Википедија

Односи Србије и Турске

Односи Србије и Турске су инострани односи Републике Србије и Турске Републике.

Односи Србија-Турска
Map indicating locations of Србија and Турска

Србија
Турска

Историја односаУреди

Главни чланци: Српско-турски ратови, Маричка битка, Косовска битка и Пад Српске деспотовине

Краљ Милутин је 1312. послао војску под командом Новака Гребострека да помогне Византији у борби против Османлија.

Османлије су поразили српско племство 1389. у бици на Косову пољу.

После велике битке на Косову 1389. требало је даљих седамдесет година да Србија, поступним изумирањем, подпадне под турску власт сасвим 1459.

Србија под турском влашћуУреди

 
Споменик у Београду хришћанским снагама које су победиле Турке 1456.
Детаљније: Историја Србије у Османском царству, Данак у крви, Хајдуци, Аустријско-турски ратови, Спаљивање моштију светог Саве, Велика сеоба Срба, Источно питање, Кочина крајина, Дахије и Сеча кнезова

Коначно 1552. године под турску власт пада и цело подручје данашње Војводине (ондашње јужне Угарске).

Године 1557, долази до обнове Пећке патријаршије, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић.

Године 1594. су Срби у Банату подигли велики устанак против османске власти, који се завршио поразом.

У Бечком рату војска Хабсбуршке монархије једно време заузима велики део Србије укључујући Косово.

Године 1766, укида се Пећка патријаршија у Османском царству.

Обнова Србије и односи са ТурскомУреди

Детаљније: Српска револуција, Петар Ичко, Ћеле кула, Хатишериф, Нишка буна, Бомбардовање Београда 1862. и Повлачење турског гарнизона из Београда 1867.
Детаљније: Нишки комитет, Велика источна криза, Четници, Борба за Македонију, Српска демократска лига и Балкански ратови

Србија је током првог српског устанка потпуно слободна од 1804. до 1813. Поново пада под турску власт 1813.

 
Територија Србије са раздобљима ослобођења од Османског царства

Кнежевина Србија је после другог српског устанка постала аутономна у саставу Османског царства 1815.

Године 1838, долази до октроисања "Турског устава".

Кнежевина Србија је стекла је пуно међународно призњање независности од Отоманског царства као резултат рата са турском на Берлинском конгресу 13. јула 1878.

На основи привремене конзилске конвенције између Србије и Турске, потписане 1886, отворени су конзулати Србије у Скопљу и Солуну 1886, Битољу 1888. и Приштини 1889.

Краљевина Србија је јужни део своје територије ослободила од Турске 1912. у Првом балканском рату.

У Другом балканском рату због бугарског напада на Србију Турска улази у рат против Бугарске и успева да поврати изгубљено Једрене.

Први светски ратУреди

Главни чланци: Први светски рат и Османска војска на балканском ратишту (1914—1918)

У Првом светском рату Србија је објавила рат Османском царству 2. новембра 1914.

Српска влада, одмах после Велике Британије, прихвата Балфурову декларацију.

Односи Југославије и ТурскеУреди

 
Мустафа Кемал Ататурк и краљ Александар Југославије 1933.
 
Поштанска маркица Србије за 140 година дипломатских односа (2019)
Главни чланци: Балкански пакт (1934), Балкански пакт (1953) и НАТО бомбардовање СРЈ

Посета Београду делегације Турске Републике на челу са председником владе Исмет-пашом Иненијем, април 1936.

Пријем председника Републике Јосипа Броза Тита код председника Републике Турске Бајара у Анкари, 13. април 1954.[1]

Билатерални односиУреди

Званични дипломатски односи су успоставили 1879. године.[2] Поводом јубилеја 140 година 2019. је у Србији издата поштанска марка.[3]

Турска је признала једнострано проглашење независности Косова.

Турска је гласала за пријем Косова у УНЕСКО приликом гласања 2015.

ПосетеУреди

  • Председник Републике Турске Реџеп Тајип Ердоган посетио је Београд 9. и 10. октобра 2019. на позив председника Србије Александра Вучића.
  • Председник Владе Републике

Турске А. Давутоглу је на позив председника Владе Републике Србије А. Вучића 28-29. децембра 2015. боравио у званичној посети Републици Србији.

Економски односиУреди

Укупна робна размена бележи константан раст током последњих десет година.

  • У 2020. г. укупно је размењено робе за 1,51 милијарду долара. Извоз Р. Србије у Р. Турску је износио нешто преко 363 милиона, док је увоз из Р. Турске вредео 1,15 милијарду УСД.
  • У 2019. г. робна размена укупно је вредела 1,38 милијарду УСД. Извоз из наше земље био је 322 милиона, а увоз 1,05 милијарде долара.
  • У 2018. г. размењено је роба у вредности од 1,28 милијарди долара. Извезли смо роба за 298 милиона, а увезли за 984 мил. УСД.
  • У 2012. г. укупна робна размена износила је 626 милиона УСД. Извоз РС вредео је 187 милиона, а увоз 439 милиона долара.
  • У 2007. г. робна размена укупно је вредела 454 милиона долара. Извезли смо робе за 59 милиона, а увезли за 395 милиона УСД.[4][5]

Дипломатски представнициУреди

У Истанбулу и АнкариУреди

Од 1815. године у Истанбулу (Цариграду) су, скоро увек, били присутни српски депутати, који су боравили овде по неколико месеци. Иако депутације нису имале стални карактер, нити су имале карактер званичног дипломатског представништва, депутати су се старали о заштити српских интереса и послова.

Списак Депутата (са датумом поласка из Србије)

Уставом Кнежевине Србије из 1838. године, на основу члана 18. уведена је функција српског капућехаје и основана Агенција. Најпознатији капућехаја је био Јован Ристић, каснији министар иностраних дела и утемељитељ савремене српске дипломатске службе.

Списак капућехаја :

Агенција је претворена у Дипломатско заступништво 1869. године.

Списак заступника :

Након стицања независности, представништво је 28. октобра 1878. године постало Посланство Кнежевине Србије. Од 1882. године звало се Посланство Краљевине Србије а од 1918. Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца да би 1929. прерасло у Посланство Краљевине Југославије. Посланство је било затворено током Првог светског рата.

Списак изванредних посланика и опуномоћених министара:

  • Филип Христић, од 1. новембра 1878.
  • Јеврем Грујић, од 1. фебруара 1880.
  • Стојан Новаковић, од 18. септембра 1886.
  • Сава Грујић, од 10. септембра 1891.
  • Јеврем Велимировић, од 13. јула 1893.
  • Владан Ђорђевић, од 8. априла 1894.
  • Стојан Новаковић, од 27. новембра 1897.
  • Чедомиљ Мијатовић, од 11. фебруара 1900.
  • Сава Грујић, од 30. септембра 1900.
  • Ђорђе Симић, од 9. октобра 1903.
  • Јаков Ненадовић, од 11. јануара 1907.
  • Радомир Шапоњић, Указом од 14.02.1920. године, саветник посланства, постављен за отправника послова
  • Трајан Живковић, Указом од 30. 07. 1922. године, постављен за отправника послова
  • Тихомир Поповић, Указом од 08. 06. 1926. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика
  • Јеврем Тадић, Указом од 31. 12. 1926. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика
  • Тихомир Поповић, Указом од 28. 05. 1929. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика
  • Љубомир Нешић, Указом од 05. 06. 1930. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика— 01. 1932.
  • Мирослав Јанковић, Указом од 06. 06. 1932. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика
  • Бранко Лазаревић, Указом од 23. 07. 1935. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика
  • Бранко Аџемовић, Указом од 19. 06. 1937. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика
  • Иван Суботић, Указом од 28. 03. 1939. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика
  • Илија Шуменковић, Указом од 20. 05. 1939. године, постављен за изванредног посланика и опуномоћеног посланика.

Указом од 23.08.1939. године Краљевско посланство подигнуто је на ранг амбасаде Краљевине Југославије а за амбасадора је постављен Илија Шуменковић који на том месту остаје до 20.08.1945. године.

У БеоградуУреди

  •   Хусејин Сермет Ефенди, амбасадор, 1881.
  •   Халид Беј, амбасадор, 1882. - 1883.
  •   Халил Халид Беј, амбасадор, 1884. - 1885.
  •   Јусуф Зија Паша, 1886. — 1889.
  •   Махмуд Недим Беј, амбасадор, 1890.
  •   Мехмед Феридун Беј, амбасадор, 1891. - 1893.
  •   Тевфик Беј, амбасадор, 1894. - 1895.
  •   Ахмед Тевфик Беј, амбасадор, 1896. - 1897.
  •   Ибрахим Фети Беј, амбасадор, 1899. - 1900.
  •   Ибрахим Фети Паша, амбасадор, 1901. - 1908.
  •   Манук Азарјан Ефенди, амбасадор, 1909.
  •   Али Хикмет Беј, амбасадор, 1910. - 1912.
  •   Хусејин Џевад Беј, амбасадор, 1914.
 
Амбасада Турске у Београду на углу Крунске и Кнеза Милоша

Турска је после Првог светског рата због непотписивања лозанског уговора од стране Краљевине СХС избегавала обнову односа, и није хтела да изасла свог представника у Београд, који би бар у питањима турских поданика предузимао интервенције. Зато је била опуномоћила пољског посланика Окенског.[7]

ЗанимљивостиУреди

У Турској у близини Ангоре, налази се место које носи назив Срп-гази, што на турском језику значи српски победник.[9]

ПоређењеУреди

  Турска   Србија
Становништво 77 милиона (процена) 7 милиона (без КиМ)
Површина 783.562 km² 88.361 km²
Престоница Анкара Београд
Облик владавине Парламентарна република Парламентарна република
Званични језик Турски Српски

СликеУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „ЈУГОСЛАВИЈА У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА 1918–1992” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 11. 2016. г. Приступљено 13. 01. 2017. 
  2. ^ а б „Билатерални односи са Турском”. Архивирано из оригинала 03. 01. 2017. г. Приступљено 03. 01. 2017. 
  3. ^ „Сто четрдесет година од успостављања дипломатских односа Србије и Турске”. Политика. 9. 9. 2019. Приступљено 11. 9. 2019. 
  4. ^ „Serbia exports to Turkey”. Trading Economics. Приступљено 20. 6. 2021. 
  5. ^ „Serbia imports from Turkey”. Trading Economics. Приступљено 30. 6. 2021. 
  6. ^ Дипломатски представници у Истанбулу и Анкари (1815—2010), Амбасада Републике Србије у Анкари
  7. ^ Правда, 10. април 1925, Београд
  8. ^ Обележено 36 година од убиства турског амбасадора у Београду („Политика”, 8. март 2019)
  9. ^ Политикин Забавник, 14. август 2015, број 3314

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

 
Викиновости имају новости везане за чланак:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Односи_Србије_и_Турске&oldid=25627364”