Википедија

Георг Фридрих Хендл

(преусмерено са Хендл)

Георг Фридрих Хендл (нем. Georg Friedrich Händel, енгл. George Frideric Handel; Хале, 23. фебруар 1685 — Лондон, 14. април 1759) био је немачки, касније британски, барокни композитор, познат по кончерти гросима, операма и ораторијумима.[1] Рођен је у Немачкој, у граду Хале, а живео и радио у Хамбургу, Италији, Хановеру, а од 1712. стално се настањује у Лондону. Његово најчувеније дело је Месија, ораторијум заснован на библијским мотивима.[2] Утицао је на многе следбенике у периоду прелаза из барока у класицизам, међу којима су Јозеф Хајдн, Моцарт и Бетовен.

Георг Фридрих Хендл
Haendel.jpg
Георг Фридрих Хендл
(портрет из 1733)
Лични подаци
Датум рођења(1685-02-23)23. фебруар 1685.
Место рођењаХале, Војводство Магдебург
Датум смрти14. април 1759.(1759-04-14) (74 год.)
Место смртиЛондон, Краљевство Велика Британија
Компизиторски рад
ПериодБарок
Утицаји одЈозеф Хајдн
Волфганг Амадеус Моцарт
Лудвиг ван Бетовен
Најважнија дела

БиографијаУреди

 
Георг Фридрих Хендл у млађим данима

Георг Фридрих Хендл је рођен 23. фебруара 1685. у граду Хале као син Георга и Дороти Хендл (раније Тауст).[3] Исте те године рођени су и Јохан Себастијан Бах и Доменико Скарлати. Хендл је талент за музику показао врло рано,[4][5] те је већ са седам година свирао на чембалу и оргуљама, а с девет година је почео и да компонује.[6] Његов отац, угледни лекар у Халеу који је служио на дворовима по Саксонији и Бранденбургу[7], није желио да му се син бави музиком[8], већ је желио да студира право. За разлику од оца,[9] Хендлова мајка Дороти подстицала је његов музички талент.[10]

Упркос свему, млади Хендл је имао дозволу за учење свирања и композиције код Фридриха Вилхелма Цахова,[11][12] оргуљаша у цркви Либфрауен у Халеу.[13][14][15][16][17][18] Његова тетка, Ана, послала му је клавир за седми рођендан.[19][20]

Године 1702, Хендл је испунио очеву жељу и уписао је право на универзитету у Халеу, али је након смрти свог оца 1703,[21][22] Хендл је напустио студије и почео да се бави музиком поставши оргуљаш у једној протестантској цркви.[23][24] Током његовог боравка у Халеу,[25] његов савременик Јохан Себастијан Бах је једном приликом препешачио 25 mi (40 km) како би се сусрео с Хендлом, а када је стигао сазнао је да је Хендл напустио Хале кочијом неколико сати пре Баховог доласка.[26] Следеће године сели се у Хамбург где постаје виолиниста и чембалиста у једној оперској кући.[27] Ту се упознао с Јоханом Матесоном, Кристофом Граупнером и Рејнхардом Кејзером. Постоји једна занимљива анегдота везана уз Хендла и Матесона. Током Хендлове посете Хамбургу изводила се Матесонова опера Клеопатра, а Матесон, који је певао у опери, замолио је Хендла да свира чембало у оркестру. Када се Матесон вратио с позорнице и завршио свој певачки део желио је да сам свира чембало, али му Хендл није дозволио. Два композитора су се прво сукобила у простору за оркестар, а затим су прекинули и изашли на улицу. Ту су се одлучили на двобој који су гледали знатижељни пролазници. Двобој би можда завршио кобно да није било Хендлове одеће. Када је Матесон кренуо мачем на Хендла убо га је у метално дугме на оделу, те је двобој завршио без последица. Њих двојица су се након тог догађаја помирили.[28][29] Ту је написао и своје прве две опере, Алмира и Нерон, које су изведене 1705. године.[30] Убрзо је написао још две опере, Дафне и Флориндо, које су изведене 1708. године.

ИталијаУреди

 
Георг Фридрих Хендл

У периоду од 1706. до 1709. Хендл је боравио у Италији где га је позвао Ђан Гастон Медичи.[31] Ту је Хендл упознао Гастоновог брата Фердинанда, такође композитора. Како је тадашњи папа забранио оперу, Хендл је посао нашао у компоновању сакралне музике. Његово најпознатије дело из овог периода је Dixit Dominus (1707). Написао је и много кантата у оперском стилу које су се изводиле на двору кариднала Пјетра Отобонија. Његова опера Родриго праизведена је 1707. у Фиренци,[32] а његова опера Агрипина праизведена је 1709. у Венецији. Агрипина, која је изведена чак 27 пута,[33] показала је његову композиторску зрелост и поставила је темеље за његову репутацију врсног оперног композитора.[34] Његова два ораторијума, La Resurrezione и Тријумф времена су праизведена у Риму. Први је праизведен 1709, а други 1710.

Врхунац - Уједињено КраљевствоУреди

Хендл 1710. постаје диригент Георга Лудвига, кнеза изборника Хановера, који ће касније постати Џорџ I. Године 1710, током свог пута у Лондон, посетио је Ану Марију Луизу Медичи. У Лондону се скрасио 1712. године те је добивао годишњу плату од £ 200 од краљице Ане. Током свог боравка у Лондону, један од најважнијих патрона био му је млади Ричард Бојл, 3. гроф Берлингтона, који је врло рано развио љубав за његову музику.[35]

Године 1723, Хендл се сели у новоизграђену кући на адресу Brook Street 25. Тај стан је изнајмљивао све до своје смрти 1759. Та кућа данас је музеј отворен за јавност у којем се често могу чути концерти барокне музике. Хендл је баш у овом стану компоновао нека од својих најпознатијих дела: Месија, Пророк Задок и Музика за краљевски ватромет.

Године 1726, праизведена је његова опера Scipione, а марш из те опере постао је традиционални спори марш једне британске заштитне јединице. Следеће године Хендл је добио и британско држављанство те је постао натурализовани Британац,[2] а у складу с тим променио је своје име у Џорџ Фридерик Хендл.

 
Хендлов портрет из 1741.

Те исте године Хендл је добио наруџбину за четири химне које би се извеле током крунидбе краља Џорџа II. Једна од те четири, Пророк Задок, изводи се на свакој крунидби неког енглеског владара од тада. Хендл је од 1720. до 1728. био председник Краљевске музичке академије, а од 1729. до 1734. био је сарадник Џ. Џ. Хајдегера на месту председника Краљевског театра. Хендл је био повезан и с Краљевском оперном кућом у Ковент Гардену, где су праизведене многе његове италијанске опере.

У априлу 1737. у својој 52. години живота, Хендл је доживео мождани удар који је његову десну руку привремено паралисао, што је узроковало да престане да наступа током једног периода. Током тог периода се жалио и на свој вид. Тада је отпутовао у место Ахен, где се купао у топлим купкама и свирао оргуље за публику. Хендл се 1740. у потпуности одрекао вођења опера. То је урадио јер је на том послу изгубио већу количину новца.[1]

Опоравак од можданог удара и смртУреди

Након опоравка Хендл се фокусирао на компоновање ораторијума. Његово дело Месија праизведено је 13. априла 1742. у Дублину, а хор који је певао сачињавало је 26 дечака и 5 мушкараца из два црквена хора у Дублину. Године 1749, компоновао је Музику за краљевски ватромет, а на премијерном извођењу је било 12.000 људи.

Хендл је 1750. организовао извођење Месије у болници Фоундлинг. Представа је била велики успех, а то је узроковало да се сваке године у тој болници одржавају приредбе Хендлових дела. Та је традиција трајала све до Хендлове смрти. Као знак захвале, Хендл је постављен за управника болнице само дан након првог извођења. Хендл је након своје смрти тој институцији оставио копију Месије.

Исте те године, током повратка у Лондон (из Немачке), Хендл је био озбиљно повређен у саобраћајној несрећи између Хага и Харлема у Холандији.[36] Већ 1751. почео је да губи вид у једном оку. Узрок томе био је непознат. Убрзо након првог, слепоћа се проширила на друго око. Умро је осам година касније, 14. априла 1759. у Лондону, а последње извођење коме је присуствовао било је извођење његовог дела Месија. На његову сахрану дошло је више од 3.000 људи, а сахрањен је уз све друштвене почасти. Гробница му се данас налази у Песничком кутку Вестминстерске опатије.

Хендл се никад није женио, а свој приватни живот држао је у тајности. За разлику од многих композитора Хендл је за собом оставио велико имање, у вредности од £20,000 (што је тада била енормна свота), од којег је већи део отишао његовој нећакињи у Немачкој, а остатак је подељен међу осталом родбином, слугама и пријатељима.

ДелаУреди

Главни чланак: Списак опера Георга Фридриха Хендла
 
Програм концерта посвећен делима Георга Фридриха Хендла, који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца, 1953. године.

Хендл је створио веома обимна музичка дела. Писао је опере, духовну, оркестарску и камерну музику и за живота постигао велики успех и признање. Међу Хендловим делима су 42 опере, 29 ораторијума, преко 120 кантата, трија и дуета, многобројне арије, коморна музика, велики број екуменских дела, оде и серенаде, те 16 концерата за оргуље. Његово најпознатије дело, ораторијум Месија, заједно са збором Алелуја, данас представља једно од најпопуларнијих вокално-инструменталних дела и једно од најизвођенијих дела током Божића. Још нека популарна дела су му concerti grossi опус 3 и опус 6, композиција "Кукавица и славуј", те 16 композиција за инструменте с диркама од којих је најпопуларнија "Хармонични ковач".

Хендл је у своја дела почео уводити инструменте који тада нису били чести: љубавна виола и violetta marina („Орландо“), лаута („Ода дану свете Цецилије“), тромбон („Šaul“), кларинет и корнет („Tamerlan“), тиорба, француски рог (Музика на води), контрафагот, виола да гамба, звона, оргуље и харфа („Јулије Цезар“, „Александрова гозба“).

Хендлова дела су категорисана и могу се записати и скраћеницама. Рецимо, Месија је познат и као HWV 56. Каталог Хендлових дела (HWV ознака за Händel-Werke-Verzeichnis) има више од 600 одредница, а најзначајнија су:

  • Музика на води (HWV 348–350)
  • Музика за краљевски ватромет (HWV 351)
  • сонате за различите инструменте (виолина, флаута, кларинет) опус 1
  • 13 соната за трио, опус 2 и опус 5
  • 18 кончерти гроси опус 3 (HWV 312–317) и опус 6 (HWV 319–330)
  • 12 концерата за оргуље, опус 4 (HWV 289–294) и опус 7 (HWV 306–311)
  • 42 опере
  • 28 ораторијума и музичких драма
  • 8 „великих“ свита за клавсен (1720)
  • Dixit Dominus

ОставштинаУреди

 
Георг Фридрих Хендл и британски краљ Џорџ I на броду током Џорџове вожње Темзом. Џорџ I је тражио од Хендла да му напише композицију коју би слушао док се вози Темзом. Тако је настала Музика на води, а оркестар који ју изводи може се видјети у позадини, на другом броду.

Након његове смрти, Хендлове италијанске опере пале су у заборав, али је један мало број одломака из тих опера остао је популаран, као арија „Ombra mai fu“ из Ксеркса. Његова репутација током XIX. и почетка 20. века изграђена је примарно на његовим енглеским ораторијумима који су најчешће извођени од стране великих оркестара. Међу те ораторијуме спадају Естер (1718), Аталија (1733), Шаул (1739), Израел у Египту (1739), Месија (1742), Самсон (1743), Јуда Макбејац (1747), Соломон (1748) и Јефта (1752). Његови најбољи ораторијуми настали су према либрету који је написао Чарлс Џенингс.

Током 1960-их, када се поново развио интерес за барокну глазбу, дошло је до оживљавања занимања за Хендлове италијанске опере, а неке од њих су чак и изведене. Од 50 што их је написао у периоду од 1705. до 1738, Агрипина (1709), Риналдо (1711, 1731), Орландо (1733), Алцина (1735), Ариоданта (1735) и Ксеркс (1738) се истичу и данас се изводе широм оперских кућа и концертних дворана. По некима су најбоље Јулије Цезар (1724) и Роделинда (1725), које су због своје оркестрације и вокалних делова уврштене у редовне оперске репертоаре.

 
Краљевски ватромет 1749.

Међу осталим оживљеним делима спадају и неке секуларне кантате које су знане и као секуларни ораторијуми и концертне опере. Најзначајније од ових су Ода дану свете Цецилије (1739; према тексту који је написао Џон Драјден) и Ода за рођендан краљице Ане (1713). За неке кантате је користио митолошке мотиве. Према тим мотивима су настале кантате Акид и Галатеја (1719), Херкулес (1745) и Семеле (1744).

Хендл је био јако цењен међу својим музичким колегама, и током живота и посмртно. Према некима, славни Јохан Себастијан Бах је рекао:

Хендл је једина особа коју бих желио видети пре него што умрем и једина особа која бих желио бити, да нисам Бах.

Волфганг Амадеус Моцарт је о Хендлу рекао:

Хендл разуме утицај боље него ико од нас. Кад одабира, удара као муња.

Лудвиг ван Бетовен га је сматрао „мајстором свих композитора“. Бетовен је додао и следеће:

Идите код њега и научите од њега како постићи енормне ефекте, на тако једноставан начин.

 
Програм другог јавног часа Универзитетског камерно-музичког удружења „Collegium Musicum”, који је посвећен делима Хендла, одржан је у Задужбини Илије М. Коларца, 24. фебруар 1936. године.

Дана 28. јула је Хендл заједно с Јоханом Себастијаном Бахом и Хајнрихом Шуцом, комемориран као музичар у лутеранском календару светаца.

Хендл је након добивања британског држављанства англиканизовао име и постао Џорџ Фридерик Хендел. Та англиканизирана форма користи се понајвише у енглеском говорном подручју, док се германска форма Георг Фридрих Хендл користи у Немачкој и у већини других земаља. У Француској се његово презиме пише Haendel што узрокује мале проблеме при каталогизацији. Постојао је и још један композитор са сличним презименом, Хандл, Словенац, мада је он ипак познатији као Јакоб Петелин Галус.

Музички фрагментиУреди

ЗанимљивостУреди

Године 1685, рођени су барокни композитори Георг Фридрих Хендл, Јохан Себастијан Бах и Доменико Скарлати.

РеференцеУреди

  1. ^ а б Dean 1969, p. 19.
  2. ^ а б „British Citizen by Act of Parliament: George Frideric Handel”. Parliament.uk. 2009. Архивирано из оригинала 17. 5. 2016. г. Приступљено 13. 4. 2012. 
  3. ^ Deutsch 1955, p. 1.
  4. ^ Dreyhaupt 1755, p. 625.
  5. ^ Maitland & Squire 1890, p. 277.
  6. ^ Schoelcher 1857, p. 3.
  7. ^ Adams, Aileen K.; Hofestädt, B. (2005). „Georg Händel (1622—97): The Barber-Surgeon Father of George Frideric Handel (1685—1759)”. Journal of Medical Biography. 13: 142—49. PMID 16059526. 
  8. ^ Mainwaring 1760, pp. 4–5.
  9. ^ Mainwaring 1760, p. 5.
  10. ^ Dent 2004, pp. 3–4.
  11. ^ Lang 1966, p. 11.
  12. ^ Schoelcher 1857, p. 5.
  13. ^ Schoelcher 1857, pp. 4–5
  14. ^ Bone 1914, p. 141
  15. ^ Lang 1966, p. 11
  16. ^ Lang 1966, p. 11
  17. ^ Bone, p. 141
  18. ^ Schoelcher 1857, p. 5
  19. ^ Otto Erich Deutsch, "Handel: Biografija", Music & Letters, 36(3) (srpanj 1955). pp. 269–72.
  20. ^ Hird, Edward, Rev., O Mesiji Архивирано на сајту Wayback Machine (23. децембар 2017), travanj 1993, Deep Cove Crier, North Vancouver, B.C., Canada.
  21. ^ Schoelcher 1857, p. 6
  22. ^ Deutsch 1955, pp. 5–6
  23. ^ Dent 1982, p. 2.
  24. ^ Burrows 1994, p. 20.
  25. ^ Lang 1966, p. 22 n.2.
  26. ^ Bach i Händel
  27. ^ Burrows 1994, p. 18.
  28. ^ Händel i Mattheson
  29. ^ Nataša Perak Lovričević, Ljiljana Ščedrov: Glazbeni susreti 2. vrste, PROFIL, Zagreb, 2007.
  30. ^ Burrows 1994, p. 19.
  31. ^ Handel as Orpheus: voice and desire in the chamber cantatas by Ellen T. Harris, books.google.com
  32. ^ Burrows 1994, pp. 29–30.
  33. ^ Mainwaring 1760, p. 52.
  34. ^ Dean & Knapp 1987, p. 129.
  35. ^ Handel. A Celebration of his Life and Times 1685–1759. National Portrait Gallery. pp. 92.
  36. ^ Dent 2004, p. 63

ЛитератураУреди

  • Dean, Winton (1969). Handel and the Opera Seria. University of California Press. стр. 19. ISBN 978-0520014381. 
  • Dent, Edward Joseph (2004). Handel. R A Kessinger Publishing. стр. 63. ISBN 978-1-4191-2275-0. 
  • Best, Terence (1985). [[[JSTOR]] 3127226 „Handel's Chamber Music: Sources, Chronologyand Authenticity”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Early Music. 13 (4): 476—99. Приступљено 16. 2. 2017 — преко JSTOR. 
  • Bone, Philip J. (1914). The Guitar and Mandolin: Biographies of Celebrated Players and Composers for these Instruments. London: Schott & Co. 
  • Buelow, George J. (2004). A History of Baroque Music. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34365-9. 
  • Bukofzer, Manfred F. (1947). 'Music in the Baroque Era – From Monteverdi To Bach. New York: W.W. Norton. ISBN 978-0-393-09745-0. 
  • Burrows, Donald (1994). Handel. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816470-8. 
  • Burrows, Donald (1997). The Cambridge Companion to Handel. Cambridge Companions to Music. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45613-5. 
  • Chrissochoidis, Ilias. "Early Reception of Handel's Oratorios, 1732–1784: Narrative – Studies – Documents" (PhD dissertation, Stanford University, 2004), available through UMI.
  • Chrissochoidis, Ilias (2009). [[[JSTOR]] 25597603 „"True Merit Always Envy Rais"d': The 'Advice to Mr. Handel' (1739) and 'Israel in Egypt's' early reception”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Musical Times. 150 (1906): 69—86. Приступљено 15. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Chrissochoidis, Ilias (2009). [[[JSTOR]] 40539063 „Handel at a Crossroads: His 1737–1738 and 1738–1739 Seasons Re-Examined”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Music & Letters. 90 (4): 599—635. Приступљено 15. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Chrissochoidis, Ilias (2009). [[[JSTOR]] 40390821 „Handel, Hogarth, Goupy: Artistic intersections in Handelian biography”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Early Music. 37 (4): 577—96. Приступљено 15. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Chrissochoidis, Ilias. "'hee-haw ... llelujah': Handel among the Vauxhall Asses (1732)", Eighteenth-Century Music 7/2 (September 2010), 221–262.
  • Chrissochoidis, Ilias (2011). [[[JSTOR]] 41300176 „Reforming Handel: John Brown and "The Cure of Saul" (1763)”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Journal of the Royal Musical Association. 136 (2): 207—245. Приступљено 15. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Chrysander, Friedrich (1858). G.F. Händel. 1. Leipzig: Breitkopf & Härtel.  Consisting of three volumes (separately hosted online by zeno.org): Buch 1: Jugendzeit und Lehrjahre in Deutschland (1685–1706); Buch 2: Die große Wanderung (1707–1720).
  • Chrysander, Friedrich (1860). G.F. Händel. 2. Leipzig: Breitkopf & Härtel.  Buch 3: Zwanzig Jahre bei der italienischen Oper in London.
  • Chrysander, Friedrich (1867). G.F. Händel. 3. Leipzig: Breitkopf & Härtel.  Buch 4:Uebergang zum Oratorium.
  • Dean, Winton (1982). The New Grove Handel. New York: W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-393-30086-4. 
  • Dean, Winton; Knapp, John Merrill (1987). Handel's Operas, 1704–1726. 1. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-816441-8. 
  • Dean, Winton (2006). Handel's Operas, 1726–1741. The Boydell Press. 
  • Deutsch, Otto Erich (1955). Handel: A Documentary Biography. London: Adam and Charles Black. 
  • Dreyhaupt, Johann Christoph von (1755). Pagus neletici et nudzici oder ausführliche diplomatisch-historische Beschreibun des … Saal-Creises. 2. Halle: Verlag des Waysenhauses. 
  • Frosch, William A. (14. 9. 1989). „The Case of George Frideric Handel”. New England Journal of Medicine. 321: 765—69. doi:10.1056/NEJM198909143211120. 
  • Frosch, William A. (1990). [[[JSTOR]] 741903 „Moods, Madness, and Music. II. Was Handel Insane?”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Musical Quarterly. 74 (1): 31—56. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Harris, Ellen T. (1980). [[[JSTOR]] 831303 „The Italian in Handel”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Journal of the American Musicological Society. 33 (3): 468—500. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Harris, Ellen T., ур. (1989). The Librettos of Handel's Operas: A Collection of Seventy Librettos Documenting Handel's Operatic Career. New York: Garland. ISBN 978-0-8240-3862-5. 
  • Harris, Ellen T. (1990). [[[JSTOR]] 763784 „Integrity and Improvisation in the Music of Handel”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Journal of Musicology. 8 (3): 301—15. doi:10.2307/763784. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Harris, Ellen T. (2001). Handel as Orpheus. Voice and Desire in the Chamber Cantatas. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00617-1. 
  • Harris, Ellen T. (2004). [[[JSTOR]] 3526342 „Handel the Investor”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Music & Letters. 85 (4): 521—75. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Harris, Ellen T. (2010). [[[JSTOR]] 40871606 „Courting Gentility: Handel at the Bank of England”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Music & Letters. 91 (3): 357—75. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Hicks, Anthony (1976). [[[JSTOR]] 765887 „Handel's Early Musical Development”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Proceedings of the Royal Musical Association. 103: 80—89. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Hicks, Anthony (2013), „Handel, George Frideric”, Grove Music Online, Oxford University Press 
  • Hicks, Anthony (1998). „Handel, George Frederick”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Opera. 2. London: MacMillan Publishers, Inc. стр. 614—26. ISBN 978-1-56159-228-9. 
  • Hogg, Katharine (2008). [[[JSTOR]] 23512496 „Handel and the Fundling Hospital: The Gerald Coke Handel Collection at the Foundling Museum”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Fontes Artis Musicae. 55 (3): 435—47. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Hogwood, Christopher (1984). Handel. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-01355-7. 
  • Hume, Robert D. (1986). [[[JSTOR]] 735134 „Handel and Opera Management in London in the 1730s”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Music & Letters. 67 (4): 347—62. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Hunter, David (2001). [[[JSTOR]] 3526275 „Handel among the Jacobites”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Music & Letters. 82 (4): 543—56. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Joncus, Berta (2006). [[[JSTOR]] 30161399 Handel at Drury Lane: Ballad Opera and the Production of Kitty Clive] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Journal of the Royal Musical Association. 131. стр. 179—226. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Keates, Jonathan (1985). Handel: The Man and His Music. New York: St Martin's Press. ISBN 978-0-312-35846-4. 
  • Keynes, Milo (1982). [[[JSTOR]] 963285 „Handel and His Illnesses”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Musical Times. 123 (1675): 613—614. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • King, Richard G. (1991). [[[JSTOR]] 736214 „Handel's Travels in the Netherlands in 1750”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Music & Letters. 72 (3): 372—86. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Landon, H.C. Robbins (1984). Handel and his World. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-78498-2. 
  • Lang, Paul Henry (1966). George Frideric Handel. New York: W.W. Norton & Co. LCCN 66011793/MN/r842. 
  • Larsen, J.P. (1972). Handel's Messiah. London: Adams and Charles Black Limited. 
  • {{Cite book| ref=harv|author = Leopold, Silke (de)| title = Händel die Opern| location = | publisher = [[Bärenreiter]|year=2009|isbn=978-3-7618-1991-3|pages=}}
  • MacArdle, Donald (1960). [[[JSTOR]] 729686 „Beethoven and Handel”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Music & Letters. 41 (1): 33——37. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • McGeary, Thomas (2011). [[[JSTOR]] 41300166 „Handel and Homosexuality: Burlington House and Cannons Revisited”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Journal of the Royal Musical Association. 136 (1): 33—71. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • McGeary, Thomas (2013). The Politics of Opera in Handel's Britain. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9781107009882. 
  • Mainwaring, John (1760). Memoirs of the Life of the Late George Frederic Handel. London: Printed for R. and J. Dodsley. 
  • Maitland, J.A. Fuller; Squire, W. Barclay (1890). „Handel, George Friederick”. Ур.: Stephen, Leslie; Lee, Sidney. Dictionary of National Biography. XXIV Haile–Harriott. New York: Macmillan and Co. стр. 277—91. 
  • Marx, Hans Joachim (1998). Händels Oratorien, Oden und Serenaten: Ein Kompendium. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-525-27815-4. 
  • Mattheson, Johann (1740). Grundlage einer Ehren-pforte, woran der tüchtigsten Capellmeister, Componisten, Musikgelehrten, Tonkünstler &c. Leben, Wercke, Verdienste &c. erscheinen sollen. Hamburg: For the author. 
  • Meynell, Hugo (1986). The Art of Handel's Operas. The Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-88946-425-4. 
  • National Portrait Gallery. Handel. A Celebration of his Life and Times 1685–1759. 
  • Rolland, Romain (1916) [1910]. Handel. Превод: Hull, A. Eaglefield. London: Kegan Paul, Trench, Trubner & Co. 
  • Schoelcher, Victor (1857). The Life of Handel. Превод: Lowe, James. London: Robert Cocks & Co. 
  • Shedlock, J.S. (1. 7. 1901). [[[JSTOR]] 3367660 „Handel's Borrowings”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Musical Times and Singing Class Circular. 42 (701): 450—52. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Shedlock, J.S. (1. 8. 1901). [[[JSTOR]] 3366187 „Handel's Borrowings (continued)”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Musical Times and Singing Class Circular. 42 (702): 526—28. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Shedlock, J.S. (1. 9. 1901). [[[JSTOR]] 3366025 „Handel's Borrowings (concluded)”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Musical Times and Singing Class Circular. 42 (703): 596—60. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Streatfeild, R.A. (1910). Handel (Second изд.). London: Methuen & Co. 
  • Winemiller, John T. (1997). [[[JSTOR]] 764003 „Recontextualizing Handel's Borrowing”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). The Journal of Musicology. 15 (4): 444—470. doi:10.2307/764003. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 
  • Young, Percy Marshall (1966). Handel. New York: David White Company. 
  • White, Harry (1987). [[[JSTOR]] 30070846 „Handel in Dublin: A Note”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Eighteenth-Century Ireland / Iris an dá chultúr. 2: 182—86. Приступљено 2. 1. 2017 — преко JSTOR. 

Спољашње везеУреди

 
Георг Фридрих Хендл на Викимедијиној остави.


Партитуре и снимци

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Георг_Фридрих_Хендл&oldid=25768232”