Википедија

Декларација о заједничком језику

izjava da su hrvatski, srpski, bosanski i crnogorski četiri varijeteta jednog pluricentričnog jezika

Декларација о заједничком језику је програматско-протестни текст односно декларација о хипотетском заједничком језику који се говори у Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Црној Гори, припремљена крајем 2016. и почетком 2017. у круговима лингвистâ, књижевникâ и других стручњака из све четири државе, и објављена 30. марта 2017. с потписом више од 200 истакнутих босанскохерцеговачких, хрватских, српских и црногорских интелектуалаца.[1] На трагу Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967,[2][3] чија је 50. годишњица обиљежена средином истог мјесеца, и пред захтјевима новог доба и појава које је оно донијело, Декларација о заједничком језику указује на важне теме везане за међусобно разумљиве језике језике бошњачки, хрватски, српски и црногорски.[4] Значајан удио у повећању мозаичности ставова о тзв. заједничком језику има научна србистика, која од ’90-их година 20. вијека стоји на становишту: „Савремени српски је, дакле, један стандардно полицентричан и варијантски раслојен језик. Зато се он, с обзиром на структурну истост а варијантску раслојеност, остварује и као српски језик и као српски језици.”[5]

238x238пиксел
238x238пиксел

Садржај Декларације уреди

У Декларацији се констатује да Бошњаци, Срби, Хрвати и Црногорци говоре заједничким полицентричним стандардним језиком.[6] Такође је речено и да је језичка политика наглашавања разлика у варијететима/варијантама довела до низа негативних појава у којима се језичко изражавање намеће као критеријум националне (етничке) припадности и средство исказивања политичке лојалности. Потписници Декларације наводе да се језик и народ не морају подударати, да сваки национални колектив може своју варијанту самостално нормирати и да су оне међусобно равноправне.[7] Позивају на престанак етнократијом узрокованих раздвајања дјеце по националној основи у школама у име тога што наводно говоре другим језиком,[4] те се залажу за слободу језичког изражавања сваког појединца.[8]

Регионални пројекат Језици и национализми уреди

Декларацији је претходио регионални пројекат Језици и национализми, у оквиру којег су се током 2016. одвијале конференције у четири државе, чиме је на терену добијен увид у актуелно стање и проблеме.[9] Пројекат је инспирацију имао у књизи Језик и национализам,[10] а организовала су га четири невладина удружења из сваке од укључених земаља: П.Е.Н. Центар у БиХ из Сарајева, удруга Курс из Сплита, КРОКОДИЛ из Београда те Центар за грађанско образовање из Подгорице.[11] Организована интердисциплинарно, серија експертских конференција одржаних у Подгорици, Сплиту, Београду и Сарајеву одвијала се тако да су уз лингвисте учествовали и књижевници, новинари, антрополози и др.[12][13] Велик значај дат је и укључивању бројне публике.[14][15] Наслови дебатних кругова у оквиру конференцијâ дати су у табели испод.

Серија регионалних експертских конференција Језици и национализми
Мјесто Назив дебатног круга Датум
Подгорица Говори ли сваки народ у Црној Гори другим језиком? 21. 4. 2016.
Какав је смисао повећавања језичких разлика? 22. 4. 2016.
Сплит Пријети ли анархија ако не прописујемо како говорити? 19. 5. 2016.
Што ако Хрвати и Срби имају заједнички језик? 20. 5. 2016.
Београд Ко коме краде језик? 5. 10. 2016.
Идеологија исправног језика 6. 10. 2016.
Сарајево Политичке манипулације темом језика 23. 11. 2016.
Лектори као утјеривачи националности 24. 11. 2016.

Састављање текста Декларације уреди

У састављању текста Декларације учествовало је преко 30 стручњака разних профила и националности из све четири државе, а процес писања је трајао више мјесеци.[16] Иницијатива се појавила непосредно након посљедње конференције у Сарајеву, када је група младих људи у том граду[17] — који су образовање прошли кроз тзв. двије школе под једним кровом[18] — дошла на идеју да састави текст којим би потакнула на промјену језичке политике у све четири земље, а насловили су га Декларација о заједничком језику.[19] Послије неколико још разрађенијих верзија препустили су даљу дораду професионалним лингвистима, тако да је сљедећих мјесеци Декларација дорађивана у Загребу па се зато може звати и новом Загребачком декларацијом.[16] Одлучено је да израда Декларације буде наставак пројекта Језици и национализми. Посљедњу верзију у 2016. потписало је на индивидуално упућен позив 40 истакнутих интелектуалаца, великим дијелом из Хрватске. Неочекивано бројан одазив као и неколико приједлога у којем смјеру фокусирати текст навели су на закључак да у друштву постоји велика потреба за оваквом декларацијом. Настављен је рад формирањем одбора стручњака различитих националности из све четири земље, који су 16. и 17. јануара 2017. у Загребу радили на коначној верзији Декларације.[19] Након састанка текст је упућен и на рецензију двадесетак консултаната, чији су неки приједлози затим уграђени у завршну форму текста. Декларација о заједничком језику с више од 200 потписа истакнутих интелектуалаца из Хрватске, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Србије истовремено је представљена јавности 30. марта 2017. у Загребу, Подгорици, Београду и у Сарајеву, гдје је уприличена и конференција за медије и два дебатна круга за јавност с насловима Шта је заједнички језик? и Језик и будућност. Затим је Декларација понуђена за даље потписивање свим заинтересованим особама.[20]

Текст уреди

Суочени с негативним друштвеним, културним и економским посљедицама политичких манипулација језиком и актуалних језичних политика у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији, ми, дољепотписани, доносимо

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ

На питање да ли се у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији употребљава заједнички језик – одговор је потврдан.

Ријеч је о заједничком стандардном језику полицентричног типа – односно о језику којим говори више народа у више држава с препознатљивим варијантама – какви су њемачки, енглески, арапски, француски, шпањолски, португалски и многи други. Ту чињеницу потврђују штокавица као заједничка дијалекатска основица стандардног језика, омјер истога спрам различитога у језику и посљедична међусобна разумљивост.

Кориштење четири назива за стандардне варијанте – босански, црногорски, хрватски и српски – не значи да су то и четири различита језика.

Инзистирање на малом броју постојећих разлика те насилном раздвајању четири стандардне варијанте доводи до низа негативних друштвених, културних и политичких појава, попут кориштења језика као аргумента за сегрегацију дјеце у неким вишенационалним срединама, непотребних ”превођења” у административној употреби или медијима, измишљања разлика гдје оне не постоје, бирократских присила, као и цензуре (те нужно ауто-цензуре), у којима се језично изражавање намеће као критериј етно-националне припадности и средство доказивања политичке лојалности.

Ми, потписници ове Декларације, сматрамо да

  • чињеница постојања заједничког полицентричног језика не доводи у питање индивидуално право на исказивање припадности различитим народима, регијама или државама;
  • свака држава, нација, етно-национална или регионална заједница може слободно и самостално кодифицирати своју варијанту заједничког језика;
  • све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне су и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика;
  • полицентрична стандардизација је демократски облик стандардизације најближи стварној употреби језика;
  • чињеница да се ради о заједничком полицентричном стандардном језику оставља могућност сваком кориснику да га именује како жели;
  • између стандардних варијанти полицентричног језика постоје разлике у језичним и културним традицијама и праксама, употреби писма, рјечничком благу као и на осталим језичним разинама, што могу показати и различите стандардне варијанте заједничког језика на којима ће ова Декларација бити објављена и кориштена;
  • стандардне, дијалекатске и индивидуалне разлике не оправдавају насилно институционално раздвајање, већ напротив, доприносе огромном богатству заједничког језика.

Стога, ми, потписници ове Декларације, позивамо на

  • укидање свих облика језичне сегрегације и језичне дискриминације у образовним и јавним установама;
  • заустављање репресивних, непотребних и по говорнике штетних пракси раздвајања језика;
  • престанак ригидног дефинирања стандардних варијанти;
  • избјегавање непотребних, бесмислених и скупих ”превођења” у судској и административној пракси као и средствима јавног информирања;
  • слободу индивидуалног избора и уважавање језичних разноврсности;
  • језичну слободу у књижевности, умјетности и медијима;
  • слободу дијалекатске и регионалне употребе;
  • и, коначно, слободу мијешања, узајамну отвореност те прожимање различитих облика и изричаја заједничког језика на свеопћу корист свих његових говорника.[21]

У Загребу, Подгорици, Београду и Сарајеву, 30. 3. 2017.

Критике уреди

Научна србистика је одбацила Декларацију, уз образложење професора Милоша Ковачевића.[22]

Критике појединих политичких кругова су негативне, тако да Хрватска академија наука и умјетности — у изјави њеног предсједника Звонка Кусића — поводом Декларације каже да су:

... апсурдне, узалудне и бесмислене сваке иницијативе које би доводиле у питање право хрватског народа на свој властити језик с његовим националним именом...[23]

Хрватска министарка културе Нина Обуљан Коржинек, Декларацију је назвала политичком иницијативом,[24] док је неколико портала објавило коментаре ниског културног стила.

Потписници уреди

Декларацију је потписало 228 интелектуалаца, новинара, глумаца, књижевника, режисера и историчара,[25] те преко 8.500 људи свеукупно (октобар 2017).[25] Неки од првих 200 потписника Декларације су:[20]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Avram, Jakov (30. 3. 2017). Jezik, Deklaracija i politika. emisija Kontekst. Al Džazira Balkans. Korisna informacija se nalazi na: 0:25. Pristupljeno 2. 4. 2017. 
  2. ^ Kovačević, Miloš (30. 3. 2017). „Deklaracija napad na Srbe i srpski jezik”. Faktor. Pristupljeno 4. 4. 2017. »... ova Deklaracija [je] mnogo povoljnija za Hrvate jer im sad omogućava sve što su uzeli od Srba, ali i Muslimanima i Crnogorcima. Ova deklaracija je napravljena u starom komunističkom stilu da su svi ravnopravni u svemu i svi podjednako krivi u svemu. To je perfidno propagiranje hrvatske deklaracije iz 1967. zato što propagira da svaki narod ima pravo na vlastito ime jezika, ali opasno je to što se kaže da nijedna varijanta nije vrednija od druge. Prema njima, bosanska ili crnogorska varijanta srpskog nije manje vrijedna od naše čisto srpske.« 
  3. ^ Бодрожић, Ивана (30. 3. 2017). Говор на представљању Декларације у Сарајеву. Вечерњи лист. Загреб. Корисна информација се налази на: 1:40. ИССН 0350-5006. Архивирано из оригинала 1. 4. 2017. г. Приступљено 4. 4. 2017. „... значи да је ријеч о једној лингвистичкој основици која је споменута у декларацији донесеној прије педесет година – устврдила је Бодрожић.” 
  4. ^ а б Duhaček, Goran; Pavliša, Mija (28. 3. 2017). „Deklaracija o zajedničkom jeziku uzbunit će duhove; evo što kažu njeni potpisnici”. T-portal. Zagreb. ISSN 1334-3130. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  5. ^ Милош Ковачевић (2014). „Статус српског језика на почетку XXI вијека”. Ниш: Филозофски факултет. str. 66. Pristupljeno 30. 8. 2020 — preko Језик, књижевност, култура, уредник Бојана Димитријевић. »Савремени српски је, дакле, један стандардно полицентричан и варијантски раслојен језик. Зато се он, с обзиром на структурну истост а варијантску раслојеност, остварује и као српски језик и као српски језици.« 
  6. ^ Predstavljena Deklaracija o zajedničkom jeziku. emisija Vesti. B92. 30. 3. 2017. Korisna informacija se nalazi na: 0:13. Pristupljeno 2. 4. 2017. 
  7. ^ Deklaracija o zajedničkom jeziku predstavljena u Sarajevu. emisija Vijesti. Al Džazira Balkans. 30. 3. 2017. Korisna informacija se nalazi na: 1:07. Pristupljeno 2. 4. 2017. 
  8. ^ Zukić, Amir (29. 3. 2017). Gošća Pressinga Snježana Kordić. emisija Pressing. N1. Korisna informacija se nalazi na: 0:00—57:00. Pristupljeno 3. 4. 2017. 
  9. ^ Konferencija Jezici i nacionalizmi. emisija Novi dan. N1. 22. 11. 2016. Korisna informacija se nalazi na: 15. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  10. ^ Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci govore istim jezikom. emisija N1 na jedan. N1. 21. 11. 2016. Korisna informacija se nalazi na: 0:00—25:00. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  11. ^ „Regionalne ekspertske konferencije: Jezici i nacionalizmi”. Podgorica: Vijesti. 1. 4. 2016. ISSN 1450-6181. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  12. ^ „Uzdizanje čistog govora vodi u lingvicizam”. Danas. Beograd. 7. 10. 2016. ISSN 1450-538X. Arhivirano iz originala 2. 3. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  13. ^ Banjac, Dragan (9. 10. 2016). „Kradu li nacionalisti jezik?”. Al Džazira Balkans. Arhivirano iz originala 2. 3. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  14. ^ Duilo, Dražen (19. 5. 2016). „A što ako Srbi i Hrvati imaju zajednički jezik?”. Split: Slobodna Dalmacija. ISSN 0350-4662. Arhivirano iz originala 2. 3. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  15. ^ Komarčević, Dušan (6. 10. 2016). „Čiji je naš jezik?”. Radio Slobodna Evropa. Arhivirano iz originala 2. 3. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  16. ^ а б Derk, Denis (28. 3. 2017). „Donosi se Deklaracija o zajedničkom jeziku Hrvata, Srba, Bošnjaka i Crnogoraca”. Večernji list. Zagreb. str. 6—7. ISSN 0350-5006. Pristupljeno 29. 3. 2017. 
  17. ^ Глушица, Рајка (30. 3. 2017). Глушица: Ако се добро разумијемо – говоримо једним језиком. емисија Нови дан. Н1. Корисна информација се налази на: 1:50. Архивирано из оригинала 1. 12. 2017. г. Приступљено 1. 4. 2017. „Циљ тих конференција није био декларација, већ се то десило спонтано на конференцији у Сарајеву када је предложила група младих људи.” 
  18. ^ Jurišić, Duška (3. 4. 2017). O provokaciji ili dekontaminaciji. emisija Pošteno. Federalna televizija. Korisna informacija se nalazi na: 0:00—14:00. Pristupljeno 4. 4. 2017. 
  19. ^ а б Lasić, Igor (13. 1. 2017). „Četiri naziva uzgajaju zabludu o četiri jezika”. Novosti. Zagreb. str. 16—17. ISSN 1845-8955. Arhivirano iz originala 2. 3. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  20. ^ а б P.E.N. Centar u BiH (24. 3. 2017). „Deklaraciju o zajedničkom jeziku potpisalo više od dvjesto stručnjaka iz regije”. Radiosarajevo.ba. Sarajevo. Pristupljeno 24. 3. 2017. 
  21. ^ „Декларација о заједничком језику” Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2017). језицинационализми.цом.
  22. ^ „О Декларацији из угла србистике”. Pristupljeno 9. 10. 2020. 
  23. ^ „ХАЗУ коментирао Декларацију о заједничком језику”. индеx.хр.
  24. ^ „Министрица Обуљен Коржинек: Декларација о заједничком језику политичка је иницијатива”. вецерњилист.хр.
  25. ^ а б „Листа потписника” Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јун 2017). jezicinacionalizmi.com. Приступљено 12. 10. 2017.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Deklaracija_o_zajedničkom_jeziku&oldid=26738007”