Википедија

Sandalj Hranić Kosača

Sandalj Hranić Kosača (rođen 1370, vladao 1392—1435), bio je srpski velikaš iz porodice Kosača koji je upravljao prostorom od Neretve do Drine sa titulom veliki vojvoda rusaga bosanskog.[1] Proširio je vlast porodice, tako da se ona prostirala do primorja (Boke i neposrednog dubrovačkog zaleđa), a zatim se potiskujući suparnike, prostirali do Neretve, a povremeno i preko te reke.[2]

Sandalj Hranić Kosača
Vojvodstvo Sandalja Hranića u ranom 15. veku
Lični podaci
Puno imeSandalj Hranić Kosača
Datum rođenja1370.
Datum smrti1435.
Mesto smrtiBosanska kraljevina
Porodica
SupružnikJelena Crnojević, Katarina Vuković, Jelena Lazarević Balšić Hranić
Potomstvonema
RoditeljiHrana Vuković Kosača
Anka
DinastijaKosače
Veliki vojvoda bosanski
Period1392-1435
PrethodnikVlatko Vuković
NaslednikStefan Vukčić Kosača

Sandalj je bio najstariji sin Hrane Vukovića, mlađeg brata Vlatka Vukovića. Od strica je naslijedio titulu vojvode. U političkom životu Kraljevine Bosne bio je prisutan preko 4 decenije. Sandalj značajno širi teritorije posle smrti Pavla Radenovića 1415. i Hrvoja Vukčića 1416. godine. Njegova oblast se prostirala od Omiša do Drine i Lima na istoku. Nominalno je bio pod krunom kralja Srba, Bosne, vodio je samostalnu politiku, ratovao je zaključivao ugovore, imao vazale. Kada je nastupila borba za ugarski presto Sandalj je podržao Ladislava napuljskog, pa je od kralja Vladislava kao nagradu za podršku dobio gradove Skradin i Ostrovicu 1407. godine. Učestvovao je u svrgavanju kralja Ostoje Kotromanića 1404. godine, kojom je prilikom pripojio kompletnu teritoriju nekadašnjih Sankovića, čiji su dio tada držali Pavlovići. Od tada je bio u stalnom sukobu sa Pavlovićima, kao i njegov naslijednik Stefan Vukčić Kosača. U borbi sa njima se oslonio na Osmanlije i na taj način ih uvukao u unutrašnje borbe u kraljevini Bosni. Učestvovao je zavjeri kralja Ostoje (prva vlada 1398—1404, druga vlada 1409—1418) i Zlatonosovića tokom lova na Parenoj poljani kraj Bobovca, kada je ubijen vojvoda Pavle Radenović. Svoj dio Konavla koji je naslijedio od Vlatka, prodao je Mlečanima 1419. godine.

Tokom konavlskog rata 1430. godine između Pavlovića i Dubrovnika, stavio se na stranu Dubrovnika. Neko vrijeme bio je uz kralja Tvrtka Drugog ali je tokom razvoja događaja postao njegov protivnik. Nastojao je da zbaci kralja Tvrtka i da dovede Ostojinog sina Radivoja. Umro je iznenada 15. marta 1435. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini, srpskoj pravoslavnoj crkvi u Šćepan Polju.[3] Nosio je titulu:

po milosti Božjoj veliki vojvoda bosanski

Iz svoja tri braka nije imao djece, pa ga je posle njegove smrti 15. marta 1435. godine naslijedio njegov bratanac Stefan Vukčić Kosača (1435—1466).[4]

Početak vladavine uredi

 
Sandaljeva rezidencija u Blagaju

Sandaljeva aktivnost primećuje se tek 1395. godine, iako je strica nasledio 1392. godine[5]. Aktivno se meša u pregovore sa Dubrovnikom oko isplate svetodmitarskog dohotka. Tražio je da se dohodak isplaćuje njemu. Daleko važnija je njegova aktivnost u Zeti. Koristeći se borbom između Radiča Crnojevića (gospodara Gornje Zete) i Đurđa Stracimirovića Balšića, on je aprila ili maja 1396. godine, posle Radičeve pogibije, zauzeo Budvu kojom je upravljao pune dve godine. Pored toga, nametnuo se i Kotoru kao vrhovni gospodar. U ovo doba Sandalj je bio dosta mlad te se oslanjao na Hrvoja Vukčića Hrvatinića sa kim se i rodbinski povezao. Uzeo je za ženu Jelenu]], ćerku Vuka Hrvatinića, Hrvojevog brata[6].

Kršeći stara prava Dubrovačke republike, Sandalj je obnovio solane i kumerk solski u Novom u Sutorini (Dračevica). Takođe je dovozio so i u Budvu, dok je njome gospodario, čime je kršio stare običaje jer tu trg soli nije bio legalan. U ovo vreme javljaju se i predstavnici porodica Zlatonosovića i Dinjičića, koji su iz Podrinja (Usore) istisli Vlatka Tvrtkovića i njegovog sina Vučihnu. Na putu da se pretvori u samostalne gospodare oblasti, vlastela je imala da izdrži višestruku borbu, protiv kraljice i težu, protiv ostale vlastele. Nikolići padaju pod vlast Sandalja Hranića, a slično se desilo i Radivojevićima[7].

Nakon povlačenja Turaka, Sandalj je maja 1398. godine tražio od Dubrovčana jemstvo za Radiča Sankovića. Istog meseca Radič je pušten na slobodu. Oslobađanje Sankovića iznenada je postalo aktuelno. Nosilac ovih promena, Ostoja, već je 20. maja poslao izaslanika u Dubrovnik da obavesti republiku da je Ostoja postao novi kralj. Sledeći politiku Hrvoja Vukčića, Sandalj je u građanskom ratu u Ugarskoj podržao Ladislava Napuljskog u borbi protiv Žigmunda Luksemburškog[8].

Borba protiv Žigmunda Luksemburškog uredi

 
Hrvoje Vukčić Hrvatinić u Hrvojevom misalu

Ostoja se početkom novembra 1403. godine razišao sa Hrvojem optužujući ga za rat protiv Dubrovnika. Približio se Žigmundu Luksemburškom. Dubrovčani su nagovarali Hrvoja da treba da se oslobodi Ostoje. Za novog kralja preporučivali su Pavla Radišića koji od početka rata sedi u Dubrovniku. Dubrovčani su uputili svoju flotu u Neretvu i spalili trg Drijeva. Posredstvom Ivana Morovićkog, mačvanskog bana, Ostoja se izmirio sa Žigmundom. To je izazvalo nezadovoljstvo u zemlji. Sklopljen je početkom 1404. godine tajni savez između Dubrovčana i Hrvoja uperen protiv Ostoje, sa ciljem da se za kralja postavi Pavle Radišić. Međutim, već početkom marta Hrvoje se izmirio sa Ostojom, a time posredno i sa Žigmundom[9]. Jedva mesec dana kasnije Hrvoje se ponovo sukobio sa Ostojom. Ovoga puta je na strani hercega bio i Sandalj Hranić. Do obračuna je došlo maja 1404. godine. Završen je porazom i svrgavanjem bosanskog kralja. Sa Ostojom je pao i Radič Sanković. Sandalj je ponovo zauzeo njegove zemlje. Porodica Sankovića potpuno je odstranjena iz političkog života Bosne. Bosanski velikaši su za novog kralja izabrali Tvrtka II Tvrtkovića, sina Tvrtka I (maj 1404), dotada potpuno pasivnog. Ostoja je pobegao u Ugarsku i potpuno se vezao za Žigmunda. Bosanska vlastela je još više prišla uz Ladislava koji je Hrvoju, Sandalju i Tvrtku dao neke gradove na upravu. Sandalju su pripali Drežnik, Cetinj i Slunj, a iduće godine i Ostrovica i Skradin. Ovi gradovi bili su u rukama hrvatske vlastele potčinjene Žigmundu, a pripali bi bosanskoj vlasteli po osvajanju[10].

Mletačka republika istovremeno ratuje u Zeti protiv Balše III Balšića. Iz Bosne su u Veneciju stizale molbe da se ne meša u unutrašnje stvari Kotora i da odustane od pretenzija na Omiš i ostalih gradova u sferi interesa Sandalja Hranića. Sandalj je predložio Mlečanima da mu povere Budvu i Bar u zamenu za zaštitu mletačkih poseda u Zeti. Venecija je prihvatila predlog pod uslovom da Sandalj u roku od 5 meseci istera Balšu iz Zete. Nesporazum je izbio oko solane u Ljuštici, a ubrzo je Venecija sklopila primirje sa Balšom te je prilika propala[11].

Do preokreta u Bosni dolazi nakon bitke kod Dobora 1408. godine. Žigmundova pobeda naterala je bosansku vlastelu da napuste politiku podrške Ladislavu i pristupe Žigmundovoj stranci. Nije poznato da li je Sandalj Hranić prišao Žigmundu, mada je to malo verovatno. U Bosni se ponovo javlja svrgnuti kralj Ostoja, ovoga puta kao zaštitnik Sandalja Hranića i protivnik Hrvoja i Žigmunda. Kada je Žigmund lično došao u Bosnu, Pavle Radenović i Sandalj Hranić zatražili su pregovore. Oktobra 1410. godine došlo je do pomirenja po kome su Sandalj, Pavle i ostala vlastela pristali da Žigmunda krunišu za kralja Srbije i Bosne. Žigmund je jedno vreme odustao od zahteva da sam postane bosanski kralj te je prihvatio Ostoju. Bosna je tada bila samo deo njegovih ogromnih ambicija. Sandalj se u to vreme orodio sa srpskim despotom Stefanom Lazarevićem (oženio se Jelenom, udovicom Đurđa Stracimirovića) te je njegov stav prema Žigmundu bio pomirljiviji. Srebrenicu je Žigmund najverovatnije 1411. godine poklonio srpskom despotu[12].

Turski pritisak uredi

 
Žigmund Luksemburški

Žigmund Luksemburški je u proleće 1412. godine na dvoru u Budimu organizovao veliku proslavu povodom izmirenja sa poljskim kraljem. Tim povodom su se na dvoru našli i bosanski velikaši koji su dobili priliku da se afirmišu u evropsko plemstvo koje im je bilo uzor i ideal. Poljski hroničar Dlugoš beleži da su se bosanski vitezovi proslavili na viteški igrama. Početkom sledeće, 1413. godine, Sandalj Hranić je uvučen u rat Stefana Lazarevića protiv turskog sultana Muse. Stefan se povezao sa Musinim bratom Mehmedom, pretendentom na turski presto, zbog čega je Musa napao Srpsku despotovinu i osvojio nekoliko tvrđava. Sandalj je na naređenje Žigmunda krenuo u pomoć Stefanu odloživši rat sa Kotorom. Zajedno sa Ivanom Morovićkim, Sandalj je učestvovao u odlučujućoj bici kod sela Čamorlu. Njegovo odsustvo iskoristio je Hrvoje da napada njegove oblasti. Nameravao je da zauzme trg Drijeva. Žigmund je žestoko reagovao na mučki napad Hrvoja i naredio je bosanskim velikašima da ga napadnu. Ratu se pridružio i Sandalj po povratku sa istoka. Hrvojeva vlast zbačena je na ostrvima koja je Žigmund poverio Dubrovčanima. Hrvoje gubi imanja u Slavoniji. Molio je Žigmunda za oproštaj, ali ugarski kralj nije bio spreman na popuštanja. Zato se obratio Turcima. Hrvojev protovestijar Mihailo Kabužić je maja 1414. godine doveo u Bosnu jedan odred Turaka koji se podelio na tri dela. Prvi se uputio ka Zagrebu, a druga dva po Bosni. Time je započeo period turskog pritiska na Bosnu. Sa Turcima se, verovatno po želji Hrvoja da svrgne Ostoju, u Bosni pojavio i svrgnuti kralj Tvrtko. Na svojoj strani Tvrtko je imao i Pavla Radenovića. Ostoja se zatvorio u svoje gradove, a Sandalj je prinuđen da otkupi svoju slobodu. Ugari su 1415. godine prikupili veliku vojsku za rat protiv Turaka. Turcima je stiglo pojačanje pod Isak-begom. Polovinom jula 1415. godine došlo je do odlučujuće bitke na reci Lašvi. Ugari su poraženi i gotovo svi zapovednici zarobljeni. Neki su pogubljeni, a neki su se kasnije otkupili. Ostoja i Sandalj pomirili su se sa Hrvojem i sasvim su napustili Žigmunda. Sultan je zato potvrdio Ostoju za kralja; Tvrtko se morao povući. Žigmund se više nikada nije vratio u Bosnu. Usorska banovina je likvidirana, a bosanska vlastela je kovala planove da zauzme i despotovu Srebrenicu. U tome su ih omeli unutrašnji sukobi. Iste godine održan je sastanak u Sutjesci na kome je, za vreme šetnje, ubijen Pavle Radenović od strane ljudi Sandalja Hranića i Vukmira Zlatonosovića[13]. Sledeće godine umro je i Hrvoje Vukčić. Nasledio ga je sin Balša Hercegović koji je umro posle nekoliko meseci vladavine. Deo Hrvojevih teritorija nasledio je Juraj Vojsalić, sin Hrvojevog brata Vojislava. Najveći deo zauzeo je kralj Ostoja oženivši se Hrvojevom udovicom Jelenom. Omiš je preuzeo Jelenin brat Ivaniš Nelipčić[14].

Sukob sa Pavlovićima uredi

Pavlov sin Petar izbegao je oslepljenje, oslobodio se i, zajedno sa bratom Radoslavom, započeo borbu protiv Sandalja. Sandalj je u ratu sa Pavlovićima (koje su podržavali Turci) izgubio gotovo sve posede u Primorju sem Dračevice sa Novim. Bila je to najniža tačka do koje je pao tokom čitave svoje vladavine. Ostoja je umro septembra 1418. godine[15]. Turci su promenili stranu i pomogli Sandalju da delimično povrati teritorije u Primorju. Povratio je svoju polovinu Konavla. Za novog kralja izabran je Ostojin sin Stefan. Sandalj je nastojao da Dubrovčanima proda svoju polovinu Konavla. Dogovor je i postignut. Konavli su prodati za 12.000 dukata i 500 perpera godišnjeg tributa. Međutim, čim su Dubrovčani preuzeli Konavli, planuo je ustanak koji je brzo ugušen, ali se dubrovačka vlast nije učvrstila. Stefan Ostojić je decembra 1418. godine izdao povelju kojom je potvrdio dubrovačko posedovanje celog Konavla, zajedno sa gradom Soko.

Januara 1420. godine skopski namesnik Isak prodro je u Bosnu i napadao je i Sandalja i Petra. Petar je krajem januara stradao u borbi sa Turcima. Sandalj je to iskoristio da posedne Petrovu polovinu Konavla zajedno sa Sokom. Povratio je vlast nad Popovim Poljem, a Grgur Nikolić je pobegao u Dubrovnik. Sandalj je povratio raniju snagu i suprotstavio se kralju Stefanu. Oktobra 1420. godine sklopljen je mir sa Radoslavom Pavlovićem koji je podržao dolazak kralja Tvrtka u zemlju. Ostojić je sredinom 1420. godine formalno svrgnut. Time se prekidaju sve vesti o njemu. Umro je pre 1422. godine. Tvrtko je sredinom 1421. godine krunisan za kralja Bosne[16].

U Bosni je još neko vreme trajao sukob između Radoslava Pavlovića i Sandalja Hranića, ali bez većih bitaka. Mir je sklopljen 1423. godine, a Sandalj je Dubrovčanima vratio grad Soko. Pavlović se orodio sa Kosačama. Oženio se Teodorom, ćerkom Sandaljevog brata Vukca. Isak je 1424. godine ponovo napao Bosnu. Tvrtko ga je dočekao spreman. Vazalni odnos Tvrtka prema Turcima time nije prekinut jer je kralj i sledeće godine platio harač. Sandalj se nosio mišlju da podrži Mustafu, pretendenta na turski presto. Međutim, Murat II ga je porazio iste godine.

Sukob između Radoslava i Sandalja Hranića završen je 1423. godine pomirenjem i predajom Sokola Dubrovniku. Dubrovčani i Radoslav tada su obnovili mir i pregovore oko ustupanja Konavla, ali opet bez rezultata. Radoslav je tek 1426. godine pristao da proda Dubrovčanima Konavli jer se našao u finansijskoj oskudici. Uspeo je da istera daleko veću cenu nego što je Sandalj uzeo sa svoju polovinu — 13.000 dukata i 600 perpera godišnjeg dohotka. Njegova polovina bila je i vrednija zbog Cavtata, ali je Sandalj ipak protestovao i izborio se za to da mu se naknadno isplati još 2000 dukata[17].

Borba oko bosanskog prestola uredi

 
Širenje srednjovekovne Bosne

Iste godine kada je počeo Konavaoski rat izbio je sukob između Tvrtka i Vukašina Zlatonosovića (1430). On je završen istrebljenjem ove porodice. Nije jasno kako su tekli obračuni niti razlog sukoba. Dubrovčani su sledeće godine izjavili saučešće Sandalju Hraniću za „ono što se dogodilo Vukašinu Zlatonosoviću“. Nije poznato kako je on prošao, ali se u izvorima više ne pominje. Izgleda da je Tvrtko nastavio rat protiv srpskog despota Đurđa Brankovića. Sledeće, 1432. godine, njih dvojica su u ratu. Ratovanje se završilo porazom bosanskog kralja. Despot je zavladao Usorom, Zvornikom i Teočakom. Na strani despota bio je Sandalj Hranić. Radoslav je najpre bio na strani Tvrtka, ali je kasnije prešao pobedničkoj strani[18].

Tvrtko je imao problema u samoj Bosni. Pojavio se pretendent na presto koga je doveo Radoslav. Izgleda da je to ista ličnost koju je burgundski vitez Bertrandon de la Brokijer sreo na Porti i koju pominje u svom putopisu. Reč je o Radivoju Ostojiću, sinu bivšeg kralja Ostoje. U Bosnu je došao 1433. godine, podržan od Sandalja Hranića, Radoslava Pavlovića i despota Đurđa Brankovića. Tvrtko se povukao u Ugarsku gde je ostao pune dve godine. Time je konačno napustio svoju politiku saradnje sa oblasnim gospodarima. Tvrtka je na presto vratio ugarski kralj Žigmund 1434. godine. Ugarska vojska ratovala je protiv Turaka, a Đurađ Vojsalić protiv Sandalja Hranića. Hrvojev sinovac uspeo je da Tvrtku vrati vlast[19].

 
Hercegovina pre turskih osvajanja.

Smrt uredi

Sandalj Hranić je umro 15. marta 1435. godine. Ugarski kralj nastojao je da ojača vlast svoga vazala Tvrtka i da Ugarskoj pripoji Hum na koga su ugarski kraljevi polagali pravo još od vremena vladavine kralja Lajoša (1342—1382). Hum je bio značajan zbog Drijevskog trga. Matija Talovec je po naređenju Žigmunda napao Humsku zemlju. Pridružili su mu se i Radivojevići. Radoslav Pavlović takođe je bio neprijatelj Sandaljevog naslednika. Pošto su Sandaljeva braća, Vuk i Vukac Hranići, pomrli još za njegova života, vojvodu je nasledio najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača koji je još ranije određen za naslednika[20].

Porodica uredi

Sandalj je bio najstariji sin Hrane Vukovića, mlađeg brata Vlatka Vukovića, koji je pored njega imao još dva sina:

Ženio se tri puta:

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Neimenovani knez iz Rudina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Vuk Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Hrana Vuković Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Sandalj Hranić Kosača
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Anka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ Naimark, Norman M. Yugoslavia and Its Historians: Understanding the Balkan Wars of the 1990s. Stanford University Press. str. 56. ISBN 0804745943. 
  2. ^ Ćirković 1964a.
  3. ^ Spasić, Palavestra, Mrđenović 1991, str. 153, 154.
  4. ^ Ćorović 1997.
  5. ^ Ćirković 1964a, str. 172.
  6. ^ Ćirković 1964a, str. 178–180.
  7. ^ Ćirković 1964, str. 181. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFĆirković1964 (help)
  8. ^ Ćirković 1964a, str. 185.
  9. ^ Ćirković 1964, str. 201–203. sfn greška: više ciljeva (3×): CITEREFĆirković1964 (help)
  10. ^ Ćirković 1964a, str. 206.
  11. ^ Ćirković 1964a, str. 209.
  12. ^ Ćirković 1964a, str. 210–212.
  13. ^ Ćirković 1964a, str. 240–244.
  14. ^ Ćirković 1964a, str. 245.
  15. ^ Ćirković 1964a, str. 246.
  16. ^ Ćirković 1964a, str. 247–249.
  17. ^ Ćirković 1964a, str. 255–256.
  18. ^ Ćirković 1964a, str. 265.
  19. ^ Ćirković 1964a, str. 266.
  20. ^ Ćirković 1964a, str. 267–268.

Literatura uredi


Kosače — Velike Vojvode Humske
1392 — 1435.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сандаљ_Хранић_Косача&oldid=27553557”