Будимир Лончар (Преко, код Задра, 1. април 1924) био је учесник Народноослободилачке борбе, дипломата и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске.

будимир лончар
Будимир Лончар
Лични подаци
Датум рођења(1924-04-01)1. април 1924.(99 год.)
Место рођењаПреко, код Задра, Краљевина СХС
Професијадипломата
Породица
СупружникЈања Лончар
Деловање
Члан КПЈ од1945.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19421946.
Чинмајор у резерви
Савезни секретар
за иностране послове СФРЈ
Период31. децембар 198712. децембар 1991.
ПретходникРаиф Диздаревић
НаследникМиливоје Максић

Биографија уреди

Рођен је у породици Иве и Иване Лончар, рођене Шоша. Био је најмлађе од десеторо деце, од којих је само пет преживело рано детињство. Поред њега, ту су били сестра Анастасија и браћа Шиме, Станко и Анте. Његов отац је био бродовласник и поморски трговац. Лончар је гимназију завршио у Загребу и Сплиту. Године 1942. прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП). Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1943. на предлог свог наставника и одељенског старешине Богдана Огризовића, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1945. године.[1][2]

Током Народноослободилачке борбе, Лончар је обављао дужност члана Котарског комитета за Преко, потом и Окружног комитета СКОЈ-а за Задар. Временом је постао секретар најпре Окружног, а потом и Обласног комитета СКОЈ-а за Далмацију, а налазио се и на месту уредника „Омладинске искре“, под менторством Јуре Каштелана. У току рата је два пута рањен, а из рата излази са чином мајора.[1][2]

Након ослобођења Југославије, био је на служби у Југословенској армији (ЈА). У Загребу је завршио Војно-политичку школу, а у периоду од 1946. до 1949. године радио је у Министарству унутрашњих послова Народне Републике Хрватске, да би 1950. године прешао у дипломатију. Као дипломата, био је:

Био је блиски сарадник савезног премијера Анте Марковића. Децембра 1991. године, дао је оставку на положај Савезног секретара за иностране послове СФРЈ.

Након распада СФРЈ, обављао је дужности за Организацију уједињених нација (ОУН) од 1993. до 1996. године, а налазио се и на месту саветника Центра за хуманитарни дијалог у Женеви. Од 2000. до 2010. године, био је саветник председника Стјепана Месића. Био је председник Савета тадашњег председника Републике Хрватске Иве Јосиповића за спољну политику и међународне односе. Такође је обављао дужност председника Дипломатског већа Високе школе међународних односа и дипломатије „Даг Хамаршелд“ у Загребу, од 2010. до 2017. године.[1][2]

Видите још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г Pilsel, Drago (2018-02-04). „Ovo je istina: Budimir Lončar je omogućio hrvatsku neovisnost! | autograf.hr”. autograf.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2021-10-26. г. Приступљено 2022-02-24. 
  2. ^ а б в г Pilić, Damir (2020-12-04). „Fascinantna priča o životu Budimira Lončara, prvaka svijeta iz Preka: dalmatinski partizan, Titov diplomat, posljednji ministar vanjskih poslova SFRJ”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 2021-10-24. г. Приступљено 2022-02-24. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди