Милутин Мита Миљковић (Беране, 22. новембар 191916. децембар 2004) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СР Србије и СФР Југославије и дипломата.

мита миљковић
Мита Миљковић 1957.
Лични подаци
Датум рођења(1919-11-22)22. новембар 1919.
Место рођењаБеране,  Краљевство СХС
Датум смрти16. децембар 2004.(2004-12-16) (85 год.)
Место смрти Србија и Црна Гора
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1938.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
1. председник скупштине ФК Црвена звезда
Периодфебруар 1948 — март 1951.
Претходникслужба успостављена
НаследникИса Јовановић

Одликовања
Орден народног ослобођења Орден партизанске звезде са сребрним венцем Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 22. новембра 1919. у Беранама, а након Првог светског рата његова породица је колонизована у Метохију. Школовао се у Пећи, где је дошао у додир са омладинским револуционарним покретом, због чега је био искључен из гимназије.[1]

Потом је студирао на Правном факултету у Београду, где је активно учествовао у револуционарном студентском покрету и 1938. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Због револуционарног рада више пута је био хапшен.[2]

Учесник је Народноослободилачког рата од 1941. године. Био је секретар Обласног комитета СКОЈ-а за Косово и Метохију и члан Бироа Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. Ухапшен је 1942. након чега је послат у интернацију у Италију. После капитулације Италије, био је политички комесар Косовско-метохијског одреда и од новембра 1943. политички комесар Прве македонско-косовске ударне бригаде. Потом је поново био на дужности секретара Обласног комитета СКОЈ-а за Косово и Метохију.[2]

Након ослобођења Југославије, био је повереник за просвету Аутономне Косовско-метохијске области, министар просвете и културе у Влади НР Србије 1949—1950. године. Као руководилац Агитпропа за Косово и Метохију оснивач је и први директор и главни и одговорни уредник листа Јединство у Приштини (1944-1946), а од 1946. је у Обласном комитету КПС за Космет. Априла 1952. постао је заменик главног уредника и уредник спољнополитичке рубрике, а потом и главни уредник листа Политика, до 1953. године. Од 1953. до 1957. био је амбасадор ФНРЈ у НР Бугарској, а потом директор листа Политика. Од 1958. до 1961. био је амбасадор ФНРЈ у Краљевини Грчкој. Од 1962. до 1967. био је амбасадор СФРЈ у Француској.[1]

Био је члан Обласног комитета КПС за Косово и Метохију и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије.[1]

Биран је за народног посланика Народне скупштине ФНРЈ првог и другог сазива.[1]

Од фебруара 1948. до јуна 1951. био је први председник Скупштине Фудбалског клуба „Црвена звезда”.

Бавио се публицистичким радом. Године 1960. објавио је књигу Знани и незнани, а 1995. књигу Бурне дипломатске године — из софијског дневника 1953-1956. Заједно са Павлом Јовићевићем 1981. објавио је књигу Борба пећких комуниста између два рата 1918—1941.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден народног ослобођења.[2]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г Ko je ko 1970, стр. 670.
  2. ^ а б в Leksikon NOR 1981, стр. 659.

Литература

уреди