Орестије Крстић
Орестије Крстић (Александровo, 8. октобар 1894 — 25. јуна 1966) био је српски пилот. Заједно са Александром Дероком и Тадијом Сондермајером остао упамћен као један од утемељивача југословенског ратног и цивилног ваздухопловства.
| Орестије Крстић | |
|---|---|
 Орестије Крстић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 8. октобар 1894. |
| Место рођења | Александрово, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 25. јун 1966. (71 год.) |
| Војна каријера | |
| Служба | 1915 — 1920. 1941. |
| Војска | Краљевина Србија Краљевина СХС Краљевина Југославија Југословенскe војске у отаџбини |
| Чин | Мајор |
| Учешће у ратовима | Први светски рат Други светски рат |
Биографија уреди
Рођен је 8. октобра 1894. године у Александрову, селу које је добило име по сину будућег краља Милана. Ту је 1907. године завршио основну школу, а онда га је отац по наговору учитеља, послао у Скопље, гдје је 1915. године завршио гимназију. У посљедњој години гимназије, завршио је ђачки војни рок, а затим као водник средином 1915. отишао у Пирот на даљу обуку. Исте године је као ђак-поднаредник ступио у Пети пук дринске дивизије и уз повлачење преко Албније стигао на Крф 1917. године.
Војна каријера уреди
Изабран је у ратно војно ваздухопловство и упућен у Француску гдје је у Кротоу на Ламаншу завршио школу летења. Усавршио је летење на двосједу и ловачком једносједу и био ратни пилот на Солунском фронту, 521. ескадрили (прва српска ескадрила). Уз прекоманду је укупно имао 183 сата ратног лета, а за ратне војне заслуге је одликован Медаљом за храброст Милош Обилић, Француским ратним крстом и Бугарским официрским крстом Свети Александар. Носилац је албанске споменице, а у Другом свјетском рату је био у чину резервног ваздухопловног мајора.
У надахнутој поеми „Две нас војске гледају“ књижевник Младен Ст. Ђуричић описује борбу и храброст ваздухопловног ђака-наредника Орестија Крстића који је по задатку на старом двокрилцу донио команди снимке непријатељских положаја.
Шумарски посао уреди
Послије рата је као државни питомац завршио шумарство на Високој школи за воде и шуме у Нансију и добио диплому са овјером Генералне дирекције за воде и шуме Министарства пољопривреде Француске (3. септембар 1921. године). У шумарству је службовао прво у Глини годину дана, затим у Тетову двије године и у Скопљу од 1929. године као секретар, а затим директор Дирекције шума. Од 1929. до 1931. је био предсједник Општине Тетово, а затим до 1934. савјетник у Дирекцији шума у Скопљу и у истом звању у Министарству шума и руда у Београду до почетка Другог свјетског рата.
У шумарству се Орестије Крстић успјешно бавио пошумљавањем голети динарског краса, уређивањем шума, планинских пашњака и сувати, проучавањем високопланинских пашњака француских и швајцарских алпа, уређивањем односа шумарства и сточарства, рјешавањем имовинско-правних односа у шумарству итд.
Други свјетски рат и послије уреди
Од 1941. до 1950. године је без службе, а у том времену, четири године послије рата, проводи на издржвању казне због припадности покрету Драже Михаиловића у својству предсједника Националног комитета за јужну Србију. Казну је издржао на изградњи шумског камионског пута у Дечанима и на шумском радилишту предузећа „Кукавица“ из Лесковца, на сјециштима, на пројектовању и изградњи шумских путева и рижа, на пошумљавању Влајне, Боровњака, Бугарске сечине итд.
Од 1950. године је поново службовао, прво у савезном, па у републичком институту за економику пољопривреде. Преминуо је 25. јуна 1966. године, годину дана послије пензионисања.
Породица уреди
Орестије је био ожењен и имао је два сина. Његови синови Ђурица и Угљеша били су током рата били припадници Југословенскe војске у отаџбини.[1]
Рад уреди
За собом је оставио велики број научних и стручних радова. Објављивао је „Шумарском листу“, Загреб од 1921. до 1941. године[2], дневној и ревијалној штампи. У "Политици" је објавио више друштвено актуелних и стручних чланака о шумарству Македоније и Старе Србије, о приликама по ослобођењу од турске власт, печалби и домаћој радиности, о воћарству и задругама, о пастирима номадима и безводној Галичици. Значајни су му прилози о туризму, а основао је прва планинарска и туристичка друштва и Савез за унапређење туризма Македоније. Више година је биона челу туристичког друштва „Југ“ у Скопљу. Основао је скијашки центар Попова Шапка и предложио да највиши врх Шаре, Турчин, буде преименован у Александров врх.
Орестије Крстић је један из најужег одбора оснивача Српског аеро-клуба (1921)[3], касније Аеро-клуб Југославије, чији је био дугогодишњи генерални секретари и главни уредник листа „Наша Крила“ од 1936. до 1941. године.
Крстић је био члан Југословенског шумарског удружења и члан управе Подружнице ЈШУ у Скопљу и Београду. Од 1936. до 1941. године је главни и одговорни уредник листа „Шумарски гласник“, органа Друштва шумарских званичника (лугара). У овом листу је објавио преко педесет радова стручне и популарне тематике, а на насловној страни „Шумарског гласника“ број 1 из 1937. године објављује своју познату Молитву шуме. Занимљиво је како се Крстић у чланку „Улога народног учитеља у пропаганди шумарства“ обраћа учитељима: „Народни учитељи, помозите шумаре у њиховом тешком задатку, на њиховом трновитом задатку за опште добро нашег народа и дајте дјеци да науче Молитву шума.. Тако моли шума, дивна, велика, дубока и прекрасна шума југословенске земље." Занимљиво је, такође, да уредник Крстић моји сваког читаоца да научи Молитву шуме и да је достави учитељима и свештеницима који ће разумјети и проширити апел. Молитва је заиста кориштена и временом су настале различите верзије овог текста[4].
Молитва шуме уреди
Човече ! Ја сам топлина твог огњишта
у хладним зимским ноћима, пријатељски хлад
по летњем сунцу. - Ја сам слеме твоје
куће, даска на твојој трпези, постеља на којој
спаваш и дрво од кога градиш лађе. - Ја
сам држалица твоје мотике, врата твог обора,
дрво твоје колевке и мртвачког сандука. -
Ја сам хлебац доброте и цвеће лепоте.
Слушај молитву моју:
Не унуштавај ме!
Животно дјело Орестија Крстића је „Планински и шумарски пашњаци Југославије“, објављено 1956. године. на 655 страна са 156 фотографија. Од стране Републичког савета за просвету и културу дјело је оцијењено као изузетан научни рад, а Задужбина Николе Спасића је Крстића наградило са 120.000 динара.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Dragoslav Dimitrijevic Beli: GDE JE MOJA MAMA (hronika Avalskog korpusa JVuO)
- ^ Časopis Šumarski List - Bibliografija, Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ Web sajt ==> PREDRAG ALIC <== Aeroklub "Nasa krila", Приступљено 5. 4. 2013.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 05. 11. 2010. г. Приступљено 11. 09. 2009.
