Horhe Luis Borhes

Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, esejista, pripovedač, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove. Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“.

Horhe Luis Borhes
Horhe Luis Borhes
Lični podaci
Puno ime	Horhe Francisko Isidoro Luis Borhes Asevedo
Datum rođenja	(1899-08-24)24. avgust 1899.
Mesto rođenja	Buenos Ajres, Argentina
Datum smrti	14. jun 1986.(1986-06-14) (86 god.)
Mesto smrti	Ženeva, Švajcarska
Potpis
Collège Calvin

Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. U našim krajevima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi.

Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom. Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Horhe Luis Borhes1921.

Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja. Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji. Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku, a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad.

Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki. Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma” i „Proa”, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina.

Radovi

Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije. Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma. Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine. Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia).

Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine. Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine.

Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine.

Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine.

Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.

Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku.

Privatni život

Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu

S obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan. Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, Argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu1986. godine oženio se njome preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi sa razvodom. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne iz većine Borhesovih dela. Međutim, postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz Knjige o pesku, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima.

Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima.

Politička uverenja

Horhe Luis Borhes 1976.

Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku, što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se održavali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.

Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi. Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora.

Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanku Društva se u početku raspravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).

Pedesetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke (1955) kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke.

Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike.

Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu. U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.

Smrt

Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi

Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se usprotivila pa je projekat propao.

Dela

Priče

• Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća
• Ficciones (1944) - Maštarije
• El Aleph (1949)- Alef
• El informe de Brodie (1970)
• El libro de arena (1975) - Peščana knjiga
• La memoria de Shakespeare (1983)

Poezija

• Los ritmos rojos (1918)
• Fervor de Buenos Aires (1923)
• Luna de enfrente (1925)
• Cuaderno San Martín (1929)
• El otro, el mismo (1964)
• Para las seis cuerdas (1965)
• Elogio de la sombra (1969)
• El oro de los tigres (1972)
• La rosa profunda (1975)
• La moneda de hierro (1976)
• Historia de la noche (1977)
• Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977)
• La cifra (1981) - Šifra
• Los conjurados (1985)

Antologije

• Antología personal (1961).
• Nueva antología personal (1968).
• Libro de sueños (1976). - Sanjarenje
• Textos cautivos (1986).
• Borges en el hogar (2000).

Vidi još

• Alef (pripovetka)

Literatura

• Bell-Villada, Gene H. (1999). Borges and His Fiction: A Guide to His Mind and Art. University of Texas Press. str. 16. ISBN 978-0-292-70878-5. 
• Agheana, Ion (1988). The Meaning of Experience in the Prose of Jorge Luis Borges. Frankfurt Am Main: P. Lang. ISBN 978-0-8204-0595-7. 
• Agheana, Ion (1984). The Prose of Jorge Luis Borges. Frankfurt Am Main: P. Lang. ISBN 978-0-8204-0130-0. 
• Aizenberg, Edna (1984). The Aleph Weaver: Biblical, Kabbalistic and Judaic Elements in Borges. Potomac: Scripta Humanistica. ISBN 978-0-916379-12-4. 
• Aizenberg, Edna (1990). Borges and His Successors. Columbia: University of Missouri Press. ISBN 978-0-8262-0712-8. 
• Alazraki, Jaime (1988). Borges and the Kabbalah. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30684-3. 
• Alazraki, Jaime (1987). Critical Essays on Jorge Luis Borges. Boston: G.K. Hall. ISBN 978-0-8161-8829-1. 
• Balderston, Daniel (1993). Out of Context. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1316-8. 
• Barnstone, Willis (1993). With Borges on an Ordinary Evening in Buenos Aires. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-01888-6. 
• Barrenechea, Ana María (1965). Borges the Labyrinth Maker. Edited and Translated by Robert Lima. New York City: New York University Press. LCCN 65-10764. 
• Bell-Villada, Gene (1981). Borges and His Fiction. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1458-1. 
• Bioy Casares, Adolfo (2006). Borges. City: Destino Ediciones. ISBN 978-950-732-085-9. 
• Block de Behar, Lisa (2014). Borges. The Passion of an Endless Quotation. 2nd Ed. Albany: SUNY Press. ISBN 978-1-4384-5031-5. 
• Bloom, Harold (1986). Jorge Luis Borges. New York: Chelsea House Publishers. ISBN 978-0-87754-721-1. 
• Bulacio, Cristina; Grima, Donato (1998). Dos Miradas sobre Borges. Buenos Aires: Ediciones de Arte Gaglianone. ISBN 978-950-554-266-6.  Illustrated by Donato Grima.
• Burgin, Richard (1969) Jorge Luis Borges: Conversations, Holt Rinehart & Winston
• Burgin, Richard (1998) Jorge Luis Borges: Conversations, University Press of Mississippi
• Block de Behar, Lisa (2003). Borges, the Passion of an Endless Quotation. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-1-4175-2020-6. 
• Di Giovanni, Norman Thomas (1995). The Borges Tradition. London: Constable in association with the Anglo-Argentine Society. ISBN 978-0-09-473840-9. 
• Di Giovanni, Norman Thomas (2003). The Lesson of the Master. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-6110-0. 
• Dunham, Lowell (1971). The Cardinal Points of Borges. Norman: University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-0983-1. 
• Fishburn, Evelyn (2002). Borges and Europe Revisited. City: Univ of London. ISBN 978-1-900039-21-5. 
• Frisch, Mark (2004). You Might Be Able to Get There from Here. Madison: Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 978-0-8386-4044-9. 
• Kristal, Efraín (2002). Invisible Work. Nashville: Vanderbilt University Press. ISBN 978-0-585-40803-3. 
• Laín Corona, Guillermo. „Borges and Cervantes: Truth and Falsehood in the Narration”. Neophilologus. 93: 421—37. 2009. .
• -{Laín Corona, Guillermo. „Teoría y práctica de la metáfora en torno a Fervor de Buenos Aires, de Borges”. Cuadernos de Aleph. Revista de literatura hispánica. 2: 79—93. 2007. . https://web.archive.org/web/20120105024915/http://cuadernosdealeph.com/revista_2007/A2007_pdf/06%20Teor%C3%ADa.pdf%7D-
• Lima, Robert (1993). „Borges and the Esoteric”. Crítica hispánica. Special issue. Duquesne University. 15 (2). ISSN 0278-7261. 
• Lindstrom, Naomi (1990). Jorge Luis Borges. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0-8057-8327-8. 
• Manguel, Alberto (2006). With Borges. City: Telegram. ISBN 978-1-84659-005-4. 
• Manovich, Lev, New Media from Borges to HTML, 2003
• McMurray, George (1980). Jorge Luis Borges. New York: Ungar. ISBN 978-0-8044-2608-4. 
• Molloy, Sylvia (1994). Signs of Borges. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1406-6. 
• Murray, Janet H., Inventing the Medium, 2003
• Núñez-Faraco, Humberto (2006). Borges and Dante. Frankfurt Am Main: P. Lang. ISBN 978-3-03910-511-3. 
• Racz, Gregary (2003). Jorge Luis Borges (1899–1986) as Writer and Social Critic. Lewiston: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-6904-4. 
• Rodríguez, Monegal (1978). Jorge Luis Borges. New York: Dutton. ISBN 978-0-525-13748-1. 
• Rodríguez-Luis, Julio (1991). The Contemporary Praxis of the Fantastic. New York: Garland. ISBN 978-0-8153-0101-1. 
• Sarlo, Beatriz (2007). Jorge Luis Borges: a Writer on the Edge. London: Verso. ISBN 978-1-84467-588-3. 
• Shaw, Donald (1992). Borges' Narrative Strategy. Liverpool: Francis Cairns. ISBN 978-0-905205-84-7. 
• Stabb, Martin (1991). Borges Revisited. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0-8057-8263-9. 
• Sturrock, John (1977). Paper Tigers. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-815746-5. 
• Todorov, Tzvetan (1970). Introduction à la littérature fantastique. Paris: Seuil. 
• Toro, Alfonso (1999). Jorge Luis Borges. Frankfurt Am Main: Vervuert. ISBN 978-3-89354-217-8. 
• Volek, Emil (1984). "Aquiles y la Tortuga: Arte, imaginación y realidad según Borges". In: Cuatro claves para la modernidad. Analisis semiótico de textos hispánicos. Madrid. 
• Waisman, Sergio (2005). Borges and Translation. Lewisburg Pa.: Bucknell University Press. ISBN 978-0-8387-5592-1. 
• Williamson, Edwin (2004). Borges: A Life. New York: Viking. ISBN 978-0-670-88579-4. 
• Wilson, Jason (2006). Jorge Luis Borges. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-286-7. 
• Woscoboinik, Julio (1998). The Secret of Borges. Washington: University Press of America. ISBN 978-0-7618-1238-8. 
• Mualem, Shlomy (2012). Borges and Plato: A Game with Shifting Mirrors. Madrid and Frankfurt: Iberoamericana/Vervuert. ISBN 978-8484895954. 

Dokumentarni filmovi

• Eduardo Montes-Bradley (Writer/Director) (1999). Harto The Borges (Feature Documentary). USA: Patagonia Film Group, US. 
• Ricardo Wullicher (Director) (1978). Borges para millones (Feature Documentary). Argentina. 
• David Wheatley (Director) (1983). Profile of a Writer: Borges and I (Feature Documentary). Arena. 

Dodatna literatura

• Ronald Christ (1967). „Jorge Luis Borges, The Art of Fiction No. 39”. Paris Review. 

Spoljašnje veze

• Horhe Luis Borhes na sajtu Curlie (jezik: engleski)
• The Garden of Forking Paths (jezik: engleski)
• Horhe Luis Borhes
• Biography of Jorge Luis Borges
• Biography of Jorge Luis Borges (1899-1986) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. decembar 2016)
• Jorge Luis Borges
• Jorge Luis Borges
• La filosofía política de Jorge Luis Borges Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. februar 2014)
• Borges, la política, la guerra y la dictadura Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. jun 2014)
• Man Without a Life
• BBC Radio 4 discussion programme from In our time. (Audio 45 mins)
• Jorge Luis Borges at The Modern Word
• Borges Center, University of Pittsburgh.
• The Friends of Jorge Luis Borges Worldwide Society & Associates Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. februar 2006)
• International Foundation Jorge Luis Borges