Историја Сирије

Сирија је била центар једне од најстаријих цивилизација на свету, што је потврђено великим бројем археолошких ископа. Године 1975. су започета археолошка истраживања око града Ебла на североистоку Сирије. Тадашњим истраживањима откривена су насеља која су се налазила у региону од Црвеног мора до Турске и ка истоку до Месопотамије у периоду од 2500. до 2400. п. н. е. Научници верују да је језик којим се говорило у Ебли најстарији из групе семитских језика. Градови од археолошке важности су Мари, Угарит и Дура Европос.

Сирију су окупирали бројни народи, Ханати, Јевреји, Арамени, Асирци, Вавилонци, Персијци, Грци, Арменијци, Римљани, Византинци, Арапи, и један део је освојен од стране крсташа. Сирија је, као и остатак региона, био под вишевековном контролом Османског царства. Данашња Сирија је такође била један од центара осниваља хриншћанства – Свети Павле се преобразио у хришћанина на путу у Дамаск и основао прву хришћанску цркву у Антиоку, античкој Сирији, а данашњој Турској. Османска контрола над Сиријом се завршила када су Арапи ушли у Дамаск, при самом крају Првог светског рата, 1918. године. Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљем Фејсалом из Хашемит породице, који је касније постао краљ Ирака. Његова владавина је окончата јула 1920. године када су француске снаге ушле у Сирију и успотавиле своју власт. Након битке код Мејсалуна 23. јула, између сиријске армије под вођством Јусуф ал-Азмеха и француских снага, француске снаге су дошле до Дамаска и краљ Фејсал је збачен са власти. Период француске владавине је обележен наглим порастом национализма и бруталном репресијом, али је овај период такође видео и модернизацију инфраструктуре.

Након одласка Француске 1940. године, Сирија је пала у руке Вичи владе, све док је поново није окупирала Француска јула 1941. године, овог пута са Великом Британијом. Услед национализма француске трупе су напустиле земљу априла 1946. године, и оставиле је у рукама владе која се залагала за републику.

Године 1973. избио је сукоб назван Октобарски рат, у којем је Сирија напала подручје Голанске висоравни у покушају да заузму регион и збаце израелску власт. Упркос почетним успесима, на крјау рата Израел је био супериоринији у војном погледу. Након неколико дипломатских преговора, у којима је улогу катализатора имао Хенри Кисинџер, Сирија је добила територијално мали део Голанских висоровни, што је тадашња влада Сирије употребила у унутрашњости земље као доказ да је рат био победоносан. од 1974. године сиријаско-израелски фронт је видео примирје, са повременим инцидентима.

Ране 1976. године грађански рат је избио у суседном Либану у којем су велике губитке претрпели припадници марони хришћана. Сирија је послала 40.000 својих војника у Либан како би помогли хришћанима, али се ускоро и сама умешала у Либански грађански рат. Са уласком Сирије у сукоб, почиње и тридесетогодишње сиријско присуство у Либану. Наредних 15 година грађанског рата, Сирија се борила за конторлу над Либаном, а у исто време ратовала са Израелом користећи територију Либана и либанске војнике на југу земље. Након завршетка рата 1990. године, многи су видели присуство Сирије у Либану као окупацију. Сиријске трупе су остале присутне у Либану све до 2005. године, након што је извршен атентат на бившег премијера Рафик Харирија, и након што се се појавила шпекулације да је Сирија имала удела у атентату.

Након завршетка рата у Либану, сматра се да је око милион Сиријаца дошло у Либан у потрази за послом. Сиријски радници су лакше налазили запослење од Палестинаца и самих Либанца, јер су Сиријци бивали мање плаћени. Неки су сматрали да је благослов Сирије уз који је слала тако велики број својих државњана у суседни Либан био још један покушај Сирије да колонизује Либан. Године 1994. након притисака из Дамаска, либанска влада је одобрила издавање око 200.000 либанских пасоша сиријским грађанима који су тада живели у Либану.

Праисторија уреди

Женска фигурина, Сирија, 5000. п. н. е.

Најстарији остаци пронађени у Сирији датирају из доба палеолита (око 800.000 година пне). Дана 23. августа 1993. заједнички тим за ископавање Јапана и Сирије открио је фосилизоване људске остатке из палеолита у пећини Дедеријех, око 400 км северно од Дамаска. Кости пронађене у овој масивној пећини биле су кости неандерталног детета, за које се процењује да је било старо око две године, и које је живело у средњем палеолитском добу (пре око 200.000 до 40.000 година). Иако су већ откривене многе неандерталске кости, ово је практично први пут да је пронађен готово комплетан скелетон детета на његовом изворном месту сахране.^[1]

Археолози су показали да је цивилизација у Сирији била једна од најстаријих на свету. Сирија је део Плодног полумесеца, и од око 10.000 године пре нове ере била је једно од средишта неолитске културе (ППНА) где су се пољопривреда и сточарство први пут појавили у свету. Неолитски период (ППНБ) представљен је правоугаоним кућама културе Мурејбет [en]. У раном неолиту људи су користили посуде од камена и гипса. Налази обсидијанских алата из Анатолије доказ су раних трговинских односа. Градови Хамоукар и Емар цветали су током касног неолита и бронзаног доба.

Древни Блиски исток уреди

Један од првих алфабета на свету из древног града-државе Угарита, северна Сирија. 15. век пне.

Древни град Угарит

Рушевине Ебле, у близини Идлиба на северу Сирије, откривене су и ископане 1975. године. Сматра се да је Ебла била источносемитски град-држава основана око 3000. године п. н. е.. У свом зениту, од око 2500. до 2400. године п. н. е., претпоставља се да је контролисала царство које је сезало северно до Анатолије, источно до Месопотамије и јужно до Дамаска. Ебла је трговала са месопотамијским државама Сумер, Акадија и Асирија, као и са народима на северозападу.^[2] Поклони фараона пронађени током ископавања потврђују Еблин контакт са Египтом. Учењаци верују да је језик Ебле био у блиској вези са источносемитским акадским језиком Месопотамије^[3] и да је био један од најстаријих познатих писаних језика.^[2] Од трећег миленијума пре нове ере Сирију су окупирали и сукцесивно се борили за њу Сумери, Еблаити, Акадијци [ru], Асирци, Египћани, Хетити, Хури, Митани, Аморити и Вавилонци.^[2]

Еблу је вероватно освојило месопотамско Акадско царство (2335–2154. п. н. е.) под Саргоном од Акада око 2330. године п. н. е.. Град је поново појавио као део нације Аморита који су говорили северозападносемитски језик неколико векова касније, и процветао је почетком другог миленијума пре нове ере док га нису освојили индоевропски Хетити.^[4] Сумерци, Акађани [ru] и Асирци из Месопотамије су ову област називали Мар Ту или земља Амуруа (Аморита) већ од 24. века п. н. е.. Делови Сирије били су под контролом Неосумерског царства, Староасирског царства и Вавилонског царства између 22. и 18. века п. н. е..

За овај регион су бориле ривалске империје Хетита, Египћана, Асираца и Митанита између 15. и 13. века пре нове ере, док је Средњоасиријско царство (1365–1050. п. н. е.) на крају остало да контролише Сирију. Када се Средњоасиријско царство почело да слаби крајем 11. века п. н. е., Хананци и Феничани су надвладали и заузели обалски део, а Арамејци и Сутејци [en] су заменили Аморите у унутрашњости као део општих прекида и промена везаних за колапс бронзаног доба анд дејства Народа са мора. Током овог периода, већи део Сирије је постао познат као Ебер Нари и Арам.

Од 10. века п. н. е., настало је Неоасиријско царство (935-605. п. н. е.) и Сиријом је владала Асирија током наредна три века, све до краја 7. века пре нове ере, а још увек је била позната као Ебер-Нари и Арам током целог тог периода. Током овог периода прво настаје назив Сирија, мада не у вези са модерном Сиријом, већ као индоевропска корупција Асирије, која је заправо обухватила модерне области северног Ирака, североисточне Сирије, југоисточне Турске и северозападни руб Ирана. Након што се ово царство коначно распадало, месопотамијска доминација се наставила неко време дејством кратковечног Вавилонског царства (612–539. п. н. е.), које је владало овим регионом око 70 година.

Референце уреди

^ Wелцоме то тхе Дедериyех Неандертхал.
^ ^а ^б ^в „Сyриа: А цоунтрy Студy – Анциент Сyриа”. Либрарy оф Цонгресс. 2007. Архивирано из оригинала 08. 11. 2007. г. Приступљено 5. 9. 2007.
^ „Тхе Арамаиц Лангуаге анд Итс Цлассифицатион” (ПДФ). Јоурнал оф Ассyриан Ацадемиц Студиес. 14 (1). Архивирано из оригинала (ПДФ) 09. 09. 2008. г. Приступљено 29. 07. 2019.
^ Релатионс бетwеен Год анд Ман ин тхе Хурро-Хиттите Сонг оф Релеасе, Марy Р. Бацхварова, Јоурнал оф тхе Америцан Ориентал Социетy, Јан–Мар СААД 2005

Литература уреди

Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Цхисхолм, Хугх, ур. (1911). „Сyриа”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 305—309. (See pp. 308–309.)
Fedden, Robin (1955). Syria: an historical appreciation. London: Readers Union — Robert Hale.
Hinnebusch, Raymond (2002). Syria: Revolution from Above. Routledge. ISBN 0-415-28568-2.
Bar-Yosef, Yosef (1998). „The Natufian culture in the Levant, threshold to the origins of agriculture.”. Evolutionary Anthropology. 6 (5): 159—177. S2CID 35814375. doi:10.1002/(sici)1520-6505(1998)6:5<159::aid-evan4>3.0.co;2-7.
Bar-Yosef (1994). „The lower paleolithic of the Near East” (8): 211—265.
Bienvenido Martínez-Navarro, Miriam Belmaker, Ofer Bar-Yosef (2009). „The large carnivores from 'Ubeidiya (early Pleistocene, Israel): biochronological and biogeographical implications”. Journal of Human Evolution. 56 (5): 514—524. PMID 19427671. doi:10.1016/j.jhevol.2009.02.004 — преко ScienceDirect. „The biochronological analysis narrows the age range for the fossil bearing strata at ‘Ubeidiya and the Early Acheulian industry in the Jordan Valley to 1.5–1.2 Ma and is 100–200,000 years earlier than previously estimated.”
Ignacio de la Torre (2016). „The origins of the Acheulean: past and present perspectives on a major transition in human evolution”. Philosophical Transactions: Biological Sciences. 371 (1698): 6. JSTOR 24768985.
Reid Ferring, Oriol Oms, Jordi Agusti, Francesco Berna, Medea Nioradze, Teona Shelia, Martha Tappen, Abesalom Vekua, David Zhvania and David Lordkipanidze (28. 6. 2011). „Earliest human occupations at Dmanisi (Georgian Caucasus) dated to 1.85–1.78 Ma”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 108 (26): 10432—10436. JSTOR 27978631. PMC 3127884  . PMID 21646521. doi:10.1073/pnas.1106638108  .
Bar-Yosef, Ofer (1989). „The origins of sedentism and farming communities in the Levant.”. Journal of World Prehistory. 3 (4): 447—498. S2CID 162966796. doi:10.1007/bf00975111.
Bar-Yosef, Ofer (1998). „On the nature of transitions: the Middle to Upper Palaeolithic and the Neolithic Revolution” (PDF). Cambridge Archaeological Journal. 8 (2): 141—163. S2CID 246637735. doi:10.1017/s0959774300001815.
Yellin, Joseph; Levy, Thomas E.; Rowan, Yorke M. (1996). „New Evidence on Prehistoric Trade Routes: The Obsidian Evidence from Gilat, Israel”. Journal of Field Archaeology. 23 (3): 361—368. doi:10.1179/009346996791973873.
„See”. Архивирано из оригинала 2008-02-24. г. Приступљено 2007-02-26.
„The Aramaic Language and Its Classification” (PDF). Journal of Assyrian Academic Studies. 14 (1). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 09. 2008. г. Приступљено 29. 07. 2019.
Gonen Sharon (2014). „The Early Prehistory of Western and Central Asia”. The Cambridge World Prehistory: West and Central Asia and Europe. 3. United States: Cambridge University Press. стр. 1357—1378. ISBN 978-1-107-02379-6.
Burke, Aaron (2013). „Introduction to the Levant During the Middle Bronze Age”. Ур.: Steiner, Margreet L.; Killebrew, Ann E. The Oxford Handbook of the Archaeology of the Levant: c. 8000-332 BCE. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-166255-3.
Gzella, Holger (2013). „Peoples and Languages of the Levant During the Bronze and Iron Ages”. Ур.: Steiner, Margreet L.; Killebrew, Ann E. The Oxford Handbook of the Archaeology of the Levant: c. 8000-332 BCE. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-166255-3.
Pfälzner, Peter (2012). „Levantine Kingdoms of the Late Bronze Age”. Ур.: Potts, Daniel T. A Companion to the Archaeology of the Ancient Near East. 1. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4443-6077-6.