Strateški koncept odbrane i odbrambeni zaštitni sistemi

Politika nacionalne bezbednosti je vladin pristup bezbednosti, njena očekivanja i napori ka njihovom dostizanju. Zasniva se na izvesnom, prihvaćenom doktrinarno-praktičnom pristupu bezbednosti, a razvija se u okviru međunarodnog i nacionalnog prava i političko-strategijskih dokumenata. U politici bezbednosti sadržani su društvena funkcija, način organizovanja i neophodna svojstva sistema bezbednosti.

Politika bezbednosti ostvaruje se kroz: ustavno-pravni sistem, strategiju nacionalne bezbednosti i druge strategije, nacionalne planove akcija, svakodnevnu i tzv. ad-hoc politiku u hitnim situacijama, političke odluke izvesnih državnih organa (predsednika, vlada, parlamenta, ministarstava), odluke upravljačkih struktura nacionalnog sistema bezbednosti zasnovanim na instrukcijama državnih organa, ili na zakonskim ovlašćenjima, mehanizmima međunarodne saradnje itd.

Kao najvažniji ciljevi politike nacionalne bezbednosti ističu se: unapređenje bezbednosti građana, društva i države, jačanje institucija nacionalne bezbednosti, preventivno delovanje kroz sprovođenje efikasnih mera i aktivnosti, kao i adekvatno rešavanje rizika i pretnji bezbednosti radi zaštite nacionalnih interesa.

Strategija države je opšte i integralno programsko stanovište za očuvanje i dostizanje najviših nacionalnih (državnih) vrednosti i interesa, uz angažovanje celokupnih umnih, duhovnih i materijalnih potencijala države radi njene zaštite i uspešnog razvoja, kroz ostvarivanje definisanih ciljeva u miru i ratu. U praktičnom pogledu, strategija države je opšta ideja o realnom i/ ili virtuelnom usmeravanju političke, ekonomske i vojne moći države radi zaštite i dostizanja najviših nacionalnih (državnih) interesa kroz realizovanje posebnih i pojedinačnih strategija.

Član 4, stav 1, tačka 14 Zakona o odbrani, Službeni glasnik RS, br. 116/ 2017. Republika Srbija nije usvojila strategiju države (nacionalnu strategiju) kao najviši hijerarhijski dokument, koji bi logično trebalo da sadrži eksplicitno naznačene nacionalne vrednosti koje se štite, nacionalne interese koje treba ostvariti i ciljeve koje treba dosegnuti u određenom periodu, a upravo bi takva strategija trebalo da bude polazište za nastanak hijerarhijski nižih dokumenata.

Strategija nacionalne bezbednosti je celovit i relativno trajan program čijom realizacijom treba da se ostvari spoljna i unutrašnja bezbednost države u miru i ratu, kroz efikasno suprotstavljanje bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama. Treba je razlikovati od strategije odbrane i vojne strategije.

Strategija odbrane (podsistem strategije države i strategije nacionalne bezbednosti) jeste programsko stanovište o angažovanju svih nacionalnih subjekata, kapaciteta i resursa u odbrani vitalnih društvenih i državnih vrednosti i interesa od vojnih pretnji.

Vojna strategija (podsistem strategije države i strategije odbrane) jeste programsko stanovište o načinu ostvarivanja ustavne uloge vojske u zaštiti nacionalnih vrednosti i interesa, odnosno osnovne smernice za pripremu i angažovanje vojske, uključujući i smernice za pripremu ostalih segmenata društva, čije je delovanje u funkciji ostvarivanja njene osnovne uloge.

Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije

U sadržinskom smislu, Strategija daje analizu okruženja Republike Srbije, identifikuje izazove, rizike i pretnje bezbednosti, utvrđuje nacionalne interese, određuje ciljeve, osnovna načela i elemente politike nacionalne bezbednosti i definiše strukturu, načela funkcionisanja i odgovornosti u okviru sistema bezbednosti. Osnovno polazište Strategije čine poštovanje ljudskih prava, ekonomski prosperitet, socijalna stabilnost, razvoj demokratije i vladavina prava, proevropska spoljna politika i unapređenje odnosa i saradnje s najuticajnijim subjektima međunarodne zajednice, susednim državama i ostalim državama u regionu. Strategija nacionalne bezbednosti se sastoji iz pet poglavlja:

1. Bezbednosno okruženje;
2. Izazovi, rizici i pretnje nacionalnoj bezbednosti;
3. Nacionalni interesi u oblasti bezbednosti;
4. Politika nacionalne bezbednosti;
5. Sistem nacionalne bezbednosti.

Okruženje Republike Srbije analizira se sa globalnog, regionalnog i sa aspekta bezbednosti Republike Srbije.

Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Republike Srbije razvrstani su na izazove, rizike i pretnje bezbednosti koji su vojne i nevojne prirode.

Vojne pretnje su opasnost od oružane agresije, oružana pobuna i sporovi sa upotrebom sile.

Kao najvažniji nevojni izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Republike Srbije identifikovani su: protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost Kosova i Metohije, terorizam, nacionalni i verski ekstremizam, organizovani kriminal, korupcija, problemi ekonomskog razvoja, neravnomeran privredni i demografski razvoj, nerešen status izbeglih, prognanih i interno raseljenih lica sa prostora Republike Hrvatske, Republike Bosne i Hercegovine i Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija i njihov težak položaj, nedovršen proces razgraničenja između država nekadašnje SFRJ, nekontrolisano trošenje prirodnih resursa i ugrožavanje životne sredine, posledice elementarnih nepogoda i tehničkih i tehnoloških nesreća, kao i ugrožavanje životne sredine i zdravlja građana, narkomanija i delovanje verskih sekti, opasnosti povezane sa pojavljivanjem i širenjem infektivnih bolesti kod ljudi i zaraza kod životinja, visokotehnološki kriminal i ugrožavanje informacionih i telekomunikacionih sistema. Najvećom pretnjom bezbednosti Republike Srbije smatra se protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost Kosova i Metohije.

Nacionalni interesi Srbije u oblasti bezbednosti izraz su vitalnih vrednosti i potreba građana, naroda i države i proizilaze iz najviših vrednosti koje su utvrđene Ustavom RS. Republika Srbija osnovnim nacionalnim vrednostima smatra, pre svega, nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet, slobodu, jednakost, izgradnju i očuvanje mira, vladavinu prava, demokratiju, socijalnu pravdu, ljudska prava i slobode, nacionalnu, rasnu i versku ravnopravnost i ravnopravnost polova, nepovredivost imovine i očuvanje životne sredine. Nacionalne vrednosti štite se ostvarivanjem nacionalnih interesa.

Strategija odbrane Republike Srbije

Sadržinski, u Strategiji odbrane analizira se bezbednosno okruženje, identifikuju se izazovi, rizici i pretnje odbrani, definišu se odbrambeni interesi i politika odbrane Republike Srbije, i koncipira se sistem odbrane i utvrđuje planiranje i finansiranje odbrane. Kao i Strategija nacionalne bezbednosti, i Strategija odbrane je javno dostupan dokument preko kojeg se javnost upoznaje sa strateškim opredeljenjima Republike Srbije u oblasti odbrane.

Najznačajniji doprinos Strategije odbrane jeste precizno definisanje misija i zadataka Vojske Srbije, što je ostalo nedorečeno u Ustavu (2006), ali i u Zakonu o odbrani (2007) i Zakonu o Vojsci Srbije (2007). Ovde treba napomenuti da je još jedan političko-doktrinarni dokument iz perioda Državne zajednice SCG definisao misije Vojske (SCG), a to je bio Strategijski pregled odbrane SCG.

Tri misije i prateći zadaci Vojske Srbije su:

1. odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja (zadaci: odvraćanje od oružanog ugrožavanja, odbrana teritorije, odbrana vazdušnog prostora);
2. učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu (zadaci: učešće u međunarodnoj vojnoj saradnji, učešće u multinacionalnim operacijama);
3. podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti (zadaci: pomoć civilnim vlastima u suprotstavljanju unutrašnjem ugrožavanju bezbednosti, terorizmu, separatizmu i organizovanom kriminalu; pomoć civilnim vlastima u slučaju prirodnih nepogoda i tehničkih i tehnoloških i drugih nesreća).

Strategija odbrane se sastoji iz osam poglavlja:

1. Bezbednosno okruženje;
2. Izazovi, rizici i pretnje odbrani Republike Srbije;
3. Odbrambeni interesi Republike Srbije;
4. Politika odbrane Republike Srbije;
5. Sistem odbrane Republike Srbije;
6. Resursi odbrane;
7. Planiranje odbrane;
8. Finansiranje odbrane.

Uzimajući u obzir globalno i regionalno okruženje Republike Srbije, Strategija odbrane prepoznaje određene izazove, rizike i pretnje odbrani Republike Srbije, koji mogu da se ispoljavaju na tri nivoa: globalnom, regionalnom i nacionalnom. Prepoznati su sledeći izazovi, rizici i pretnje: agresija, oružana pobuna, protivpravno jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije, terorizam, separatizam, nacionalni i verski ekstremizam, organizovani kriminal, vanredne situacije, sajber pretnje (glava 2).

Kao vitalne odbrambene interese Republike Srbije, Strategija odbrane prepoznaje sledeće (glava 3):

1. očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije i zaštitu bezbednosti građana;
2. izgradnju poverenja, unapređenje bezbednosti i stabilnosti u regionu;
3. saradnju i partnerstvo sa međunarodnim bezbednosnim organizacijama i institucijama demokratskih država.

Strateški koncept odbrane

Strategijski nivo planiranja odbrane odgovoran je za definisanje i izradu strategijskog koncepta odbrane, a najčešće zavisi od procenjenih izazova, rizika i pretnji bezbednosti, osnovnih opredeljenja politike odbrane i ukupnog shvatanja bezbednosti. U osnovi, strateški koncept odbrane izražava osnovne stavove države o načinu angažovanja raspoloživih resursa (ljudskih, materijalnih, finansijskih i dr.) u očuvanju i zaštiti njenih odbrambenih interesa.

Strategijski koncept odbrane Republike Srbije, kao skup stavova o načinu angažovanja resursa u očuvanju i zaštiti odbrambenih interesa, utvrđuje se na osnovu opredeljenja i ciljeva politike odbrane i procene izazova, rizika i pretnji bezbednosti, kao i nove društvene i međunarodne uloge odbrambenih potencijala, a razvija se prema realnim mogućnostima. Osnovne strategijske postavke odbrane zasnivaju na primeni koncepta totalne odbrane, kroz integralno angažovanje subjekata odbrane i raspoloživih odbrambenih potencijala. Drugi segment je partnerska i multilateralna saradnja sa drugim državama i međunarodnim organizacijama i institucijama u odbrani i zaštiti odbrambenih interesa. Strategijski koncept odbrane predstavlja osnovu za projektovanje sistema odbrane Republike Srbije.

Za definisanje upotrebe snaga sistema odbrane neophodan je jasan koncept odbrane. Na osnovu napred iznetog, pod pojmom koncepta odbrane Republike Srbije podrazumeva se integralno angažovanje snaga i subjekata sistema odbrane, raspoloživih resursa odbrane, kao i partnerstvo i multilateralna saradnja sa drugim državama i međunarodnim organizacijama i institucijama u odbrani i zaštiti odbrambenih interesa.

U Doktrini Vojske Srbije (2010) definisan je združeni operativni koncept koji predstavlja osnovno opredeljenje o načinu ostvarivanja dodeljenih misija i izvršavanja zadataka Vojske Srbije raspoloživim resursima odbrane u konkretnim geopolitičkim, ekonomskim, demografskim, bezbednosnim, prostornim, vre- menskim i drugim uslovima.

Suština združenog operativnog koncepta jeste da će „Vojska Srbije: u oružanom sukobu – odlučno braniti Republiku Srbiju; u miru – upotrebom dela snaga, u skladu s odlukama Narodne skupštine Republike Srbije i predsednika Republike, pružati podršku civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti i, na partnerskim osnovama s oružanim snagama drugih država, učestvovati u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu. U suprotstavljanju pretnjama bezbednosti, Vojska Srbije će svojom organizovanošću, opremljenošću i osposobljenošću i saradnjom s oružanim snagama okruženja doprinositi stvaranju povoljnog bezbednosnog okruženja Republike Srbije“.

Planski dokumenti sistema odbrane Republike Srbije

Osnovna planska dokumenta koja uređuju funkcionisanje sistema odbrane jesu Dugoročni plan razvoja sistema odbrane Republike Srbije, Strategijski pregled odbrane Republike Srbije i Plan odbrane Republike Srbije.

Dugoročni plan razvoja sistema odbrane jeste dokument planiranja odbrane u kojem se definišu strategijska opredeljenja za razvoj sistema odbrane Republike Srbije, potrebne sposobnosti Vojske Srbije, sadržaj i dinamika organizacionih promena, razvoj ljudskih i materijalnih resursa, finansiranje sistema odbrane i druga pitanja značajna za funkcionisanje sistema odbrane, u skladu sa misijama i zadacima u odbrani Republike Srbije.

Strategijski pregled odbrane je polazni programski dokument kojim su definisani srednjoročno planiranje odbrane, upravljanje resursima i kapacitetima odbrane, izgradnja pretpostavki za demokratsku civilnu kontrolu, profesionalizaciju i efikasnost Vojske Srbije u izvršavanju dodeljenih misija i zadataka.

Plan odbrane Republike Srbije jedan je od osnovnih planskih dokumenata u oblasti odbrane. Plan odbrane Republike Srbije usvaja Vlada na predlog Ministarstva odbrane, a nadležnost da naredi njegovo sprovođenje ima predsednik Republike. Planom odbrane se planski i koordinirano utvrđuju zadaci države i svih subjekata sistema, koji treba da obezbede skladno funkcionisanje Vojske, MUP-a i ostalih elemenata odbrane države. Plan mobilizacije i Plan upotrebe Vojske Srbije su planski dokumenti koje izrađuje Generalštab Vojske Srbije, a usvaja ih predsednik Republike Srbije, na predlog ministra odbrane.

Ono što je zajedničko za sva navedena dokumenta jeste strategijsko opredeljenje Republike Srbije da na sve izazove, rizike i pretnje bezbednosti odgovori jačanjem svoje odbrambene moći i članstvom u međunarodnim bezbednosnim organizacijama i institucijama. Bezbednosno situiranje Republike Srbije usmereno je ka evropskim integracijama u skladu sa spoljnopolitičkim opredeljenjima.

Vojna neutralnost

Na osnovu Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, 26. decembra 2007. godine, Republika Srbija je vojno neutralna u odnosu na postojeće vojne saveze, ali je istom odlukom regulisano da se republičkim referendumom ovakvo opredeljenje može i promeniti. Takva je pozicija, međutim, ne ograničava u pogledu uspostavljanja i razvijanja odnosa saradnje sa drugim međunarodnim subjektima u oblasti bezbednosti. Proglašenje neutralnosti ne znači da se zemlja odriče prava na odbranu, koje je danas garantovano i Poveljom Ujedinjenih nacija.

Prihvatajući neutralnost kao bezbednosno opredeljenje, Republika Srbija se opredelila da će svoju spoljnu politiku, kao i politiku u sferi bezbednosti i odbrane, voditi samostalno i u skladu sa svojim mogućnostima i uticajem, doprinoseći izgradnji poverenja i stabilnosti i bezbednosti, kako u okruženju, tako i u regionu i u svetu. To podrazumeva uspostavljanje i razvijanje svestranih ekonomskih, političkih i vojnih kontakata, kao i razvijanje dobrosusedskih odnosa sa državama u neposrednom okruženju i regionu.

Aktuelna odluka o vojnoj neutralnosti Srbije nikako ne znači odsustvo mogućnosti saradnje sa drugim bezbednosnim strukturama u svetu, uključujući i NATO. Brojni bilateralni sporazumi sa najrazličitijim državama u sferi odbrane i bezbednosti, kao i saradnja u okviru programa Partnerstvo za mir, to najbolje dokazuju. Ovaj Program ne ugrožava neutralnost Republike Srbije, već ostavlja dovoljno prostora da sarađuje po političko-vojnim pitanjima sa NATO, bez povrede načela neutralnosti.

Koncept totalne odbrane

Odredbama Ustava date su nadležnosti Republici Srbiji u oblasti uređenja i obezbeđenja odbrane, suvereniteta, nezavisnosti, teritorijalne celovitosti i bezbednosti države. Opredeljenje Republike Srbije za vojnu neutralnost, kao za bezbednosni izbor i garanciju očuvanja i zaštite njenih odbrambenih interesa, implicitno, povlači za sobom odredbu Strategije odbrane da je naš koncept odbrane – koncept totalne odbrane.

Primena koncepta totalne odbrane podrazumeva integrisano angažovanje subjekata sistema odbrane i odbrambenih potencijala države. Po svojoj suštini on predstavlja oblik odbrambeno-bezbednosnog organizovanja ne samo države u užem smislu, nego i društva u celini. Korišćenje svih potencijala države treba da bude usklađeno sa njenim finansijskim mogućnostima. Za razvoj koncepta totalne odbrane posebno mesto pripada planiranju odbrane i nastavku reformskih aktivnosti u sistemu odbrane. Planiranje odbrane ostvaruje se kroz planiranje razvoja sistema odbrane i planiranje upotrebe snaga odbrane.

Planiranje razvoja sistema odbrane je stalan evolutivan proces koji je određen strategijskim usmerenjima, podržan tehnološkim dostignućima i ograničen ekonomskim i političkim činiocima. U okviru tog procesa značajno mesto pripada planiranju razvoja Vojske Srbije zasnovanom na sposobnostima. Planiranjem razvoja Vojske zasnovanom na sposobnostima utvrđuju se razlike između postojećih i potrebnih sposobnosti i način prevazilaženja tih razlika kroz razvoj činilaca operativnih i funkcionalnih sposobnosti.

Planiranje upotrebe snaga odbrane ostvaruje se kroz izradu planova odbrane i planova upotrebe. Strategija odbrane Republike Srbije predstavlja polazni strategijski dokument na osnovu kojeg se planira upotreba snaga odbrane.

Odnosi moći Republike Srbije i drugih država/jedinica regionalnog bezbednosnog potkompleksa Zapadni Balkan

Odnosi moći RBPKZB

Na osnovu utvrđenih indeksnih vrednosti moći nameće se više nego očekivan zaključak da su sve države/jedinice regionalnog bezbednosnog potkompleksa Zapadni Balkana male države. Takođe donekle očekivan zaključak je da su države RBPKZB manje ili više ujednačene u odnosu na moć kojom raspolažu, odnosno da razlike u moći nisu tolike da bi se neka zapadnobalkanska država mogla smatrati većom silom u odnosu na ostale, pa čak ni da se ne može očekivati da će neka o njih u bližoj budućnosti postati značajnija sila u odnosu na ostatak Zapadnog Balkana. U pogledu indeksnih vrednosti moći u kategoriji koja je vezana za stanovništvo, Srbija ima apsolutnu prednost po svim ndikatorima u odnosu na druge države potkompleksa Zapadni Balkan (Tabela 45.).

Najveća prednost Srbije je u broju vojnog osoblja, gde Srbija, prema preuzetim vrednostima iz CIA World Factbook baze, ima 52.000 aktivnih pripadnika vojske, dok sve ostale zemlje zajedno imaju 61.144 pripadnika i gde Srbija ima čak 170.000 rezervista u odnosu na 129.480 koliko ima ostatak Zapadnobalkanskog potkompleksa. Zanimljiv podatak je u vezi sa godišnjim prilivom vojno sposobnih na godišnjem nivou, gde zbog negativnog prirodnog priraštaja južnoslovenskih naroda, Albanci (Albanci u Albaniji i Albanci na Kosovu) zbog pozitivnog prirodnog priraštaja imaju prednost u odnosu na sve ostale, bez obzira što u ukupnom broju stanovnika nisu najbrojniji. Godišnji priliv vojno sposobnih Albanaca je 97.000 (62.000 u Albaniji i 35.000 na Kosovu).

Ekonomski parametri su najzahvalniji za kompariranje (Tabela 46.). Po ovim indikatorima Srbija i Hrvatska su daleko ispred svih drugih država u potkompleksu, s tom razlikom što Hrvatska ima duplo veći spoljni dug od Srbije. U pogledu najvažnijeg ekonomskog parametra koje se odnosi na vojne budžete potrebno je istaći da sve druge države zajedno nemaju koliko Hrvatska ili Srbija imaju ponaosob. Ipak i ove podatke bi trebalo analizirati u širem kontekstu, odnosno bilo bi dobro međusobno ukrštati pa recimo podatak po kojem Hrvatska ima 21.500 pripadnika aktivnih vojnih snaga u odnosu na 52.000 srpskih i gde je hrvatski vojni budžet 0,958 milijardi dolara, a srpski 0,83 milijarde dolara, to onda upućuje na zaključak da su hrvatske vojne snage bolje opremljene (modernijom/skupljom opremom), bolje plaćene, bolje uvežbane itd.

Iako na osnovu podataka koji su preuzeti iz CIA World Factbook baze Hrvatska i Srbija imaju dominantne kapacitete moći u odnosu na druge države regionalnog bezbednosnog potkompleksa Zapadni Balkan, potrebno je naglasiti da su u globalnim razmerama to prilično skromni kapaciteti moći. Hrvatska i Srbija se kao vodeće zemlje u regionu nalaze na 68. i 83. od ukupno 126 država čije se moći kompariraju, a ove pozicije svakako ne ulivaju nadu da bi Hrvatska ili Srbija u dogledno vreme mogle postati regionalne sile.

Strategije velikih sila

Strategija nacionalne bezbednosti Ruske Federacije iz 2009. i 2015. godine

Ruska Federacija nije imala dokument koji razrađuje sva pitanja nacionalne bezbednosti, sve do 1997. godine. Do tada je postojala vojna doktrina, pod nazivom Osnovne postavke vojne doktrine Ruske Federacije iz 1993. godine. Najviši državni organi Ruske Federacije, razmatrajući pitanja nacionalne bezbednosti i izgradnje njenog sistema, 1997. godine doneli su Koncepciju nacionalne bezbednosti Ruske Federacije, prvi politički dokument u novijoj istoriji Rusije koji je izražavao državne stavove o bezbednosti ruskog društva i države. Koncepcija je dopunjena i korigovana početkom 2000. godine, a iste godine ukazom predsednika Vladimira Putina utvrđena je nova Vojna doktrina Ruske Federacije.

Dokument Koncepcije iz 2000. godine definiše politiku nacionalne bezbednosti RF kao „sistem pogleda kojim se u Rusiji osigurava bezbednost ličnosti, društva i države od spoljnih i unutrašnjih ugrožavanja u svim sferama ljudske delatnosti”. Već u prvom delu Koncepcije naglašeno je da je Rusija u poslednjoj deceniji 20. veka bila u defanzivnoj geopolitičkoj poziciji, ali od 2000. godine počinje da gradi nacionalnu bezbednosnu politiku na drugačijim premisama. To je politika koja se oslanja na viševekovnu tradiciju ruske državnosti.

Na usvajanje nove strategije 2009. godine, pod nazivom Strategija nacionalne bezbednosti Ruske Federacije do 2020. godine, uticali su različiti faktori, a najznačajniji među njima su rat sa Gruzijom, približavanje, odnosno pojačana saradnja sa partnerima NATO-a Ukrajinom, Gruzijom i Uzbekistanom, izgradnja sistema protivraketne odbrane i ometanje energetske saradnje između Rusije i Evrope - „gasna kriza”.

Prema Strategiji, odnose Rusije sa NATO-om i dalje određuje ne prihvatanje širenja vojne strukture alijanse ka ruskim granicama, što uz pokušaj dodeljivanja globalne funkcije NATO-u, predstavlja kršenje međunarodnog prava. U Strategiji se navodi da će posebna pažnja međunarodne politike, u dugoročnoj perspektivi, „biti koncentrisana na ovladavanje izvorima energetskih resursa”, i to na Bliskom istoku, u području Barencovog mora i drugih regiona Arktika. Najveći deo Strategije definiše nacionalne interese RF, tj. oblasti u kojima se izgrađuje politika nacionalne bezbednosti. Kao strategijski cilj, u ostvarivanju nacionalne bezbednosti u ekonomskoj oblasti, određuje se srednjoročni zadatak da Rusija postane jedna od pet prvih zemalja u svetu prema obimu bruto unutrašnjeg proizvoda. Da bi se to ostvarilo neophodno je neutralisati osnovne pretnje nacionalnoj bezbednosti u ekonomskoj sferi.

Strategijski ciljevi u nacionalnoj odbrani su „sprečavanje globalnih i regionalnih ratova i konflikata, kao i strategijsko odvraćanje u interesu vojne bezbednosti zemlje”. Strategijsko odvraćanje se postiže uzajamnim političkim, vojnim, ekonomskim, informacionim merama na sprečavanju ili snižavanju pretnji od drugih država. Osnovna snaga za ostvarivanje nacionalne bezbednosti Rusije su oružane snage. U skladu sa postojećom Strategijom objavljena je i nova vojna doktrina 2010. godine koja je dala naglasak na očuvanju statusa Rusije kao nuklearne sile, uz predviđenu mogućnost preventivnog nuklearnog udara prema državama koje nameravaju da izvrše agresiju na Rusiju. Bez obzira što doktrina iz 2010. godine ima antinatovski karakter, još uvek ostavlja prostora za saradnju sa NATO-om. Realnost, pak, govori drugačije da NATO deluje samostalno i da saradnja sa Rusijom ostaje samo u domenu dokumenata, dakle teorije. U Vojnoj doktrini iz 2014. godine NATO se prvi put jasno određuje kao protivnik, a proširivanje NATO-a novim članicama i širenje njegove infrastrukture ka granicama Rusije kao direktna vojna pretnja Moskvi.

U kontekstu nacionalne odbrane, u novoj Strategiji naglašava se potreba razvoja i implementacije „…međuzavisnih političkih, vojnih, vojno-tehničkih, diplomatskih, ekonomskih, informacionih i drugih mera…” kako bi se osiguralo strategijsko odvraćanje i prevencija oružanih sukoba28, pri čemu se insistira na sveobuhvatnom angažovanju svih elemenata sistema nacionalne bezbednosti Ruske Federacije.

Evropska strategija bezbednosti - „Bezbedna Evropa u boljem svetu” iz 2003.

Strategija se sastoji iz tri glavna dela:

1. Bezbednosno okruženje - Globalni izazovi i Glavne pretnje;
2. Strateški ciljevi - Bavljenje pretnjama, Izgradnja bezbednosti u našem susedstvu i Međunarodni poredak zasnovan na delotvornom multilateralizmu;
3. Političke implikacije za Evropu - Biti aktivniji, Biti sposobniji, Biti koherentniji i Saradnja sa partnerima.

Posthladnoratovsko okruženje obeleženo je sve većom otvorenošću granica u kome se neraskidivo povezuju unutrašnji i spoljni aspekti bezbednosti. Tokovi trgovine i investicija, razvoj tehnologije i širenje demokratije doneli su slobodu i napredak mnogim ljudima. Drugi su doživeli globalizaciju kao uzrok razočaranja i nepravde. Takođe, ovakvi događaji su otvorili prostor nedržavnim grupama da igraju ulogu u međunarodnim odnosima. Oni su, takođe, uvećali evropsku zavisnost – a samim tim i ranjivost – od jedne međusobno povezane infrastrukture na polju transporta, energetike, informatike, itd. Od 1990. godine, skoro 4 miliona ljudi poginulo je u ratovima, a 90% njih bili su civili. Kao posledica sukoba, preko 18 miliona ljudi širom sveta napustilo je svoje domove. U većem delu zemalja u razvoju, siromaštvo i bolest uzrokuju neopisivu patnju i izazivaju ozbiljne bezbednosne probleme. Skoro 3 milijarde ljudi, pola svetskog stanovništva, živi od manje od 2 Evra dnevno. Svake godine, 45 miliona ljudi umire od gladi i neuhranjenosti. AIDS je danas jedna od najrazornijih pandemija u ljudskoj istoriji, i faktor koji doprinosi prestanku funkcionisanja društava. Nove bolesti mogu se brzo širiti i postati globalna pretnja. Sub-Saharska Afrika je siromašnija sada nego što je bila pre 10 godina. U mnogim slučajevima, ekonomski neuspeh povezan je sa političkim problemima i nasilnim sukobima.

Bezbednost je preduslov razvoja. Sukobi ne samo da uništavaju infrastrukturu, uključujući i društvenu infrastrukturu, već i podstiču kriminal, odbijaju investicije, i onemogućuju normalnu ekonomsku delatnost. Mnoge države i regioni uhvaćeni su u krug sukoba, nesigurnosti i siromaštva. Izvesno je da će nadmetanje za prirodne resurse – posebno vodu – koja će tokom narednih decenija biti opterećena globalnim zagrevanjem, stvoriti dalje nemire i migraciona kretanja u raznim delovima sveta.

Energetska zavisnost posebna je briga za Evropu. Evropa je najveći svetski uvoznik nafte i gasa. Danas se uvozom obezbeđuje oko 50% potrošnje energije, dok će 2030. godine dostići nivo od 70%. Najviše energenata uvozi se iz regiona Persijskog zaliva, Rusije i severne Afrike.

Agresija velikih razmera protiv bilo koje od država članica je malo verovatna u ovom trenutku. Umesto toga, Evropa se suočava sa novim pretnjama koje su raznovrsnije, manje uočljive i manje predvidive.

Kao glavne pretnje navode se:

1. Terorizam

2. Proliferacija oružja za masovno uništenje (OMU)

3. Regionalni sukobi

4. Neuspeh država

5. Organizovani kriminal

Uzimajući sve ove različite elemente zajedno – terorizam koji proizvodi najveće nasilje, dostupnost OMU , organizovani kriminal, slabljenje državnih sistema i privatizacija sile – zaista možemo biti suočeni sa veoma radikalnom pretnjom.

Na kraju ovog dokumenta je navedeno da je ovo „svet novih opasnosti, ali takođe i novih mogućnosti. Evropska unija ima potencijal da može značajno doprineti suprotstavljanju pretnjama, ali i pomoći u ostvarivanju mogućnosti. Aktivna i sposobna Evropska unija imala bi odgovarajući uticaj na globalnom nivou. Na taj način, doprinela bi jednom delotvornom multilateralnom sistemu, koji bi vodio ka pravednijem, sigurnijem i ujedinjenijem svetu”.

Pozicija Republike Srbije u odnosu na strategije velikih sila

Savremeno okruženje Republike Srbije prevashodno je određeno, sa jedne strane izmenjenom evropskom bezbednosnom arhitekturom i procesom pristupanja Evropskoj uniji, a sa druge, nerešenim unutrašnjim problemom protivpravnog proglašenja samostalnosti Kosova i Metohije. U tom pogledu, vojna neutralnost Republike Srbije predstavljaće najznačajnije političko pitanje druge decenije 21. veka. Izazov koji se postavlja pred Republiku Srbiju je izgradnja koncepta vojne neutralnosti i njegovo usaglašavanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. decembar 2018).

U geostrategijskom smislu, Srbija i Balkan našli su se u okviru evroatlantske sfere uticaja, odnosno „iza limesa” kada je u pitanju evroazijatstvo, pogotovo u periodu nakon ulaska Bugarske i Rumunije u NATO 2004. godine. Celokupan srpski etnički prostor našao se u potpunosti okružen NATO članicama, a taj proces završen je ulaskom Albanije i Hrvatske u Severnoatlansku Alijansu, 2009. godine. Navedeni proces imao je nekoliko direktnih bezbednosnih posledica po sve države Balkana, uključujući i Republiku Srbiju, te razmatranje ovog pitanja može biti od značaja za dalje njeno strateško pozicioniranje u Evropi.

Izbijanje regionalnog oružanog sukoba, kao i značajnije pogoršanje bezbednosne situacije u regionu malo je verovatno. Najveći izazovi stabilnosti regiona su: pita- nje statusa Kosova i Metohije i pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma, suprotno interesima bilo kog od konstitutivnih naroda Bosne i Hercegovine. Nepovoljan razvoj situacije u vezi sa rešavanjem statusa Kosova i Metohije, prerastanje tzv. Kosovskih snaga bezbednosti u „Vojsku Kosova”, kao i eventualno povlačenje KFOR sa teritorije Kosova i Metohije, zahtevalo bi od Republike Srbije preduzimanje dodatnih mera bezbednosti i ostvarivalo rastući negativan uticaj na njenu bezbednost.

Republika Srbija opredelila se za vojnu neutralnost kao bezbednosno opredeljenje. U savremenom okruženju, Vojna neutralnost Republike Srbije je prepoznata kao koncept koji obezbeđuje da se na najbolji način štite suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak. To između ostalog, podrazumeva uspostavljanje i razvijanje svestranih ekonomskih, političkih i vojnih kontakata, kao i dobrosusedskih odnosa sa državama u neposrednom okruženju i regionu. Težište je na razvijanju uravnoteženih odnosa sa velikim silama sa ciljem zaštite nacionalnih interesa, ali bez vezivanja ili priklanjanja bilo kojoj strani. Partnerstvo za mir i vojna neutralnost su dovoljan okvir za dalji stabilan, racionalan i uravnotežen razvoj države Srbije, njene odbrane i međunarodne saradnje.

Republika Srbija opredelila se za vojnu neutralnost kao bezbednosno opredeljenje. U savremenom okruženju, Vojna neutralnost Republike Srbije je prepoznata kao koncept koji obezbeđuje da se na najbolji način štite suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak. To između ostalog, podrazumeva uspostavljanje i razvijanje svestranih ekonomskih, političkih i vojnih kontakata, kao i dobrosusedskih odnosa sa državama u neposrednom okruženju i regionu. Težište je na razvijanju uravnoteženih odnosa sa velikim silama sa ciljem zaštite nacionalnih interesa, ali bez vezivanja ili priklanjanja bilo kojoj strani. Partnerstvo za mir i vojna neutralnost su dovoljan okvir za dalji stabilan, racionalan i uravnotežen razvoj države Srbije, njene odbrane i međunarodne saradnje.

Republika Srbija, u okviru svoje evropske spoljnopolitičke orijentacije i proklamovane vojne neutralnosti, kao strateškog opredeljenja, definisala je unapređenje i razvijanje saradnje u sferi bezbednosti, koja se realizuje kroz aktivan i efikasan odnos prema regionalnim i međunarodnim naporima za izgradnju povoljnog bezbednosnog okruženja. Pored učešća države u regionalnim bezbednosnim inicijativama iz oblasti odbrane u regionu, takođe, Vojska Srbije je uključena u veliki broj aktivnosti u okviru multinacionalnih vežbi u regionu. Pitanje vojne neutralnosti Srbije je istovremeno i pitanje njene dalje političke i ekonomske budućnosti. Kako i za koga se opredeliti? Može li Srbija da izbegne integraciju u najmoćniju vojnu alijansu na svetu, i šta je čeka ako ipak pristane da bude njen član? Hoće li Srbija istovremeno moći da održava izbalansirane odnose sa SAD, Ruskom Federacijom, Evropskom unijom i Kinom, to jest sa njena proklamovana četiri stuba spoljne politike? Čini se da je najgora opcija status quo neodređene srpske politike, negde između vojno neutralne države i države željne da se integriše u evropske, pa i u evroatlantske institucije.

Može se reći da se Srbija nalazi u veoma složenim geopolitičkim i geostrategijskim uslovima, koji se, pored ostalog, ogledaju u sledećem: u postepenoj ali sigurnoj podeli sveta na dva globalna dela, svaki sa svojim centrima moći (zapadni sa SAD i EU i istočni sa Kinom, Rusijom i Indijom), i postojanju Srbije između njih, a svaki sukob između njih imao bi uticaja na bezbednost i položaj Srbije; nestabilnom stanju na jugozapadnom delu Balkana, sa Srbijom u centru tog sub regiona.