Србија не сме да стане

политичка коалиција у Србији
(преусмерено са Коалиција СНС)

Александар Вучић — Србија не сме да стане (скраћено АВ—СНСДС), често скраћено као Србија не сме да стане, је политичка коалиција коју предводи Српска напредна странка у Народној Скупштини Републике Србије, Скупштини Аутономне Покрајине Војводине и Скупштини града Београда.

Србија не сме да стане
СкраћеницаСНСДС
ПредседникМилош Вучевић
Шеф посланичке групеМиленко Јованов
Заменик шефа посланичке групеМарина Рагуш
Оснивач
Основана8. септембар 2008. (2008-09-08)
Идеологијапопулизам
Политичка позицијавелики шатор
Народна скупштина
129 / 250
Скупштина АП Војводине
66 / 120
Скупштина града Београда
49 / 110
Веб-сајт
srbijanesmedastane.org.rs

СНС је стекла посланички статус формирањем посланичке групе „Напред, Србијо” у септембру 2008, а месец дана касније преименована је у „Српска напредна странка”, након регистрације странке. Сарађивала је с Демократском странком Србије (ДСС) и Новом Србијом (НС) од свог формирања до 2010, када је СНС ушла у коалицију с НС и још две странке — Покретом социјалиста (ПС) и Покретом снага Србије (ПСС). Коалиција је озваничена за парламентарне изборе 2012. под називом „Покренимо Србију”, на којима је освојила 73 мандата, након чега је образовала владу са Социјалистичком партијом Србије (СПС) и Уједињеним регионима Србије (УРС).

Томислав Николић, тадашњи председник Србије, расписао је ванредне парламентарне изборе за март 2014. СНС је формирала листу „Будућност у коју верујемо”, на којој су учествовали и Српски покрет обнове (СПО) и Демохришћанска странка Србије (ДХСС), а листа је успела да освоји укупно 158 мандата. После избора, за председника Владе је постављен Александар Вучић, председник СНС, који је наследио Ивицу Дачића. Вучић је почетком 2016. расписао ванредне изборе, након чега су се листи придружиле Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС) и Српска народна партија (СНП). Учествовала је под називом „Србија побеђује” која је освојила 131 мандат у Народној скупштини. Под називом „За нашу децу” учествовала је на парламентарним изборима 2020, на којима је освојила апсолутну већину посланичких мандата, а сазив је трајао до фебруара 2022. Учествовала је на општим изборима 2022. под називом „Заједно можемо све”. На парламентарним изборима 2023. учествоваће под називом „Србија не сме да стане”.

Коалиција од 2014. године влада и Београдом, а од 2016. Војводином, док је Вучић актуелни председник Србије.

Историја уреди

Оснивање и почетак уреди

 
Томислав Николић, суоснивач СНС

У септембру 2008. Српска напредна странка (СНС) је добила статус посланичке групе као фракција унутар Српске радикалне странке (СРС),[1] а месец дана касније СНС је званично успостављена као странка, која је у почетку имала 21. народног посланика.[2] Приликом оснивања, странка је изразила подршку стварању конзервативне политичке коалиције у којој би учествовале Демократска странка Србије (ДСС) и Нова Србија (НС).[3] Ову идеју је касније и спровела у дело, мада само на локалном нивоу, после локалних избора 2009. у Земуну,[4] а касније исте године и на Вождовцу.[5][6] Годину дана касније Томислав Николић је изјавио да ће њихова сарадња бити настављена.[7][8] ДСС је одбио формирање коалиције за предстојеће изборе,[7] што је довело до потписивања споразума о сарадњи у новембру 2010. између СНС, НС и још две странке: Покрета социјалиста (ПС) и Покрета снага Србије (ПСС).[9] Њихов први састанак одржан је у фебруару 2011,[10] након чега су почели да организују масовне протесте широм Београда.[11][12] Николић је током протеста затражио одржавање ванредних избора.[13] Протести су настављени до априла 2011.[14]

Коалиција је формирана у марту 2012. под називом „Покренимо Србију”, у којој су такође биле Бошњачка народна странка (БНС), Демократска партија Македонаца (ДПМ), Народна сељачка странка (НСС), Ромска партија (РП) и мање организације.[15] Назив је коришћен и за један од њихових слогана током избора 2012. и изборну листу за парламентарне изборе 2012.[16][17] Коалиција је као неке од својих главних циљева навела унапређење привреде и борба против криминала и корупције,[18] док је њен носилац Николић окарактерисан као националиста.[19][20] Упркос предвиђањима победе Бориса Тадића, Николић је победио на председничким изборима,[21][22] док је на парламентарним изборима листа „Покренимо Србију” освојила 73 мандата у Народној скупштини.[23][24] Коалиција није успела да се пласира на прво место на покрајинским изборима у Војводини, где је освојила само 22 мандата.[25] Убрзо после избора, Николић се повукао са места председника СНС, а за новог председника је одабран Александар Вучић.[26] Николић је понудио мандат Ивици Дачићу, председнику Социјалистичке партије Србије (СПС), који је и раније био део владе коју је предводила Демократска странка (ДС), да формира владу са СНС и Уједињеним регионима Србије (УРС).[27] Дачић је убрзо почео формирање, које је завршено у јулу 2012. године.[28] За шефа посланичке групе СНС постављен је Верољуб Арсић, док је Зоран Бабић био заменик шефа до августа 2013, када су заменили места.[29][30]

Коалиција је настављена крајем 2013, када је Српски покрет обнове (СПО) потписао споразум о сарадњи са СНС,[31][32] након што је неколико месеци раније прекинуо везе са ДС.[33] У сазиву 2012—2014, СПО је био део посланичке групе Демохришћанске странке Србије (ДХСС).[34]

Избори 2014. уреди

Влада СНС—СПС, коју је предводио Дачић, реконструисана је у јулу 2013. због несугласица између владајућих странака.[35] Дачић је запретио СНС да ће његова странка напустити Владу уколико СНС не прихвати реконструкцију, која је такође спекулисала да би ванредни избори могли бити расписани раније.[36] Док је трајала Дачићева Влада, Вучићева популарност је значајно порасла,[37] а Вучић је у јануару 2014. предложио расписивање ванредних парламентарних избора, што је Дачићева странка прихватила, а председник Николић је потом расписао изборе за март 2014.[38] Овога пута коалиција око СНС учествовала је под називом „Будућност у коју верујемо”, са Вучићем као кандидатом за председника Владе.[39][40] На изборној листи су се нашле и СПО, ДХСС и Социјалдемократска партија Србије (СДПС), које се 2012. нису биле део листе.[41]

Коалиција је освојила укупно 158 мандата, премашивши број потребан за већину.[42] Одржани су и избори за одборнике Скупштине града Београда, где је такође освојила већину мандата.[43] Убрзо након избора, СНС и СПС су одлучиле да наставе сарадњу, а Вучић је у априлу 2014. постављен за председника Владе.[44] У Београду је за градоначелника изабран Синиша Мали, независни политичар кога је предложила СНС.[45] Посланичка група СНС је од 2014. до 2016. била састављена од представника СНС, ПСС и НСС.[46][47]

Избори 2016. уреди

У јануару 2016. Вучић је предложио расписивање ванредних избора, тврдећи да је „Србији потребно више стабилности да би ушла у Европску унију”.[48] Убрзо након тога, Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС), која је била чланица коалиције коју је предводила СПС, придружила се коалицији коју предводи СНС,[49] укључујући и Српску народну партију (СНП) и Самосталну демократску странку Србије (СДСС).[50] Овога пута коалиција око СНС изашла је под називом „Србија побеђује”, а Вучић је поново изабран за њеног носиоца.[51][52] ДХСС и БНС нису биле део изворне листе,[50] мада је Српска демократска странка (СДС) учествовала са коалицијом коју предводи СНС у Војводини.[53]

На републичком нивоу, коалиција „Србија побеђује” освојила је 131 мандат, док је на покрајинским изборима у Војводини успела да се пласира на прво место са укупно 63 мандата.[54][55] Вучић је остао на својој функцији, а СНС продужила сарадњу са СПС.[56] Посланичка група СНС од 2016. до 2020. била је састављена од представника СНС, СПО, СНП и ПСС.[57] Након избора, Бабића је на месту шефа посланичке групе наследио Александар Мартиновић.[58] Почетком 2017. Велимир Илић, председник НС, саопштио је да је његова странка изашла из коалиције коју предводи СНС.[59] Вучић је изабран за председника на изборима у априлу 2017,[60] а потом је на место председника Владе именовао Ану Брнабић.[61]

Избори 2018—2020. уреди

 
Лого посланичке групе За нашу децу (2020—2022)

Коалиција око СНС учествовала је и на изборима за одборнике Скупштине града Београда 2018, овога пута под називом „Зато што волимо Београд”.[62] СНС је за свог кандидата за градоначелника предложила Зорана Радојичића.[63] Изборна листа „Зато што волимо Београд” освојила је 64 мандата,[64] а у јуну 2018. Радојичић је положио заклетву као градоначелник, док је Горан Весић положио заклетву као заменик градоначелника.[65]

На парламентарним изборима 2020. коалиција око СНС учествовала је под називом „За нашу децу”, а први на изборној листи био је Бранислав Недимовић.[66] Уједињена сељачка странка (УСС), коју предводи Милија Милетић, прикључила се листи.[67][68] Листа је успела да освоји апсолутну већину мандата, укупно 188, док је на покрајинским изборима у Војводини освојила 76 мандата.[69][70] Посланичка група је након избора променила назив из „Српска напредна странка” у „За нашу децу”,[71] а од 2020. до 2022. чинили су је представници СНС, СПО, СНП, ПСС, ПС и НСС.[72] У мају 2021. Српски патриотски савез (СПАС) се утопио у СНС, а његових 10 посланика је почетком јуна приступило посланичкој групи „За нашу децу”.[73]

Избори 2022. уреди

У фебруару 2022. Брнабић је и званично најавила да ће Вучић бити носилац листе на председничким изборима, док ће се на изборној листи прва бити Даница Грујичић. Кандидат листе за градоначелника Београда на изборе за одборнике Скупштине града Београда био је Александар Шапић, који је претходно био председник СПАС. Коалиција је наступила под називом „Заједно можемо све”.[74] Убрзо се Боља Србија (БС) придружила коалицији.[75] Предали су своју изборну листу 16. фебруара,[76] а дан касније ју је потврдила и РИК.[77] Вучић је у првом кругу председничких избора освојио 60,01% гласова, док је коалиција Заједно можемо све изгубила 68 мандата у односу на парламентарне изборе 2020.[78][79]

Избори 2023. уреди

На парламентарним изборима 2023. коалиција коју предводи СНС ће учествовати под називом „Србија не сме да стане”.[80] На њеној изборној листи су и кандидати Здраве Србије, Радослав Милојичић из Левице Србије, Дејан Булатовић из Савеза социјалдемократа и Татјана Мацура из Странке модерне Србије.[80]

Чланови уреди

 
Александар Вучић, председник СНС од 2012. до 2023.

У следећој табели налазе се политичке странке које ће учествовати на листи Србија не сме да стане на парламентарним изборима 2023. Упркос томе што су учествовали на изборној листи, СДПС и ПУПС су од 2014. увек имале своје посебне посланичке групе.

Назив Вођа Главна идеологија Политичка позиција Чланство Народна скупштина
Српска напредна странка (СНС) Милош Вучевић популизам велики шатор 2010—данас
99 / 250
Социјалдемократска партија Србије (СДПС) Расим Љајић социјалдемократија леви центар 2012—данас
7 / 250
Партија уједињених пензионера (ПУПС) Милан Кркобабић интереси пензионера десни центар 2016—данас
6 / 250
Покрет снага Србије (ПСС) Богољуб Карић конзерватизам десни центар 2010—данас
3 / 250
Српска народна партија (СНП) Ненад Поповић национални конзервативизам десница 2016—данас
2 / 250
Српски покрет обнове (СПО) Вук Драшковић монархизам десни центар 2014—данас
2 / 250
Покрет социјалиста (ПС) Александар Вулин левичарски национализам леви центар 2010—данас
2 / 250
Народна сељачка странка (НСС) Маријан Ристичевић аграризам десница 2012—данас
1 / 250
Уједињена сељачка странка (УСС) Милија Милетић аграризам десни центар 2014—данас
1 / 250
Здрава Србија (ЗС) Милан Стаматовић национални конзервативизам десница 2023—данас
0 / 250
Српска левица (СЛ) Радослав Милојичић социјализам левица 2023—данас
0 / 250
Савез социјалдемократа (ССД) Дејан Булатовић социјалдемократија леви центар 2023—данас
0 / 250
Странка модерне Србије (СМС) колективно руководство либерализам центар 2023—данас
0 / 250

Бивши чланови уреди

Назив Вођа Главна идеологија Политичка позиција Чланство
Боља Србија (БС) Драган Јовановић национални конзервативизам десница 2022—2023.
Бошњачка народна странка (БНС) Мујо Муковић интереси бошњачке мањине 2012—2016.
Демократска партија Македонаца (ДСМ) Ненад Крстески интереси македонске мањине 2012—2014.
Демохришћанска странка Србије (ДХСС) Олгица Батић хришћанска демократија центар 2014—2016.
Нова Србија (НС) Велимир Илић конзерватизам десница 2010—2017.
Ромска партија (РП) Срђан Шајн интереси ромске мањине 2012—2014.
Самостална демократска странка Србије (СДСС) Андреја Младеновић национални конзервативизам центар 2016—2018.
Српска демократска странка (СДС) Бранислав Швоња српски национализам десница 2012—2016.

Резултати на изборима уреди

Парламентарни избори уреди

Народна скупштина Републике Србије
Година Вођа Гласови % од важећих Бр. Мандати Промена Коалиција Статус Реф.
Име Странка
2012. Томислав Николић СНС 940.659 25,16%   1.
73 / 250
  52 Покренимо Србију влада [81]
2014. Александар Вучић 1.736.920 49,96%   1.
158 / 250
  85 Будућност у коју верујемо влада [82]
2016. 1.823.147 49,71%   1.
131 / 250
  27 Србија побеђује влада [83]
2020. 1.953.998 63,02%   1.
188 / 250
  57 За нашу децу влада [84]
2022. 1.635.101 44,27%   1.
120 / 250
  68 Заједно можемо све влада [85]
2023. Милош Вучевић 1.783.701 48,07%   1.
129 / 250
  9 Србија не сме да стане влада

Покрајински избори уреди

Скупштина Аутономне Покрајине Војводине
Година Вођа Гласови % од важећих Бр. Мандати Промена Коалиција Статус
Име Странка
2012. Игор Мировић СНС 185.311 19,26%   2.
22 / 120
  22 Покренимо Војводину опозиција
2016. 428.452 45,78%   1.
63 / 120
  41 Србија побеђује влада
2020. 498.495 61,58%   1.
76 / 120
  13 За нашу децу влада
2023. Дамир Зобеница 466.035 48,82%   1.
66 / 120
  10 Војводина не сме да стане влада

Избори за одборнике Скупштине града Београда уреди

Скупштина града Београда
Година Вођа Гласови % од важећих Бр. Мандати Промена Коалиција Статус
Име Странка
2012. Александар Вучић СНС 219.198 26,83%   2.
37 / 110
  37 Покренимо Београд опозиција
2014. Синиша Мали 351.183 45,17%   1.
63 / 110
  26 Будућност у коју верујемо влада
2018. Зоран Радојичић 366.461 44,99%   1.
64 / 110
  1 Зато што волимо Београд влада
2022. Александар Шапић 348.345 38,83%   1.
48 / 110
  18 Заједно можемо све влада
2023. 367.239 39,93%   1.
49 / 110
  1 Београд не сме да стане Н/Д

Председнички избори уреди

Председник Републике Србије
Година Кандидат 1. круг — гласови % од важећих 2. круг — гласови % од важећих Реф.
Име Странка
2012. Томислав Николић СНС 2. 979.216 26,22% 1. 1.552.063 51,16% [81]
2017. Александар Вучић 1. 2.012.788 56,01% [86]
2022. 1. 2.224.914 60,01% [87]

Референце уреди

  1. ^ „Nikolić oformio poslanički klub”. B92.net (на језику: српски). 8. 9. 2008. Приступљено 2022-02-14. 
  2. ^ Političke stranke i zakonodavna aktivnost Narodne skupštine Republike Srbije : studije u okviru projekta : jačanje odgovornosti Narodne skupštine Republike Srbije. Zoran Stojiljković, Jelena Lončar, Dušan Spasojević. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za demokratiju. 2012. ISBN 978-86-84031-53-4. OCLC 808939935. 
  3. ^ „Nikolić: Vučić je naš!”. Deutsche Welle (на језику: српски). 4. 10. 2008. Приступљено 2022-02-01. 
  4. ^ Gedošević, L. (16. 7. 2009). „SNS postavlja prvog čoveka Zemuna”. Blic (на језику: српски). Приступљено 2022-02-01. 
  5. ^ „Voždovac: SNS pobedio, G17+ ispod cenzusa!”. Deutsche Welle (на језику: српски). 7. 12. 2009. Приступљено 2022-02-01. 
  6. ^ „Naprednjaci formiraju vlast na Voždovcu”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 15. 12. 2009. Приступљено 2022-02-01. 
  7. ^ а б Glavonjić, Zoran (20. 9. 2010). „Koštunica i Nikolić najavljuju saradnju”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-02-01. 
  8. ^ Novaković, G. (29. 10. 2010). „I dalje sarađujemo sa DSS-om”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-02-01. 
  9. ^ „Opozicija se okuplja oko Srpske napredne stranke”. Boom93 (на језику: српски). 2010-11-16. Архивирано из оригинала 02. 02. 2022. г. Приступљено 2022-02-02. 
  10. ^ „Miting opozicije u Beogradu”. Radio Television of Republika Srpska (на језику: српски). 5. 2. 2011. Приступљено 2022-02-02. 
  11. ^ Vasović, Aleksandar (2011-02-05). „Serbia holds biggest opposition protest in years”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-02. 
  12. ^ „Serbian opposition rally calls for early elections”. Deutsche Welle (на језику: енглески). 5. 2. 2011. Приступљено 2022-02-02. 
  13. ^ „Novi rok SNS-a”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 10. 4. 2011. Приступљено 2022-02-02. 
  14. ^ „Protest ispred Predsedništva Srbije”. B92 (на језику: српски). 19. 4. 2011. Приступљено 2022-02-02. 
  15. ^ „Ko su kandidati za poslanike 2”. Vreme (на језику: српски). 2012-03-22. Приступљено 2022-02-11. 
  16. ^ Cvetković, Ljudmila (22. 3. 2012). „Izborni slogani: Svi o Srbiji i boljem životu”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-02-11. 
  17. ^ „Proglašena izborna lista SNS”. B92.net (на језику: српски). 20. 3. 2012. Приступљено 12. 2. 2022. 
  18. ^ „NS: Vladi Srbije "karta u jednom pravcu". Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 18. 3. 2012. Приступљено 2022-02-11. 
  19. ^ Mahmutović, Emin (14. 4. 2012). „Analiza: Izbori 2012 u Srbiji”. www.aa.com.tr (на језику: српски). Приступљено 2022-02-11. 
  20. ^ „Tomislav Nikolic beats Boris Tadic in Serbia run-off”. BBC News (на језику: енглески). 2012-05-21. Приступљено 2022-02-12. 
  21. ^ Barlovac, Bojana (2012-05-20). „Tomislav Nikolic Wins Serbian Presidency”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-12. 
  22. ^ „Surprise in Serbia”. Deutsche Welle (на језику: енглески). 21. 5. 2012. Приступљено 2022-02-12. 
  23. ^ „SNS najjači u Skupštini, Nikolić i Tadić u drugom krugu, Đilas vodi u Beogradu”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). 6. 5. 2012. Приступљено 2022-02-12. 
  24. ^ „RIK saopštila konačne rezultate izbora”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 10. 5. 2012. Приступљено 2022-02-12. 
  25. ^ „Konačni rezultati pokrajinskih izbora”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 8. 6. 2012. Приступљено 2022-02-14. 
  26. ^ „Nikolić kovertirao ostavku na funkciju predsednika SNS”. Politika (на језику: српски). 9. 5. 2012. Приступљено 2022-02-12. 
  27. ^ „Mandat Ivici Dačiću”. Deutsche Welle (на језику: српски). 28. 6. 2012. Приступљено 2022-02-12. 
  28. ^ Bilefsky, Dan (2012-07-25). „Next Premier of Serbia Is From Party of Milosevic”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-02-12. 
  29. ^ „Poslanička grupa Srpska napredna stranka”. National Аssembly of Serbia (на језику: српски). 31. 5. 2012. Приступљено 2022-02-12. 
  30. ^ „ROTACIJA: Zoran Babić šef poslaničke grupe SNS”. Kurir (на језику: српски). 27. 8. 2013. Приступљено 2022-02-12. 
  31. ^ Čekerevac, Mirjana (21. 11. 2013). „Zašto naprednjacima treba Vuk Drašković”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-02-12. 
  32. ^ „Vuk i Vučić u koaliciji!”. Alo! (на језику: српски). 20. 11. 2013. Архивирано из оригинала 03. 08. 2016. г. Приступљено 2022-02-12. 
  33. ^ „Centrala SPO stopirala pakt sa DS”. Danas (на језику: српски). 2013-09-19. Приступљено 2022-02-12. 
  34. ^ „Zajednički klub SPO-a i DHSS-a”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 18. 7. 2012. Приступљено 2022-02-12. 
  35. ^ „Dačić: Nastaviti bez URS, Dinkić: Dačić tražio da napustimo Vladu”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 30. 7. 2013. Приступљено 2022-02-12. 
  36. ^ Cvetković, Ljudmila (30. 7. 2013). „Dačić: Vlada bez Dinkića i URS-a, na potezu SNS”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-02-12. 
  37. ^ Kojić, Nikola (2020-06-11). „Izbori 2014: Najniža izlaznost u istoriji, ubedljiva pobeda SNS, Vučić premijer”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-02-12. 
  38. ^ „Vanredni parlamentrani izbori 2014.”. Vreme (на језику: српски). 2014-01-25. Приступљено 2022-02-12. 
  39. ^ „SNS lista: Budućnost u koju verujemo”. B92 (на језику: српски). 30. 1. 2014. Приступљено 12. 2. 2022. 
  40. ^ „Vučić nosilac liste SNS Budućnost u koju verujemo”. Blic (на језику: српски). 3. 2. 2014. Приступљено 2022-02-12. 
  41. ^ „Šta je ostalo od DOS-a”. Politika (на језику: српски). 18. 3. 2014. Приступљено 2022-02-12. 
  42. ^ „Rezultati vanrednih parlamentarnih izbora 2014”. Vreme (на језику: српски). 2014-03-20. Приступљено 2022-02-12. 
  43. ^ „Konačni rezultati izbora za Beograd”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 17. 3. 2014. Приступљено 2022-02-12. 
  44. ^ „Srbija ima novu vladu”. Deutsche Welle (на језику: српски). 28. 4. 2014. Приступљено 2022-02-12. 
  45. ^ „Siniša Mali gradonačelnik Beograda”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 24. 4. 2014. Приступљено 2022-02-12. 
  46. ^ „Kandidati za poslanike 2014”. Vreme (на језику: српски). 2014-02-06. Приступљено 2022-02-12. 
  47. ^ „Poslanička grupa Srpska napredna stranka”. National Assembly of Serbia (на језику: српски). април 2014. Приступљено 2022-02-12. 
  48. ^ Petrović, Ivica (18. 1. 2016). „Zašto su raspisani izbori u Srbiji?”. Deutsche Welle (на језику: српски). Belgrade. Приступљено 2022-02-14. 
  49. ^ Nikolić, Maja (2016-02-19). „PUPS i SNS u koaliciji”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-02-14. 
  50. ^ а б Prevremeni parlamentarni izbori 24. april 2016. Warsaw: Organization for Security and Co-operation in Europe. јул 2016. 
  51. ^ „Proglašena izborna lista SNS”. N1 (на језику: српски). 2016-03-06. Приступљено 2022-02-14. 
  52. ^ „SNS na listi Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 24. 2. 2016. Приступљено 2022-02-14. 
  53. ^ „Srpska demokratska stranka posle tri godine ispočetka”. Radio Television of Vojvodina (на језику: српски). 28. 2. 2016. Приступљено 2022-02-14. 
  54. ^ „Konačni rezultati izbora u Srbiji: U Skupštini 12 lista”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). 6. 5. 2016. Приступљено 2022-02-14. 
  55. ^ „Izbori Vojvodina 2016: SNS dobio većinu od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). 2016-04-26. Приступљено 2022-02-14. 
  56. ^ „Izabrana nova Vlada Srbije”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). 11. 8. 2016. Приступљено 2022-02-14. 
  57. ^ „Poslanička grupa Srpska napredna stranka”. National Assembly of Serbia (на језику: српски). 2016. Приступљено 2022-02-14. 
  58. ^ „Aleksandar Martinović”. Istinomer (на језику: српски). Приступљено 2022-02-15. 
  59. ^ Nasković, Đorđe (2017-01-19). „Velimir Ilić raskida koaliciju sa SNS”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-02-14. 
  60. ^ Rudić, Filip (2017-04-02). „Vucic Wins Serbian Presidential Elections”. Balkan Insight. Приступљено 2022-02-14. 
  61. ^ Surk, Barbara (2017-06-28). „Serbia Gets Its First Female, and First Openly Gay, Premier”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-02-14. 
  62. ^ Izbori za Skupštinu grada Beograda: Izveštaj Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) (на језику: српски). Belgrade: Center for Free Elections and Democracy. април 2018. стр. 15. 
  63. ^ Kovačević, Emina (2018-06-04). „Zoran Radojičić kandidat za gradonačelnika”. N1 (на језику: српски). Приступљено 2022-02-14. 
  64. ^ „Konačni rezultati beogradskih izbora 2018.”. N1 (на језику: српски). 2018-03-05. Приступљено 2022-02-14. 
  65. ^ „Zoran Radojičić novi gradonačelnik Beograda”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 7. 6. 2018. Приступљено 2022-02-14. 
  66. ^ Miljković, Miloš (21. 6. 2020). „Ko sve učestvuje na izborima?”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-02-14. 
  67. ^ Kostić, Aleksandar (18. 2. 2020). „Seljačka stranka u izbornoj trci na svim nivoima, nastavljaju podršku SNS-u”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2022-02-14. 
  68. ^ „Ko je sve na listi SNS za republičke poslanike?”. Danas (на језику: српски). 6. 3. 2020. Приступљено 2022-02-14. 
  69. ^ „RIK objavio konačne rezultate parlamentarnih izbora, izlaznost oko 49 odsto”. Danas (на језику: српски). 5. 7. 2020. Приступљено 2022-02-14. 
  70. ^ Nikolin, Gorica (2020-07-02). „Konačni rezultati pokrajinskih izbora: Mandate podelilo sedam lista, SNS uzela 76 od 120 mandata”. 021.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-02-14. 
  71. ^ Nikolić, Mirjana (2020-11-09). „Vučićevoj partiji ne treba ime”. Istinomer (на језику: српски). Приступљено 2022-02-14. 
  72. ^ „Poslanička grupa „Aleksandar Vučić – za našu decu. National Assembly of Serbia (на језику: српски). 2021. Приступљено 2022-02-14. 
  73. ^ „Skupština Srbije od danas ima jednu poslaničku grupu manje”. N1 (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-02-14. 
  74. ^ „Vučić nosilac svih lista SNS, Grujičić prva na republičkoj, Šapić na beogradskoj”. N1 (на језику: српски). 2022-02-13. Приступљено 2022-02-14. 
  75. ^ „Topola: Dragan Jovanović i “Bolja Srbija” ipak na listi SNS”. Dnevni list Danas (на језику: српски). 2022-02-15. Приступљено 2022-02-15. 
  76. ^ „Predstavnici SNS predali RIK-u preko 58.000 potpisa za listu "Aleksandar Vučić - Zajedno možemo sve". Danas (на језику: српски). 2022-02-16. Приступљено 2022-02-16. 
  77. ^ „RIK proglasio listu "Aleksandar Vučić – zajedno možemo sve". B92 (на језику: српски). 2022-02-17. Приступљено 2022-02-18. 
  78. ^ „Pobeda Vučića i SNS, Beograd još enigma”. Deutsche Welle (на језику: српски). 4. 3. 2022. Приступљено 3. 4. 2022. 
  79. ^ „IPSOS/CeSID: Prvi preliminarni rezultati parlamentarnih izbora”. N1 (на језику: српски). 3. 4. 2022. Приступљено 3. 4. 2022. 
  80. ^ а б „Pogledajte ko su kandidati na Vučićevoj listi Srbija ne sme da stane - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-11-03. Приступљено 2023-11-04. 
  81. ^ а б Vukmirović, Dragan (2012). Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije i za predsednika Republike Srbije [Elections for Deputies of the National Assembly of the Republic of Serbia and for the President of the Republic of Serbia] (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Republički zavod za statistiku. стр. 9. ISBN 978-86-6161-021-9. Приступљено 14. 12. 2022. 
  82. ^ Vukmirović, Dragan (2014). Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije [Elections for Deputies of the National Assembly of the Republic of Serbia] (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Republički zavod za statistiku. стр. 9. ISBN 978-86-6161-108-7. Приступљено 14. 12. 2022. 
  83. ^ Kovačević, Miladin (2016). Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije [Elections for Deputies of the National Assembly of the Republic of Serbia] (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Republički zavod za statistiku. стр. 9. ISBN 978-86-6161-154-4. Приступљено 14. 12. 2022. 
  84. ^ Kovačević, Miladin (2020). Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije [Elections for Deputies of the National Assembly of the Republic of Serbia] (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Republički zavod za statistiku. стр. 9. ISBN 978-86-6161-193-3. Приступљено 14. 12. 2022. 
  85. ^ Kovačević, Miladin (2022). Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije [Elections for Deputies of the National Assembly of the Republic of Serbia] (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Republički zavod za statistiku. стр. 7. ISBN 978-86-6161-221-3. Приступљено 14. 12. 2022. 
  86. ^ Kovačević, Miladin (2017). Izbori za predsednika Republike Srbije [Elections for the President of the Republic of Serbia] (PDF) (на језику: српски). Beograd: Republički zavod za statistiku. стр. 9. ISBN 978-86-6161-164-3. Приступљено 14. 12. 2022. 
  87. ^ Kovačević, Miladin (2022). Izbori za predsednika Republike Srbije [Elections for the President of the Republic of Serbia] (PDF) (на језику: српски). Belgrade: Republički zavod za statistiku. стр. 7. ISBN 978-86-6161-220-6. Приступљено 14. 12. 2022. 

Спољашње везе уреди