Отворите главни мени

Димитрије Митица Марковић

Димитрије „Митица” Марковић (Панчево, 1896 – Нови Сад, 29. мај 1949), српски глумац, редитељ и певач, последњи је изданак чувене српске глумачке династије поп-Луке из Врањева[a]. Као школовани глумац и певач наступао је у Српском народном позоришту у Новом Саду и Народном позоришту у Бањој Луци, а као оперски певач приређивао је уметничке концерте широм Србије.

Димитрије - Митица Марковић
Димитрије Марковић као Мефисто, 1924.tif
Пуно имеДимитрије Марковић
Друга именаМитица
Датум рођења(1896{{month}}{{{day}}})1896.
Место рођењаПанчево
Аустроугарска
Датум смрти29. мај 1949.(1949-05-29) (70/71 год.)
Место смртиНови Сад
СФРЈ
СупружникМаргарета Марковић
Занимањеглумац, редитељ, певач
Димитрије Марковић у непознатој улози, Атеље Шандора Вајде, Суботица, око 1904. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

БиографијаУреди

Димитрије Митица Марковић родио се у Панчеву 1896. године, у познатој глумачкој породици. Његова мајка Милка била је дугогодишња глумица Српског народног позоришта и прва жена редитељ код Срба, а отац Михаило такође глумац и редитељ. Марковићи су имали два сина, Стевана[b] и Димитрија. Због честих путовања ансамбла Српског народног позоришта, чији су чланови били његови родитељи и са којим су ишли на гостовања, Митица се школовао по разним местима Војводине.[1] Први светски рат затекао их је на гостовању у Старој Пазови, одатле су их угарске власти одмах интернирале у Јасберењ у Мађарској. У Јасберењу породица остаје две године, а затим одлазе у Женеву, где се Милка ангажује у Црвеном крсту. Оставши без средстава за издржавање породице, отац Михаило врши самоубиство,[2] а Милка остаје сама са два сина.[3]

Димитрије је на усавршавање из области музике и певања ишао у Париз, Женеву и Беч, а 1917. године завршио је конзерваторијум и драмску школу у Женеви.[1]

Димитрије се 1930. године оженио Маргаретом (Бордо, 25. децембар 1900 – Футог, 25. јануар 1978), француском модисткињом која је у Србију дошла 1927. године и након удаје такође радила у Српском народном позоришту као главни костимер, руководилац мушких и женских костимера, а коју су, због француског порекла и занимања, у позоришту звали Мадам Марго.[4]

Димитрије Митица Марковић умро је 29. маја 1949. године у Новом Саду. Сахрањен је у гробници у гробници Димитрија и Драгиње Ружић на Алмашком гробљу.[1]

 
Димитрије Марковић (1896-1949), глумац, оперетски певач и редитељ као Пера у комаду "Наша деца" Бранислава Нушића, 1904. (Атеље Шандора Вајде, Суботица). Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.

Глумачка династијаУреди

Димитрије је по мајци потомак чувеног поп-Луке Поповића из Врањева, родоначелника велике глумачке династије чија су се скоро сва деца одала глуми. Ова породица је српском позоришту дала седам чувених имена: пет кћери и два сина проте Луке. Свој живот су позоришту посветиле поп-Лукине ћерке Љубица Коларовић, Катарина—Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић и Софија Вујић, као и синови Лаза и Паја Поповић. Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Димитрије Коларовић[5] и Марија Аделсхајм-Поповић[6] ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду[7] и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.[8]. Глумачку традицију наставили су и унуци проте Луке: Зорка Тодосић, Емилија Поповић,[9] Милка Марковић,[10] Лука Поповић и његове сестре Зорка Поповић—Премовић и Даница Поповић,[11] као и праунуци Димитрије-Митица[1] и Љубица Тодосић,

талентована глумица која је умрла веома млада.[12]

Позоришна каријераУреди

Димитрије је као певач приређивао уметничке концерте по Србији све до 1925. године, када је званично постао члан Српског народног позоришта, мада је на овој сцени наступао још као дете. Од 1929. почео је да се бави и режијом. Године 1937. напустио је Српско народно позориште и отишао у Народно позориште у Бањој Луци. Године 1944. вратио се у Нови Сад и Српско народно позориште, где је остао до смрти.[1]

Димитрије Митица Марковић био је добар и непосредан драмски и карактерни глумац, као и оперски певач пријатног гласа.[13]

Најзначајније улогеУреди

 
Споменик на гробници Драгиње и Димитрија Ружића на Алмашком гробљу у Новом Саду, где су сахрањени и Димитрије Митица Марковић и његова мајка Милка Марковић. Споменик је један од Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као Просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе[14]

РежијеУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Данашњи Нови Бечеј
  2. ^ Старији син Стеван је рано умро не завршивши студије композиције на Париском конзерваторијуму.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 „МАРКОВИЋ Димитрије-Митица”. Енциклопедија СНП. Српско народно позориште, Нови Сад. Приступљено 7. 9. 2017. 
  2. ^ „МАРКОВИЋ МИХАИЛО”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 7. 9. 2017. 
  3. ^ „МАРКОВИЋ МИЛКА”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 7. 9. 2017. 
  4. ^ „МАРКОВИЋ Маргарета”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 7. 9. 2017. 
  5. ^ Stojanović, Olja (2016). Zorka Todosić : 1864-1936 (PDF). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti Srbije. ISBN 978-86-80629-87-2. COBISS.SR 226043148
  6. ^ „АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ Марија”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 18. 1. 2017. 
  7. ^ „Тајне љубави чувених Срба (6): Грех са свастиком”. Vesti on-line. Приступљено 10. 1. 2017. 
  8. ^ „ДОБРИНОВИЋ Зорка”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Српско народно позориште. Приступљено 14. 1. 2017. 
  9. ^ Блажић, Мирјана. „Гости из Прошлости”. Радио Београд 1. РТС. Приступљено 12. 1. 2017. 
  10. ^ „Максимовић Вујић, Софија”. Српски биографски речник. [Књ.] 5, Кв-Мао (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1. Приступљено 13. 1. 2017. COBISS.SR 266200327
  11. ^ Mečkić, Lazar. „Luka Popović”. NOVI BEČEJ - ONLINE. Приступљено 5. 9. 2017. 
  12. ^ Stojković 1979, стр. 139
  13. 13,0 13,1 Stojković 1979, стр. 853
  14. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду, О.Нов”. Споменици културе у Србији. Националног центра за дигитализацију. Приступљено 1. 3. 2017. 

ЛитератураУреди

  • Stojković, Borivoje S. (1979). Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba : (drama i opera). Beograd: Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije. COBISS.SR 46929415