Википедија

Црвене алге

Црвене алге (Rhodophyta, од грч. ῥόδον = црвен, и грч. φυτόν = биљка) су велика група углавном вишећелијских алги. Постоји између 5.000 и 6.000 рецентних врста[1], мада постоје и извори који тврде да има око 10.000 врста[2]. То су углавном морске, бентосне алге[3]. Најчешће насељавају топла мора и то углавном на већим дубинама, где се не осећа ударна јачина таласа. Једно од карактеристичних својстава ових алги је да током онтогенетског развића немају стадијуме који се крећу уз помоћ бичева[3].

Црвене алге
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
(нерангирано): Diaphoretickes
(нерангирано): Archaeplastida
Дивизија: Rhodophyta
Wettstein, 1922
класе

Специфичности грађе вегетативне ћелије уреди

Ћелија садржи вишеслојан ћелијски зид. Унутрашњи слојеви су изграђени од целулозе, док су спољашњи слојеви изграђен од пектина[3]. Међу црвеним алгама има представника чији су ћелијски зидови прожети калцијум карбонатом и магнезијум карбонатом. Највише су калцификовани пектински слојеви, целулозни слојеви су мање калцификовани и идући ка протопласту калцификација се смањује.

Цитоплазма се код црвених алги налази уз ћелијски зид, док средину ћелије заузима вакуола[3]. Већина црвених алги има једно једро, мада има и вишеједарних представника. Kод ових алги једро је мало.

Црвене алге врше фотосинтезу преко посебних облика хроматофора - родопласта. У ћелији ових алги се налази један или више родопласта. Најпримитивнији облици имају један, звездаст родопласт са пиреноидом, док се код сложенијих алги налазе плочасти или тракасти родопласти без пиреноида[3]. Око родопласта се налази двострука мембрана, а у унутрашњости су појединачни тилакоиди. У родопластима се налазе хлорофил a и d, каротени (α и β каротен), ксантофили (зеакстин, лутеин, неоксантином) и фикобилини (црвени: фикоеритрин и плави: фикоцијанин и алофикоцијанин). Фикобилини се налазе на површини тилакоида[3]. Количина пигмената у родопластима варира у зависности од врсте алге. Резервна супстанца, која настаје као продукт фотосинтезе, је флоридеа скроб (угљени хидрат сличан амилопектину и гликогену). Флоридеа скроб се одлаже у виду малих зрнаца, која се налазе у цитоплазми или око пиреноида (код оних алги које имају пиреноиде)[3]. Сем флоридеа скроба код црвених алги се као резервне материје јављају још и шећери (флоридозид, сахароза...), алкохоли, масти (холестерол, силостерол, фукостерол...).

Неке алге из класе Florideophyceae имају жлездасте (мехурасте) ћелије - посебно диференциране, безбојне ћелије испуњене једињењима јода или ређе брома. Не постоји општеприхваћена теорија о улози ових ћелија тако да постоје мишљења да су оне: места за складиштење резервних супстанци, мехури за пливање или непотпуно развијене спорангије[3].

Неке алге из класе Florideophyceae поседују ћелије које израстају у длаке. Длаке могу бити једноћелијске и вишећелијске. У ћелијама које образују длаке постоји цитоплазма и једро, док током диференцијације родопласти нестају[3].

Грађа талуса уреди

Талус већине црвених алги је вишећелијски. Само најпримитивнији представници (из класе Bangiophyceae) имају једноћелијски или колонијални талус[3]. Многе црвене алге имају хетеротрихалан талус, а највећи број има псеудопаренхиматичан талус, док су алге са правим паренхиматичним талусом доста ретке[3]. Талус црвених алги може бити:

  1. једноћелијски или колонијски - ретко се среће, нпр. код рода Porhyridium
  2. кончаст (родови Rhodocorton, Bangia)
  3. паренхиматичан (род Porphyra)
  4. једноосовински
  5. вишеосовински (Batrachospermum)

Размножавање уреди

Црвене алге се размножавају бесполно (вегетативно и спорулативно) и полно[3].

Вегетативно размножавање се остварује простом деобом (код једноћелијских облика), раскидањем колоније или откинутим деловима талуса.

Приликом спорулативног размножавања, ствара се одређени вид спора (зооспоре, планоспоре, апланоспоре, аутоспоре). Споре се стварају у спорангијама које могу бити моноспорангије, тетраспорангије и ретко полиспорангије. У моноспорангијама се налази по једна спора, док се у тетраспорангијама образују 4 споре. У спорангијама црвених алги се ретко образује више од 4 спора, а тада се оне зову полиспорангије. Код Bangiophyceae се моноспоре могу образовати у било којој вегетативној ћелији талуса, док се код Florideophyceae образују само у моноспорангијама[3]. Моноспорама се размножавају представници класе Bangiophyceae и најпримитивнији представници из класе Florideophyceae (ред Nemalionales). Моноспоре немају бичеве, а једно време се могу кретати амебоидно. У спољашњој средини, после неког времена, добијају ћелијски зид и почињу да клијају[3]. Највећи број врста црвених алги се размножава помоћу тетраспора. Према начину деобе и распореду тераспора постоје три типа тетраспорангија: крстасти, зонални и тетраедални. Тетраспорангије се углавном налазе на крајевима бочних грана ограниченог раста. Ретко се јављају у средини кончастог тела алги (интеркаларно). Тетраспорангије могу да се развијају појединачно или у групама; на целој јединци, или само на посебним деловима. Тетраспоре су, као и моноспоре, гимнопласти (немају сталан ћелијски омотач), а ћелијски зид настаје око њих тек када напусте тетраспорангију и причврсте се за подлогу[3].

Скоро све врсте црвених алги се размножавају и полно. Само се неке примитивне врсте из класе Bangiophyceae не размножавају полно. Полно се размножавају оогамијом. Имају мушке полне органе (антеридије) и женске (карпогоне). Антеридије су ситне и безбојне. Углавном су груписане у сорусе, мада могу бити и расуте по талусу. У антеридијама се стварају мушки гамети (спермације) који су лоптасти, једноједарни, најчешће безбојни, непокретни и немају чврст ћелијски омотач. Када се ослободе из антеридија, гамете вода пасивно преноси и они тако стижу до женских полних органа - карпогона[3]. Женски гамет (јајна ћелија) не напушта карпогон. Карпогон углавном има изглед боце и састоји се од доњег, проширеног дела и вршног дела - трихогона. Једро се углавном налази у доњем, проширеном делу. Карпогон углавном настаје на карпогенској грани, која је изграђена од неколико безбојних ћелија. Антеридије и карпогони се углавном развијају на различитим јединкама. Када мушки гамет (спермација) стигне до трихогена, спаја се са женским гаметом и настаје зигот[3].

Распрострањеност уреди

Црвене алге су широко распрострањени организми. Живе у обалским зонама скоро свих мора, мада су у хладним морима мање заступљене него у топлим. Један од важних еколошких фактора који утиче на њихову распрострањеност је температура. Неке всте су врло осетљиве и не подносе колебања већа од 5 °C. Мали је број алги која могу да поднесу већа колебања температуре. Постоји и око 200 врсти у слатким водама. Врсте неких родова као што су нпр. родова Batrachospermum, Lemanea, Bangia живе у чистим, брзотекућим водама, са доста кисеоника. Врсте које живе у слатким водама су примитивније од морских. Црвене алге су најзаступљеније у водама тропских мора. У њима су ситнијих димензија. Велики број врста живи и у умереноконтиненталним морима. Ту достижу веће величине. У хладним, северним и јужним, морима број врста је веома мали[3].

Црвене алге расту на различитим дубинама. Већина врста црвених алги насељава дубинске зоне воде. Има их и на дубинама од 250 метара. Врсте које живе на већим дубинама су углавном тамноцрвене боје, док су они из плићих вода најчешће жутозелене боје. Највећи број црвених алги налази се у дубинама између 20 и 40 метара[3]. Највећи број врста су бентосне алге. Живе причвршћене за стене, љуштуре шкољки и предмете у води. Има и оних које живе епифитски на другим алгама и биљкама (не наносећи им штету). Међу црвеним алгама постоје и ендофитни облици и паразити. Ендофити живе делимично или потпуно у телима других алги или биљака. Код ендофитних и паразитских облика талус је редукован[3].

Значај црвених алги уреди

Црвене алге су значајне као примарни продуценти органских супстанци и кисеоника. Поједине се користе у прехрамбеној (за исхрану људи и животиња) и хемијској индустрији (нпр. производња агара). Калцификоване врсте се понекад додају киселом земљишту ради регулисања киселости.

У исхрани се црвене алге користе као салате, вариво, или као додатак другим јелима. У ту сврху се најчешће употребљавају порфира (Porphyra) и родименија (Rhodymenia). Порфира се у Јапану (где је веома цењена као храна) гаји у посебно припремљеним подводним баштама као повртарска биљка.

Црвене алге се, заједно са другим алгама, скупљају, суше и од њих се припрема алгално брашно. Оно се користи у исхрани стоке и као ђубриво[3].

У ћелијском зиду неких алги налази се полисахарид из групе фикоколоида агар-агар. Из групе фикоколоид се у индустрији још користе и агароид и карагинин. Агар-агар се добија из тридесетак врсти црвених алги. То је желатинаста супстанца која је способна да дуго времена задржи влажност. У биологији и медицини се користи за прављење подлога на којима се гране микроорганизми, ткива... Агар-агар се користи и као лек код желудачних обољења. У хлебу који користе дијабетичари, уместо скроба користи се агар-агар. И капсуле лекова се праве од агар-агара[3].

Класификација уреди

Класификациони систем по
Hwan Su Yoon et al. 2006[4] 		Класификациони систем по
Saunders and Hommersand 2004[5]
Царство Plantae Haeckel Царство Plantae Haeckel

Референце уреди

  1. ^ Thomas, D. 2002 Seaweeds. in the Life Series. The Natural History Museum, London. ISBN 978-0-565-09175-0.
  2. ^ W. J. Woelkerling (1990). „An introduction”. Ур.: K. M. Cole & R. G. Sheath. Biology of the Red Algae. Cambridge University Press, Cambridge. стр. 1-6. ISBN 978-0-521-34301-5. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т *Систематика алги; Др. јелена Блаженчић; Београд 2000.
  4. ^ Yoon, Hwan Su, K. M. Müller, R. G. Sheath, F. D. Ott, and D. Bhattacharya. (2006). Defining the major lineages of red algae (Rhodophyta). J. Phycol. 42:482-492
  5. ^ Saunders, Gary W., Hommersand, Max H. (2004). Assessing red algal supraordinal diversity and taxonomy in the context of contemporary systematic data. Am. J. Bot. 91: 1494-1507

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црвене_алге&oldid=27046685”