Павле Марковић Адамов

(преусмерено са Паја Марковић-Адамов)

Павле Марковић Адамов (16. октобар 185524. јануар 1907) био је српски књижевник, оснивач и уредник књижевног листа Бранково коло.[1]

Павле Марковић Адамов
Павле Марковић-Адамов
Датум рођења(1855-11-03)3. новембар 1855.
Место рођењаНови Карловци
 Аустријско царство
Датум смрти27. јануар 1907.(1907-01-27) (51 год.)
Место смртиСремски Карловци
 Аустроугарска

Биографија уреди

Родио се у Новим Карловцима (или Сасе) у Срему, од оца Јована. Гимназију је учио у Карловцима и Новом Саду, а права у Прагу и Грацу, филозофију у Бечу.[1] Године 1880, са 26 година дошао је за професора гимназије у Карловцима, а 1895. године оснива књижевни часопис Бранково коло.[2] [3] Од повратка у Сремске Карловце 1880. године па све до смрти 1907. године није се селио.[4]

Уређивао је више година и Орао: велики српски илустровани календар, који је излазио у Великој Кикинди.[5] Адамов је користио као своје друго презиме откако је тим псеудонимом 1886. године потписао збирку приповедака „На селу и прелу”.[6]

Био је и библиотекар гимназијске библиотеке у Сремским Карловцима, где се стално бринуо о проширењу фондова и читаности књига.[4]

Током живота био је он председник Управног одбора друштва књижевника, новинара и уметника „Змај” у Сремским Карловцима (1905). Затим, потпредседник Књижевног одељења Матице српске, почасни члан Српске књижевне задруге у Београду, члан Српског књижевног друштва у Београду.[7]

Најзаслужнији је за организацију свечаности преношења посмртних остатака песника Бранка Радичевића из Беча, на Стражилово 1883. године.[4]

Сахрањен је на гробљу на Черату у Сремским Карловцима.

Преводи и песме уреди

У српској књижевности се јавио седамдесетих година 19. века, када је романтичарски покрет већ био у опадању и када се јављају реалистичне тенденције међу српским писцима. Књижевни рад је започео као гимназиста преводима Шилера, Хајнеа и неких мањих песника као што су Стеван Милов, Анастазијус Грин и Хамерлинг и оригиналним песмама, у духу и у облику српске романтичарске лирике. И поред примећености његових Наданових песама (1877), убрзо је у потпуности прешао на писање приповедака. Поезију је наставио да пише све до смрти, али није је више објављивао.

Приповетке уреди

 
Насловна страна другог дела књиге На сéлу и прéлу - слике и прилике из српскога живота (1888)

Као и поезију, и приповетке је почео рано да пише, али су и оне биле слабе књижевне вредности, оптерећене романтичношћу, сентименталношћу и уопште застарелим поетским схватањима. Објавио је своју прву приповетку „Са села”, у новосадском Јавору 1874. године.[8] Преводећи приповетке страних приповедача наилази на аустријског писца П. К. Розегера, који је у својим причама сликао живот тиролског сељака. Адамов почиње да се угледа на њега и да га подражава, па његове приче по много чему подсећају на аустријску (немачку) приповетку.

Ово откриће позитивно је утицало на прозно стваралаштво Павла Марковића Адамова, јер од тада он мало реалније посматра живот и труди се да верно наслика живот српских сељака у Срему. Године 1883. изашле су у Панчеву његове Слике и прилике из српског живота,[9] у којима поред оригиналних приповедака, има и прерада по Розегеру. Тек након објавњивања приповетке „Јоле”, Адамов излази на глас као приповедач. У том периоду, сликајући сремско село, умногоме подсећа на Јанка Веселиновића, који слика мачванско село. Објављује две свеске приповедака На селу и прелу (Нови Сад, 1886, 1888). Избор из тих прича, који је начинио сам писац, издала је под истим насловом Српска књижевна задруга 1901.

Остала дела уреди

Од већих радова највреднији је роман Дух времена сад је таки. У новосадском позоришту једно време игран је његов комад Поп Доброслав, који проблематизује појаву назаренства међу Србима.

Опште карактеристике уреди

Иако се, под утицајем нових литерарних тенденција, Павле Марковић Адамов трудио да ублажи своје роматичарско схватање књижевности и да што верније и природније наслика друштво и људе свог времена, он је остао романтичар у души. Његово схватање остало је да „писац романа мора бити песник”. Он и у приповеткама, као и у поезији, највише воли сентименталне мотиве, сеоску љубавну идилу, награђивање врлине и кажњавање порока. Као конзервативац у књижевности, он се и у позним годинама чуди како Херцеговац Алекса Шантић преводи Хајнеов Лирски интермецо.

Поред тих слабости, показивао је у својим делима и искрену осећајност, реалне слике из сеоског живота и показивао интерес за фолклор.

Последњих година живота у потпуности се посветио уредничком послу у Бранковом колу.

Наслеђе[10] уреди

 
Биста Павла Марковића Адамова у Новим Карловцима. Рад Ђорђа Лазића Ћапше.

У Сремским Карловцима од 1988. додељује се Награда „Павле Марковић Адамов” чији је иницијатор Жарко Димић. Плакета Павла Марковића Адамова рад је Ђорђа Лазића Ћапше.

У Новом Саду, у Банатићу, постоји Улица Паје Марковића Адамова.

Павле Ни­ко­лић, из Срем­ских Кар­ло­ва­ца, про­на­шао је и сво­јим нов­цем об­но­вио не­бри­гом за­пу­штен и зу­бом вре­ме­на на­гри­зен спо­ме­ник Па­вла Мар­ко­ви­ћа Ада­мо­ва на срем­ско­кар­ло­вач­ком гро­бљу.[11]

На родној кући Павла Марковића Адамова у Новим Карловцима постављена је спомен плоча 2005. године, рад академског вајара Николе Кошевића. Постојала је идеја да се кућа претвори у Завичајни музеј „Павле Марковић Адамов”.[12] Кућа је срушена крајем 2021.[11]

Предраг Бањеглав основао је 2005. у Новим Карловцима Књижевни клуб „Павле Марковић Адамов”, који окупља младе песнике. Њихови радови објављују се у зборнику Пламичак[мртва веза], који уређује Предраг Бањеглав.

Биста Павла Марковића Адамова, рад Ђорђа Лазића Ћапше, која је требало да буде постављена у Сремским Карловцима 2012, постављена је у Основној школи у Новим Карловцима.

На Филозофском факултету у Новом Саду Славица Марковић, под менторством проф. др Зорице Хаџић, одбранила је 2019. године докторску дисертацију под насловом Књижевно дело Павла Марковића Адамова[мртва веза].

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б „МАРКОВИЋ-АДАМОВ Павле-Паја”. snp.org.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  2. ^ „Срђ”, Дубровник 28. фебруар 1907.
  3. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 465. 
  4. ^ а б в „ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ”. brankovokolo.org. Приступљено 4. 2. 2022. 
  5. ^ „Школски лист", Сомбор 1898.
  6. ^ „Браник”, Нови Сад 1904.
  7. ^ „Српски сион”, Сремски Карловци 14. јануар 1907.
  8. ^ „Дело”, Београд 1. октобар 1904.
  9. ^ „Српско коло”, Загреб 1905.
  10. ^ Вујков, Даница (2012). Добитници Награде Павле Марковић Адамов: (1988-2010). Сремски Карловци: Карловачка уметничка радионица. стр. 14—15. ISBN 978-86-84647-76-6. 
  11. ^ а б Дејан Панковић, Фотографије родне куће Павла Марковића Адамова.
  12. ^ Мирковић, З. Р. (27. 6. 2005). „Повратак из заборава”. Новости. Приступљено 9. 3. 2022. 

Литература уреди

  • Јован Скрелић, Романтизам, реализам (из „Историје српске књижевности”), Kултура, Београд,1962. COBISS.SR-ID - 81266183[мртва веза]