Светозар Качар
Светозар Светко Качар Качо (Бара, код Босанског Петровца, 1917 — Побрђе, код Рашке, 29. март 1944) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| светозар качар | |||
|---|---|---|---|
 Светозар Качар | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 1917. | ||
| Место рођења | Бара, код Босанског Петровца, Аустроугарска | ||
| Датум смрти | 29. март 1944. (26/27 год.) | ||
| Место смрти | Побрђе, код Рашке, Србија | ||
| Професија | браварски радник | ||
| Деловање | |||
| Члан КПЈ од | јуна 1941. | ||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
| Служба | НОВ и ПО Југославије | ||
| Херој | |||
| Народни херој од | 5. јула 1951. | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија уреди
Рођен је 1917. године у селу Бара, код Босанског Петровца. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Његов отац Миле Качар је погинуо у Првом светском рату, па је Светко одрастао са мајком и сестрама у мајчином родном месту Дринић.[1]
Основну школу је похађао у селу Буковача, а након тога је започео школовање у Грађанској школи у Босанском Петровцу. Због лошег материјалног стања, морао је да напусти школовање и почне учење браварског заната у Мостару. Током учења заната у Железничкој радионици у Мостару, упознао се са револуционарним радничким покретом. Након завршетка заната, активно је радио у радничким спортским друштвима и у синдикалном покрету.[1]
Током 1939. и 1940. године учествовао је у изградњи Унске пруге, где је био један од руководилаца синдикалног покрета. Међу радницима, који су радили на изградњи пруге, био је популаран као борац за радничка права и боље услове рада. Због политичке активности, 1940. године је био ухапшен и затворен у затвору у Бихаћу. Након Априлског рата и окупације Југославије, 1941. године, Светко је успео да побегне из затвора и вратио се у родно место. Одмах се укључио у рад Народноослободилачког покрета (НОП) и активно је радио на припремама устанка. Јуна 1941. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]
Крајем јула 1941. године, учествовао је у првим устаничким борбама око Босанског Петровца. Од октобра 1941. до јануара 1942. године био је борац и партијски руководилац у Врточкој устаничкој чети, а затим је био политички комесар Омладинске петровачке чете у Првом крајишком партизанском одреду. Од марта до маја 1942. године био је политички комесар Друге петровачке чете, а од маја до децембра 1942. године политички комесар батаљона у Првој крајишкој ударној бригади. Од јануара 1943. до погибије, марта 1944. године, био је политички комесар Четврте крајишке ударне бригаде.[1]
Од првих устаничких борби истицао се храброшћу. Увек се налазио у стрељачком строју, чак и касније када је био на руководећим положајима. Јануара 1942. године, у селу Колунићу, код Босанског Петровца, упао је међу италијанске војнике и петорицу убио, а осморицу заробио. Овај подвиг знатно је допринео акцији Трећег батаљона Првог крајишког партизанског одреда. У борби у Божиковцу, код Јајца, упао је међу немачке војнике и убио шесторицу. Приликом напада на Бугојно, августа 1943. године, са једном групом бораца је растерао усташки батаљон, који је напао на партизански Штаб.[1]
Погинуо је 30. марта 1944. године у засеоку Грађевине, у близини села Побрђе, код Рашке. Након форсирања Ибра, Четврта крајишка бригада је заједно са осталим јединицама Пете крајишке дивизије, учествовала у жестоким борбама против јединица Српског добровољачког корпуса и Руског заштитног корпуса. Поред јаког отпора, батаљони Четврте крајишке бригаде су успели да заузму косе северозападно од засеока Грађевине и Луковика, а потом продужиле дејство према Вељем врху. Светозар је заједно са интендантом бригаде Јосипом Рисовићем и начелником Штаба бригаде пратио дејства Првог батаљона, али је био смртно погођен.[1]
Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 5. јула 1951. проглашен је за народног хероја.[1]
Војвођанско село Качарево, код Панчева, које је се пре звало Краљевићево, насељено је 1946. колонистима из Босанске крајине и тада је понело назив по његовом презимену. У овом село била је колонизована и његова мајка.[2]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е Narodni heroji 1 1982, стр. 359.
- ^ Поповић 1981, стр. 274.
Литература уреди
- Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: Народна армија. COBISS.SR 49469447
- Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48700167
