Светолик Лазаревић

Светолик Лазаревић Лаза (Бјелуша, код Ариља, 7. новембар 1910Шопић, код Лазаревца, 6. новембар 1964) био је правник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије.

СВЕТОЛИК ЛАЗАРЕВИЋ
Светолик Лазаревић Лаза.jpg
Светолик Лазаревић Лаза
Датум рођења(1910-11-07)7. новембар 1910.
Место рођењаБјелуша, код Ариља
Србија Краљевина Србија
Датум смрти6. новембар 1964.(1964-11-06) (53 год.)
Место смртиШопић, код Лазаревца
 СР Србија,
 СФР Југославија
СупругаЗденка Лазаревић
Професијаправник
Члан КПЈ одаприла 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Одликовања
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 7. новембра 1910. године у селу Бјелуши, код Ариља. Потиче из средње имућне сељачке породице. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Ужицу. После завршетка гимназије уписао је Правни факултет у Београду. Због лошег материјалног стања, био је у немогућности да живи у Београду и прати предавања, па је учио код куће у селу, а у Београд је одлазио само да полаже испите.

После завршених студија, с много тешкоћа је добио службу, најпре у Штипу, у Македонији, а потом је премештен у Ариље, где је био судски приправник. Радећи у суду, свакодневно је био у прилици да гледа невоље заосталог и сиромашног сеоског становништва, што је на њега утицало да се прикључи радничком покрету. У чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је априла 1941. године.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, одбио је да настави службу у суду и тиме постане сарадник окупатора. Заједно са другим комунистима ариљског среза, предвођеним Стеваном Чоловићем, радио је на прикупљању оружја и другог материјала и другим припремама за оружани народни устанак. Јула 1941. године био је један од првих бораца Ариљске партизанске чете, која је била део Ужичког партизанског одредаДимитрије Туцовић“.

После Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, децембра 1941. године, заједно са Ужичким партизанским одредом прешао је најпре у Санџак, а потом у источну Босну. Марта 1942. године учествовао у формирању Друге пролетерске ударне бригаде, где је имао функцију политичког комесара најпре Другог, а потом Трећег батаљона. Са Другом пролетерском бригадом прешао је свој читав ратни пут све до 1944. године, када је прешао у тада новоосновану обавештајну службу НОВЈ — Одељење за заштиту народа (ОЗНА).

Јуна 1944. године, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, заједно са Слободаном Пенезићем Крцуном, начелником ОЗНЕ за Србију, послат је на ослобођену територију јужне Србије, где су заједно радили на формирању првих организација ОЗНЕ у Србији. После ослобођења Београда, октобра 1944. године, постављен је за шефа одсека ОЗНЕ за Србију. Руководио је многим операцијама које су имале за циљ откривање фашистичких и непријатељских организација или појединаца. Поред руковођења, он је и непосредно учествовао у многим акцијама и операцијама, од којих је најпознатија хватање Драже Михаиловића. Он је руководио групом агената која се помоћу Николе Калабића убацила у четничке редове и успела да на превару ухапси Дражу Михаиловића.[1]

Половином 1946. године премештен је у Савезну ОЗНУ, где је радио на инспекцијским пословима и на упознавању дотадашње праксе органа безбедности у целој земљи. Почетком 1947. године, прешао је на дужност начелника Управе државне безбедности (УДБА) за град Београд. Организација којом је руководио успела је да открије многе стране шпијуне и агенте, иницијаторе и организаторе разних илегалних равногорских и монархистичких организација, који су се тада налазили у Београду. После 1948. године и сукоба Југославије са Совјетским Савезом и другим земљама Информбироа, активно је радио и на откривању нових шпијуна и агената, од којих су се многи налазили на разним руководећим местима у Партији, Армији и другим државним институцијама.

Половином 1949. године, постављен је за помоћника министра унутрашњих послова Народне Републике Србије, Слободана Пенезића Крцуна. Године 1952. постављен је за председника Врховног суда Народне Републике Србије и на тој функцији остаје све до 1963. године, када је изабран за председника Организационо-политичког већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије, а у својој друштвено-политичкој каријери налазио се и на месту члана бироа Градског комитета Савеза комуниста Београда.

Погинуо је у саобраћајној незгоди, заједно са Слободаном Пенезићем Крцуном, 6. новембра 1964. године на Ибарској магистрали у близини села Шопић, код Лазаревца.[2] Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду, одмах поред Слободана Пенезића Крцуна.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден за храброст и др.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Шести новембар 1964 — Споменица преминулим револуционарима Слободану Пенезићу Крцуну и Светолику Лазаревићу. Титово Ужице: Вести. 1965.  COBISS.SR 90274823
  • Војин Лукић Брионски пленум: обрачун са Александром Ранковићем — сећања и сазнања. Београд: Стручна књига. 1990.