Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду

факултет у Србији

Факултет драмских уметности (ФДУ) је самостална високошколска установа и заједно са Факултетом музичке уметности, Факултетом ликовних уметности и Факултетом примењених уметности улази у састав Универзитета уметности у Београду.[1]

Faculty of Dramatic Arts in Belgrade
Факултет драмских уметности, ФДУ
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu FDU 06.jpg
Факултет драмских уметности у Београду ФДУ
Типдржавни
Оснивање1948.
АфилијацијаУниверзитет уметности у Београду
ДеканМилош Павловић
Број одсека11
ЛокацијаНови Београд, Србија
Језиксрпски
Веб-сајтhttp://fdu.bg.ac.rs
Fakultet dramskih umetnosti Beograd logo.jpg

Општи подациУреди

Зграда Факултета је наменски грађена, и у оквиру својих 10.630 m² потпуно је функционално прилагођена образовању драмских и аудио-визуелних уметника и теоретичара. Садржи функционално опремљене слушаонице и вежбаонице, уметничке лабораторије, позоришну салу "Мата Милошевић", велику биоскопску салу, малу пројекцију, Филмски студио, Телевизијски студио, Експериментални студио, Тонски студио, Библиотеку са око 50.000 библиотечких јединица, Институт за научно-истраживачки и уметничко-истраживачки рад, радионице за израду декора и костима, студентски ресторан, кафетерију, као и друге просторе који омогућавају рад свих студентских служби.

У континуитету, посебна пажња се посвећује комплексним и веома скупим захтевима, сталном техничком и технолошком унапређењу и побољшању услова за оптимално одвијање наставе и реализацију вежби и уметничких пројеката студената овог Факултета.[2]

Уметничка продукција Факултета драмских уметности је веома богата. Годишње се реализује више од 30 позоришних представа, преко 200 филмова и аудио-визуелних пројеката као и више десетина радиофонских дела. Студентски уметнички радови већином имају јавну презентацију, а део њих улази у редовне репертоаре домаћих позоришта и биоскопа, али и у програме радио и телевизијских станица као и других установа културе. Многа од ових остварења учествују на домаћим и међународним фестивалима и смотрама, и неретко су окићена наградама и признањима. [2]

Осим студентских радова значајан учинак на истом пољу остварују наставни кадар и сарадници Факултета, тако што учествују или организују, како домаће, тако и светске смотре и фестивале, стручне и научне конференције, саветовања, симпозијуме, семинаре и бројне радионице. Они, такође, упоредо са својим уметничким и научним активностима, дејствују у многим стручним и управљачким телима институција културе у земљи, региону и свету.[2]

На Факултету драмских уметности се више од седамдесет година формирају критеријуми у областима драмских уметности. То је школа из које су потекли најзначајнији ствараоци и која је у великој мери допринела високом нивоу југословенског и српског позоришта, филма, радија и телевизије.

Факултет драмских уметности је добитник бројних домаћих и страних признања, међу којима се истичу Вукова награда и Изванредни златни беочуг.

Врсте студијаУреди

На Факултету се изводе:

  • Студије првог степена - основне академске студије;
  • Студије другог степена - мастер академске студије и специјалистичке академске студије;
  • Студије трећег степена - докторске академске студије.[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (8. октобар 2022)

Организација образовних делатности ФДУУреди

Факултет своје образовне делатности остварује преко катедара - својих наставно-организационих јединица. Има их једанаест и то су:

  • Катедра за глуму
  • Катедра за позоришну и радио режију
  • Катедра за драматургију
  • Катедра за менаџмент и продукцију позоришта, радија и културе
  • Катедра за филмску и телевизијску режију
  • Катедра за филмску и телевизијску продукцију
  • Катедра камере
  • Катедра монтаже
  • Катедра за снимање и дизајн звука
  • Катедра за теорију и историју
  • Катедра за визуелне ефекте, анимацију и гејм арт[3]

Позоришни и радио студиоУреди

Пoзoришни и рaдиo студиo Фaкултeтa дрaмских умeтнoсти фoрмирaн јe 17. фeбруaрa 1977. гoдинe, пoштo сe укaзaлa пoтрeбa зa

oснивaњeм стручнe службe сa oснoвним зaдaткoм oргaнизaцијe пријeмних испитa, кoлoквијумa, гoдишњих и диплoмских испитa, oргaнизaцијe слoбoдних умeтничких прoјeкaтa студeнaтa Глумe и Пoзoришнe и рaдиo рeжијe, кao и рeaлизaцијe гoстoвaњa студeнтских прeдстaвa у зeмљи и инoстрaнству.

Први шeф студијa биo јe Кoнстaнтин Милић, диплoмирaни oргaнизaтoр умeтничких дeлaтнoсти.

Овде се такође реализује део наставе Кaтeдрe зa дрaмaтургију, Кaтeдрe зa снимaњe и дизaјн звукa и Кaтeдрe зa мeнaџмeнт и прoдукцију пoзoриштa, рaдијa и културe.[4]

Филмски и телевизијски студиоУреди

Филмски и тeлeвизијски студиo учeствујe у oргaнизaцији пoјeдинaчних и зaјeдничких вeжби и испитa Филмско телевизијског смeрa. Oн тaкoђe припрeмa и oргaнизујe гoстoвaњe студeнaтa и прoфeсoрa нa смoтрaмa, фeстивaлимa и кoнгрeсимa у зeмљи и инoстрaнству.

У oквиру ФТВ студијa, издaјe сe филмскa трaкa и фoтo-мaтeријaл студeнтимa зa пoтрeбe вeжби и испитa, тe нaбaвљa, oдржaвa и изнaјмљујe филмскa тeхникa.

Студиo јe, кao тeхнoлoшкa цeлинa, фoрмирaн 1966. гoдинe. Први шeф студијa биo јe Срeтeн Јoвaнoвић, кaснијe дугoгoдишњи прoфeсoр Филмскe прoдукцијe и дeкaн Фaкултeтa дрaмских умeтнoсти. Прaтeћи тoкoвe oсaврeмeњaвaњa нaстaвних јeдиницa, тeхнoлoшки рaзвoј и увoђeњe нoвих изрaжaјних тeхнoлoгијa, студиo јe oд првoбитнe oпрeмљeнoсти пoлупрoфeсиoнaлнoм филмскoм тeхникoм прeрaстao у прoгрaмски прoизвoдни цeнтaр, oпрeмљeн нaјсaврeмeнијoм дигитaлнoм тeхнoлoгијoм и прoстoрним кaпaцитeтимa.[5]

Лабораторија интерактивних уметностиУреди

Лабораторија интерактивних уметности интерактивних уметности је центар за уметничко истраживање нових медија и технологија.[6]

Институт зa пoзoриштe, филм, рaдиo и тeлeвизијуУреди

Институт зa пoзoриштe, филм, рaдиo и тeлeвизију је организациона јединица Факултета драмских уметности који се бави: развојем научно-истраживачког и уметничко-истраживачког рада кроз осмишљавање стратегије, планирање и реализовање научно-истраживачких и уметничко-истраживачких пројеката; издавачком делатношћу и публиковањем Зборника радова Факултета драмских уметности. Основан је 1989. године.

ПројектиУреди

Неки од пројеката започетих и остварених на Факултету су: Фестивал ФИСТ, Фестивал Бистре реке и многи други.[7]

Научни скуповиУреди

Факултет континуирано учествује у организацији конференција и научних скупова, али и сарађује на регионалном и међународном нивоу са блиским институцијама.[8]

ИсторијатУреди

Прва школа при Народном позоришту у Београду (1870)Уреди

Почеци школовања уметника у Србији јављају се још половином 19. века, као вид напора за културну еманципацију српског народа и у виду тежње за богаћењем националне традиције тековинама европске културе. Упоредо са конституисањем и развојем српске државе и паралелно са процесом успостављања система општег и стручног школовања и подизања његовог нивоа од времена Доситејеве и Карађорђеве Велике школе до Универзитета, јавља се и потреба за образовањем у области уметности.[9]

Испрва, у пионирским путујућим позоришним трупама, образовање и компетенције чланова оваквих дружина нису биле подједнаке, ни по општем образовању, ни по писмености. Осим тога свако је имао мање или више глумачког искуства, надарености и интуиције. Пошто је држава била та под чијим је патронатом од самог почетка и деловало Народно позориште у Београду, наметнула се потреба за систематским образовањем уметника и школовањем младих глумачких нараштаја.[9]

Непосредно по оснивању Народног позоришта 1868. године, први управник, Јован Ђорђевић, оснива интерну Позоришну школу за већ запослене глумце по истом принципу како је то урадио три године раније у Српском народном позоришту. Ова врста обуке би се данас могла назвати перманентним образовањем, а сам њен циљ свакако је био подизање нивоа позоришног професионализма. Прави помак у том смислу догодио се тек ангажовањем Алексе Бачванског, тада најобразованијег позоришног уметника-практичара, којем је осим улоге глумца и редитеља поверена и организација и руковођење сталном Позоришном школом при Народном позоришту у Београду. Његова интернационална каријера и дводеценијско искуство које га је довело до статуса будимпештанске глумачке звезде, била је подест за професионални искорак полазника ове школе.[9]

На основу одлуке Позоришног одбора од 16. децембра 1869. године, школа је почела са радом 2. јануара 1870. године. Претходно су консултовани Правилници позоришних кућа Беча и Будимпеште, а сам Бачвански је већ био упознат са радом будимпештанске школе за драмску уметност која је била основана већ 1864. године.[9]

Наставни план се састојао од две групе предмета, теоријских и практичних:

  • теоријски су били: Теорија драматске поезије са историјом драматске књижевности домаће и странске; Теорија позоришне уметности; Историја позоришне уметности; Српски језик и познавање стихова; Естетика; Историја српскога народа и општа историја;
  • а практични: Декламовање; Игра лицем и удовима (мимика и пластика); Тумачење улога и читавих комада и како их ваља беседити; Мачевање (код мушких); Певање, Играње и Пантомима (У посебне вештине је укључено и јахање).

Осим Бачванског (како су га звали по мађарском надимку, Вархиди), глумце је подучавао и сам Јован Ђорђевић по надимку Фотер (швапски искварено од немачког „отац"). Веома близак однос су ученици осећали према својим наставницима, а са друге стране и велико поштовање према овим ауторитетима и великанима театра, како је о томе писао Ђорђе Малетић.[9] За пријем у школу, као и радне обавезе у самом позоришту, оцењивање и стипендирање кандидата одвијало се по установљеним принципима, а најпознатији ученици ове школе су пре свега Милка Гргурова, Тоша Анастасијевић и Пера Добриновић.

После обнављања рада Народног позоришта 1874. године, Позоришна школа није наставила са радом.[9]

Друга глумачка школа у Београду (1909)Уреди

Ова школа је основана 21. новембра 1909. године. говором тадашњег управника позоришта Милана Грола, а у присуству министра просвете Јована Жујовића. Иако је имала добре предаваче и подршку државе, заправо је због малог броја кандидата и тешког материјалног живота самих глумаца постојала свега неколико месци, тј. само један семестар.

Најбољи ученици и глумци ове школе били су: Александар Златковић, Теодора Арсеновић и Петар Христилић. Као наставници се помињу људи великог позоришног ауторитета: Милан Предић, Илија Станојевић, Сава Тодоровић, али и чувени научници: др Никола Вулић и др Веселин Чајкановић који су предавали историју класичног позоришта и књижевности.[9]

Ова школа је престала са радом како из финансијских разлога, тако и због тривијалног раскола две струје у самом ансамблу. Наиме, министар Жујовић је подржао страну противну управи Позоришта, и тако је дошло до изнуђене оставке Грола и Предића, а долазећа страна изгледа није имала слуха за иновације претходне управе, па је као жртва таквог односа пала и глумачка школа. [9] Међутим, када је сам министар Јован Жујовић, након неколико месеци, поднео оставку и на његово место ступио Јаша Продановић, гарнитура Грол–Предић поново стаје на чело Народног позоришта. Осим многих добро замишљених и успешно спроведених пројеката на подизању нивоа самог позоришта, уследио је и Гролов Меморандум о сарадњи јужнословенских позоришта из 1912. године, који је био испуњен визионарским идејама о заједничким уметничким пројектима, сарадњи око опремања представа, корелацији око превода, у области ауторских права итд. Овде је предложено и оснивање великог заједничког конзерваторијума за образовање певачких и глумачких снага. Та идеја, као и многе друге, остале су неостварене. Наступило је време серије ратова за национално ослобођење, а нерешени проблем позоришног образовања остао је одложен за боља времена. [9]

Трећа глумачка школа у Београду – Глумачко-балетска школа (1921—1927)Уреди

Након уједињења и стварања нове Државе Срба, Хрвата и Словенаца, у општој обнови земље, показало се да је овај проблем постао је још акутнији. Рат је проредио редове позоришних уметника, а и потреба за свестрано образованим глумцима, услед захтева модерног репертоара и уметнички обликоване режије, захтевала је брзо решавање проблема.

За време министарског мандата Светозара Прибићевића, обновљена је некадашња Уметничка (ликовна) школа поставши, притом, државна институција, а на иницијативу Грола, као управника позоришта, и Нушића, као начелника уметничког одељења Министарства просвете, почела је са радом 1. новембра 1921. године нова Глумачко–балетска школа. Ова школа је ишла ка томе да одговори новим потребама све разноврснијих облика позоришног живота, који је сада подразумевао и оперу и балет.

Ова школа није била институционално везана за Народно позориште. У почетку, школовање је било двогодишње, а затим је продужено на три године. У прву генерацију драмског одсека примљено је петнаест ученика, а након првог семестра је одржан контролни испит, после којег је задржано свега седам ученика. Наредних година је примано по пет до шест нових ученика. Први директори ове школе су били Велимир Живојиновић Масука и Момчило Милошевић.[9]

Програм рада је био амбициозан. Током постојања школе, од 1921. до 1927. године, у разним периодима наставу су водили, између осталих: Милан Грол (Читање наглас, Анализа текста, Дикција), који је врло брзо напустио школу; Милан Богдановић (Српски језик и књижевност, Историја новије домаће и француске драме); др Винко Витезица (Историја драме и Немачки језик); др Јован Максимовић (Руски језик); др Милоје Милојевић (Елементи музике); Злата Марковац (Дикција, Техника гласа); Клавдија Исаченко (Телесне вежбе – пластика); Велимир Живојиновић (Читање и Дикција); Момчило Милошевић (Српски језик, Историја новије домаће и француске драме); Сима Пандуровић (Читање са естетском анализом текстова); Милан Кашанин (Историја уметности); др Ранко Младеновић (Историја позоришта). Ипак, заступљеност појединих предмета у разним периодима рада школе била је неједнака, јер када је школа била притиснута финансијским тешкоћама обим наставе се смањивао, а у неким периодима сводио се само на глуму и дикцију.

Наставу глуме су водили Михаило Исаиловић, Пера Добриновић, Јуриј Ракитин (Психологија глуме са практичним вежбама).

Иако често на удару критике, због зависти оних који нису ангажовани у њеном раду, или оних који су истицали вредност талента без важности образовања, подилазећи на тај начин своме случају, ова школа је ипак изнедрила 25 ученика драмског одсека и ти су резултати за свако поштовање. Из прве генерације изашли су глумци као што су: Дара Милошевић, Лепосава Петровић, Милан Ајваз, Борислав Михаиловић (касније оснивач и редитељ Крушевачког позоришта) и Матеја (Мата) Милошевић који је заправо најважнији преносилац правог глумачког и педагошког пламена по линији Алекса Бачвански, Пера Добриновић, Мата Милошевић и који је био први професор глуме на Академији за позоришну уметност, претходници данашњег Факултета драмских уметности.

Касније генерације свршених глумаца ове треће Глумачко–­балетске школе су: између осталих, Невенка Урбанова, Павле Богатинчевић, Бранко Татић, Никола Поповић, Васо Косић, Ружа Текић, Милош Паунковић, Марица Поповић, Софија (Цока) Перић (Нешић), Обрад Недовић. Момчило Милошевић је скромно закључио: „Било би смело рећи да су они прошли кроз најбољу школу ове врсте, али је свакако од користи да је нису обишли”.

Значајну школску активност представљало је јавно извођење представа. За шест година изведено је 65 представа, дакле, најмање једна месечно. Главни мотив ове делатности није био педагошке природе већ заправо вечита немаштина и школа уопште не би могла опстати без прихода од представа, од којих су подмириване скромне потребе наставе и од којих је чак давана помоћ сиромашним ученицима. Представе је омогућило и Народно позориште, које је уступало салу мањежа (после Другог светског рата преправљену у новоосновано Југословенско драмско позориште) и костиме, уз наплату минималних режијских трошкова. Извођени су најчешће комади који се иначе нису налазили на репертоару Народног позоришта, а представљали су добре примере одређених стилских епоха, као на пример: Тиркаре Алена Рене Лезажа, Игра љубави и случаја Маривоа, Стриндбергове једночинке, Баљзаминова свадба Островског, Ханелино вазнесење Хауптмана, Чудо светог Антонија Метерлинка, Шенхерова Дечја трагедија. Ту су режирали Исаиловић, Ракитин, Масука, Пера Добриновић и Момчило Милошевић. Ради опште едукације, пре почетка представа одржаване су тзв. конференције, односно предавања о ауторима извођених дела. Неке представе припремане су у сарадњи са музичком школом што је имало интенцију у оснивању будућег конзерваторијума.

Поједини ученици су били ангажовани и као глумци Народног позоришта упоредо са наставом коју су пратили, попут Невенке Урбанове и Мате Милошевића.

Упркос приходу од представа, школа се непрестано суочавала са крајњом немаштином, што је и довело до њеног гашења у јесен 1927. године.

Четврта глумачка школа у Београду (1934—1939)Уреди

Након шест година паузе, поново у окриљу Народног позоришта, са одобреним од Министарства „Правилником о оснивању и раду глумачке школе Народног позоришта у Београду”, тадашњег управника Драгослава Илића, 4. јануара 1934. године Четврта глумачка школа почиње са радом. Предвиђено трајање школовања било је три године, од којих су прве две више теоријски усмерене, а завршна година се скоро искључиво састојала од практичног рада, у који је улазило и учествовање у представама Народног позоришта. Управник Народног позоришта био је и директор школе, а секретар школе, у ствари – уметнички руководилац, био је у почетку Јосип Кулунџић, а касније је то место било везано за функцију директора Драме (Радослав Веснић, др Душан Милачић).

У овој школи, наставници су били: Јосип Кулунџић (Вежбе дикције, Глума), Јуриј Ракитин (Техника глуме, Техника говора, Историја позоришта) и Момчило Милошевић (Психолошке анализе текстова са глумачком применом), др Милан Марковић (Историја књижевности и Историја позоришта), Деса Дугалић (Визуелна глума), др Душан Милачић (Књижевна анализа драмског текста), Радослав Веснић (Дикција, Психолошка анализа драмског текста), др Милош Московљевић (Практичне вежбе из дикције), Милорад Ванлић (Психологија и естетика), Бранко Драгутиновић (Елементи музике), Вера Греч (Техника глуме – импровизација), др Ерих Хецел (Техника глуме), Владета Драгутиновић (Стилови глуме), инж. Војислав Јовановић (Техника позорнице), Милица Бабић Јовановић (Историја костима), Надежда Грбић (Ритмика), Владимир Жедрински и Станислав Беложански (Шминкање).

Ова школа није дала баш очекиване резултате и поново се с тим у вези оглашава Милан Грол, који истиче да би се већа важност морала посветити аматерским позориштима и трупама при опсервацији ширег круга селекције кандидата. Куђење и критика од стране Грола који овога пута није учествовао у раду школе, узима се са резервом, али се данас зна да је у овој школи било несразмерно више теоријских предмета од практичних, често су се запостављале главне дисциплине и административни апарат није пратио стварну потребу школе.

И поред ових недостатака, школу су завршили истакнуте позоришне индивидуалности: Теја Тадић, Александар Стојковић, Миливој Поповић Мавид, Душан Антонијевић, Едита Милбахер (Јелена Трумић), Капиталина Апостоловић (Ерић), Мирко Милисављевић, Бранка Ћосић (Андоновић, Веселиновић), Љубица Секулић, Димитрије Парлић, Моша Бераха (Барић), Ладислав (Славко) Лајтнер, Дивна Радић (Ђоковић).

Музичка и ликовна академија (1937–1944)Уреди

Уредбом Министарства просвете о оснивању средњих и виших уметничких школа у Београду од 31. марта 1937. године основане су Музичка академија и Уметничка (ликовна) академија. Ова новооснована Академија је имала Одсек за позоришну уметност, а била јој је придружена и Средња музичка школа. [9]

Прве школске године 1937/1938. године, на Одсек за позоришну уметност било је примљено девет студената, од којих су троје већ били завршили претходну Глумачку школу при Народном позоришту.

Прве године наставу су водили Момчило Милошевић (Књижевна и психолошка анализа текстова), чија педагошка делатност повезује обе претходне глумачке школе са Академијом, затим Раша Плаовић (Уметничка дикција), др Милош Московљевић (Дикција, Руски језик), др Винко Витезица (Културна историја у вези са развојем драме и опере, Италијански језик), Милорад Ванлић (Основи психологије у вези са позоришном уметношћу) и Лујо Давичо (Ритмичка гимнастика по Жак-Далкрозу). Следеће године Раша Плаовић напушта Академију, тако да поред својих дотадашњих предмета, Момчило Милошевић преузима Практичну глуму, др Милош Московљевић - Српско­хрватски језик, а Ђурђе Бошковић Преглед историје уметности. [9]

Године 1939, на место ректора Академије долази Петар Коњовић, велики српски композитор и дугогодишњи руководилац више позоришних кућа и који предлаже идеју по којој би се и на Средњој музичкој школи основао Позоришни одсек, на коме би се школовали будући глумци, а на Позоришном одсеку академије „ће се спремати режисери и драматурзи првенствено и други академски образовани позоришни чиниоци.”[9] По тој идеји, „тек по изузетку, свршени апсолвенти драмског одсека средње музичке школе могу и треба да прелазе на позоришни одсек у академији”.[9]

И поред великих амбиција при оснивању, рад Одсека за позоришну уметност Музичке академије није испунио сва очекивања.

Ипак, међу студентима су били неки који су имали значајно место у послератном развоју позоришта и филма, као и у развоју Академије за позоришну уметност, као што су: Душан Антонијевић, Братислав (Бата) Миладиновић, Јован Путник, Предраг Динуловић, Љиљана Крстић, Илија Милчиновић (Милчин), Радош Новаковић, Димитрије Парлић, Бора Ханауска, Даница Мокрањац, Нада Касапић, Неда Деполо, Софија (Соја) Јовановић, Мића Томић, Мирјана Коџић и други.[9]

Ратне године су довеле до крајњег осипања кадра, полазника и престанка рада Одсека за позоришну уметност Музичке академије 1944. године. Након Ослобођења Београда, 1945. године, Музичка академија почиње са радом, али без Одсека за позоришну уметност. Створио се вакуум између тенденција свеобухватне културолошке обнове ослобођене земље и помањкања кадра у бројним новоотвореним позориштима широм земље.[9]

Драмски студио при Народном позоришту (1945-1948)Уреди

Да би се тај тренутни недостатак кадрова ублажио, у очекивању праве високе позоришне школе, поред Средње глумачке школе у Новом Саду, као привремено решење основан је Драмски студио при Народном позоришту у Београду.[9]

Био је смештен, као и неке од ранијих глумачких школа, у дворишној згради Мањежа, на месту данашњег Театра „Бојан Ступица”. Настава у Студију била је двогодишња, а школовање су завршиле две генерације. Први пријемни испит одржан је децембра 1945. године. Припреме за оснивање студија, као и пријемни испит, водила је ауторитативна тројка: Милан Предић, управник позоришта, Велибор Глигорић, директор драме и Милан Ђоковић, који је именован за директора Драмског студија.

Теорију глуме, која је већином била посвећена проучавању „система” Станиславског, предавао је Раша Плаовић, а практичну наставу глуме водили су Мата Милошевић, Страхиња Петровић и Драгољуб Гошић, уз Љубишу Јовановића, који је предавао Рецитацију.[9]

Теоријске предмете предавали су др Хуго Клајн, Милан Богдановић, Божидар Ковачевић, Петар Митропан и Сретен Марић.

Академија за позоришну уметност (1948 – 1962)Уреди

Академија за позоришну уметност основана је уредбом владе Федеративне Народне Републике Југославије 11. децембра 1948. године, а 1950. године припојена јој је Висока филмска школа. Настава је почела 12. фебруара 1949. године. Први професори глуме били су Мата Милошевић и Јозо Лауренчић, њихови асистенти Мирослав Беловић, Стево Жигон и Соја Јовановић, а први професори режије Бојан Ступица и др Хуго Клајн. Први ректор и декан академије био је Душан Матић.[10]

Академија је тада имала два одсека: Режију и Глуму. Одсеци су даље били подељени на Класе. Поред стручних предмета (режије и глуме), чија је наставна материја обухватала теоријски део и практичне вежбе, студенти су били у обавези да полажу и испите из предмета Говорне и Физичке културе (Технику говора, Дисање, Сценски покрет, Мачевање, Игре и друго). Лична пажња поклањала се предметима који су били неопходни за свестраније разумевање позоришне уметности (Историја југословенске и светске драмске књижевности и позоришта, Историја уметности, Историја античке и модерне књижевности, Психологија, Матерњи језик, Страни језици). У наставни план су били унесени и предмети из области филма. Студије су трајале четири године.

Кандидати су се на оба одсека примали на конкурсу и полагањем пријемног испита. Академија је од својих кандидата тражила завршену средњу школу са матуром. Само изузетно, када је у питању био лични таленат, примали су се и кандидати са нижим образовањем, али уз обавезу да током студија заврше средњу школу. На крају другог семестра полагао се контролни испит. Класе одсека глуме су крајем сваке школске године давале испитну представу. На крају четврте године полагали су се завршни испити на дипломским представама.

Кандидати који су студирали глуму чинили су то на дипломским представама у Београду, а млади редитељи су дипломски испит полагали у позориштима по унутрашњости. Наставно особље чинили су стални и хонорарни професори и њихови асистенти.

Академија за позориште, филм, радио и телевизију – (1962-1973)Уреди

Године 1962. долази до проширења образовне делатности и промене назива у „Академија за позориште, филм, радио и телевизију”.

Факултет драмских уметности - Универзитета уметности у БеоградуУреди

Крајем 1973. године Академија је понела данашњи назив Факултет драмских уметности (позоришта, филма, радија и телевизије).

Нова - наменски грађена зграда ФДУУреди

Године 1974, факултет је добио своју нову зграду на Новом Београду која својом функционалношћу и могућностима обезбеђује најквалитетније услове студирања.

Факултет Драмских уметности је поводом своје педесетогодишњице, 1998. године, награђен Вуковом наградом, највишом југословенском наградом у области културе.

Списак деканаУреди

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Statut_FDU” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 08. 10. 2022. Приступљено 06. 10. 2022. 
  2. ^ а б в Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (2015). „Поповић Зоран, Реч декана”. Ур.: Рапајић, Светозар. Fakultet dramskih umetnosti = Faculty of Dramatic Arts. превод Маја Марсенић. Beograd: Факултет драмских уметности. стр. 9—13. ISBN 978-86-82101-57-4. OCLC 1003654255. 
  3. ^ „Катедре | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-10-06. 
  4. ^ „Позоришни и радио студио | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-12-01. 
  5. ^ „Филмски и телевизијски студио | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-12-01. 
  6. ^ „Лабораторија интерактивних уметности | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-12-01. 
  7. ^ „Пројекти | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-12-01. 
  8. ^ „Научни скупови | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-12-01. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu; Рапајић, Светозар (2015). „Од глумачке школе до факултета”. Fakultet dramskih umetnosti = Faculty of Dramatic Arts. Mirjana Nikolić. Beograd. стр. 17. ISBN 978-86-82101-57-4. OCLC 1003654255. 
  10. ^ „Историјат | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-10-12. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак ал аљ ам ан ањ ао ап ар ас „Све управе ФДУ | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2021-11-17. 

ЛитератураУреди

  • Енциклопедија Југославије (I изд.). Лексикографски завод ФНРЈ, Загреб 1955. стр. 43.  (језик: српскохрватски)
  • Милановић, Олга. Стодвадесетпетогодишњица прве позоришне школе у Београду и удео Алексе Бачванског у њеном раду. Teatron : publikacija za pozorišnu istoriju i teatrologiju. - ISSN 0351-7500 (Год. 20, бр. 91, 1995, стр. 95-98)
  • Малетић, Ђорђе.Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду. [Београд], Чупићева задужбина, 1884.

Спољашње везеУреди