranu, plastično posuđe, čaše za jednokratnu upotrebu, tanjiri, pribor za jelo, CD i kasetne kutije.
  • Polistiren visoke otpornosti (HIPS): Ulošci za hladnjake, ambalaža za hranu, čaše za jednokratnu upotrebu.
  • Poliamidi (PA) (Najloni) – Vlakna, četkice za zube, cevi, ribolovna vlakna, mašinski delovi male jačine, delovi kola.
  • Akrilonitril butadien stiren (ABS) – Kućišta elektronske opreme (npr. kompjuterski monitori, printeri, tastature), cevi za drenažu.
  • Polietilen/Akrilonitril butadien stiren (PE/ABS) – Klizava mešavina PE i ABS se koristi za suve ležajeve izložene malim naprezanjima.
  • Polikarbonat (PC) – Kompaktni diskovi, naočare, odbrambeni štitovi, bezbednosni prozori, saobraćajna svetla, sočiva.
  • Polikarbonat/Akrilonitril butadien stiren (PC/ABS) – Mešavina PC i ABS kojom se dobija jača plastika. Koristi se za izradu unutrašnjih i spoljašnjih delova kola, i kućišta mobilnih telefona.
  • Poliuretani (PU) – Pena za jastuke, termoizolacione pene, površinski premazi, štamparski valjci (Trenutno 6. ili 7. najčešće korišćeni plastični materijal, na primer najčešće korišćena plastika u kolima).

Plastike specijalne namene uredi

Vidi još: Plastike visoke performance
  • Maleimid/Bismaleimid Koristi se u visoko temperaturnim kompozitnim materijalima.
  • Melaminski formaldehid (MF) – Jedan od aminoplasta, i koristi se kao višebojna alternativa fenolnim plastikama, na primer pri livenju u kalupe (npr. kao alternativa keramičkih šolja, tanjira i činija za decu koje su otporne na prelome) i u dekorativnim površinskim slojevima papirnih laminata (npr. Formica).
  • Plaskrobni materijal – Biorazgradiva i toplotno otporna termoplastika koja se sastoji od modifikovanog kukuruznog skroba.
  • Fenolitici (PF) ili (fenolni formaldehidi) – Veoma elastičan i relativno toplotno otporan polimer, koji je izuzetno nepodložan paljenju. Koristi se za izradu izolacionih delova električnih instalacija, papirno laminiranih proizvoda (npr. Formica), toplotno izolacionih pena. To je temoplastika, sa poznatim prodajnim imenom bakelit, koja se može oblikovati upotrebom toplote i pritiska nakon mešana sa puniocem - kao što je to slučaj kod podnih obloga, ili se može liti bez punioca dok je u svom tečnom stanju, a može se formirati i pena (npr. Oasis). Problemi vezani za ovaj materijal je da je obično tamne boje (crvene, zelene, smeđe), i pošto je termootporna teško se reciklira.
  • Poliepoksid (Epoksi) Koristi se kao adheziv, zalivajući agens električnih komponenti, i kao matriks za kompozitne materijale sa otvrđivačima kao što su amini, amidi, i bor trifluorid.
  • Polaetareterketon (PEEK) – Jaka, hemijski i toplotno otporna termoplastika. Njena biokompatibilnost joj omogućava primenu u medicinskim implantima, avionskim delovima, itd. Ovaj materijal je jedan od najskupljih komercijalnih polimera.
  • Polietarimid (PEI) (Ultem) – Visoko temperaturni, hemijsko stabilni polimer koji se ne kristalizuje.
  • Poliimid — Visoko temperaturna plastika koja se koristi u materijalima kao što je kaptonska traka.
  • Polilaltična kiselina (PLA) – Biorazgradiva, termoplastika koja se može konvertovati u razne alifatične poliestre izvedene iz mlečne kiseline, koja se može dobiti fermentacijom raznih poljoprivrednih proizvoda, kao što je kukuruzni skrob. Nekad je dobijana iz mlečnih proizvoda.
  • Polimetil metakrilat (PMMA) (Akrilna plastika) – Kontaktna sočiva (originalnog „tvrdog“ varieteta), prozorska okna (najbolje poznata u toj formi po raznim prodajnim imenima; npr. Perspex, Oroglas, Plexiglas), završeci pertli, difuzioni materijali za fluorescentnu svetlost, zakloni za automobilska svetla. Ovaj materijal formira osnovu niza umetničkih i komercijalnih akrilnih boja, koje su suspendovane u vodi upotrebom drugih agenasa.
  • Politetrafluoroetilen (PTFE) – Toplotno otporni pokrivni materijal malog trenja, koji se koristi za izradu stvari kao što neprijanjajuće površine tiganja, vodovodnih cevi i tobogana. PTFE je poznatiji kao teflon.
  • Ureja-formaldehid (UF) – Jedna od aminoplastika koja se koristi kao višebojna alternativa fenolnim plastikama. Koristi se kao lepak za drvo (za šperploču, ivericu, lesonit) i kućišta električnih prekidača.
  • Furan — Rezin baziran na furfuril alkoholu, koji se koristi u biološki izvedenim kompozitima sa livničkim peskom.
  • Silikon — Toplotno otporni rezin koji se uglavnom koristi kao zaptivna masa, ali se koristi za visoko temperaturno posuđe za kuvanje i kao bazni rezin za industrijske boje.
  • Polisulfon — Rezin koji se obrađuje putem visoko temperaturnog topljenja, i nalazi primenu u membranama, filtracionim medijima, uranjajućim cevima vodenih grejača i drugim visoko temperaturnim aplikacijama.

Istorija uredi

Razvoj plastike je evoluirao od upotreve prirodnih plastičnih materijala (npr. žvakaća guma, šelak) do upotrebe hemijski modifikovanih, prirodnih materijala (npr. guma, nitroceluloza, kolagen, galalit) i konačno do kompletno sintetičkih molekula (npr. bakelit, epoksi, polivinil hlorid). Rane plastike su bile biorazgradivi materijali kao što su protein jajeta i krvi, koji su organski polimeri. Godine 1600 p. n. e, Mezoamerikanci su koristili prirodnu gumu za izradu lopti, traka, i figurica.[5] Tretirani goveđi rogovi su korišteni kao prozori za fenjere u srednjem veku. Materijali koji oponašaju svojstva rogova su razvijeni tretiranjem mlečnih proteina (kazeina) ceđom.

Tokom 1800-tih, sa razvojem industrijske hemije tokom Industrijske revolucije, formirano je mnoštvo novih materijala. Razvoj plastika je isto tako bio ubrzan otkrićem Čarls Gudjearovog procesa vulkanizacije kojim se formiraju termootporni materijali od prirodne gume.

Parkesin se smatra prvom veštačkom plastikom. Taj plastični materijal je patentirao Aleksandar Parkes iz Birmingema, UK 1856. godine.[11] On je predstavljen na Velikoj međunarodnoj izložbi 1862. godine u Londonu.[12] Parkesin je osvojio bronzanu medalju na Svetskom sajmu u Londonu 1862. Parkesin je formira od celuloze (glavne komponente biljnih ćelijskih zidova) treatirane azotnom kiselinom kao rastvaračom. Proizvod procesa (široko poznat kao celulozni nitrat ili piroksilin) može da bude rastvoren u alkoholu. On otvrdnjava u transparentni i elastični materijal, koji se može oblikovati zagrevanjem.[13] Inkorporiranjem pigmenta u produkt, može se ostvariti da podseća na slonovaču.

Godine 1897. u Hanoveru je Vilhelm Kriše, vlasnik nemačke prese za masovno štampanje, radio na razvoju alternativnih tipova štamparskih šablona. Rezultirajuća plastika, koja je nalikovala materijalu rogova, je bila izrađena od mlečnog proteina kazeina. Ovaj materijal je razvijen u kooperaciji sa austrijskim hemičarom (Fridrihom) Adolfom Spitlerom (1846–1940). Krajnji polimer nije imao željena svojstva. Godine 1893, francuski hemičar August Trilat je otkrio način da pretvori kazein u nerastvorni materijal putem potapanja u formaldehid.

Početkom 20. veka razvijen je bakelit, kao prva potpuno sintetička termoplastika. Za njegov razvoj je zaslužan belgijski hemičar Leo Baekeland. Materijal je pripremljen polazeći od fenola i formaldehida.

Nakon Prvog svetskog rata, poboljšanja hemijske tehnologije su dovela do eksplozije novih formi plastike, dok je masovna proizvodnja počela tokom 1940-tih i 1950-tih (tokom Drugog svetskog rata).[14] Među najranijim primerima talasa novih polimera su polistiren (PS), koji je prvi proizveo BASF tokom 1930-tih,[5] i polivinil hlorid (PVC), koji je otkriven 1872, mada je komercijalna proizvodnja počela tokom kasnih 1920-tih.[5] Godine 1923. je preduzeće Durite Plastics Inc. počelo sa proizvodnjom fenolno furfuralnih rezina.[15] Istraživači Reginald Gibson i Erik Focet iz kompanije Imperial Chemical Industries (ICI) su otkrili polietilen 1933. godine.[5]

Đulio Nata je 1954. godine otkrio polipropilen, a proizvodnja je počela 1957.[5] Kompanija Dow Chemical je 1954. godine izumela prošireni polistiren, koji je korišten za izolaciju zgrada, i za izradu ambalaže i posuđa sa jednokratnom upotrebom.[5]

Osoblju preduzeća Calico Printers' Association iz Ujedinjenog Kraljevstva se pripisuje otkriće polietilen tereftalata (PET) 1941. godine. Tehnologija je licencirana kompaniji DuPont za SAD i ICI za druge zemlje. Ovaj materijal je jedan od malobrojnih tipova plastike koji se mogu koristiti kao zamena stakla u mnogim okolnostima, što je dovelo do njegove široke upotrebe za izradu boca u Evropi.[5]

Sastav uredi

Plastike su organski polimeri. Najveći broj tih polimera je baziran na lancima koji se sastoje samo od atoma ugljenika ili su prisutni i kiseonik, sumpor, ili azot. Osnova je deo lanca na glavnom „putu“ koji povezuje veliki broj ponavljajućih jedinica. Da bi se prilagodila svojstva plastike, različite molekulske grupe se „kače“ na osnovu (one su obično deo monomera od pre nego što su monomeri bili povezani u polimerni lanac). Struktura tih bočnih lanaca utiče na svojstva polimera. Putem finog podešavanje ponavljajućih jedinica molekulske strukture mogu se menajti svojsta plastike.

Većina plastika sadrži smešu drugih organskih ili neorganskih jedinjenja. Količina aditiva se kreće u opsegu od nula procenata (za jednostavne polimere koji se koriste kao ambalaža za hranu) do više od 50% kod pojedinih elektronskih aplikacija. Prosečni sadržaj aditiva je 20% po težini polimera.[16]

Najveći broj kontroverzi vezanih za plastiku je vezan za aditive.[17] Organokalajna jedinjenja su posebno toksična.[18]

Punioci uredi

Punioci poboljšavaju performance i/ili umanjuju proizvodne troškove. Stabilizujući aditivi obuhvataju antipirene kojima se snižava zapaljivost materijala. Mnoge plastike sadrže punioce, koji su relativno inertni i jeftini materijali, te se njima pojeftinjuje produkat po jedinici težine.

Tipični punioci su mineralnog porekla, npr. kreda. Neki punioci su hemijski aktivniji i nazivaju se pojačavajučim agensima. Drugi punioci uključuju cink oksid, drveno brašno, prašinu slonovače, celulozu i skrob.[19]

Plastifikatori uredi

Pošto su mnogi organski polimeri suviše kruti za specifične primene, oni se blendiraju sa plastifikatorima (koji su najveća grupa aditiva[18]), uljastim jedinjenjima koja poboljšanu reološka svojstva.

Boje uredi

Jedinjenja koja daju boju su često korišćeni aditivi. Ona u neznatnoj meri doprinose težini materijala.

Klasifikacija uredi

Plastike se obično klasifikuju po njihovoj hemijskoj strukturi osnove polimera i bočnim lancima. Neke od važnih grupa u tim klasifikacijama su akrilna, poliestarska, silikonska, poliuretanska, i halogenisane plastike. Plastike isto tako mogu da se klasifikuju po hemijskom procesu koji se koristi za njihovu sintezu, kao što je kondenzacija, poliadicija, i unakrsno-povezivanje.[20]

Termoplastike i termički polimeri uredi

Postoje dva tipa plastike: termoplastike i termoreaktivni polimeri. Termoplastike su plastike koje ne podležu hemijskoj promeni u svom sastavu kad se zagrevaju i mogu se otopiti više puta. Primeri takvih plastika su polietilen, polipropilen, polistiren i polivinil hlorid.[21] Termoplastike se obično nalaze u opsegu od 20.000 do 500.000 amu, dok se za termoreaktivne plastike uzima da imaju beskonačnu molekulsku težinu. Ti lanci su sačinjeni od mnoštva ponavljajućih molekulskih jedinica, izvedenih iz monomera; svaki polimerni lanac ima nekoliko hiljada ponavljajućih jedinica.

Termoreaktivni polimeri se mogu jednom istopiti i poprimiti oblik; nakon toga oni očvrsnu, i ostaju čvrsti. U termoreaktivnom procesu dolazi do hemijske reakcije koja je nepovratna. Vulkanizacija gume je termoreaktivni prices. Pre zagrevanja sa sumporom, poliizopren je lepljiv, donekle tekući materijal, dok je nakon vulkanizacije produkat čvrst.

Polietilen uredi

Početna faza procesa nastajanja polietilena je proces polimerizacije. Polimerizacija se sastoji u raskidanju dvostruke veze u molekulu etena:

CH2 = CH2 t, p, O2 -CH2 - CH2-

Sada nastala čestica, inače vrlo reaktivna, izaziva raskidanje dvostruke veze u drugom molekulu etena i za njega se vezuje:

-CH2 - CH2- + CH2 = CH2 -CH2 - CH2 -CH2 - CH2- dimer

Na isti način postepeno jedan za drugim povezuje se stotina, pa čak i haljade molekula etena gradeći polietene.

nCH2 = CH2 t, p, O2 (-CH2 - CH2 - )n

  • Proizvodnja

Industrijska proizvodnja polietena pre oko 70 godina bila veoma teška. Bilo je potrebno je oko 300 MRa i temparatura iznad 200 °C. Inače, u strukturi tog dobijenog polimera za osnovne lance bili su vezani bočni ogranci, tj. dobijeni razgranati makromolekuli koji posle očvrščivanja daju proizvod manje gustine, tačnije oko 0,92 g∕cm3 i niže temperature topljenja (110 °C) u odnosnu na polieten linearne strukture.

Međutim danas se polieten proizvodi lakšim putem, uz pomoć specijalnih metal-organskih katalizatora (jedinjenja titana i aluminijuma). Čak je potrebno samo 10 МРа i 70 °C. I proizvod ime velike prednosti, veću gustinu, relativnu molekulsku masu do nekoliko miliona i linearnu strukturu. Topi se na 130 °C i ima veću mehaničku čvrstoću od polietena razgranate stukture.

  • Primena polietena

Koriste se za izradu cevi za transport korozivnih tečnosti i vode za navodnjavanje poljoprivrednih kultura. Ima veliku primenu u domaćinstvu, od apolieten se prave predmeti za domaćinstva, folije od kojih se izrađuje ambalaža, za pravljenje boca dečjih igračaka itd. Takođe služi kao izolator kablova u elektrotehnici, i u povrtarstvu polietenske folije štite povrće od mraza.

Polipropilen uredi

Po izgledu i nekim drugim osobinam sličan polietenu, ali ima višu temperaturu topljenja oko 170 °C. Polipropen je polimer propena, CH3 - CH = CH2. Polimerizacija se vrši u tečnom heksanu ili heptanu na temperaturi od 70 °C do 100 °C i pritisku od oko 1 MRa. Zavisno od uslova polimerizacije i katalizatora može se dobiti proizvoda molekulske mase 20-500 hiljada.

  • Primena

Primenu je našao u izradi vlakana, proizvodnji folije, opreme za hemijsku industriju, izolaciju kablova, proizvodnju cevi itd.

Polivinil-hlorid uredi

Posle polietena najvažnija plastična masa je uprvo polivinil-hlorid (PVC). Dobija se polimerizacijom vinil-hlorida, CH2 = CHCl.

Polimerizacija se vrši na niskim pritiscima ispod 1 MRa, i temperaturi od 30 do 80 °C u prisustvu nekog neorganskog ili organskog peroksida kao aktivatora.

  • Osobine

Nije zapaljiv jer sadrži hlor. Veoma je tvrd i krut, u većini slučajeva mu se dodaju omekšivači npr. trikrezilfosfata i difutilftalata da bi bio elastičan.

  • Primena

Primena mu je znatno manja zato što se omekšava na temperaturi iznad 80 °C. Upotrebljava se u proizvodnji dečjih igračaka, ambalaža, filmova, veštačke kože. Hemijski je veoma otporan, i upotrebljava se i u izradi cevi.

Polistiren uredi

Dobija se u industriji kataličkom dehidrogenizacijom etilbenzena.:

600 °C

ZnO

Molekul ovog jedinjenja sastoji se od benzenevog jezgra za koje je vezana vanilin-grupa CH2 = CH-, pa se još naziva i vinil-benzen.

  • Osobine

Poiliesteren je bezbojan, tvrd i proziran, omekšava na temperaturi oko 100 °C a topi se na 140 °C. Otporan je na kiseline i baze, ima elektroizolaciona svojstva.

Kopolimer je makromolekul koji je povezan sa dva monomera nekog drugog jedinjenja sem stirena. Njegova stuktura izgleda ovako:

-M1 -M2 -M2 -M2 -M1 -M1 -M2 -M1 -M1 - M2 -

Molekuli monomera su povezani bez ikakvog reda.

  • Primena

Kopolimeri se koriste za izradu kutija za radio i TV prijemnika, aparata za domaćinstvo, namešataja, igračaka itd. Služe i za pakovanje namernica, i kozmetičkih preparata i sl.

Zanimljivo je i to da se može preraditi i u penu koja se zove ekspandirani polimer, a koristi se za zvučnu i toplotnu izolaciju.

Druge klasifikacije uredi

Druge klasifikacije su bazirane na svostvima koja su relevantna za proizvodnju ili za dizajn produkta. Primeri takvih klasa su termoplastika i termoreaktivna plastika, elastomer, strukturna, biorazgradiva, i elektrino provodna. Plastike se takođe mogu klasifikovati po raznim fizičkim svojstvima, kao što su gustina, zatezna čvrstoća, temperatura staklene tranzicije, i otpornosti na razne hemijske produkte.

Biorazgradivost uredi

Glavni članak: Biorazgradiva plastika

Biorazgradive plastike se razlažu (degradiraju) nakon izlaganja svetlosti (npr. ultraviolentnoj radijaciji), vodi ili vlazi, bakterijama, enzimima, habanju vetrom, i u nekim slučajevima se dejstvo glodara, štetočina, ili napad insekata takođe smatra oblikom biodegradacije ili degradacije životne sredine. Za neke oblike degradacije je neophodno da je plastika izložena na površini, dok su drugi oblici efektivni jedino ako postoje određeni uslovi u deponiji ili u sistemu za kompostiranje. Skrobni prah se meša sa plastikom kao punilac da bi se olakšala degradacija, mada to još uvek ne dovodi do kompletne razgradnje plastike. Sprovode se aktivna istraživanja na genetičkom dizajnu bakterija koje sintetišu kompletno biorazgradivu plastiku, ali je takav materijal, kao što je Biopol, za sad skup.[22] Razvijeni su biorazgradivi aditivi kojima se uvećava brzina biodegradacije plastike.

Prirodna vs sintetička uredi

Glavni članak: Bioplastika

Većina plastika se proizvodi iz petrohemikalija. Zbog ograničenih petrohemijskih rezervi i pretnje od globalnog zagrevanja, došlo je do razvoja bioplastika. Bioplastike se prvenstveno prave od obnovljivih biljnih materijala kao što su celuloza i skrob.[23]

U poređenju sa globalnom potrošnjom fleksibilne ambalaže, koja se procenjuje na 12,3 miliona tona/godišnje, procenjuje se da je globalni proizvodni kapacit biorazgradivih materijala na nivou od 327.000 tona/godišnje.[24][25]

Kristalina vs amorfna uredi

Neke plastike su delimično kristalne, a delimično amorfne u pogledu molekulske strukture, te one imaju tačku topljenja (temperature na kojoj se provlačne intermolekularne sile prevazilaze), i jednu ili više staklenih tranzicija (temperatura iznad kojih se mera lokalizovane molekulske fleksibilnosti znatno povećana). Takozvane polukristalne plastike obuhvataju polietilen, polipropilen, poli (vinil hlorid), poliamide (najlone), poliestre i neke poliuretane. Mnoge plastike su kompletno amorfone, kao što je polistiren i njegovi kopolimeri, poli (metil metakrilat), i sve termoreaktivne plastike.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Vert, Michel; Doi, Yoshiharu; Hellwich, Karl-Heinz; Hess, Michael; Hodge, Philip; Kubisa, Przemyslaw; Rinaudo, Marguerite; Schué, François (2012). „Terminology for biorelated polymers and applications (IUPAC Recommendations 2012)” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 84 (2): 377—410. S2CID 98107080. doi:10.1351/PAC-REC-10-12-04. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 03. 2015. g. Pristupljeno 06. 04. 2017. 
  2. ^ Lokensgard 2008.
  3. ^ Lefteri, Christopher (2008). Plastics Handbook. RotoVision. ISBN 978-2888930020. 
  4. ^ Life cycle of a plastic product Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. mart 2010). Americanchemistry.com. Retrieved on 2011-07-01.
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j Andrady AL, Neal MA (2009). „Applications and societal benefits of plastics”. Philos. Trans. R. Soc. Lond., B, Biol. Sci. 364 (1526): 1977—84. PMC 2873019  . PMID 19528050. doi:10.1098/rstb.2008.0304. 
  6. ^ American Chemical Society National Historic Chemical Landmarks. „Bakelite: The World's First Synthetic Plastic”. Pristupljeno 23. 2. 2015. 
  7. ^ Edgar & Edgar 2009, str. 11
  8. ^ Teegarden 2004, str. 58–59
  9. ^ Plastikos, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus. Perseus.tufts.edu. Retrieved on 2011-07-01.
  10. ^ Plastic, Online Etymology Dictionary. Etymonline.com. Retrieved on 2011-07-01.
  11. ^ UK Patent office (1857). Patents for inventions. UK Patent office. str. 255. 
  12. ^ Stephen Fenichell, Plastic: The Making of a Synthetic Century, HarperBusiness. 1996. ISBN 978-0-88730-732-4. str. 17..
  13. ^ „Dictionary – Definition of celluloid”. Websters-online-dictionary.org. Arhivirano iz originala 11. 12. 2009. g. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  14. ^ Thompson RC, Swan SH, Moore CJ, vom Saal FS (2009). „Our plastic age”. Philos. Trans. R. Soc. Lond., B, Biol. Sci. 364 (1526): 1973—6. PMC 2874019  . PMID 19528049. doi:10.1098/rstb.2009.0054. 
  15. ^ „Historical Overview and Industrial Development”. International Furan Chemicals, Inc. Pristupljeno 4. 5. 2014. 
  16. ^ Disposable Products Manufacturing Handbook. NIIR project consultancy services. 2014. ISBN 9789381039328. 
  17. ^ Elias, Hans-Georg (2000). „Plastics, General Survey”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH Verlag. ISBN 3527306730. doi:10.1002/14356007.a20_543. 
  18. ^ a b Teuten EL, Saquing JM, Knappe DR, et al. (2009). „Transport and release of chemicals from plastics to the environment and to wildlife”. Philos. Trans. R. Soc. Lond., B, Biol. Sci. 364 (1526): 2027—45. PMC 2873017  . PMID 19528054. doi:10.1098/rstb.2008.0284. 
  19. ^ Seymour & Deaning 1987, str. 374
  20. ^ Classification of Plastics Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. decembar 2007). Dwb.unl.edu. Retrieved on 2011-07-01.
  21. ^ Composition and Types of Plastic Inforplease website
  22. ^ Biodegradation of plastic bottles made from Biopol in an aquatic ecosystem under in situ conditions, accessed March 2009 (login required)[mrtva veza]. Springerlink.com. Retrieved on 2011-07-01.
  23. ^ National Non-Food Crops Centre. Biochemical Opportunities in the UK, NNFCC 08-008 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. jul 2011)
  24. ^ National Non-Food Crops Centre. NNFCC Renewable Polymers Factsheet: Bioplastics
  25. ^ Plastics News Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2008). Plastics News. Retrieved on 2011-07-01.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Plastika na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пластика&oldid=27554589”