Stevan Todorović (slikar)

Ukoliko ste tražili nešto drugo, pogledajte članak Stevan Todorović (višeznačna odrednica).

Stevan Todorović (Novi Sad, 13. april 1832 — Beograd, 22. maj 1925) bio je srpski slikar. Uz Novaka Radonića i Đuru Jakšića pripada vodećim slikarima srpske epohe romantizma. Tokom kasnijeg dela karijere slikao je u duhu akademizma.

Stevan Todorović
Autoportet (1858)
Lični podaci
Datum rođenja	(1832-04-13)13. april 1832.
Mesto rođenja	Novi Sad, Austrijsko carstvo, danas Srbija
Datum smrti	22. maj 1925.(1925-05-22) (93 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kraljevina SHS
Umetnički rad
Pravac	Romantizam Akademizam

Biografija

Roditelji su mu bili Jovan Todorović - Hercegovac, i Jelena, - Srbijanka, rođena u Belom Potoku a odrasla u Zemunu. Njegov deda (po ocu) je sa dva sina Jovanom i Stevanom prešao 1806. godine iz Hercegovine, u Beograd. Sin Jovan se odmah uključio u borbu, ratujući u Karađorđevoj vojsci sve do 1813. godine. Tada je u Deligradskom šancu bio teško ranjen, i dojahavši na konju do Save "jedva izvukao živu glavu". Roditelji su mu spasli život, kada je pred prepunom dereglijom onako iznuren, zajedno sa konjem pao u vodu. Prenet je lađom svojih roditelja koji su spasavali srpske izbeglice, preko Save, koji su bežali pred Turcima nakon propasti Prvog srpskog ustanka. Posle oporavka u Bežaniji, stigao je u Novi Sad gde se nastanio i oženio.

Od 1839. do 1846. godine živeo je u Segedinu, gde je završio osnovnu školu (učitelj mu je bio đakon Dimitrije Popović, brat od strica Đure Daničića) i pet razreda gimnazije. Godine provedene u segedinskoj gimnaziji veoma su značajne za formiranje njegove ličnosti. Otac ga je 1846. godine odveo u Beč, gde je upisao Licej, nameravajući da završi filozofiju. U Beču ga je zatekla "Revolucija", a on da bi opstao razdvojen od roditelja i ostavši bez izdržavanja, ušao je u "đačku legiju". Ta omladinska vojna formacija u Beču, brojala je 36.000 mladića, aktivno je vežbala. Po okončanju "Mađarske bune" umro mu je otac Jovan 1849. godine, brigu o njemu je preuzeo stric Jovan koji se bavio pivarstvom.

Poseta stricu, kod koga se Todorović sa porodicom obreo po slomu revolucije avgusta 1849. godine, odrediće njegovo opredeljenje za slikarstvo. Naime, da golobradi sinovac više vremena poklanja crtanju i akvarelisanju nego poslovima u stričevoj pivari, bili su presudni da nastavi slikarsko školovanje u Beču (pored Beča, slikarstvo je studirao i u Minhenu). U Minhenu je boravio samo devet meseci 1853. godine. Stevan je pohađao Bečku slikarsku akademiju i privatno učio kod prof. Valdmilera. Kasnije on prelazi da uči kod poznatijeg prof. Rala, gde će se zadržati do 1855. godine. Radio je i porudžbine umesto profesora, kao na primer zidne slike na zgradi "Hejnrihof", koja se nalazila preko puta bečke opere. Bio je tamo poznanik i prijatelj Vuka Karadžića, Branka Radičevića i Kornelija Stankovića. Steva je redovno pevao dok je slikao u ateljeu, i to kao školovani pevač, što je privuklo pažnju Stankovića. Razgovori o veštinama, muzici, slikarstvu i poeziji, o nacionalnim zadacima i ciljevima, o svemu što se za „hvatanje koraka sa naprednim narodima Evrope“ mora uraditi, koji su tada vođeni u kolu napredne mladeži u Beču, bitnije su uticali na umetničko i ljudsko formiranje mladog Todorovića nego celokupno njegovo slikarsko obrazovanje. O pravoj prirodi tih uticaja rečitije od svega svedočiće njegovo kasnije delovanje kao društvenog i nacionalnog radnika, kome po aktivnosti nema premca u srpskoj kulturi druge polovine XIX veka.

Mladi Todorović bio je neposredni svedok nastojanja u bujanju onih energija koje su bile pokretač brzih i temeljnih promena u Beogradu oko sredine XIX veka. Orijentalni izgled, način života, ponašanja i mišljenja, naglo se povlačio i gubio pred sve snažnijim uticajem Evrope. Nosioci promena bili su u prvom redu mladi srpski intelektualci i poslovni ljudi, mahom trgovci i privrednici, ne samo iz Kneževine Srbije, već i iz svih srpskih krajeva pod Austrijom.

Kao svršeni akademac - umetnik Todorović se vratio u Novi Sad 1855. godine. Tu se upoznaje sa gimnazijskim profesorima Đorđem Natoševićem, Jovanom Đorđevićem i Gavrilovićem. Sa njima je kao istomišljenicima počeo da "gaji" gimnastičko vežbanje u Velikoj novosadskoj srpskoj gimnaziji. Prelazi 1856. godine u Beograd prateći kao pevač, Kornelija Stankovića na njegovoj muzičkoj turneji po srpstvu. Oduševljen onim što je video i doživeo u središtu srpstva, rešio je da tu ostane. Definitivno se preselio 1857. godine, živeći po hotelima. Prvo se smestio kod prijatelja iz bečkih dana, književnika Ljubomira Nenadovića u hotelu "Grand", a ubrzo prešao kao samac u hotel "Srpski kralj". Kada su prošla tri meseca provedenih u tom hotelu, nastao je pozamašan dug vlasniku Stevanu Mirkoviću. Da bi izvukao novac od dužnika slikara, gostioničar je izneo njegove slike na Veliki trg da ih proda. I uspeo je na toj uličnoj izložbi, koju je najavljivao opštinski dobošar, sve da rasproda za "tili čas". Osam slika otišlo je u Pančevo, kod istog kupca štampara Švabe, Vitišlagera. Steva se skrasio 1857. godine u kući sveštenika-slikara Milije Markovića, kojeg su prozvali "Raspop", jer se raspopio i sav posvetio crkvenom ikonopisu. Te 1857. godine osnovao je Todorović u Beogradu, kod Markovića, prvu beogradsku Slikarsku školu, koja je radila do 1865. godine. Zbog velikog broja polaznika - učenika (preko 80), njeno sedište je preseljeno iz Raspopove kuće na Šancu, u "Turski han", veću zgradu na Kraljevskom trgu. Među najpoznatije a i prve učenike spadaju Milan Kujundžić "Aberdar" i Ljuba Kajević. Prvu izložbu tzv. "javni čas" za polaznike te privatne umetničke škole tu je organizovao trećeg dana Uskrsa 1859. godine.

Svoja dela je izlagao u okviru paviljona Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine.

U Beogradu gde ubrzo pokreće "Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje" (beogradsko). Društvo je bilo aktivno dok on nije otišao u Italiju. Steva je bio preteča Sokolskog pokreta kod Srba.

Ulepšana predstava koju o Todoroviću i njegovim nastojanjima u Beogradu, da pored slikarstva srpskoj mladeži ponudi i ostale preke kulturne potrebe, pružaju u svojim zabeleškama i dnevnicima upravo oni koje je tada okupljao. Kada se ima na umu koliko je vremena posvećivao radu sa mladima, podučavajući ih u pevanju, glumi, gimnastici, onda postaje jasno zbog čega je njegova slikarska ostavština relativno skromna.

Živeo je i radio u Beogradu. Spada među najplodnije slikare romantičare u nas; naslikao je 30 istorijskih kompozicija, preko 300 portreta i oko 700 ikona. Ostao je "nezamenljiv hroničar beogradskog društva" svog vremena. Ostavio je svoju autobiografiju u rukopisu. Dao je enormni doprinos u razvoju srpske kulture. Umro je 22. maja 1925. godine.

Dela

Crtež kupatila

Početak njegovog umetničkog stvaranja vezan je za romantičarski ponesenu nacionalnu ideju, da bi se kasnije potpuno okrenuo akademskom slikarskom stilu.

Nakon venčanja 1864. godine sa ćerkom Matije Bana, Poleksijom, svadbeno putovanje u Firencu ubrzo je poprimilo karakter studijskog usavršavanja. Poleksija je u stvari bila mlada slikarka - jedna od njegovih najboljih učenica, koja se zatim usavršavala na Firentinskoj akademiji. Od direktora galerija Ufici i Piti dobili su dozvolu da mogu kopirati dela starih klasičnih umetnika (Rafaela, Ticijana, Rubensa). Valja istaći da će, tada urađeni predlošci pojedinih ikona, njihova ikonografska, kompoziciona i druga rešenja, predstavljati formalnu okosnicu celokupnog Todorovićevog kasnijeg ikonopisa. Pošto je Todorović prosto bio zatrpan poslovima i porudžbinama za potrebe crkve, stiče se utisak da nije imao ni vremena ni volje da traga za novim likovnim rešenjima. Uostalom, dobro je poznato da su naručioci često obavezivali umetnike da posao obave na „podobije“, odnosno, po uzoru na neki svoj već uspešno obavljen rad. Ono što je Todorović radio kao ikonopisac i živopisac za potrebe Srpske pravoslavne crkve, jednako kao što je radila velika većina njemu savremenih srpskih slikara, predstavljalo je samo profesionalno obavljanje posla koji se nije protivio zahtevima bogosluženja i koji, očito, nije vređao opšti ukus.

Odabrana dela

Portreti značajnih ličnosti trebalo je da budu dobra preporuka ljudima iz dvorskog okruženja, čelnicima visokih državnih nadleštava gde bi takav rad dobro došao. Zato je slikao samo reprezentativne portrete, prevashodno za kancelarije dvora, ministarstava, za visoka civilna i vojna nadleštva, ali i za prostorije poput onih u Kapetan Mišinom zdanju. U ovim portretima veština i rutina sasvim ubedljivo nadoknađuju iskrenost i mladalačko stvaralačko uzbuđenje. Rađeni na uobičajeni način, kao većina bidermajerskih portreta u ovalnom poprsju, samo su potvrda da se u njegovom slikarskom postupku nije ništa bitno dogodilo. Uostalom, sudeći prema svemu što se zna, njemu nikada pitanje umetničke aktuelnosti nisu bila važnija od pragmatične potrebe podizanja nivoa opšte kulture u Srbiji.

Todorović je kao slikar postepeno, ali sve očitije plaćao danak svojoj preteranoj društvenoj angažovanosti, zapadao je u manir, varirao slična rešenja i koristio minulim radom, dobro proverenim efektima i potvrđenim vrednostima. Čak šta više, Todorovića je njegov bivši učenik i saradnik (akademski slikar) Nikola Marković optužio 1881. godine u ministarstvu. Marković je tvrdio da Steva radi špekulantske poslove, koje izdaje "nadrimolerima i učenicima". Povod je bio fakat da je Todorović pripisao sebi ono što je Nikola uradio u crkvama u Belegišu, Velikom Izvoru i Topčiderskoj crkvi. Marković je samo koristio Todorovićeve predloške. Njih dvojica su se udružili 1874. godine, jer je Todorović u to vreme postao jedan od najvećih preduzetnika za živopisanje crkava u Vojvodini i Srbiji. Na izmaku pete decenije života, on je otvarao one stranice svoje biografije kada se sve manje vodi briga o traganju za novim vrednostima i sve manje drži do upornog umetničkog dokazivanja i potvrđivanja, odnosno kada se mnogo više računa vodi o zasluženim nagradama i priznanjima za minuli rad.

Osvedočenu vitalnost i nepresušnu želju da bude u centru zbivanja Todorović je tokom poslednjih decenija života zadovoljavao skupljanjem zasluženih priznanja, prihvatanjem i obavljanjem počasnih dužnosti više nego radnih zaduženja. Tih godina Todorović je čest i rado viđen član raznih ocenjivačkih komisija, žirija, odbora, svečanih skupova i mnogih sličnih radnih i počasnih tela. Njegovo ime i učešće u njima predstavljali su obično neku vrstu jemstva kvaliteta i ozbiljnosti.

Todorovićeva nevolja što je u svet umetnosti stupio u vreme kada se prvi put u nemačkom slikarstvu, čije je on estetičko čudo, pojavio francuski uticaj, tačnije kada su vrednosti crteža i forme počele da odstupaju pred snagom boje. Postulati Stevana Todorovića ubrzo će se pokazati zastarelim pred naletom novih pokreta i tendencija koji će se vrtoglavo širiti Evropom (plenerizam, impresionizam, secesija). Bez obzira što se umetnost u svom istorijskom razvoju ciklično oslanja na minulom praksom proverene rezultate, kvalitetan povratak na staro nije bio više moguć. Otuda će podstaknut rezultatima do kojih se u tom trenutku došlo u srpskom plenerističkom slikarstvu, ostareli umetnik napraviti vidan napor da dokaže svoju obaveštenost i pokaže spremnost za prihvatanje određenih likovnih aktuelnosti. Nevolja je što on to rešava na način starih majstora, ateljeskom konstrukcijom, a ne prema zakonima rada u slobodnom prostoru, na dnevnoj svetlosti. Naravno da on nije mogao da shvati suštinu plenerizma, što se vidi u konstrukciji naglašenog crteža, čvrstini forme i načinu materijalizacije kojoj je nedostajala svežina i prozračnost.

Poslednjih decenija XIX veka Todorović će se naći u centru polemike u kojoj se raspravljalo o suštinski važnim estetičkim i etičkim stvaralačkim pitanjima odnosa stranog i prepisanog prema sopstvenom i autentičnom, evropskog prema nacionalnom. U polemikama, toliko čestim u umetničkim krugovima (između arhitekata Andre Stevanovića i Konstantina Jovanovića povodom projekta za zgradu Srpske Kraljevske Akademije ili Andre Stevanovića i Dimitrija T. Leka povodom crkve na Oplencu), oslikavala su se različita stilska uverenja, ideje i prilike u prvim decenijama XX veka, kada su prvi odjeci modernosti zahvatili našu sredinu.

Todorović je pripadao generaciji srpskih umetnika koja je u drugoj polovini XIX veka podizala Beograd i na mesto jedne turske varoši stvarala evropski grad. Skoro da nema oblasti društvenog, kulturnog i umetničkog delovanja, počev od muzike, teatra, sporta, zatim preko primenjenog stvaralaštva i pedagogije, do slikarstva, grafike, skulpture, čak i restauracije slika, u kome Steva Todorović nije ostavio dubok, najčešće pionirski važan, i stoga neizbrisiv trag. Nesvakidašnja ličnost koja je u sebi sjedinjavala vrsnog utemeljivača i pokretača, i jedinstvenog pregaoca na polju kulture, svrstaće Stevana Todorovića u red najznačajnijih umetnika koje je ova sredina imala tokom svoje novije kulturne istorije.

Todorović je naslikao oko 300 portreta poznatih savremenika, među kojima su najpoznatiji portreti kraljice Natalije, kralja Milana Obrenovića, Kornelija Stankovića, Đure Daničića, Vladana Đorđevića i drugih. Zapažene su njegove kompozicije iz srpske istorije u crkvama u Negotinu i Smederevskoj Palanci.

Pedagoški rad, sport, pozorište, muzika

Todorović, kao prvi starešina Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“.

Pored slikarstva kojim se dosledno bavio više od pola veka, Stevan Todorović je ostavio u srpskoj kulturnoj sredini zapažene tragove i u mnogim poljima vaspitnog i prosvetnog rada. Svestrano obrazovan i višestruko obdaren, erudita u pravom smislu te reči, on je podjednako revnosno službovao kao profesor gimnazije, vodio slikarsku, vajarsku i gimnastičku školu, rukovao mačevalačkom sekcijom. Bio je pokretač izgradnje Srpskog narodnog pozorišta, oprobao se kao glumac, reditelj i dekorater.

Njegova nastavnička karijera počinje 1865. godine, kada je po povratku iz Italije, izabran za docenta na beogradskoj Velikoj školi. Tamo je na njenom Tehničkom fakultetu predavao slobodno crtanje. Zatim iste godine biva postavljen za profesora gimnazije, gde je proveo samo dva meseca. Usledio je njegov premeštaj u Beogradsku realku, gde je radio neprekidno tri decenije. Na sopstveni zahtev penzionisan je 30. septembra 1894. godine.

Šezdesetih godina XIX veka, okupljajući sinove viđenijih Beograđana, 1857. godine osnovao je slikarsku i crtačku školu i pozorišnu trupu. Pored crtanja učenici su u ovoj školi dobijali i znanja iz muzike, književnosti i estetike, a organizovani su i časovi telesnog vežbanja i mačevanja. Škola se nalazila na Kosančićevom vencu br. 2 u kući slikara Milije Markovića Raspopa. U toj zgradi bila je kasnije Narodna biblioteka, koja je izgorela u bombardovanju 1941. godine.

Bavio se sportom, osnovao je Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje, Beogradsko gimnastičko društvo „Soko“ i Savez sokolskih društava „Dušan Silni“.

Na vanrednoj skupštini Društva „Beogradski soko“ 4. oktobra 1908. godine Milutin Gr. Mišković (1864—1934), generalštabni pukovnik srpske kraljevske vojske je predložio da se ujedine sva srpska viteška udruženja.
Ta ideja je prihvaćena i 21. februara 1909. godine osnovan je „Savez srpskih vitezova“ sa predsednikom Upravnog odbora Emerihom Štajnlehnerom, tj. nem. Emmerich Steinlehner, koji je nakon dva meseca to mesto prepustio pukovniku Miškoviću, predsedniku Društva Beogradski Soko i počasnom predsedniku Društva „Dušan Silni“.
Međutim, nisu sva viteška društva ušla u Savez, te zato je Mišković slao pozive/apele tim društvima da dođu na konferenciju u Kragujevac 25. i 26. oktobra 1909. godine radi ujedinjenja.
Usled geopolitičkih dešavanja (Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine) Savez viteških društava „Dušan Silni“ i „Savez srpskih sokolova“ ujedinili su se 8. novembra 1909. godine u Savez sokolskih društava „Dušan Silni“.

Na ujedinjenju ova dva sokolska društva je još 1908. godine radio i prestolonaslednik Đorđe P. Karađorđević (1887—1972), kao zaštitnik viteških društava, kao i češki advokat (od 1904. godine) dr Jozef Eugen Šajner (1861—1932), tj. češ. Josef Eugen Scheiner, koji je bio starešina Češkog sokolskog saveza (češ. Česká obec sokolská: 1889—1938) i Saveza slovenskog sokolstva (češ. Svaz slovanského sokolstva: 1908—1938), posebno srpska patriotska (poluvojna) organizacija „Narodna odbrana“ (1908—1914) i druga sokolska i viteška društva „Dušan Silni“ konačno su se ujedinili 2. II 1910. godine kada je održana prva skupština novoosnovanog Saveza sokolskih društava „Dušan Silni“ i izabran Upravni odbor sa predsednikom Stevanom Todorovićem i potpredsednikom potpukovnikom Vojislavom Živanovićem (1870—1932).
Savez je okupio 20 društava u svoje članstvo.

Naime, slikarska škola je, nažalost, ubrzo prestala sa radom, ali je on video veliko zanimanje jedne grupe učenika za gimnastiku i mačevanje. S tim u vezi jedan od prvih članova škole o Stevanu Todoroviću napisao je za bečki časopis „Srpska zora“ sledeće: „Poznavali smo ga pre kao pevača nego kao slikara. Ali, kada smo se mi đaci skupili oko njega, manje smo navaljivali da učimo crtanje, a više pevanje, gimnastiku, borenje i glumljenje...“ Iz ovog razloga, u leto 1857. godine Stevan Todorović osnovao je Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.

Stevan Todorović bio je i među najvatrenijim pozorišnim trudbenicima u Beogradu krajem šeste decenije XIX vek. On je bio upravnik amaterskog pozorišta u Kneževoj pivari. U tom pozorištu je igrao i režirao. U vremenu od 31. oktobra 1857. godine do 12. oktobra 1858. godine, bio je na različite načine uključen u čak 53 predstave. Značajno je pomagao u radu Narodnog pozorišta kao scenograf.

Bio je dugogodišnji predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva. U saradnji sa Kornelijem Stankovićem, on je priredio prve vokalne koncerte u Srbiji pokazavši pri tome svoju razvijenu muzičku kulturu.

Bio je član Srpske kraljevske akademije, Petrovgradske akademije hudožerstva i Akademije u Kataniji (Italija).

Po njemu je nazvana Ulica Steve Todorovića (Beograd).

Galerija

• 
  Prvo srpsko gimnastičarsko društvo, 1858-59. (Narodni muzej, Beograd)
• 
  Vasa Čarapić, 1860.
• 
  Portret žene u građanskoj nošnji, Narodni muzej u Nišu, 1861.
• 
  Žena u srpskom kostimu, 1874.
• 
  Nićifor Dučić, 1874.
• 
  Knez Mihailo, Narodni muzej u Nišu, 1875.
• 
  Miloš S. Milojević, 1878.
• 
  Portret Jelene Grujić, 1888.
• 
  Polekonia Tolorovitschka, 1889.
• 
  Sabor u Prizrenu pred Kosovsku bitku, 1899.
• 
  Portret devojčice, 1915.
• 
  Ljubica Obrenović sa sinom Milanom.
• 
  Knez Mihailo
• 
  Portret Đure Horvatovića
• 
  Portret Đure Daničića.
• 
  „Hajduk Veljko na topu“.
• 
  Sveti Sava blagosilja Srpčad
• 
  Portret Đorđa Maletića
• 
  Portret Gedeona Dunđerskog
• 
  Portret Lazara Dunđerskog
• 
  Portret sanitetskog poručnika Đorđa Đorđevića, oca Vladana Đorđevića

Vidi još

• Srpska kraljevska akademija
• Spisak preminulih članova SANU
• Spisak srpskih slikara

Literatura

• Nikola Kusovac, Milena Vrbaški, Vera Grujić, Vanja Kraut: Stevan Todorović 1832-1925, Narodni muzej Beograd - Galerija Matice srpske, Novi Sad, 2002.

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU