Википедија

Džordž Šolti

мађарско-британски оркестрални и оперски диригент,

Džordž Šolti (engl. Georg Solti; Budimpešta, 21. oktobar 1912 — Antib, 5. septembar 1997), rođen kao Đerđ Štern (mađ. Stern György), bio je mađarsko-britanski orkestralni i operski dirigent, najpoznatiji po nastupima sa operskim kompanijama u Minhenu, Frankfurtu i Londonu i kao dugogodišnji muzički direktor Čikaškog simfonijskog orkestra.[1] Rođen je u Budimpešti, gde je studirao kod Bela Bartoka, Lea Vajnera i Erna Dohnaja. Tridesetih godina 20. veka bio je repetitor u Mađarskoj državnoj operi i radio je na Salcburškom festivalu za Artura Toskaninija. Njegova karijera je prekinuta porastom uticaja nacista na mađarsku politiku, a budući da je bio jevrejskog porekla, pobegao je od sve oštrijih mađarskih antijevrejskih zakona 1938. Posle dirigovanja sezone ruskog baleta u Kraljevskoj operi u Londonu pronašao je utočište u Švajcarskoj, gde je i ostao tokom Drugog svetskog rata. Zbog zabrane dirigovanja, zarađivao je za život kao pijanista.

Džordž Šolti
Džordž Šolti
Ime po rođenjuĐerđ Štern
Datum rođenja(1912-10-21)21. oktobar 1912.
Mesto rođenjaBudimpešta, Austrougarska
Datum smrti5. septembar 1997.(1997-09-05) (84 god.)
Mesto smrtiAntib, Francuska
SupružnikValerie Pitts
Veb-sajtwww.georgsolti.com

Posle rata, Šolti je 1946. godine postavljen za muzičkog direktora Bavarske državne opere u Minhenu. Godine 1952. se preselio u Frankfurt, gde je ostao na čelu devet godina. Zapadnonemačko državljanstvo uzeo je 1953. Godine 1961. postao je muzički direktor operske kompanije Covent Garden u Londonu. Tokom svog desetogodišnjeg mandata, uveo je promene koje su podigle standarde na najviše međunarodne nivoe. Kao muzički direktor omogućio je kompaniji status Kraljevske opere. Godine 1972. je postao počasni građanin Kastiljone dela Peskaja.

Godine 1969. je postao muzički direktor Čikaškog simfonijskog orkestra, a tu funkciju je obavljao 22 godine. Sa orkestrom je dirigovao višestrukim snimanjima i međunarodnim turnejama visokog profila. Šolti se 1991. godine odrekao te funkcije i postao laureat muzičkog direktora orkestra, a tu funkciju je obavljao do svoje smrti. Kao osmi muzički direktor Čikaškog simfonijskog orkestra, radio je i kao muzički direktor Pariskog orkestra od 1972. do 1975. i glavni dirigent Londonske filharmonije od 1979. do 1983. godine.

Poznat u ranim godinama po intenzitetu muziciranja, smatralo se da je Šolti u kasnijim godinama postao dirigent. Snimio je mnoga dela dva ili tri puta u različitim fazama karijere i bio plodan snimatelj, napravivši više od 250 snimaka, uključujući 45 kompletnih operskih postavki. Najpoznatiji od njegovih snimaka je Decca Records komplet Vagnerovog Prsten Nibelunga, napravljen između 1958. i 1965. Dva puta je proglašen za najuspešnijeg snimatelja ikada, u anketama za časopis Gramophone 1999. i BBC Music Magazine 2012. godine. Šolti je u više navrata nagrađivan tokom svoje karijere od snimateljske industrije, uključujući 31 nagradu Gremi.

Biografija uredi

 
Geogr Solti 1936.

Rođen je 21. oktobra 1912. u Budimpešti, u okrugu Budimpešta XII, u Budimu kao Džordž Stern.[2] Imao je sestru Terezu i brata Morica Mor Sterna, koji su bili Jevreji.[3] Posle Prvog svetskog rata u Mađarskoj je postala prihvaćena praksa da građani sa nemačkim prezimenima usvajaju mađarska. Desničarski režim admirala Mikloš Horti je doneo niz mađarizacijskih zakona, uključujući zahtev da ih državni službenici sa stranim zvučnim imenima moraju menjati.[4] Mor Stern, samozaposleni trgovac, nije osećao potrebu da menja prezime, ali je smatrao da je bolje da promeni ime svojoj dece.[4] Preimenovao ih je po Šoltu, malom gradu u centralnoj Mađarskoj. Ime njegovog sina, Džordž, bilo je prihvatljivo i nije promenjeno.[4]

 
Fakultet Franc List u Budimpešti.

Šolti je oca opisao kao „dobrog, slatkog čoveka koji je verovao svima, iako nije smeo, ali jeste”. Navodi da su Jevreji u Mađarskoj bili izuzetno patriotski nastrojeni. Godine 1914, kada je izbio rat, njegov otac je većinu svog novca uložio u rat, u zajam za pomoć zemlji. Dok su obveznice dospele, bile su bez vrednosti.[4] Mor Stern je bio religiozan čovek, ali njegov sin je bio manje od njega. Kasnije u životu Šolti se prisetio: „Često sam ga uznemirio jer nikada nisam boravio u sinagogi duže od deset minuta”.[4] Tereza Stern je bila iz muzičke porodice i hrabrila je svoju ćerku Lili, osam godina stariju od ostale dece, da peva, a Džordža da je prati na klaviru. Šolti je rekao: „Napravio sam toliko grešaka, ali to je bilo neprocenjivo iskustvo za opernog dirigenta. Naučio sam da sarađujem sa njom”.[4] Nije bio vredan učenik klavira: „Majka mi je stalno govorila da vežbam, ali zašto bi desetogodišnjak želeo da svira klavir kad bi mogao da igra fudbal?”.[4]

Šolti se sa deset godina upisao u muzičku školu Erne Fodor u Budimpešti, prešavši dve godine kasnije na prestižniju akademiju Franc List.[3] Kada je imao dvanaest godina, čuo je izvedbu Betovenove simfonije br. 5 pod dirigentskom palicom Eriha Klajbera, što ga je podstaklo da postane dirigent.[5] Njegovi roditelji nisu mogli da priušte plaćanje muzičkog obrazovanja, a bogati ujaci nisu smatrali muziku odgovarajućom profesijom zbog čega je od trinaest godine svoje obrazovanje plaćao držeći časove klavira.[4]

Na fakultetu Franc List bili su neki od najeminentnijih mađarskih muzičara, među kojima su Bela Bartok, Leo Vajner, Erno Dohnanji i Zoltan Kodalji. Šolti se usavršavao na klaviru, kamernoj muzici i kompoziciji. Neki izvori navode da je i on studirao kod Kodaljija,[6][7] ali u svojim memoarima Šolti se prisetio da ga je Kodalji, kome bi bio draži, prepustio da kompoziciju usavršava kod Alberta Šikloša, a zatim kod Dohnanja.[8] Nisu svi nastavnici bili podjednako ugledni: Šolti se sa malo zadovoljstva prisećao predavanja koje je vodio Erne Unger „koji je svojim učenicima naložio da koriste krute pokrete malim zglobovima. Pohađao sam nastavu samo dve godine, ali trebalo mi je pet godina praktičnog rada i vođenja iskustvom pre nego što sam uspeo da naučim ono što me je učio”.[9]

Pijanista i dirigent uredi

Po završetku studija 1930. godine, Šolti je imenovan za osoblje Mađarske državne opere. Otkrio je da je rad kao repetitor, treniranje pevača u njihovim ulogama i sviranje na probama plodnija priprema od Ungerove nastave za pripreme dirigenata.[3] Godine 1932. otišao je u Karlslue kao pomoćnik Jozefa Kripsa, ali u roku od godinu dana Krips je, predviđajući skori uspon Hitlera i nacista na vlast, insistirao da se Šolti vrati u Budimpeštu, gde u to vreme Jevreji nisu bili u opasnosti.[10] Drugi jevrejski i antinacistički muzičari, takođe, su krenuli iz Nemačke u Budimpeštu. Među ostalim muzičkim izgnanicima sa kojima je Šolti radio, bili su Oto Klemperer, Fric Buš i Karlos Klajber.[3] Pre nego što je Austrija pala pod nacističku kontrolu, Šolti je bio pomoćnik Artura Toskaninija na Salcburškom festivalu 1937:

 
Mađarska državna opera

Arturo Toskanini je bio prvi veliki muzički utisak u mom životu. Pre nego što sam ga 1936. čuo uživo, nikada nisam čuo sjajnog opernog dirigenta, ni u Budimpešti, i bilo je to poput munje. Čuo sam njegov Falstaf 1936. godine i uticaj je bio neverovatan. Prvi put sam čuo da ansambl peva apsolutno tačno. Bilo je fantastično. Tada nikada nisam očekivao da ću upoznati Toskaninija. Bila je to šansa u milion. Imao sam preporučeno pismo direktora mađarske državne opere predsedniku Salcburškog festivala. Primio me je i rekao: „Da li znate Čarobnu frulu, jer imamo epidemiju gripa, a dva naša repetitora su bolesna? Da li biste mogli da učestvujete danas popodne na scenskim probama?”.[11]

 
Georg Solti 1974.

Posle rada kao reprezent u Mađarskoj državnoj operi, i njegovim povezanošću sa Toskaninijem, Šolti je dobio prvu priliku za dirigovanje, 11. marta 1938, opera je bila Figarova ženidba.[12] Te večeri stigle su vesti o invaziji Nemaca na Austriju.[13] Mnogi Mađari su se plašili da će Hitler sledeći put napasti Mađarsku; on to nije učinio, ali Mikloš Horti je, kako bi ojačao svoje partnerstvo sa nacistima, uveo antisemitske zakone, odražavajući Nirnberške zakone, ograničavajući mađarske Jevreje da se bave tim profesijama.[14] Šoltijeva porodica ga je nagovarala da se odseli.[3] Otišao je prvo u London, gde je debitovao u The Royal Opera, dirigujući londonskom filharmonijom za rusku baletsku sezonu.[15] The Times nije bio impresioniran Šoltijevim naporima, smatrajući ih „previše nasilno”.[16]

Posle nastupa u Londonu, Šolti je otišao u Švajcarsku da traži Toskaninija, koji je dirigovao u Lucernu. Šolti se nadao da će mu Toskanini pomoći i da će mu naći mesto u SAD. Nije bio u mogućnosti da mu to učini, ali Šolti je pronašao posao i sigurnost u Švajcarskoj kao vokalni trener tenora Maksa Hircena, koji je vežbao za ulogu Tristana u Tristan i Izolda.[3] Tokom čitavog Drugog svetskog rata Šolti je ostao u Švajcarskoj.[13] Oca više nije video: Mor Stern je preminuo od dijabetesa u budimpeštanskoj bolnici 1943.[17] Šolti se posle rata ponovo spojio sa majkom i sestrom.[18] U Švajcarskoj nije mogao dobiti dozvolu za rad kao dirigent, ali je zarađivao za život kao profesor klavira.[19] Nakon što je pobedio na međunarodnom pijanističkom takmičenju u Ženevi 1942. godine, bilo mu je dozvoljeno da izvodi klavirske recitale, ali još uvek nije smeo da diriguje.[20] Tokom izgnanstva upoznao je Hedi Oešli, ćerku predavača na Univerzitetu u Cirihu, sa kojom se oženio 1946.[3] U svojim memoarima pisao je o njoj: „Bila je veoma elegantna i sofisticirana. Hedi mi je dala malo milosti i naučila me lepom ponašanju, iako u tome nikada nije u potpunosti uspela. Takođe mi je izuzetno pomogla u karijeri”.[21]

Minhen i Frankfurt uredi

Završetkom rata Šoltijeva sreća se drastično promenila. Postavljen je za muzičkog direktora bavarske državne opere u Minhenu 1946.[22] U normalnim okolnostima za ovo prestižno mesto bilo bi nezamislivo da se imenuje mlad i neiskusan dirigent, ali uspešnim nemačkim dirigentima poput Vilhelma Furtvenglera, Klemensa Krausa i Herberta fon Karajana je zabranjeno obavljanje dužnosti do okončanja postupka denacifikacije protiv njih.[3] Pod Šoltijevim vodstvom, kompanija je obnovila svoj repertoar i počela da povraća svoju predratnu eminenciju.[6] Iskoristio je ohrabrenje Riharda Štrausa, u čijem je prisustvu dirigovao Der Rosenkavalier.[6] Štraus je oklevao da razgovara o sopstvenoj muzici sa Šoltijem, ali dao mu je savete o dirigovanju.[23]

 
Šolti sa pijanistom Nikitom Magalovom.

Pored imenovanja u Minhenu, Šolti je stekao ugovor o snimanju 1946. Potpisao je za Decca Records, ne kao dirigent, već kao korepetitor klavira.[24] Prvo snimanje izvršilo se 1947. svirajući Bramsovu prvu violinsku sonatu sa violinistom Georgom Kulenkampfom.[25] Bio je uporan u želji da diriguje, a Decca Records ga je kasnije iste godine snimio prvi put kao dirigenta, sa orkestrom Tonhalle-Zürich u Betovenovoj uvertiri Egmont.[25] Dvadeset godina kasnije Šolti je izjavio: „Siguran sam da je to užasna ploča, jer orkestar u to doba nije bio baš dobar i bio sam tako uzbuđen. Užasna je, sigurno užasna, ali do sada je nestala”.[26] Na sledeći snimak dirigenta morao je da sačeka dve godine. Bilo je to u Londonu, Jozef Hajdnova simfonija Drum Roll, u sesijama koje je proizveo Džon Kalšo, sa čijom je karijerom Šolti postao blisko povezan tokom naredne dve decenije.[27] Pregledavajući ploču, Gramophone je rekao: „Nastup londonske filharmonije pod vodstvom Georga Šoltija (fini dirigent koji je meni nov) izvanredan je po ritmičnom sviranju, bogatstvu tona i jasnoći izvođenja”.[28] The Record Guide ga je uporedio sa EMI Classics suparničkim zapisom Tomasom Bičamom i Robin Stejpltona.[29]

Godine 1951. Šolti je prvi put dirigovao na Salcburškom festivalu, delom i pod uticajem Furtvenglera, koji je bio impresioniran njime.[30] Delo je bilo Idomeneo, koje tamo ranije nije bilo dato.[30] U Minhenu je Šolti postigao popularni uspeh, ali iz političkih razloga njegov položaj u državnoj operi nikada nije bio siguran. I dalje se održavalo mišljenje da bi trebalo da bude zadužen nemački dirigent; pod pritiskom, i nakon pet godina Šolti je prihvatio ponudu da se 1952. preseli u Frankfurt kao muzički direktor Oper Frankfurt.[3] Gradska opera je uništena u ratu, a Šolti je preuzeo obavezu da izgradi novu kompaniju i repertoar. Takođe je dirigovao simfonijskim koncertima koje je održavao operski orkestar.[31] Frankfurtova kuća bila je manje prestižna od minhenske i u početku je taj potez smatrao ponižavanjem,[31] ali i da ga je to mesto ispunilo zbog čega je ostao u Frankfurtu od 1952. do 1961. godine, predstavivši 33 opere, od kojih 19 ranije nije dirigovao.[32] Frankfurt, za razliku od Minhena, nije mogao da privuče mnoge vodeće nemačke pevače. Šolti je regrutovao mnoge mlade američke pevačice kao što su Kler Votson i Silvija Stalman,[33] do te mere da je kuća stekla nadimak Amerikanische Oper am Main.[34] Godine 1953. vlada Zapadne Nemačke ponudila je Šoltiju nemačko državljanstvo, koje je, budući da je kao mađarski prognanik bio bez državljanstva, sa zahvalnošću prihvatio. Verovao je da se nikada neće moći vratiti u Mađarsku, do tada pod komunističkom vlašću.[35] Dve decenije je ostao nemački državljanin.[36]

 
Šolti 25. septembra 1974.

Tokom frankfurtskih godina Šolti je nastupao sa drugim operskim kompanijama i orkestrima. Prvi put je dirigovao u Americi 1952. godine, održavajući koncerte u Buenos Ajresu.[37] Iste godine debitovao je na Edinburškom festivalu kao gostujući dirigent sa državnom operom u Hamburgu.[38] Sledeće godine bio je gost u operi u San Francisku sa Elektra, Valkira i Tristan i Izolda.[39] Godine 1954. dirigovao je Don Đovani na festivalu. Recenzent The Times je rekao da se ne može naći greška u Šoltijevom „živahnom i osetljivom” dirigovanju.[40] Iste godine Šolti se prvi put pojavio sa Čikaškim simfonijskim orkestrom, na festivalu Ravinija.[41] Godine 1960. debitovao je u Metropoliten operi u Njujorku, dirigujući Tannhäuser, i tamo je nastavio da se pojavljuje do 1964.[42]

Šoltijeva karijera je u studijima započeta nakon 1956. godine, kada je Džon Kalšo postavljen na čelo Decca Records klasičnog programa za snimanje. Kalšo je verovao da je Šolti „veliki Vagnerov dirigent našeg doba”,[43] i bio je odlučan da sa njim i najboljim dostupnim pevačima Vagnera snimi četiri opere Prsten Nibelunga.[44] U glumačkoj ekipi bili su Kirsten Flagstad, Hans Hoter, Birgit Nilson i Volfgang Vindgasen.[45] Osim Arabella 1957. godine, kada je zamenio Karla Bema koji se povukao, Šolti nije snimio nijednu operu sve do sesija za Rajnsko zlato, prvu iz tetralogije Ring, u septembru i oktobru 1958.[25] U svojim memoarima Kalšo i Šolti su ispričali kako je Volter Leg iz Decca Records rivala EMI predvideo da će Das Rheingold biti komercijalna katastrofa („Vrlo lepo”, rekao je, „Veoma zanimljivo. Ali, naravno, nećete ga prodati”).[46][47] Uspeh snimanja iznenadio je diskografsku kuću. Nedeljama se pojavljivao na Bilbord lestvici, jedinom klasičnom albumu, zajedno sa najprodavanijim albumima Elvisa Preslija i Peta Buna, i doveo Šoltijevo ime do međunarodne popularnosti.[48] Nastupio je sa vodećim orkestrima u Njujorku, Beču i Los Anđelesu, a u Covent Garden dirigovao je Der Rosenkavalier i Britnov A Midsummer Night's Dream.[3]

Kovent Garden (Covent Garden) uredi

Godine 1960. Šolti je potpisao trogodišnji ugovor za muzičkog direktora filharmonije u Los Anđelesu od 1962.[49] Čak i pre nego što je zauzeo mesto, autokratski predsednik filharmonije, Doroti Bufum Čandler, prekršio je ugovor imenovanjem zamenika muzičkog direktora bez odobrenja Šoltija. Iako se divio izabranom zameniku Zubin Mehta, Šolti je osećao da od samog početka nije mogao da mu podriva autoritet i povukao se sa imenovanja.[49] Prihvatio je ponudu da postane muzički direktor operske kompanije Covent Garden, London. Posle 14 godina iskustva u Minhenu i Frankfurtu, bio je nesiguran da li želi treće uzastopno operno mesto.[50] Štaviše, osnovana 15 godina ranije, kompanija Covent Garden još uvek nije bila jednaka najboljim operskim kućama u Evropi.[51] Bruno Valter je ubedio Šoltija da je njegova dužnost da preuzme Covent Garden.[52]

Biograf Monti Holtreht sugeriše da je Šolti kršenje ugovora iz Los Anđelesa shvatio kao pogodan izgovor da napusti filharmoniju u korist Covent Gardena.[53] Međutim, u svojim memoarima Šolti je napisao da je zaista želeo položaj Los Anđelesa.[54] Prvobitno je razmišljao da zauzme oba mesta u tandemu, ali je kasnije priznao da je imao sreće.[54]

 
Covent Garden.

Šolti je preuzeo muzičko rukovodstvo u Covent Garden u avgustu 1961,[55] kada je postojala zabrinutost da bi pod njim moglo doći do odstupanja od prvobitne politike operske kompanije na engleskom jeziku. Šolti je, međutim, bio zagovornik opere na narodnom jeziku,[56][57] i promovisao je razvoj britanskih i Komonveltnih pevača u kompaniji, često ih ubacujući u svoje snimke i važne produkcije, preferirajući inostrane umetnike.[58] Svoje verovanje u vernakularnu operu pokazao je trostrukim računom na engleskom jeziku L'heure espagnole, Erwartung i Gianni Schicchi.[59] Kako je decenija odmicala, sve više i više produkcija se moralo pevati na originalnom jeziku da bi se primile međunarodne zvezde.[60]

Kao i njegov prethodnik Rafael Kubelik i njegov naslednik Kolin Dejvis, i Šolti je kao muzički direktor ometao prekorno neprijateljstvo u Covent Garden.[61] Neke štampe bile su izuzetno kritične, Šolti je bio toliko povređen recenzijom The Times o njegovom vođenju Figarova ženidba da je u očaju zamalo napustio Covent Garden.[62][63][64] Izvršni direktor opere, Dejvid Kenjon Vebste, nagovorio ga je da ostane sa kompanijom i stvari su se poboljšale, potpomognute promenama na kojima je Šolti insistirao.[65] Hor i orkestar su ojačali,[3] a u interesu muzičke i dramske izvrsnosti, Solti je obezbedio uvođenje sistema rasporeda nastupa, umesto tradicionalnog sistema repertoara. Do 1967. The Times je komentarisao: „Pokrovitelji Covent Garden danas automatski očekuju da će svaka nova produkcija i bilo kakav preporod biti predstavljen jednako snažno kao bilo šta u Njujorku i pažljivo predstavljeno kao bilo šta u Milanu ili Beču”.[66]

Repertoar kompanije 1960-ih kombinovao je standardna operska dela sa manje poznatim delima. Među najslavnijim produkcijama u Šoltijevo vreme bio je Šenbergov Moses und Aron u sezonama 1965—66. i 1966—67.[67] Godine 1970. Šolti je vodio kompaniju u Nemačkoj, gde su Don Carlos, Falstaff i Victory poklonili novo delo Ričarda Rodni Beneta. Javnost u Minhenu i Berlinu bila je, prema Frankfurter Allgemeine Zeitung, „izvan sebe od entuzijazma”.[68]

Istoričar muzike nazvao ga je „užurbanim, čovekom čiji je celokupan fizički i mentalni stav oličio reči Ja sam glavni”.[69] Pevači poput Pitera Glosopa opisali su ga kao nasilnika,[70] a nakon što je radio sa Šoltijem, Džon Vikers je odbio da to ponovo učini.[71][72] Ipak, priznato je da je pod njegovim upravljanjem kompanija postigla jednakost sa najvećim operskim kućama na svetu.[66] Kraljica Elizabeta II je dodelila kompaniji titulu Kraljevska opera 1968.[73] Do ovog trenutka, Šolti je, prema rečima njegovog biografa Paula Robinsona, „posle Karajana, najslavniji dirigent na delu”.[74] Na kraju svoje decenije kao muzički direktor u Covent Garden Šolti je vodio kompaniju u 33 opere 13 kompozitora.[75]

Godine 1964. Šolti se razveo od supruge. Uselio se u Hotel Savoj, gde je nedugo zatim sreo Valeri Pits, britansku televizijsku voditeljku, poslatu da ga intervjuiše.[76] I ona je bila udata, ali nakon tri godine poznanstva, Šolti ju je naveo da se razvede od muža. Venčali su se 11. novembra 1967.[77] i imali su dve ćerke.[7]

Čikaški simfonijski orkestar uredi

Godine 1967. Šolti je pozvan da postane muzički direktor Čikaškog simfonijskog orkestra. To je bio drugi put da mu je ponuđeno mesto. Prvi je bio 1963. godine nakon smrti dirigenta orkestra Frica Rajnera, koji je stekao reputaciju u prethodnoj deceniji.[78] Šolti je predstavnicima orkestra rekao da su njegove obaveze u Covent Garden ga onemogućile da se angažuje u Čikagu osam meseci u godini kao što su tražili.[79] Predložio je da mu se da tri i po meseca godišnje i da se Karlo Marija Đulini pozove da preuzme odgovornost za slično vreme, što je orkestar odbio.[79] Kada je Šolti prihvatio drugi poziv orkestra, dogovoreno je da Đulini bude imenovan za dirigovanje.[80] Oba dirigenta potpisala su trogodišnje ugovore sa orkestrom, na snazi od 1969.[81]

 
Šolti 1975. godine.

Jedan od članova Čikaške simfonije opisao je Šoltija kao „najboljeg provincijskog orkestara na svetu”.[82] Mnogi su ostali iz njegove decenije pod vođstvom Rajnera, orkestar je dugovao pet miliona dolara.[3] Šolti je zaključio da je od ključne važnosti da se podigne međunarodni profil orkestra. Obezbedio je da bude angažovan na mnogim njegovim sesijama u Decca Records, a on i Đulini su vodili evropsku turneju 1971. godine, svirajući u deset zemalja. Bilo je to prvi put u svojoj 80-godišnjoj istoriji da je orkestar svirao van Severne Amerike.[82] Orkestar je dobio pohvale evropskih kritičara,[83][84][85] a na kraju turneje dočekan je paradom.[3]

Glavni svirač flaute orkestra, Donald Pek, je komentarisao da je odnos dirigenta i orkestra teško objasniti: „neki dirigenti se slažu sa nekim orkestrima, a ne sa drugima. Imali smo dobar odnos sa Šoltijem i on sa nama”.[86] Pekov kolega, violinista Viktor Ajtaj, izjavio je: „Obično su dirigenti opušteni na probama i napeti na koncertima, Šolti je obrnuto. Na probama je veoma napet, što nas čini koncentrisanim, ali opuštenim tokom izvođenja, što je velika prednost za orkestar”.[87] Pek se prisetio stalnih napora Šoltija da poboljša sopstvenu tehniku i interpretaciju, u jednom trenutku eksperimentalno se oslobađajući palice, obraćajući im se opuštenim tonom.[88][89]

Osim što je podigao profil orkestra i pomogao mu da se vrati u prosperitet, Šolti je znatno proširio svoj repertoar. Pod njegovim vođstvom je čikaška simfonija dala svoje prve cikluse simfonija Bruknera i Malera. Predstavio je nova dela naručena za orkestar, poput Lutoslavske simfonije br. 3 i Tipetove simfonije br. 4 koja je bila posvećena Šoltiju.[3] Još jedno novo delo bio je Tipetova Byzantium, orkestralni ciklus pesama, koji su premijerno izveli Šolti i orkestar sa sopranom Fej Robinson. Šolti je često programirao dela američkih kompozitora, uključujući Čarlsa Ijvsa i Eliota Kartera.[3]

Šoltijevi snimci sa čikaškom simfonijom su uključivale kompletne simfonije Betovena, Bramsa, Bruknera i Malera.[25] Većina njegovih operskih snimaka bilo je sa drugim orkestrima, ali snimljeni su Holanđanin lutalica (1976), Fidelio (1979), Moses und Aron (1984) i njegova druga snimanja Majstori pevači iz Nirnberga (1995) i Verdijevo Otelo (1991).[25]

Nakon što se 1991. godine odrekao mesta muzičkog direktora, Šolti je nastavio da diriguje orkestrom i dobio je titulu laureata muzičkog direktora. Dirigovao je 999 koncerata sa orkestrom. Njegov 1000. koncert bio je zakazan za oktobar 1997. godine, otprilike u vreme njegovog 85. rođendana, ali je preminuo tog septembra.[90]

Kasnije godine uredi

Pored svog mandata u Čikagu, Šolti je bio muzički direktor orkestra Pariza od 1972. do 1975.[7] Od 1979. do 1983. bio je i glavni dirigent londonske filharmonije.[7] Nastavio je da proširuje svoj repertoar. Sa londonskom filharmonijom je izveo mnoga Elgarova glavna dela na koncertu i snimanju.[25] Pre izvođenja Elgarove dve simfonije, Šolti je proučavao kompozitorove sopstvene snimke, snimljene više od 40 godina ranije, i bio je pod uticajem njihove tempe i naglosti.[82] Kritičar časopisa The Guardian je napisao da Šolti „prenosi autentični freson velikog elgarskog trenutka živopisnije nego ikada pre”.[82] Kasnije u karijeri je postao oduševljen muzikom Šostakoviča, za kojeg je priznao da nije cenio u potpunosti za života kompozitora.[91] Snimio je komercijalne snimke sedam od Šostakovičevih petnaest simfonija.

 
Nadgrobni spomenik Šoltija.

Godine 1983. Šolti je jedini put dirigovao na Bajrot festivalu. U ovoj fazi svoje karijere više nije voleo apstraktne produkcije Vagnera ili modernističke reinterpretacije, poput Ring Patrisa Šera iz 1976. godine, za koje je smatrao da postaju dosadni zbog ponavljanja.[92] Zajedno sa rediteljem Piterom Holom i dizajnerom Vilijamom Dadlijem je predstavio ciklus Ring koji je imao za cilj da predstavi Vagnerove namere. Nemačka kritika nije dobro prihvatila produkciju koja je očekivala radikalnu reinterpretaciju opera.[93] Šoltijevo dirigovanje je pohvaljeno, ali bolesti i zamene vodećih izvođača u poslednjem trenutku uticale su na standard pevanja.[94] Pozvan je da se vrati u Bajrojt sledeće sezone, ali mu je bilo loše i povukao se po lekarskom savetu pre početka festivala 1984.[95]

Godine 1991. Šolti je sarađivao sa glumcem i kompozitorom Dadli Murom stvarajući osmodelnu televizijsku seriju Orchestra! koja je dizajnirana sa ciljem da publiku upozna sa simfonijskim orkestrom.[96] Godine 1994. režirao je Solti Orchestral Project, radionice za obuku mladih američkih muzičara.[97] Sledeće godine, u znak obeležavanja 50. godišnjice Ujedinjenih nacija, osnovao je Svetski orkestar za mir, koji se sastojao od 81 muzičara iz 40 nacija.[98] Orkestar nastavlja da nastupa i nakon njegove smrti, pod dirigentskom palicom Valerija Gergijeva.[99]

Šolti se redovno vraćao u Covent Garden kao gostujući dirigent u godinama nakon što se odrekao muzičkog rukovodstva, dočekan sa „sve bučnijom dobrodošlicom”.[6] Od 1972. do 1997. dirigovao je deset opera, pet koje ranije nije vodio u Kraljevskoj operi: Karmen, Parsifal, Otmica iz saraja, Simone Bokanegra i proslavljena produkcija Travijata (1994) koja je Anđelu Georgiju dovelo do uspeha.[75][100] Dirigovao je 14. jula 1997. poslednju opernu muziku. Prethodnog dana dirigovao je, kako se pokazalo, njegovim poslednjim simfonijskim koncertom. Delo je bila Malerova simfonija broj 5, sa kojim je prvi put snimio orkestar 50 godina ranije.[25]

Šolti je iznenada preminuo u snu, 5. septembra 1997. na odmoru u Antibu na jugu Francuske,[101] sa 84. godine. Posle državne ceremonije u Budimpešti, njegov pepeo je pokopan pored ostataka Bartoka na groblju Farkašreti.[102]

Snimci uredi

Šolti je tokom cele karijere snimao u kompaniji Decca Records. Napravio je više od 250 snimaka, uključujući 45 kompletnih operskih postavki.[103] Tokom 1950-ih i 1960-ih Decca Records je imala savezništvo sa RCA Records, a neke od Šoltijevih snimaka prvi put su izdata sa etiketom RCA label.[25]

 
Ulica Sir Georg Solti Place.

Šolti je bio jedan od prvih dirigenta koji je međunarodnu slavu stekao kao snimatelj pre nego što je bio široko poznat u koncertnoj dvorani ili operskoj kući. Gordon Pari, inženjer kompanije Decca Records koji je radila sa Šoltijem i Kalšom na snimcima Ring, primetio je: „Mnogi ljudi su rekli da je, naravno, Džon Kalšo napravio Šoltija. To nije tačno. Dao mu je priliku da pokaže šta može”.[104]

Šoltijeva prva snimanja bila su kao korepetitor klavira, svirajući na sesijama u Cirihu za violinistu Georga Kulenkampfa 1947. godine.[25] Viši producent Decca Records, Viktor Ulof, nije se mnogo divio Šoltiju kao dirigentu[105] (kao ni Volter Leg, Columbia Graphophone Company),[106] ali Olofov mlađi kolega i naslednik, Kalšo, veoma je cenio Šoltija. Dok su Kalšo, a kasnije James Walker & Co. proizvodili svoje snimke, Šoltijeva karijera snimatelja je cvetala od sredine 1950-ih.[25] Među orkestrima sa kojima je Šolti snimao bili su berlinska filharmonija, čikaška simfonija, londonska filharmonija, londonska simfonija i bečki filharmonijski orkestri.[25] Solisti u njegovim operskim snimcima bili su Birgit Nilson, Džoun Saderland, Regina Krepen, Plasido Domingo, Gotlob Frik, Karlo Bergonzi, Kiri Te Kanava i Hose van Dem.[25] Na koncertnim snimcima, Šolti je dirigovao, između ostalih, za Andraša Šifa, Džulijus Kačen, Kliforda Kurcona, Vladimira Aškenazija i Kjung-va Čung.[25]

Šoltijev najslavniji snimak bio je Vagnerov Der Ring des Nibelungen snimljen u Beču, u produkciji Kalšova, između 1958. i 1965. Dva puta je proglašen za najuspešnijeg snimatelja ikada, u anketama među čitaocima časopisa Gramophone 1999. godine[107] i 2011. za BBC Music Magazine.[108] Ova muzika se čuje u filmu Apokalipsa danas tokom scene napada helikopterom.[109]

Nagrade uredi

Među priznanjima koja su mu dodeljena su orden britanskog carstva 1968.[7] i počasno viteštvo 1971.[110] kao i osnovno viteštvo kada je postao britanski državljanin 1972. godine.[3] Takođe mu je dodeljeno počasno državljanstvo Kastiljone dela Peskaja, u Toskani, odmarališta koje su posebno posećivale poznate ličnosti gde je posedovao vikendicu, a letnje praznike provodio sa suprugom i ćerkama.[111] U Kastiljoni glavna pijaca u istorijskom zaseoku grada nazvana je po njemu.[112] Primio je priznanja iz Austrije, Belgije, Danske, Francuske, Nemačke, Mađarske, Italije, Portugalije i SAD.[113] Dobio je počasne stipendije i diplome Kraljevskog muzičkog koledža, univerziteta DePaul, Furman, Harvarda, Lidsa, Londona, Oksforda, Sarija i Jejl.[7]

 
Bista Šoltija u Čikagu, juna 2015.

Na proslavi njegovog 75. rođendana 1987. godine, posvećena mu je bronzana bista Elizabete Frink u parku Linkoln u Čikagu, ispred konzervatorijuma.[114] Prvi put je prikazan privremeno u Kraljevskoj operi u Londonu.[115] Skulptura je preseljena u park Grant 2006. godine, u novi vrt Šolti, u blizini orkestralne sale u simfonijskom centru.[116] Godine 1997, u znak sećanja na 85. godišnjicu njegovog rođenja, grad Čikago je preimenovao blok ulice East Adams koji se nalazi pored simfonijskog centra u Sir Georg Solti Place u njegovo sećanje.[117]

Bio je tema filma This Is Your Life 1987. godine kada ga je na njegov 75. rođendan iznenadio Ejmon Endruz u londonskoj Kraljevskoj operi.[118]

Nakon Šoltijeve smrti, njegova udovica i ćerke osnovale su Šolti fondaciju kako bi pomagale mladim muzičarima.[119] Šoltijevi memoari, napisani uz pomoć Harvija Zaksa, objavljeni su mesec dana nakon njegove smrti.[120] Šoltijev život takođe je dokumentovan u filmu Pitera Maniura iz 1997. godine, Sir Georg Solti: The Making of a Maestro.[121]

Godine 2012. najavljen je niz događaja pod oznakom Solti@100, povodom stogodišnjice rođenja Šoltija. Među događajima bili su koncerti u Njujorku i Čikagu i komemorativne izložbe u Londonu, Čikagu, Beču i Njujorku.[108] Iste godine Šolti je izabran za inauguralnu gramofonsku kuću slavnih.[122]

Međunarodno takmičenje dirigenta Džordž Šolti, koje se svake dve godine održava u Frankfurtu, imenovano je u njegovu čast.[123]

Reference uredi

  1. ^ Goodwin, Noel (8. 9. 1997). „Obituary: Sir Georg Solti”. The Independent (na jeziku: engleski). Pristupljeno 1. 9. 2019. 
  2. ^ Pappenheim, Mark. "Classical: An honourable homecoming – at last", The Independent, 3 April 1998, accessed 20 March 2016
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Follows, Stephen. "Solti, Sir Georg (1912–1997)", Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 2004; online edition, January 2011, accessed 22 February 2012 (potrebna pretplata)
  4. ^ a b v g d đ e ž Fox, Sue. "Georg Solti – A Childhood", The Times, 1 July 1995
  5. ^ Greenfield, Edward. "Sir Georg Solti", Gramophone, October 1982, p. 22
  6. ^ a b v g Jacobs, Arthur and José A. Bowen. "Solti, Sir Georg", Grove Music Online, Oxford Music Online, accessed 22 February 2012 (potrebna pretplata)
  7. ^ a b v g d đ "Solti, Sir Georg", Who Was Who, A & C Black, 1920–2008; online edition, Oxford University Press, December 2007, accessed 22 February 2012 (potrebna pretplata)
  8. ^ Solti, pp. 17 and 22
  9. ^ Solti, str. 20
  10. ^ Solti, str. 31
  11. ^ Canning, Hugh. "The electric conductor – Sir Georg Solti", The Sunday Times, 9 December 1990
  12. ^ Solti, str. 35
  13. ^ a b "Sir Georg Solti – Obituary", The Times, 8 September 1997
  14. ^ Levy, str. 323
  15. ^ "Opera and Ballet", The Times, 2 July 1938, p. 10
  16. ^ "Covent Garden Ballet – Carnaval", The Times, 15 July 1938, p. 14
  17. ^ Solti, str. 54
  18. ^ Solti, str. 55
  19. ^ Solti, str. 59
  20. ^ Solti, str. 56
  21. ^ "Salzburg & Swiss exile" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. februar 2007), Georg Solti, accessed 23 February 2012
  22. ^ Robinson, str. 13
  23. ^ Solti, str. 78–79
  24. ^ Culshaw 1967, str. 30
  25. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Stuart, Philip. Decca Classical, 1929–2009, AHRC Research Centre for the History and Analysis of Recorded Music, accessed 22 February 2012
  26. ^ Culshaw 1967, str. 31
  27. ^ Culshaw 1967, str. 32
  28. ^ "Haydn Symphony No. 103 in E flat", The Gramophone, July 1950, p. 16
  29. ^ Sackville-West, p. 355
  30. ^ a b Solti, str. 85–86
  31. ^ a b Solti, str. 94
  32. ^ Solti, str. 127
  33. ^ Solti, pp. 100 (Watson) and 101 (Stahlman)
  34. ^ Solti, str. 100
  35. ^ Solti, str. 96
  36. ^ Solti, str. 105
  37. ^ Solti, str. 92–93
  38. ^ Robinson, str. 16
  39. ^ Solti, str. 102
  40. ^ "Glyndebourne Opera – 'Don Giovanni'", The Times, 8 July 1954, p. 5
  41. ^ "Career highlights" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. februar 2007), Georg Solti, accessed 23 February 2012
  42. ^ Search: "Solti" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2019), Metropolitan Opera Archives, accessed 10 June 2012
  43. ^ Culshaw 1967, str. 52
  44. ^ Culshaw 1967, str. 52–53
  45. ^ Culshaw 1967, str. 273–274
  46. ^ Solti, str. 113
  47. ^ Culshaw 1967, str. 91
  48. ^ Culshaw 1967, str. 124
  49. ^ a b Solti, str. 124–125
  50. ^ Haltrecht, str. 257
  51. ^ Haltrecht, str. 237
  52. ^ Haltrecht, str. 259
  53. ^ Haltrecht, str. 258
  54. ^ a b Solti, str. 124–125
  55. ^ Haltrecht, str. 264
  56. ^ "What Sort of Opera for Covent Garden?", The Times, 9 December 1960, p. 18
  57. ^ Solti, str. 76
  58. ^ Haltrecht, str. 295
  59. ^ "Solti's Success with Opera in English", The Times, 18 June 1962, p. 5
  60. ^ "Sir David Webster's 21 Years at Covent Garden", The Times, 12 April 1965, p. 14
  61. ^ Haltrecht, pp. 207 (Kubelik) and 271 (Solti); and Canning, Hugh. "Forget the booing, remember the triumph", The Guardian, 19 July 1986, p. 11 (Davis)
  62. ^ Hope-Wallace, Philip. "Le Nozze di Figaro", The Guardian, 31 May 1963, p. 9
  63. ^ Tracey, Edmund. "Masterstrokes in a masterpiece", The Observer, 2 June 1963, p. 23
  64. ^ "Mr. Solti Skates over the Score", The Times, 31 May 1963, p. 15
  65. ^ Haltrecht, str. 279
  66. ^ a b "Twenty marvellous years at Covent Garden", The Times, 13 January 1967, p. 14
  67. ^ Goodman, str. 57–59
  68. ^ Quoted in Lebrecht, p. 281
  69. ^ Morrison, str. 217
  70. ^ Glossop, str. 147
  71. ^ Canning, Hugh. "A life on record", The Sunday Times, 14 September 1997
  72. ^ Haltrecht, str. 289–290
  73. ^ "The Royal Opera", The Times, 24 October 1968, p. 3
  74. ^ Robinson, str. 44
  75. ^ a b "Performance search results – Solti" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jul 2019), Royal Opera House Collections Online, accessed 3 March 2012
  76. ^ Robinson, str. 38
  77. ^ Solti, str. 137
  78. ^ „Sir Georg Solti and the Record Industry - ProQuest”. search.proquest.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-28. 
  79. ^ a b Greenfield, Edward. "The great provincials", The Guardian, 4 October 1971, p. 8
  80. ^ Osborne, str. 560
  81. ^ „Bulletin Board”. Music Educators Journal. 55 (8): 111—115. 1969. JSTOR 3392541. doi:10.2307/3392541. 
  82. ^ a b v g Greenfield, Edward. "The great provincials", The Guardian, 4 October 1971, p. 8
  83. ^ "Symphony returns"[mrtva veza], Chicago Daily Defender, 6 October 1971, p. 20
  84. ^ Mann, William. "Chicago SO", The Times, 6 September 1971, p. 8
  85. ^ Blyth, Alan. "Chicago SO/Solti", The Times 5 October 1971, p. 17
  86. ^ Peck, str. 7
  87. ^ "Into the Fray", Time, 11 April 1969 (potrebna pretplata) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. jun 2013)
  88. ^ Peck, str. 8
  89. ^ Bender, William. "Solti and Chicago: A Musical Romance", Time, 7 May 1973, p. 56
  90. ^ Tommasini, Anthony. "Living an Adventure to the End", The New York Times, 21 September 1997
  91. ^ Solti, str. 228
  92. ^ Greenfield, Edward. "Sir Georg Solti", Gramophone, August 1981, p. 25
  93. ^ Heyworth, Peter. "Why The Ring went wrong", The Observer, 7 August 1983
  94. ^ Levin, Bernard. "A sand-blast and polish by a master", The Times, 17 August 1983, p. 8
  95. ^ Hewson, David. "Solti quits 'Ring' production", The Times, 26 May 1984, p. 5
  96. ^ Jenkins, Garry. "Orchestrating a return to musical roots – Dudley Moore and Sir Georg Solti", The Sunday Times, 13 May 1990
  97. ^ Holland, Bernard. "Georg Solti, Teacher, Leads Carnegie's Orchestral Workshop", The New York Times, 15 June 1994; and Oestreich, James R. "Master and Pupils Mesh As Solti Project Concludes", The New York Times, 24 June 1994
  98. ^ History, World Orchestra for Peace, accessed 28 February 2012
  99. ^ "Valery Gergiev" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. avgust 2020), World Orchestra for Peace, accessed 8 March 2012
  100. ^ Kettle, Martin. "Quickfire revival sees hit-and-miss Gheorghui reprise star role", The Guardian, 10 July 2010
  101. ^ Fay, Stephen. "Solti dies in sleep at 84", The Independent on Sunday, 7 September 1997
  102. ^ Pappenheim, Mark. "Classical: An honourable homecoming – at last", The Independent, 3 April 1998
  103. ^ "Solti, Georg" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2012), Decca Classics, accessed 22 February 2012
  104. ^ Patmore, David. "Sir Georg Solti and the Record Industry", ARSC Journal 41.2 (Fall 2010), pp. 200–232 (potrebna pretplata)
  105. ^ Culshaw 1982, str. 88
  106. ^ Schwarzkopf 1982, str. 79
  107. ^ "Gramophone Classics", Gramophone, December 1999, p. 40
  108. ^ a b "Anniversary of Sir Georg Solti's birth to be celebrated", Royal Opera House, accessed 15 March 2012
  109. ^ „"Nautilus Issue 30: Transplanting the Musical Heart of Apocalypse Now"”. Arhivirano iz originala 28. 04. 2021. g. Pristupljeno 28. 04. 2021. 
  110. ^ Birthday Honours", The Times, 12 June 1971, p. 10
  111. ^ „La morte di Solti Roccamare, un registro per le firme di cordoglio - Il Tirreno”. Archivio - Il Tirreno (na jeziku: italijanski). Arhivirano iz originala 28. 10. 2021. g. Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  112. ^ „Vacanze a casa Solti - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (na jeziku: italijanski). Pristupljeno 14. 12. 2020. 
  113. ^ "Recipients of Leonie Sonning's Music Prize, 1959–2010" Arhivirano 6 februar 2012 na sajtu Wayback Machine, Léonie Sonning Music Foundation, accessed 28 February 2012
  114. ^ Eckert, Thor Jr. "Milestone for Maestro Solti – Chicago style", The Christian Science Monitor, 15 October 1987, accessed 21 March 2012
  115. ^ "Grant Park: Sir Georg Solti Bust" Arhivirano 29 jul 2013 na sajtu Wayback Machine, Chicago Park District, accessed 21 March 2012
  116. ^ "Sir George {{sic}} Solti Bust (in Grant Park)" Arhivirano 20 jun 2010 na sajtu Wayback Machine, Explore Chicago, accessed 28 February 2012
  117. ^ "Solti To Be Honored With Own Street Sign", Chicago Tribune, 22 October 1997
  118. ^ „Georg Solti”. Bigredbook.info. Pristupljeno 1. 3. 2021. 
  119. ^ "The Foundation" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. oktobar 2021), The Solti Foundation, accessed 28 February 2012
  120. ^ Solti and Sachs, passim
  121. ^ Maniura, Peter (1997). Sir Georg Solti: The Making of a Maestro. Chatsworth, CA: R M Associates. OCLC 48093380. 
  122. ^ "Sir Georg Solti" Gramophone, accessed 10 April 2012
  123. ^ Franks, Rebecca. "Winners of International Conductors' Competition Sir Georg Solti announced", BBC Music Magazine, 25 September 2012

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Funkcije u institucijama kulture
Muzički direktor simfonijskog orkestra Dalas
1961–1962
Muzički direktor Kraljevske opere
1961–1971
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Шолти&oldid=27709873”