Атланска туна плавоперка

Атланска туна плавоперка (Thunnus maccoyii) је туна из породице Scombridae, која настањује воде јужне хемисфере. Величине су до 2,5 метара а могу да буду тешке до 260 килограма и налазе се међу већим кошљорибама. Ова врста као и друге врсте туна део су групе кошљориба које могу да одржавају телесну температуру до 10 °C, независно од температуре у околини којој се налазе. Ова предност им омогућава да побегну предаторима и да могу често да мигрирају. Атланска туна плавоперка често лови велике рибе, ракове, главоношце и друге морске животиње.

Атланска туна плавоперка
Thmac u0.gif
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Actinopterygii
Ред: Perciformes
Породица: Scombridae
Род: Thunnus
Подрод: Thunnus (Thunnus)
Врста:
T. maccoyii
Биномијално име
Thunnus maccoyii
Синоними[4]

Опште карактеристикеУреди

Атланска туна плавоперка је грабљивица са великом метаболичком потребом. Спада у пелагичне врсте, али живи на дубини и до 2500 метара. Ова врста мигрира између тропских и хладних умерених вода у потрази за храном.[5][6][7] Сезонске миграције су у водама Индијског океана и у води око Аустралије.[8][9] Иако је њен пожељни температурни опсег 18—20 °C, оне могу поднети и температуру од 3°C, а на малим дубинама и 30°C, када се мресте. Широки распон промена температура представља изазов за респираторни и крвожилни систем. Ова врста плива континуирано и великим брзинама, стога имају потражњу за кисеоником. Концентрација кисеоника у води мења се са променом температуре. Туне међутим покреће доступност хране, а не топлотна својства воде.[10] Атланска плаворепа туна за разлику од осталих врста туна има константу температуру тела, дакле осим што су ендотерми, оне су и терморегулатори.[11] Врста је наведена као критично угрожена од стране Међународне уније за заштиту природе.[12][13][14]

Респираторни системи атланске туне плавоперке прилагођени су њиховим високим потребама за кисеоником.[15] За разлику од осталих риба, овој врсти није потребан посебан механизам пумпања, да би пумпала воду кроз шкрге. Све друге врсте туне су изгубиле овај механизам.[16] Атланска туна плаворепа има високо специјализоване шкрге, чије је површина од 7 до 9 пута већа него код других организама у њеним окружењу.[17][18] Крв атланске туне плавоперке састоји се од еритроцита, лимфоцита, тромбоцита, гранулоцита и монита. Ова врста има високи садржај хемоглобина у крви (13.25—17.92 д/дл) и према томе високу носивост кисеоника. Садржај еритроцита у крви креће се у распону од 2,13-29 м/л што је најмање двоструко више од атланског лососа.[19][20][21]

Пошто им је просечна концентрација хемоглобина висока, вишак крви се може испоручити у ткива без повећања енергије која се користи за пумпање крви. За ову врсту то је од изузетног значаја када мигрира у хладније окружење.[22] Туне су покрентије од свих копнених животиња и једне од најактивнијих риба. Њихов респираторни систем се прилагодио да брзо преузима кисеоник из воде.[23]

Атланска туна плаворепка мигрира између различитих океанских региона и обитава у областима која су релативно доста слана. Ова врста такође одржава константну концентрацију јона.[24][25] Због великих метаболичких потреба, атланска туна плавоперка мора прихватати јоне релативно брзо, да би се обезбедиле довољне контранције за ћелијску функцију. Атланска туна плавоперка може да пије морксу воду док плива како би обезбедила довољне количина јона свом организму.[26]

Уношење натријума и хлорида заједно са нижим релативним концентрацијама јона калијума и калцијума у ​​морској води, омогућавају овој врсти да генерише акционе потенцијалне потребне за контракцију мишића.[27][28] Атланска туна плавоперка има велику површину шркга, што је важно у потрошњи кисеоника и што је уједно повезано са њеним брзим метаболизмом.[29] Могу се прилагодити повећању сланости воде.[30][31]

Комерцијални риболовУреди

Атланска туна плавоперка често се лови у великом броју држава и регија, највише у водама Аустралије, Новог Зеланда, Индонезије и Јужне Африке. Почетак масовног лова ове врсте започео је педесетих година 20. века. Новом технологијом, тражилицама, сателитским снимцима и познавањем руте кретање ове рибе, довело је до експлотације ове рибе у целом њеног опсегу. Атланска туна плавоперка ловила се 80.000 тона годишње током шездесетих година и 40.000 тона годишње до осамдесетих година.[32] Улов у Аустралији достигао је врхунац 1982. године када је уловљена 21.500 тона ове врсте, а популација се тада смањила за око 92%.[33] Средином осамдесетих година постојала је хитна обавеза да се смањи риболов ове врсте, што је и урађено али без написмених правила о броју улова.[34]

Конвенција за очување ове врсте одржана је 1994. године и она је представила мере риболова ове врсте у водама Аустралије, Новог Зеланда и Јапана. Конвенцијом је створена Комисија за очување атланске туне плавоперке са седиштем у Аустралији, а њихов циљ био је да се смањи лов на ову врсту и у водама Јужне Кореје, Тајвана, Индонезије и Европске уније.[35] Лимит за лов на ову врсту смањен је 2010. године како би се одржала њена распрострањеност, а наредне године донете су још ригорозније мере.[36]

Улов атланске туне плавоперке у тонама по државамаУреди

Држава Статус Година пријема 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016-2017 2018-2020
 Јапан Чланица 1994[37] 3,403[38] 4,847[38] 4,737[38] 6,117[39]
 Аустралија Чланица 1994[37] 4,015[40] 4,015[40] 4,528[40] 4,698[40] 5,193[38] 5,665[38] 5,665[38] 6,165[39]
 Кореја Чланица 2001[37] 1,045[38] 1,140[38] 1,140[38] 1,240.5[39]
 Тајван Чланица 2002[37] 1,045[38] 1,140[38] 1,140[38] 1,240.5[39]
 Нови Зеланд Чланица 1994[37] 918[38] 1,000[38] 1,000[38] 1,088[39]
 Индонезија Чланица 2008[37] 750[38] 750[38] 750[38] 1,023[39]
 Европска унија Чланица 2015[37] 10[38] 10[38] 10[38] 11[39]
 Јужна Африка Чланица 2016[37] 40[38] 40[38] 40[38] 450[39]
 Филипини Сарадници[41] 45[38] 45[38] 45[38] 0[39]

Атланска туна плавоперка такође се лови и рекративно у водама Аустралије. Дозвољени улов регулисан је законодавством и варира од државе до државе.[42] Годишње се одржи неколико такмичења у риболову на ову врсту. Године 2015. одржано је такмичење у Виктор Харубуру, а манифестација је привукла 165 такмичара и 54 брода.[43] Током турнира уловљено је 2500 килограма ове врсте, а просечна тежина рибе била је 14,76 килограма.[44][45][46]

Лимити за рекреативни риболов у АустралијиУреди

Држава Статус очувања Лимит вреће Лимит бродова Поседовање Минимална величина Референце
 Јужна Аустралија Нема 2 6 није доступно Нема [47]
 Викторија Претња 2 није доступно 2 Нема [48]
 Нови Јужни Велс Угроженост 1 није доступно није доступно Нема [49]
 Западна Аустралија Нема 3 није доступно није доступно Нема [50]
 Тасманија Нема 2 4* 2 Нема [51]

Због малог броја уловљених примерака, многе рибаре у Аустралији натерао је да почну са узгајањем ове врсте. Атланска туна плавоперка доносила је велику зараду рибарима у Аустралји нарочито седамдесетих година 20. века.[52][33] Индустрија је непрестано расла, одржавајући нивое од 7000 до 1000 тона годишње, све до средине двехиљадитих година када су уведени закони и када је опао број алтнаских туна плавоперки у водама Аустралије. Женке ове врсте рађају између септембра и априла сваке године у једином познатом мрестилишу у Индијском океану између северозападне обале Аустралије и Индонезије.[53] Процењује се да је јаја излежу у року од два до три дана, а да наредне две године млади примерци достиж тежину до 15 килограма. Сексуално зреле јединке постају између 9 и 12 година старости.[54] Млади примерци атланске туне плавоперке углавном лове на континенталном делу Великог аустралијског залива од априла до децембра сваке године.[55]

Сваке године у априлу лови се велики број примерака ове рибе, након чега се замрзну и авионима одвозе у Токио.[56] Аустралија извози 10.000 тона ове врсте у вредносио од 200 милиона долара. Јужна Аустралија годишње заради између 200 и 300 милиона аустралијских долара од продаје ове рибе. Врхунац је био 2004. године, када је ова држава зарадила 290 милиона аустралијских долара.[57] Улов и транспорт атланске туне плавоперке у близини Порт Линколна приказан је у документарном филму Tuna Wranglers из 2007. године.[58][59]

Научници већ дуго покушавају да створе јефтину храну за ову рибу, како би се омогућио њен узгој у вештачким базенима. Годишњи трошкови за ово истраживање износе 100.000 америчких долара.[60] Атланске туне плавоперке које се узгајају вештачки углавном имају већи садржај масти у односу на туне из океана.[61] Овој врсти, дужине једног метра потребно је око 15 килограма живе рибе за добијање масти од 1 килограма, а око 1,5 до 2 тоне лигњи и скуше за добијање масе од 100 килограма.[62] Резултати студије Јужноаустралијског института за развој и истраживање САРДИ показали су да је уносом дијеталних антиоксиданата који су око 10 пута већи у прехрамбеним антиоксидантима повећао ниво витамина Е и витамина Ц, али не и селена у месу туне, док се повећао и рок трајања.[63]

Ризик од смрти од паразита атланске туне плавоперке је низак и занемарљив, од укупног улова у само 2-4% примерака примећен је разнолики спектар паразита, а већина њих представља мали или никакав ризик по њихово здравље.[64][65] У почетку је вештачко узгајање ове врсте било изузетно тешко, али 2007. године користећи хормонску терапију развијену у Европи и Јапану, успело се са производњом природног хормона ове рибе и активиран је мрест у затвореним резервоарима.[66] Једна компанија сакупила је оплођена јајашца у тежини од 160 килограма и спроведен је мрест.[52][67][68]

О лову на атланске туне плавоперке снимљено је неколико документарних филмова укључујући Tuna Cowboys (2003) и Tuna Wranglers (2007),

Људски фактори и очувањеУреди

Храна атланске туне плавоперке је гурманска и тражена је за употребе у сушију и сашимију. Садржи средње ароматиовано месо, а јапански и западни кувари сматрају ову врсту најукуснијом сировом рибом на свету. Највећи потрошач ове рибе је Јапан, а иза њих су Сједињене Америчке Државе, а након њих Кина.[69][32] Јапански увеоз ове врсте порастао је са 957 на 5235 тона 1993. године. Од 2008. године, ова врста продавала се за 23 долара по килограму. Пад вредности и снадбедавања овом врстом туне уследио је због повећања снабдевања са северном туном из Средоземног мора.[32] Рибарница Сукиј највеће је велепродајно место атланске туне плавоперке, кроз коју прође око 2400 тона ове рибе на дневно нивоу у вредности од 20 милиона долара.[70] За најквалитентније комаде атланске туне плавоперке цене су много веће.[71][72]

Атланска туна плавоперка класификована је као крајње угрожен таксон од стране Међународне уније за заштиту природе. У Аустралији постоји засебна заштита према закону те државе, а овај закон омогућава комерцијално искоришћавање ове врсте, упркос њиховој угрожености на нивоу света.[73] Врста је такође наведена као угрожена према Закону о управљању рибаством из 1994. године у Новом Јужном Велсу и као угрожена Законом флоре и фауне из 1998. године у Викторији.[74] Рекреативни риболов на ову врсту дозвољен је у свим државама и територијама.[75]

Године 2010. Гринпис додао је на своју црвену листу атланску туну плавоперку, на којој се налазе врсте за које се сматра да имају висок ризик од истребљења.[76] Друге организације за заштиту животне средине и животиња оспориле су одрживост ове врсте, њиховог вештачког узгајања и рибарења, укључујући и Аустралијско друштво за заштиту мора и Савет за очување Јужне Аустралије.[77][78] Покушај проширења узгоја ове врсте у водама код острва Лот и Сир Јозеф наишли су на јавно противљење многих организација из еколошких разлога. Предмет је завршио на суду и случај је решен у корист оних који су се противили овоме.[79][80]

Вештачки базени у којима се узгаја ова врста налазе се на више колометара од обале, а такво узгајане рибе имају више азота у ткиву и мање храњивих материја, од 86 до 92%.[59] Током двехиљадедесетих у Аустралији је продато 1946 тона ове врсте на годишњем нивоу.[81][82] Највећи риболов на туне у Аустралији развијен је од 1991. године. Улов је од тада повећан са 3241 тона 1995. године на 42475 тона у 2005. години. Према аустралијском индустријском удружењу 94% годишњег улова се користи као сировина, а остатак као храна за људе, мамце и као храна за кућне љубимце. Највише се лови у заливу Снепсер и у близини острва Кенгур у водама Јужне Аустралије.[83] Такође значајан улов на ову врсту је у Великом аустралијском заливу.[84][85] Познато је да смањење популације атланске туне плавоперке у значајној мери утиче и на птице.[86][87]

Неки од филмова где се приказује лов на ову врсту су Port Lincoln home of the bluefin tuna (2007) и Sushi: The Global Catch (2012).[88][89]

РеференцеУреди

  1. ^ „Thunnus maccoyii (Southern Bluefin Tuna) - IUCN Red List”. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 
  2. ^ Collette, B.; Chang, S.-K.; Di Natale, A.; Fox, W.; Juan Jorda, M.; Miyabe, N.; Nelson, R.; Uozumi, Y. & Wang, S. (2011). Thunnus maccoyii. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2011: e.T21858A9328286. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T21858A9328286.en . 
  3. ^ Thunnus maccoyii. Integrated Taxonomic Information System. Приступљено 9. 12. 2012. 
  4. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2018). Thynnus maccoyii на FishBase-у. [верзија на датум: February 2018]
  5. ^ Evans, David H.; Piermarini, Peter M.; Choe, Keith P. (јануар 2005). „The Multifunctional Fish Gill: Dominant Site of Gas Exchange, Osmoregulation, Acid-Base Regulation, and Excretion of Nitrogenous Waste”. Physiological Reviews (на језику: енглески). 85 (1): 97—177. ISSN 0031-9333. PMID 15618479. doi:10.1152/physrev.00050.2003. 
  6. ^ Kwan, Garfield T.; Wexler, Jeanne B.; Wegner, Nicholas C.; Tresguerres, Martin (фебруар 2019). „Ontogenetic changes in cutaneous and branchial ionocytes and morphology in yellowfin tuna (Thunnus albacares) larvae”. Journal of Comparative Physiology B (на језику: енглески). 189 (1): 81—95. ISSN 0174-1578. PMID 30357584. doi:10.1007/s00360-018-1187-9. 
  7. ^ Varsamos, Stamatis; Diaz, Jean Pierre; Charmantier, Guy; Flik, Gert; Blasco, Claudine; Connes, Robert (15. 6. 2002). „Branchial chloride cells in sea bass (Dicentrarchus labrax) adapted to fresh water, seawater, and doubly concentrated seawater”. Journal of Experimental Zoology (на језику: енглески). 293 (1): 12—26. ISSN 0022-104X. PMID 12115915. doi:10.1002/jez.10099. 
  8. ^ Jones, David R.; Brill, Richard W.; Bushnell, Peter G. (септембар 1993). „Ventricular and arterial dynamics of anaesthetised and swimming tuna” (PDF). Journal of Experimental Biology. 182: 97—112. Приступљено 18. 10. 2014. 
  9. ^ Clark, T.D.; Seymour R.S.; Wells R.M.G.; Frappell P.B. (2008). „Thermal effects on the blood respiratory properties of southern bluefin tuna, Thunnus macoyii”. Comparative Biochemistry and Physiology A. 150 (2): 239—246. PMID 18514558. doi:10.1016/j.cbpa.2008.03.020. 
  10. ^ Hill, R. (2012). Animal Physiology (3rd изд.). Sinauer Associates, Inc. 
  11. ^ Brill, Richard W.; Bushnell, Peter G. (2001). The cardiovascular system of tunas. Fish Physiology. 19. стр. 79—120. ISBN 9780123504432. doi:10.1016/s1546-5098(01)19004-7. 
  12. ^ Patterson, T.A.; Evans K.; Carter T.I.; Gunn J.S. (2008). „Movement and behavior of large southern bluefin tuna (Thunnus macoyii) in the Australian region determined using pop-u satellite archival tags”. Fisheries Oceanography. 17 (5): 352—367. doi:10.1111/j.1365-2419.2008.00483.x. 
  13. ^ Brill, Richard W. (1996). „Selective Advantages Conferred by the High Performance Physiology of Tunas, Billfishes, and Dolphin Fish”. Comp. Biochem. Physiol. 113A (1): 3—15. ISSN 0300-9629. doi:10.1016/0300-9629(95)02064-0. 
  14. ^ Laverty, Gary; Skadhauge, E. (2012). „Adaptation of teleosts to very high salinity”. Comparative Biochemistry and Physiology A. 163 (1): 1—6. PMID 22640831. doi:10.1016/j.cbpa.2012.05.203. 
  15. ^ Brill, Richard W.; Bushnell, Peter G. (1991). „Metabolic and cardiac scope of high energy demand teleosts, the tunas”. Canadian Journal of Zoology. 69 (7): 2002—2009. doi:10.1139/z91-279. 
  16. ^ Bushnell, P.; Jones, D. (1994). „Cardiovascular and respiratory physiology of tuna: adaptations for support of exceptionally high metabolic rates”. Environmental Biology of Fishes. 40 (3): 303—318. doi:10.1007/bf00002519. 
  17. ^ Clark, T.; Seymour R.; Frappell P. (2007). „Circulatory physiology and haematology of southern bluefin tuna (Thunnus macoyii)”. Comparative Biochemistry and Physiology A. 146 (4): S179. doi:10.1016/j.cbpa.2007.01.384. 
  18. ^ Graham, J. B.; Dickson, K. A. (2004). „Tuna comparative physiology”. The Journal of Experimental Biology. 207 (23): 4015—4024. PMID 15498947. doi:10.1242/jeb.01267 . 
  19. ^ „Bluefin Tuna Fishing and Japan”. Архивирано из оригинала на датум 9. 10. 2010. Приступљено 2. 5. 2020. 
  20. ^ „Abbott raises global ire after ditching tuna deal”. The Sydney Morning Herald. 
  21. ^ Austin, Nigel (17. 10. 2013). „Port Lincoln celebrates new southern bluefin tuna quota”. The Advertiser. Приступљено 22. 12. 2015. 
  22. ^ Rough, K.M.; Nowak B.F.; Reuter R.E. (2005). „Haematology and leucocute morphology of wild caught Thunnus maccoyii”. Journal of Fish Biology. 66 (6): 1649—1659. doi:10.1111/j.0022-1112.2005.00710.x. 
  23. ^ Brill, Richard; Swimmer, Y.; Taxboel, C.; Cousins, K.; Lowe, T. (2000). „Gill and intestinal Na+/K+ ATPase activity, and estimated maximal osmoregulatory costs, in three high-energy-demand teleosts: yellowfin tuna (Thunnus albacares), skipjack tuna (Katsuwonus pelamis), and dolphin fish (Coryphaena hippurus)” (PDF). Marine Biology. 138 (5): 935—944. doi:10.1007/s002270000514. 
  24. ^ Barbara, B. & Stevens, E. (2001). Tuna: Physiology, Ecology, and Evolution. Academic Press. 
  25. ^ Anderson, Genny. „Seawater Composition”. 
  26. ^ Sakamoto, Tatsuya; Uchida, Katsuhisa; Yokota, Shigefumi (2001). „Regulation of the Ion-Transporting Mitochondrion-Rich Cell during Adaptation of Teleost Fishes to Different Salinities”. Zoological Science (на језику: енглески). 18 (9): 1163—1174. ISSN 0289-0003. PMID 11911073. doi:10.2108/zsj.18.1163. 
  27. ^ Evans, David H.; Piermarini, P.M.; Choe, K.P. (2005). „The Multifunctional Fish Gill: Dominant Site of Gas Exchange, Osmoregulation, Acid-Base Regulation, and Excretion of Nitrogenous Waste”. Physiological Reviews. 85 (1): 97—177. PMID 15618479. doi:10.1152/physrev.00050.2003. 
  28. ^ Whittamore, J.M. (2012). „Osmoregulation and epithelial water transport: lessons from the intestine of marine teleost fish”. J. Comp. Physiol. B. 182 (1–39): 1—39. PMID 21735220. doi:10.1007/s00360-011-0601-3. 
  29. ^ Fitzgibbon, Q.P.; Baudinette, R.V.; Musgrove, R.J.; Seymour, R.S. (2008). „Routine metabolic rate of southern bluefin tuna (Thunnus maccoyii)”. Comparative Biochemistry and Physiology A. 150 (2): 231—238. PMID 17081787. doi:10.1016/j.cbpa.2006.08.046. 
  30. ^ Wegner, Nicholas C.; Sepulveda, Chugey A.; Aalbers, Scott A.; Graham, Jeffrey B. (јануар 2013). „Structural adaptations for ram ventilation: Gill fusions in scombrids and billfishes”. Journal of Morphology (на језику: енглески). 274 (1): 108—120. PMID 23023918. doi:10.1002/jmor.20082. 
  31. ^ „Book Reviews”. Bulletin of Marine Science. 90 (2): 745—746. 1. 4. 2014. ISSN 0007-4977. doi:10.5343/bms.br.2014.0001. 
  32. 32,0 32,1 32,2 „Clean Seas Southern Bluefin Tuna: Sustainable Luxury”. cleanseas.com.au. Архивирано из оригинала на датум 16. 2. 2011. 
  33. 33,0 33,1 „2013 Annual Report” (PDF). cleanseas.com.au. 5. 9. 2013. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 2. 2017. Приступљено 10. 12. 2017. »Clean Seas defer its Tuna propagation research« 
  34. ^ Harden, Blaine (11. 11. 2007). „Japan's Sacred Bluefin, Loved Too Much”. Washington Post. 
  35. ^ „Commission for the Conservation of Southern Bluefin Tuna”. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2010. Приступљено 2. 5. 2020. 
  36. ^ „Japan caught overfishing Bluefin tuna”. ABC AM transcript. Australian Broadcasting Corporation. 16. 10. 2006. 
  37. 37,0 37,1 37,2 37,3 37,4 37,5 37,6 37,7 „Origins of the Convention”. Приступљено 24. 6. 2017. 
  38. 38,00 38,01 38,02 38,03 38,04 38,05 38,06 38,07 38,08 38,09 38,10 38,11 38,12 38,13 38,14 38,15 38,16 38,17 38,18 38,19 38,20 38,21 38,22 38,23 38,24 38,25 38,26 „Total Allowable Catch”. Приступљено 22. 12. 2015. 
  39. 39,0 39,1 39,2 39,3 39,4 39,5 39,6 39,7 39,8 „Total Allowable Catch | CCSBT Commission for the Conservation of Southern Bluefin Tuna”. www.ccsbt.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 3. 2018. 
  40. 40,0 40,1 40,2 40,3 „Welcome to Our New Home on the Web - Australian Southern Bluefin Tuna Industry Association LTD (ASBTIA)”. Australian Southern Bluefin Tuna Industry Association LTD. (ASBTIA) (на језику: енглески). 15. 9. 2013. Приступљено 22. 12. 2015. 
  41. ^ Kelly, Ben (4. 2. 2015). „Victor Harbor to host Coast 2 Coast Tuna Tournament”. The Times. Приступљено 9. 2. 2016. 
  42. ^ Media, Fairfax Regional (29. 4. 2015). „Battler wins Tuna Classic | PHOTOS”. Port Lincoln Times. Приступљено 19. 2. 2016. 
  43. ^ Media, Fairfax Regional (8. 2. 2015). „Coast 2 Coast Tuna Tournament | PHOTOS, RESULTS”. The Times. Приступљено 9. 2. 2016. 
  44. ^ „24th Merimbula Broadbill Tournament & 4th Southern Bluefin Tuna Tournament 2nd Weekend - NSW Game Fishing Association”. www.nswgfa.com.au. Приступљено 9. 2. 2016. 
  45. ^ „Tassie tuna comp”. www.clubmarine.com.au. Приступљено 9. 2. 2016. 
  46. ^ „Tuna Competition”. Port MacDonnell Offshore Angling Club. Приступљено 9. 2. 2016. 
  47. ^ Department of Primary Industries and Regions, South Australia. „Southern Bluefin Tuna”. pir.sa.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 27. 11. 2015. 
  48. ^ Department of Economic Development, Jobs, Transport and Resources. „Tuna (Southern bluefin, yellowfin and big eye)”. agriculture.vic.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 27. 11. 2015. 
  49. ^ „Bag and size limits - saltwater | NSW Department of Primary Industries”. www.dpi.nsw.gov.au. Приступљено 27. 11. 2015. 
  50. ^ „Large pelagic finfish”. www.fish.wa.gov.au. Приступљено 27. 11. 2015. 
  51. ^ „Bag and Possession Limits - Scalefish”. dpipwe.tas.gov.au. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2015. Приступљено 27. 11. 2015. 
  52. 52,0 52,1 „Clean Seas double SBT spawning period” (PDF). cleanseas.com.au. 22. 4. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 3. 2017. Приступљено 10. 12. 2017. 
  53. ^ „Australian Seafood Cooperative Research Centre”. Архивирано из оригинала на датум 27. 5. 2010. Приступљено 2. 5. 2020. 
  54. ^ „Tuna Industry Background”. AUSTRALIAN SOUTHERN BLUEFIN TUNA INDUSTRY ASSOCIATION LTD. (ASBTIA). AUSTRALIAN SOUTHERN BLUEFIN TUNA INDUSTRY ASSOCIATION LTD. (ASBTIA). Приступљено 7. 8. 2015. 
  55. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 8. 2016. Приступљено 24. 6. 2015. 
  56. ^ „European breakthrough on bluefin tuna boosts Clean Seas' artificial breeding regime” (PDF). cleanseas.com.au. 9. 7. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 3. 2017. Приступљено 10. 12. 2017. 
  57. ^ Austin, Nigel (25. 4. 2012). „Harvest to the tuna of $200 million”. The Advertiser. Приступљено 2. 1. 2016. 
  58. ^ „New partnership signals strong future for tuna exports to China”. www.statedevelopment.sa.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 21. 3. 2017. 
  59. 59,0 59,1 Nowak, B. (2003). „Assessment of health risks to southern bluefin tuna under current culture conditions”. Bulletin of European Association of Fish Pathologists. 24: 45—51. 
  60. ^ Glencross, B.; Carter, C.; Gunn, J.; Van Barneveld, R.; Rough, K.; Clarke, S. (2002). Nutrient Requirements and Feeding of Finfish for Aquaculture. CAB International. стр. 159—171. 
  61. ^ Aiken, H.; Hayward, C.; Crosbie, P.; Watts, M.; Nowak, B. (2008). „Serological evidence of an immune response in farmed southern bluefin tuna against blood fluke infection: Development of an indirect enzyme-linked immunosorbent assay”. Fish and Shellfish Immunology. 25 (1–2): 66—75. PMID 18502150. doi:10.1016/j.fsi.2007.12.010. 
  62. ^ Glencross, B.D.; Booth, M.; Allan, G.L. (2007). „A feed is only as good as its ingredients – a review of ingredient evaluation strategies for aquaculture feeds”. Aquaculture Nutrition. 13: 17—34. doi:10.1111/j.1365-2095.2007.00450.x. 
  63. ^ Buchanan, J.; Thomas, P. (2008). „Improving the colour shelf life of farmed southern bluefin tuna (Thunnus maccoyii) flesh with dietary supplements of vitamins E and C and selenium”. Journal of Aquatic Food Product Technology. 17 (3): 285—302. doi:10.1080/10498850802199642. 
  64. ^ Fernandes, M.; Lauer, P.; Cheshire, A.; Angove, M. (2007). „Preliminary model of nitrogen loads from Southern Bluefin Tuna Aquaculture”. Marine Pollution Bulletin. 54 (9): 1321—32. PMID 17669437. doi:10.1016/j.marpolbul.2007.06.005. 
  65. ^ Deveney, M.R.; Bayly, J.T.; Johnston, C.T.; Nowak, B.F. (2005). „A parasite survey of farmed southern bluefin tuna (Thunnus maccoyii Castelnau)”. Journal of Fish Diseases. 28 (5): 279—284. PMID 15892753. doi:10.1111/j.1365-2761.2005.00629.x. 
  66. ^ Schuller, K.; Korte, A.; Crane, M.; Williams, A. (јун 2006). „Immortal tuna created”. Australasian Science: 9. 
  67. ^ „Top 50 Scientific Discoveries”. Time. The Tank-Bred Tuna. 
  68. ^ „Completely farm-raised bluefin tuna | Aquaculture Research Institute, Kindai University”. www.flku.jp. Приступљено 2. 5. 2020. 
  69. ^ „Southern Bluefin Tuna industry now formally a friend of the sea”. ABC Rural (на језику: енглески). 16. 12. 2015. Приступљено 2. 2. 2016. 
  70. ^ „Daito Gyorui Tuna Wholesalers”. Архивирано из оригинала на датум 18. 4. 2009. Приступљено 2. 5. 2020. 
  71. ^ „Japan: World's Most Expensive Fish Sold for .8 Million – TIME.com”. Time. 7. 1. 2013. 
  72. ^ „About Tukiji wholesale market”. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2018. Приступљено 11. 5. 2020. 
  73. ^ Environment, jurisdiction=Commonwealth of Australia; corporateName=Department of the. „Thunnus maccoyii — Southern Bluefin Tuna”. www.environment.gov.au. Приступљено 27. 11. 2015. 
  74. ^ „Greenpeace International Seafood Red List”. Архивирано из оригинала на датум 5. 2. 2010. Приступљено 2. 5. 2020. 
  75. ^ „Southern Bluefin Tuna”. www.fish.gov.au. Архивирано из оригинала на датум 29. 1. 2016. Приступљено 2. 1. 2016. 
  76. ^ „Southern bluefin tuna · Fisheries · Australian Marine Conservation Society”. www.marineconservation.org.au. Приступљено 2. 2. 2016. 
  77. ^ „7.30 Report - 5/1/2000: Environmental ruling on tuna may risk aquaculture industries”. www.abc.net.au. Приступљено 16. 2. 2016. 
  78. ^ „Sea Shepherd Australia - Chapters | Australia | Page 11”. www.seashepherd.org.au. Архивирано из оригинала на датум 3. 2. 2016. Приступљено 2. 2. 2016. 
  79. ^ Kennett, Heather (20. 9. 2012). „Kangaroo Island residents reject plan to relocate a tuna pen and pontoon from Port Lincoln”. The Advertiser. Приступљено 16. 2. 2016. 
  80. ^ Debelle, Penny (10. 1. 2016). „Hundreds gather at Victor Harbor to protest against tuna pen development near Granite Island”. The Advertiser. Приступљено 16. 2. 2016. 
  81. ^ "Coastal Processes & Water Quality" Port Bonython Bulk Commodities Export Facility Environmental Impact Statement, Spencer Gulf Port Link, South Australia (2013). Retrieved 2014-03-13.
  82. ^ Easton, M.D.L.; Luszniak, D.; Von der Geest, E. (2002). „Preliminary examination of contaminant loadings in farmed salmon, wild salmon and commercial salmon feed”. Chemosphere. 46 (7): 1053—74. Bibcode:2002Chmsp..46.1053E. PMID 11999769. doi:10.1016/S0045-6535(01)00136-9. 
  83. ^ Hamer, Derek J.; Ward, Tim M.; McGarvey, Richard (2008). „Measurement, management and mitigation of operational interactions between the South Australian Sardine Fishery and short-beaked common dolphins (Delphinus delphis)” (PDF). Biological Conservation. 141 (11): 2865—2878. ISSN 0006-3207. doi:10.1016/j.biocon.2008.08.024. 
  84. ^ South Australian Sardine Industry Association Inc. > Sardines Архивирано 2014-01-25 на сајту Wayback Machine South Australian Sardine Industry Association Inc., South Australia. Accessed 2014-03-1
  85. ^ Galaz, Txema; De Maddelena, Alessandro (10. 12. 2004). „On a great white shark Carcharodon carcharius (Linnaeus 1758) trapped in a tuna cage off Libya, Mediterranean sea” (PDF). Annales. Приступљено 17. 1. 2015. 
  86. ^ Shanks, Steve "Management Plan for the South Australian Pilchard Fishery" Архивирано 2014-01-25 на сајту Wayback Machine Primary Industries & Resources South Australia, Government of South Australia, South Australia (2005-11). Retrieved 2014-03-13.
  87. ^ „Again Great White Shark Released From Tuna Farm”. Atuna. 4. 9. 2003. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 17. 1. 2015. 
  88. ^ „Port Lincoln home of the bluefin tuna.”. Flinders University. Приступљено 15. 1. 2015. 
  89. ^ „WHOLE-OF-GOVERNMENT COMMITMENTS FOR MARINE PARKS” (PDF). Government of South Australia. 1. 7. 2009. Приступљено 11. 1. 2016. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди