Википедија

Ljubica Kolarović

српска глумица

Ljubica Kolarović (Vranjevo, 23. mart 1836 – Beograd, 25. februar 1890) bila je jedna od najboljih glumica kod Srba u drugoj polovini 19. veka i jedna od prvih zvaničnih primadona Narodnog pozorišta u Beogradu.[1]

Ljubica Kolarović
Portret glumice Ljubice Kolarović. Snimljeno u Beogradu, u ateljeu Đoke Kraljevačkog. Na poleđini fotografije zabeležen datum 26. 9. 1876.
Lični podaci
Puno imeLjubica Kolarović
Druga imenaLjubica Popović
Datum rođenja(1836-03-23)23. mart 1836.
Mesto rođenjaVranjevo[a], Austrijsko carstvo
Datum smrti25. februar 1890.(1890-02-25) (53 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Srbija
Zanimanjeglumica
Porodica
SupružnikDimitrije Kolarović
DecaZorka Todosić

Detinjstvo i porodica uredi

Ljubica Kolarević (rođena Popović) rođena je kao treće dete sveštenika Luke Popovića, poznatog i cenjenog među ljubiteljima crkvenog pojanja u Sremskim Karlovcima i Vranjevu[2] i njegove žene Milice.[3] Osnovnu školu završila je u Vranjevu a u roditeljskoj kući, kao i sve Lukine kćeri, dobila je i nešto šire obrazovanje.

Brojna porodica sveštenika Luke Popovića je srpskom pozorištu dala sedam čuvenih imena: pet kćeri i dva sina prote Luke. Osim Ljubice, svoj život su pozorištu posvetili i Katica Popović, Draginja Ružić, Jelisaveta - Jeca Dobrinović, Sofija Vujić, Laza i Paja Popović.[b] Zajedno sa snajama i zetovima, među kojima su bili Dimitrije Ružić, Pera Dobrinović, Ljubicini muž Dimitrije Kolarović[5] i Lazina žena Marija Adelshajm-Popović[6] ova „umetnička dinastija” je jedno vreme sačinjavala gotovo polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu[7] i predstavljali su moćan i veoma uticajan porodični krug, ne samo u glumačkoj družini nego i u organima Društva za Srpsko narodno pozorište.[8]. Glumačku tradiciju nastavili su i unuci prote Luke: Zorka Todosić, Emilija Popović[9], Milka Marković[10], Luka Popović i njegove sestre Zorka Popović—Premović i Danica Popović.[11] Poslednji izdanci ove dinastije bili su praunuci prote Luke, Dimitrije Mitica Marković i Ljubica Todosić, talentovana glumica koja je umrla veoma mlada.[12]

Profesionalni rad u pozorištu uredi

Ljubica Kolarović glumom se počela da se bavi 1861. u diletantskom pozorištu, družinu Jovana Kneževića,[5] da bi posle drugog gostovanja Kneževićevog putujućeg pozorišta u Novom Sadu, napustila njegovu trupu i 17. avgusta 1861. stupila u tek osnovano Srpsko narodno pozorište. Dan ranije novoosnovanom pozorištu već je bila pristupila i njena sestra Draginja. Na novosadskoj Ljubica je prvi put nastupila 23. jula 1861, u predstavi Muški metod i ženska majstorija, a redovan član postala je 13. juna 1962.[1]

Već naredne godine, 4. maja 1863. Ljubica napušta Srpsko narodno pozorište, prateći svoga muža Dimitrija, koji je takođe bio član ovog pozorišta, a otpušten je zbog sukoba sa Lazom Telečkim. Do kraja avgusta iste godine, zajedno sa sestrama Draginjom i Sofijom i zetom Dimitrijem Ružićem, igrala je u ad hoc formiranoj putujućoj pozorišnoj družini svoga supruga. Od 15. septembra 1863. do pred kraj aprila 1864. bila je, zajedno sa mužem, angažovana u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Od 1. maja 1864. ponovo postaje član Srpskog narodnog pozorišta, ali zbog još jednog teškog prekršaja njenog supruga Upravni odbor Pozorišta ih oboje 19. septembra 1865. otpušta iz angažmana. Ova odluka je, na molbu 63 potpisana somborska građanina, u februaru 1865. suspendovana do prvog ma i najmanjeg Kolarovićevog ispada. U SNP-u je, posle toga, bila neprekidno do 26. septembra 1868, kada je razrešena dužnosti, zbog prelaska u Narodno pozorište u Beogradu.[1]

Na konkursu za redovnog člana Narodnog pozorišta u Beogradu (koje je tada bilo u osnivanju) Ljubica je izabrana još 16. avgusta 1868. godine. Bila je redovan član Narodnog pozorišta od 1. oktobra 1868. do sredine oktobra 1881. godine, s prekidom od 10. juna 1873. do 7. marta 1874,[v] za koje vreme je nastupala s mužem najpre u družini Đorđa Peleša, u areni Vajfertove pivare, a zimu 1873/74. oboje su proveli u Šapcu u trupi Miloša Cvetića i Đure Rajkovića. Stalni član Narodnog pozorišta postala je 19. marta 1879. godine.[1]

Sredinom oktobra 1881. Milorad P. Šapčanin, tadašnji upravnik Pozorišta prinuđen je, zbog svakojakih izgreda i nasilništva Dimitrija Kolarovića, otpusti i njega i Ljubicu.[13] Bračni par Kolarović tada ponovo dobija angažman u Hrvatskom narodnom kazalištu i od 27. oktobra 1881. do 14. maja 1882. nastupala na zagrebačkoj sceni. Vrativši se početkom juna 1882. u Beograd, uprava Narodnog pozorišta „je nije mogla primiti zbog njezinog naglo oronuloga zdravlja. Na taj način, po pozorišnim pravilima, nije imala pravo na penziju. Ali joj uprava, odlukom od 10. oktobra 1882, odredi 1000 dinara godišnjega izdržavanja, više nego što bi imala penzije po godinama službe na beogradskoj pozornici. Ovo je izdržavanje davano do smrti.” (M. Šapčanin, Izveštaj iz 1890). Prazninu koja je nastala njenim povlačenjem sa scene popunila je izvanredna umetnica Vela Nigrinova.[1]

Ljubica Kolarović bila je povisoka, skladno građena, izrazitog lika, pravilnih crta lica. Dobro je pevala, tako da je u mladosti nastupala i u pevačkim ulogama. U svojim prvim predstavama delovala je kao da se plaši scene i publike ali se kasnije, stekavši iskustvo i samopouzdanje, afirmisala kao jedna od najboljih glumica kod Srba druge polovine 19. veka. Sa uloga sentimentalnih ljubavnica i razmaženih devojaka, koje joj nisu „ležale”, prešla je na veoma širok repertoar u kojem je sugestivno tumačila dramske majke, heroine, otmene žene iz visokih krugova i dramske karakterne role. U tim ulogama ispoljila je snažan temperament, istančanu senzibilnost, smisao za psihološko produbljivanje lika i izvrsnu dikciju.[1] U Narodnom pozorištu u Beogradu nosila je, zajedno sa velikim scenskim umetnicama Marijom Jelenskom i Milkom Grgurovom, najznačajniji dramski repertoar.[5] Ostala je upamćena i po tome što je igrala u prvoj postavci nekog Šekspirovog komada u srpskom pozorištu, Ričarda Trećeg.[g][14]

Privatni život uredi

Svog supruga Dimitrija Kolarovića Ljubica je upoznala tokom gostovanja Srpskog narodnog pozorišta u Vukovaru, kada je 8. novembra 1861. godine i on angažovan kao član ovoga pozorišta. Venčali su se na Đurđevdan 1862. tokom gostovanja srpske narodne pozorišne družine u Subotici.[13] Imali su dvoje dece - ćerku Zorku i sina Timu.[5]

Njen život nije bio nimalo lak. Udata za darovitog i nesumnjivo sposobnog glumca, ali neobuzdanog i sukobima i izgredima sklonog čoveka, ona je sa dostojanstvom strpljive i odane supruge i uzorne majke delila s njime sve nedaće koje su ga, njegovom krivicom, stalno snalazile. Šezdesetih godina 19. veka ona je, sa trupom Srpskog narodnog pozorišta, neprekidno bila na putu i sa dvoje male dece lomatala se po banatskim, bačkim, sremskim i slavonskim drumovima. U Velikom Bečkereku je 12. maja 1867. primila vest da joj je iznenada umro dvoipogodišnji sin Tima. Ostavši samo sa jednim detetom, starijom ćerkom Zorkom, činila je sve što može da je izgradi u vrsnu glumicu, u čemu je svakako uspela.[1]

Već tokom angažmana u Zgbu Ljubici je naglo počeo da slabi vid, a posle povratka u Beograd bolest njenih očiju znatno se pogoršala. Veruje se da je doživela istu sudbinu kao Aleksa Bačvanski i Toša Jovanović, odnosno da je i njena bolest očiju bila prouzrokovana plinskim osvetljenjem na pozornici Narodnog pozorišta. Naglo gubljenje vida i neželjeno udaljavanje sa pozornice teško je podnosila, što joj je narušilo zdravlje, još odranije načeto teškim životom i ne baš sređenim porodičnim prilikama.[1] Neposredno pred smrt bila skoro slepa. Umrla je 13. februara 1890. godine.

Napomene uredi

  1. ^ Vranjevo je današnji Novi Bečej
  2. ^ Paja Popović umro je veoma mlad, u 25. godini.[4]
  3. ^ U periodu od 10. juna 1873. do 7. marta 1874. godine Narodno pozorište u Beogradu je bilo zatvoreno zbog teške finansijske krize.
  4. ^ Hroničari su zabeležili da Šekspirova godišnjica u Evropi nije mnogo slavljena, osim u nekoliko velikih gradova i u Novom Sadu, jedinom gradu na slovenskom jugu. Uz pucanje prangija i jeku zvona, u Novom Sadu su istoga dana, 30. aprila 1864. godine, proslavljena dva velika kulturna događaja – preseljenje Matice srpske, najstarije naučno-kulturne institucije u Srba, iz Pešte u Novi Sad i 300. godišnjica rođenja Vilijama Šekspira. Svečanost je priređena u hotelu „Kraljice Jelisavete”, (današnji hotel „Vojvodina”), a u glavnoj tački programa izvedene su prve dve scene iz prvog čina Šekspirovog „Ričarda Trećeg” u prevodu dr Jovana Andrejevića i Laze Kostića. Uloge su tumačili glumci Srpskog narodnog pozorišta.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž „Ljubica Kolarović”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 12. 1. 2017. 
  2. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Pozorišna umetnost”. NBO : Novi Bečej - Online. Arhivirano iz originala 16. 01. 2017. g. Pristupljeno 12. 1. 2017. 
  3. ^ MEČKIĆ, LAZAR. „Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica”. NBO : Novi Bečej - Online. Arhivirano iz originala 16. 01. 2017. g. Pristupljeno 14. 1. 2017. 
  4. ^ „TRIDESET NADGROBNIH SPOMENIKA SA GROBNIM MESTIMA ISTAKNUTIH POLITIČKIH, KULTURNIH I JAVNIH RADNIKA, NA ALMAŠKOM GROBLjU U NOVOM SADU, O.NOV”. Spomenici kulture u Srbiji. Srpska akademija nauka i umetnosti. Pristupljeno 7. 9. 2017. 
  5. ^ a b v g Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  6. ^ „ADELSHAJM-POPOVIĆ Marija”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 18. 1. 2017. 
  7. ^ „Tajne ljubavi čuvenih Srba (6): Greh sa svastikom”. Vesti on-line. Pristupljeno 10. 1. 2017. 
  8. ^ „DOBRINOVIĆ Zorka”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 14. 1. 2017. 
  9. ^ Blažić, Mirjana. „Gosti iz Prošlosti”. Radio Beograd 1. RTS. Pristupljeno 12. 1. 2017. 
  10. ^ „Maksimović Vujić, Sofija”. Srpski biografski rečnik. [Knj.] 5, Kv-Mao (PDF). Novi Sad: Matica srpska. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Pristupljeno 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  11. ^ Mečkić, Lazar. „Luka Popović”. NOVI BEČEJ - ONLINE. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 5. 9. 2017. 
  12. ^ Stojković 1979, стр. 139
  13. ^ а б „Димитрије Коларовић”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 13. 1. 2017. 
  14. ^ Симић, Јованка. „ЛАЗА КОСТИЋ ЈЕ ШЕКСПИРА УВЕО У СРПСКУ КУЛТУРУ ПРЕКО НОВОГ САДА”. Културни центар Новог Сада. Приступљено 12. 1. 2017. 

Литература uredi



  • Stojanović, Olja. „GALERIJA FOTOGRAFIJA”. Virtuelna muzejska postavka posvećena pozorišnoj glumici Zorki Todosić. Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Arhivirano iz originala 13. 01. 2017. g. Pristupljeno 10. 1. 2017. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Љубица_Коларовић&oldid=27422634”