Омиш
Омиш (итал. и лат. Almissa)[1] је град у Хрватској, у Сплитско-далматинској жупанији.
| Омиш | |
|---|---|
 Омиш, ушће Цетине | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Хрватска |
| Жупанија | Сплитско-далматинска |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2011. | 6.462 |
| — густина | 24,27 ст./km2 |
| Агломерација (2011.) | 14.936 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 26′ 36″ С; 16° 41′ 35″ И / 43.44335588999371° С; 16.69291744809488° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Површина | 266,20 km2 |
  Омиш Омиш на карти Хрватске | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Иван Шкаричић (ХДЗ) |
| Поштански број | 21310 |
| Позивни број | +385 21 |
| Регистарска ознака | ST |
| Веб-сајт | |
| omis.hr | |
Географски положај уреди
Налази се у Далмацији на ушћу ријеке Цетине у Јадранско море.
Историја уреди
До територијалне реорганизације у Хрватској налазио се у саставу старе општине Омиш.
Подручје Јадранске обале, прво насељавају Илири око 1000. п. н. е., да би после њих дошли Грци око 400. п. н. е. који оснивају колоније на обали и оближњим острвима. Након њих Римско царство ступа на власт 34. п. н. е. Око 600. године Хрвати се насељавају на подручју данашње Далмације.
Омиш се први пут спомиње у историји под именом Онеум (лат. Onaeum), који замире почетком 7. века. С обзиром на позицију Омиша, као важне везе унутрашњости с копном, то није било дугог века. Историјско средиште тадашњег Омиша је било смештено на источној обали ријеке Цетине (име ријеке Цетине потиче од фригијске речи Зетна — врата, и тиме описујући ушће Цетине у море).
У античком периоду насеље Омиш се вероватно налазило у засеоку Баучићима гдје је пронађено много античких проналазака (рељефа, натписа, надгробних споменика, свјетиљки, новца итд.). Најважнији споменици, који се данас чувају у Градском музеју, су налази камених римских натписа. Из текста се закључује да су уклесани за време владавине римских царева Тиберија и Клаудија, а највјероватније су били намијењени некој јавној згради, споменику или путу, што говори о важности насеља у којем су грађени.
Омиш је 1838. године мали градић опасан зидом, у којем живи 786 душа у 154 дома.[1]
Становништво уреди
На попису становништва 2011. године, град Омиш је имао 14.936 становника, од чега у самом Омишу 6.462.
Град Омиш уреди
| Број становника по пописима[2] | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1857. | 1869. | 1880. | 1890. | 1900. | 1910. | 1921. | 1931. | 1948. | 1953. | 1961. | 1971. | 1981. | 1991. | 2001. | 2011 |
| 8.153 | 9.255 | 10.038 | 11.212 | 12.788 | 13.791 | 14.283 | 15.344 | 15.122 | 15.094 | 17.637 | 15.880 | 15.056 | 15.630 | 15.472 | 14.936 |
Напомена: Настао из старе општине Омиш. У 1991. садржи део података за општину Дуги Рат.
Омиш (насељено место) уреди
| Број становника по пописима[2] | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1857. | 1869. | 1880. | 1890. | 1900. | 1910. | 1921. | 1931. | 1948. | 1953. | 1961. | 1971. | 1981. | 1991. | 2001. | 2011 |
| 575 | 821 | 771 | 851 | 936 | 1.014 | 1.439 | 1.854 | 1.506 | 1.651 | 2.408 | 3.731 | 4.800 | 6.079 | 6.565 | 6.462 |
Напомена: У 1991. повећано припајањем насеља Равнице које је престало да постоји. За то бивше насеље садржи податке од 1857. до 1981. У 1991. такође повећано за део подручја насеља Дуће (општина Дуги Рат). У 1857, 1869, 1921. и 1931. садржи податке за насеља Борак и Станићи.
Попис 1991. уреди
На попису становништва 1991. године, насељено место Омиш је имало 6.079 становника, следећег националног састава:
Партнерски градови уреди
Референце уреди
- ^ а б "Србскиј народниј лист", Будим 1839. године
- ^ а б — Republika Hrvatska — Državni zavod za statistiku: Naselja i stanovništvo Republike Hrvatske 1857.-2001.
Литература уреди
- [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
- Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.
