Википедија

Boris Ljatošinski

украјински композитор, диригент и универзитетски професор

Boris Ljatošinski (ukr. Бори́с Миколáйович Лятоши́нський;[1][2] 3. januar 1895 – 15. april 1968) bio je ukrajinski kompozitor, dirigent i univerzitetski profesor. Kao vodeći član nove generacije ukrajinskih kompozitora 20. veka, nagrađen je brojnim priznanjima, uključujući počasnu titulu Narodnog umetnika Ukrajinske SSR i dve Staljinove državne nagrade.

Boris Ljatošinski
Fotografija kompozitora iz 1930-ih
Lični podaci
Datum rođenja(1895-01-01)1. januar 1895.
Mesto rođenjaŽitomir, Ruska Imperija
Datum smrti15. maj 1968.(1968-05-15) (73 god.)
Mesto smrtiKijev, SSSR

Osnovno obrazovanje stekao je u porodici. Odrastao je u okolini gde se visoko cenile poljska književnost i istorija. Po završetku škole 1913. godine upisao se na Pravni fakultet Kijevskog univerziteta, a kao diplomac zaposlio se da predaje muziku na Kijevskom konzervatorijumu. Tokom 1910-i Ljatošinski je napisao 31 delo različitih muzičkih žanrova. Tokom 1930-ih putovao je u Tadžikistan da proučava narodnu muziku i komponuje balet o životu lokalnog stanovništva. Od 1935. do 1938. i od 1941. do 1944. predavao je orkestraciju na Moskovskom konzervatorijumu. Tokom rata, Ljatošinski je evakuisan i predavao je na ogranku Konzervatorijuma u Saratovu, gde je radio na aranžmanima ukrajinskih pesama i organizovao transport ukrajinskih muzičkih rukopisa na sigurno.

Glavna dela Ljatošinskog su njegove opere Zlatni prsten (1929) i Pet simfonija, Uvertira na četiri ukrajinske narodne teme (1926), svite Taras Ševčenko (1952) i Romeo i Julija (1955), simfonijska poema Gražina (1955), njegov „slovenski” klavir koncert (1953), i završetak i orkestracija Glijerovog violinskog koncerta (1956). Mnoge njegove kompozicije su retko ili nikad izvođene tokom njegovog života. Snimak Ljatošinskovih simfonija iz 1993. prvi put je doneo njegovu muziku publici širom sveta.

Uprkos tome što su sovjetske vlasti kritikovale njegov rad i zvanično zabranile kompozicije poput Druge simfonije, Ljatošinski se nikada nije pridržavao stila socijalističkog realizma. Njegova muzika je pisana modernim evropskim stilom, i vešto uključuje ukrajinske teme. Na njegov rani muzički stil uticala je njegova porodica, učitelji i njegova buduća supruga Margarita Carevič. On ima rođake koji su poljski ogranač porodice, što je dovelo je do toga da su poljske teme bile centralne za mnoga njegova dela. Takođe je crpio inspiraciju za svoje rane kompozicije od Čajkovskog, Glazunova i Skrjabina. Njegov muzički stil se kasnije razvio u pravcu kakav je favorizovao Šostakovič. Sovjetski i ukrajinski kompozitori koji su studirali kod Ljatošinskog i bili pod njegovim uticajem su Miroslav Skorik i Valentin Silvestrov.

Biografija

uredi

Porodica i rani život

uredi
 
Boris Ljatošinski sa roditeljima i sestrom Ninom, fotografija sa početka 20. veka

Rrođen je 3. januara 1895. u Žitomiru, Ukrajina (tada deo Ruskog carstva).[3] Roditelji su mu bili i muzikalni i dobro obrazovani. Osnovno obrazovanje stekao je kod kuće. Porodica Ljatošinski preselila se sa Borisovim ocem Mikolom Ljatošinskim, nastavnikom istorije, koji je tokom svoje karijere bio direktor gimnazija u Žitomiru, Nemirovu, Kijevu i — od 1908. do 1911. — u Zlatopolju.[4][5] Majka Ljatošinskog Olga Borisovna svirala je klavir i peva.almao je o stariju sestru nuN.[5]

Poljska književnost i istorija su bili veoma cenjeni u domaćinstvu tokom njegovog odrastanja; Boris je kao dečak mnogo čitao, posebno istorijska i romantična dela Henrika Sjenkijeviča i Stefana Žeromskog. Svoje rane muzičke kompozicije potpisivao je pseudonimom „Boris Jaksa Ljatošinski“, koristeći ime poljskog viteza koji se borio u bici kod Grinvalda. Njegovi najraniji komadi uključivali su mazurke, valcere i šopenijanski skercoSkerco, koji malo liče na kompozicije napisane kasnije u životu.[6] Poljska strana porodice Ljatošinskog dovelo je do toga da su poljske teme bile centralne za veći deo njegovog rada. Grad Žitomir je bio kulturni i administrativni centar regiona koji su dugo naseljavali etnički Poljaci, a njegov prvi učitelj muzike bio je poljskog porekla.[6]

Ljatošinski je završio Žitomirsku gimnaziju 1913. godine. Kasnije u životu, sećao se da je u školi „zaista postao zainteresovan za muziku“; savladao je violinu, i stvorio svoje prve kompozicije,[4] koje su uključivale klavirski kvartet. Komadi, iako naivni i neoriginalni, otkrili su njegov muzički talenat i motivisali njegovog oca da podstakne njegove napore kao kompozitora školaraca. U Zlatopolju je išao na časove klavira kod školskog nastavnika kojeg se kasnije sećao sa velikom toplinom. Godine 1914. prvi put je upoznao svoju buduću suprugu Margaritu Carevič.[5]

Studentske godine

uredi

Muzikolozi smatraju da je prvo delo koje je Ljatošinski napisao mazurka, napisano 20. januara 1910, kada je imao 15 godina. Međutim, tokom 1910-ih, Ljatošinski je napisao 31 delo različitih muzičkih žanrova — od kojih je 20 otkriveno 2017 — od kojih nijedno nije bilo poznato njegovim prethodnim biografima. Komadi su naučnicima pružili naznaku kreativnog potencijala mladog kompozitora.[7]

Godine 1913, po savetu svog oca, Ljatošinski je upisao Pravni fakultet Kijevskog univerziteta. Kada je njegov klavirski kvartet javno izveden na očev rođendan, lokalna štampa je hvalila delo, iako se znalo da je klavirski segment bio previše dominantan u odnosu na čitavu kompoziciju. Porodica Ljatošinski odlučila je da zamoli kompozitora Rajnholda Glijera, tada direktora i profesora novootvorenog Kijevskog konzervatorijuma (danas Nacionalna muzička akademija Ukrajine Čajkovski), da ga podučava kompoziciji. Njegova majka je donela Glijeru partituru kvarteta i Glijer je pristao da ga podučava.[5] Sačuvana je razglednica koja glasi: „Pozivam Njegovu Ekselenciju gospodina Borisa Ljatošinskog na svoj prvi čas. Profesor Glier.“[9] Na razvoj ranog muzičkog stila Ljatošinskog uticala je njegova porodica, učitelji i buduća supruga Margarita Carevič — u pismima pisanim između 1914. i 1916. on iznosi svoje prve ideje o pisanju muzike.[10]

Ljatošinski je diplomirao Konzervatorijumu[3][4] 1918. godine.[11] Nakon što je sledeće godine diplomirao na Konzervatorijumu, tamo se zaposlio kao nastavnik muzičke kompozicije. Tokom studentskih godina komponovao je svoj Gudački kvartet br. 1, Op. 1 (1915), Simfoniju br. 1, op. 2 (1918 – 1919, revidiran 1967).[4] Prema muzikolozima Igoru Savčuku i Tatjani Gomon, možda najtragičnije od njegovih ranih klavirskih dela je Ožalošćeni preludij, prelazno delo i jedno od njegovih najmoćnijih, koje je napisano 19. decembra 1920, na dan smrti njegovog oca od tifusa.[12]

Tokom ovog ranog perioda razvoja Ljatošinskog kao kompozitora, on je crpeo inspiraciju iz dela Petra Iljiča Čajkovskog, Aleksandra Glazunova i Aleksandra Skrjabina.[13] Mnogi mladi kompozitori Ruske imperije su na sličan posmatrali Skrjabinove eksperimente kao prekretnicu u muzici. Njegov Klavirski trio br. 1 (1922) za violinu, violončelo i klavir je delo koje pokušava da ima veći dinamički sadržaj i složenost a pojedini delovi su kontrastniji nego u prethodnim radovima.[14]

Karijera na Kijevskom muzičkom konzervatorijumu

uredi

Od 1922. do 1925. Ljatošinski, tada 25-godišnji predavač i nastavnik kompozicije na Kijevskom muzičkom konzervatorijumu, organizovao je i vodio Ukrajinsko društvo za savremenu muziku[15] i imenovan je za profesora kompozicije 1935.[16] Tokom 1920-ih, komunisti su uveli politiku <i>коренизације</i> osmišljenu da neguju lokalne kulture kao način da se potkopa ono što se doživljavalo kao imperijalna dominacija, što je dovelo do društvene atmosfere i stanja u kulturi koje je ohrabrila Ljatošinskog i njegove savremenike da budu eksperimentalni i inovativan.[17] Tokom prve polovine decenije, koncentrisao se uglavnom na komponovanje kamerne muzike za violinu i klavir, pišući dela kao što su njegov Drugi gudački kvartet, Trio za klavir, violinu i violončelo i dve klavirske sonate.[18] Takođe je komponovao pesme, od kojih su neke bile zasnovane na stihovima kineskih drevnih pesnika.[19] Refleksije (1925), ciklus od sedam komada za klavir, jedno je od malog broja dela za instrument Ljatošinskog; ostala njegova dela su sonate (napisane 1924. i 1925), Balada (1928), svita (1942) i sedam od desetnjegovih kompizicija napisanih 1942. i 1943.[20]

Tokom 1920-ih, Ljatošinski je komponovao seriju romansi zasnovanih na delima pesnika, uključujući Hajnriha Hajnea, Konstantina Balmonta, Pola Verlena, Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Persija Biša Šelija i Morisa Meterlinka, i uključujući postavku Hajneove pesme „Black sa na čamcu“ (1922 – 1924).[18][21] Ostala dela uključuju njegovu Sonatu za violinu i klavir (1924) i Gudački kvartet br. 3.[22] Njegova opera Zlatni prsten (napisana 1929), zasnovana na romanu ukrajinskog pisca Ivana Franka,[22] opisuje borbu Ukrajinaca protiv mongolskih osvajača u 13. veku.[19] Smatralo se da Zlatni prsten nije u skladu sa doktrinom Komunističke partije.[23] Njegova druga opera, Shchors (opera) [uk; Shchors] (1937),[22] zasnovana je na priči ukrajinskog komuniste Mikole Ščorsa o sukobu u Ukrajini koji je usledio nakon završetka Prvog svetskog rata.[19] Sonata za klavir br. 1 objavljena je u Moskvi 1926. godine.[24] Godine 1926. komponovao je uvertiru zasnovanu na ukrajinskoj narodnoj muzici — Uvertira na četiri ukrajinske teme što je bio njegov prvi pokušaj da integriše sopstveni muzički stil sa originalnim narodnim melodijama.[22][25] U junu te godine, Glijer je izveo premijeru Prve simfonije Ljatošinskog u koncertnom programu.[26]

Tokom 1931-1932 – Ljatošinski je napisao orkestarsku svitu za orkestar.[27] Od 1932. do 1939. bio je član odbora Biroa Saveza kompozitora Ukrajine.[4] Po nalogu zvaničnika Odeskog pozorišta opere i baleta, Ljatošinski je otputovao u Tadžikistan da proučava narodnu muziku i komponuje balet o životu lokalnog stanovništva.[28] Nakon posete Tadžikistanu, komponovao je Tri komada na osnovu tema narodnih pesama za violinu i klavir, zasnovane na narodnoj muzici iz regiona.[29]

Moskovski konzervatorijum

uredi

- Kompozir čiji glas ne dolazi do naroda nije čak ni nula, nego negativna vrednost. Nastojaću da približim moju muziku narodu.

Boris Ljatošinski[30]

Od 1935. do 1938. i od 1941. do 1944. godine, Ljatošinski je predavao orkestraciju na Moskovskom konzervatorijumu.[3]

Drugu simfoniju u Be-duru naručio je 1933. Organizacioni biro Saveza sovjetskih kompozitora, da bi bila premijerno izvedena u Moskvi zajedno sa nizom drugih dela ukrajinskih kompozitora.[31] Radeći na simfoniji šest meseci tokom 1934,[31] Delo je kritikovano u štampi, iako je tek trebalo da bude izvedeno, a jedan kritičar je napisao: „Druga simfonija svojom spoljašnjom složenošću i impozantnim zvukom napušta utisak krajnje praznog, nategnutog dela“.[31] Zbog tadašnje nacionalne žalosti za sovjetskim političarem Grigorijem Ordžonikidzeom, premijera je otkazana.[32]

Ljatošinski je bio predsednik Saveza kompozitora Ukrajine 1939.[11] U aprilu 1948, Ljatošinski je došao na Nacionalnu konferenciju kompozitora u Moskvi, iako je isključen iz Saveza sovjetskih kompozitora.

Evakuacija u Saratov

uredi

Kada je pretnja Kijevu postala stvarna tokom nemačke invazije na SSSR, vlada u Moskvi je radila na zaštiti glavnih umetničkih organizacija i umetnika u gradu. Pozorišne grupe, orkestri i kompozitori evakuisani su u unutrašnjost SSSR-a. Dok su radili na razvoju kulture i umetnosti republika u koje su poslati, ukrajinski umetnici su istovremeno nastavili da razvijaju nacionalnu muziku.[33]

Mnogi fakulteti Moskovskog konzervatorijuma, uključujući i muzički odsek, preseljeni su u Saratov, grad blizu Volge. Evakuisan tamo zajedno sa svojim kolegama,[4] U Saratovu je ukrajinska radio stanica Taras Ševčenko emitovala političke govore i dnevne koncerte ukrajinske muzike.[33]

Tokom svog perioda evakuacije, Ljatošinski je predavao u Saratovskom ogranku Moskovskog konzervatorijuma. Radio je na aranžmanima ukrajinskih pesama, koje su potom emitovane.[33] Komponovao je nekoliko kamernih dela, kao što su Ukrajinski kvintet (1942, 2. izdanje 1945), Gudački kvartet br. 4 (1943), svitu ukrajinskih narodnih melodija za gudački kvartet (1944) i svitu za kvartet drvenih duvačkih instrumenata (1944).[4] Uspostavio je kontakte i sarađivao sa administratorima lokalne Koncertne dvorane i Radio komiteta; preuzeo je odgovornost i vodio operacije za spasavanje i transport ukrajinskih muzičkih rukopisa na sigurno.[34]

Kompozitorova nećaka Ija Sergejevna Carevič odgajana je u kući kompozitora od pete godine. Ona se prisetila kada su nemačke trupe koristile kijevsku kuću Ljatošinskog u ulici Lenjina kao štab. Kako je postojala opasnost da sve što je bilo u kući može biti izgubljeno, tast Ljatošinskog je kolima odneo sve njegove papire u porodičnu daču u Vorzelu, izvan Kijeva, gde su čuvani do završetka rata.

Posleratna karijera

uredi
 
Fotografija Ljatošenskog

Septembra 1943. Ljatošinski je pozvan od strane Moskovskog konzervatorijuma da tamo radi godinu dana, ali se 10. novembra 1943, nakon oslobođenja Kijeva, vratio prvim letom nazad u grad, kao deo delegacije u kojoj su bili pesnici. Maksim Rilski i Nikola Bažan i umetnik Mihail Derehus.[35]

Posle rata napisao je niz simfonijskih pesama i drugih orkestarskih dela: Vozz'єdnannя (1949); svita Tarasa Ševčenka (1952);[19] njegov Slovenski koncert za klavir i orkestar (1953); [22] Na beregah Vіsli (Na obalama Visle, 1958);[19] Treća, Četvrta i Peta simfonija, Slovenska uvertira (1961),[4] Gražina (1955), napisana za stogodišnjicu smrti poljskog pesnika Adama Mickjeviča, zasnovana je na Mickjevičevoj pesmi Gražina, o kneginji koja je povela svoj narod u rat protiv Tevtonskog reda[36] i Poljska svita (1961) posvećena njegovoj prijateljici poljskoj kompozitorki i violinistkinji Gražini Bacevič.[25]

Godine 1948, kada je formalizam u muzici ponovo napadnut, Druga simfonija Ljatosinskog je proglašena antinacionalnom i formalističkom. To je osudio Centralni komitet Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koji je izjavio: „Antinacionalni formalistički trend u ukrajinskoj muzičkoj umetnosti manifestovao se prvenstveno u delima kompozitora B. Ljatošinskog. Ovo je disharmonično delo, pretrpano neopravdanim gromoglasnim zvucima orkestra koji depresmiraju slušaoca, a melodijski – simfonija je siromašna i bezbojna.”[31] U to vreme je pisao o svojoj malodušnosti zbog zabrane njegovih kompozicija od strane vlasti. Nakon što je izvođenje dela zabranjeno, Ljatošinski je pisao svom prijatelju Glijeru: „Kao kompozitor sam mrtav i ne znam kada ću vaskrsnuti“.[16]

Treću simfoniju javnost nije čula nekoliko godina. Dirigent Natan Rakhlin bio je dovoljno hrabar da ga izvede u prepunoj koncertnoj dvorani tokom dnevnog nastupa. Ljatošinski je napisao Glijeru da mu je je „prepuna sala bukvalno izazvala ovacije“. Međutim, kompozitora su optužili za „apstraktno razumevanje borbe za mir“, a vlasti su mu rekli da simfonija ne „otkriva pravu sovjetsku stvarnost“.[32]

Zlatni prsten je reaktuelizovan za vreme Hruščovske odmrzavanja, kada ga je postavio D. Smolič u Lavovu.[23]

Tokom 1960-ih, Ljatošinskom, koji je tada bio član Saveza kompozitora SSSR-a, bilo je dozvoljeno da ide na „kulturna“ putovanja u inostranstvo, gde je upoznao kolege kompozitore. U pratnji supruge posetio je Austriju, Švajcarsku i druge zemlje. Bio je član žirija Međunarodnog takmičenjaČajkovski u Moskvi 1958. i ponovo 1962. godine, deo žirija takmičenja Belgijskih kvarteta u Liježu (1956, 1959. i 1962) i dio žirija na Muzičkom takmičenju Mikola Lisenko u Kijevu 1965.[3] Bio je umetnički direktor Ukrajinske filharmonije i radio je kao muzički konsultant u Državnom radio komitetu Ukrajine.[4] Putovao je u Poljsku u nekoliko navrata na festivale savremene muzike u <i>Варшавској јесени</i>. Godine 1957, kao predstavnik Saveza kompozitora SSSR-a, otputovao je u Bugarsku na proslavu stogodišnjice smrti Mihaila Glinke.[35]

Poslednjih godina svog života, Ljatošinski je završio Svečanu Uvertiru op. 70 (1967) za orkestar.[19] Umro je 15. aprila 1968.[3] i sahranjen je na Bajkovskom groblju u Kijevu; na njegovom grobu je kasnije podignuta bista.[4]

Počasti, nagrade i komemoracije

uredi
 
Spomenik u Žitomiru

U čast kompozitora u Žitomiru je podignut spomenik Ljatošinskom. U Kijevu je postavljena komemorativna ploča na kući u kojoj je živeo od 1944. do 1968. godine (sada ulica B. Hmeljnickog br. 68), a 1977. godine jedna ulica u Kijevu je preimenovana u njegovu čast. [4] Soba je posvećena Ljatošinskom.

Kijevski kamerni hor je nazvan po Ljatošinskom.[5] [39] Muzički festival u Harkovu pokrenuo je 2020. Takmičenje mladih kompozitora Boris Ljatošinski.[40]

Izvođenje radova

uredi

Ljatošinski je napisao razna dela, uključujući pet simfonija, simfonijske pesme i nekoliko kraćih orkestarskih i vokalnih dela, dve opere, kamernu muziku i niz dela za solo klavir.[3][41] Napisao je skoro 50 pesama.[16] Realizovao je četiri gudačka kvarteta, 1915, 1922, 1928 i 1943.[22] Na njegove najranije kompozicije (kao što je Prva simfonija) uticali su kompozitori ekspresionizma Skrjabina i Sergeja Rahmanjinova.[42][43] Ljatošinski je pisao muziku modernim evropskim stilom i tehnikom, vešto je kombinujući sa ukrajinskim temama.[11] Njegov muzički stil se kasnije razvio u pravcu koji je favorizovao Šostakovič,[44] što je predstavljalo problem sovjetskim kritičarima tog vremena, i kao rezultat toga, Ljatošinski je optužen (zajedno sa Sergejem Prokofjevom i Šostakovičem) za formalizam i stvaranje degerične umetnost.[45]

Glavna dela Ljatošinskog su opere Zlatni prsten i Ščors, pet simfonija, Uvertira na četiri ukrajinske narodne teme (1926), svite Taras Ševčenko (1952) i Romeo i Julija (1955), simfonijska poema Gražina (1955), Slovenski koncert za klavir i orkestar (1953), i završetak i orkestracija Glijerovog violinskog koncerta (1956).[16]

Komponovao je filmsku muziku za filmove kao što je Karmeliuk (1931), Ivan (1932), Taras Ševčenko (1951), Ivan Franko (1956, sa Mikolom Kolesom) i Grigori Skovoroda (1959).[16]

Mnoge njegove kompozicije su retko izvođene ili nisu uopšte izvođene tokom njegovog života. Godine 1993, snimak njegovih simfonija američkog dirigenta Teodora Kučara i Ukrajinskog državnog simfonijskog orkestra proširio je interesovanje za njegovu muziku većem broju ljudi van Ukrajine.[45]

Simfonije

uredi
 
Sačuvana porodična dača u Vorzelu, blizu Kijeva, gde je Ljatošinski pisao svoje simfonije (fotografisano 1910)

Simfonije Ljatošinskog „odslikavaju naglaske perioda njihovog sastava“.[25] Muzički pisac Gregor Tasi je sugerisao da je njegova Prva simfonija (1918 – 1919),[22] najranija simfonija koja je nastala u Ukrajini posle Maksima Berezovskog.[34] Više melodijski i skrjabinski u poređenju sa njegove četiri druge simfonije,[36] napisana je kao njegova diplomska kompozicija u vreme kada je bio pod uticajem muzike Skrabina i Riharda Vagnera. Izvođenje kompozicije dirigovao je Glijer 1919.[46] Prva simfonija je opisana u izdanju The Penguin Guide to Compact Discs iz 1999. godine kao „dobro izrađena, samouverena partitura“ koja „obiluje kontrapunktnom razradom i bogatom orkestarskom retorikom“.[44] U simfoniji je izražena slična vizija rata kao i u Simfoniji br. 5 Nikolaja Mjaskovskog. Reflektivni drugi stav zadrži poslednji deo kompozicije koji je, prema istoričaru muzike Feruciu Tamaru, „ne samo dinamično, već čak i herojskog karaktera, u bliskoj saglasnosti sa ukusima sovjetskog simfonizma u nastajanju“.[47]

Ratoborna <i>Трећа симфонија</i> (1951 – 1954),[22] sa svojim borbenim prvim stavom, upoređena je sa Šostakovičevom poznatijom <i>Симфонијом бр. 7</i>, ali drugi delovi kompozicije, kao što je početak drugog stava, imaju lični i originalan stav. lirizam i maštovita orkestracija, kao na primer na kraju dela, kada se vraća narodna pesma (prvi put koja se čuje u uvodnom stavu) uz pratnju limenih i zvona.[48] Najduža i možda njegova najpopularnija simfonija, lirskog je zvuka kao i Prva, ali manje izvedena i sigurnija.[36] Prema The Penguin Guide to Compact Discs, Treća simfonija se „naporno trudi da bude dobra sovjetska simfonija“;[44] finale dela koje zvuči samouvereno je osmišljeno da pomogne kako bi delo steklo političku prihvatljivost.[25]

Poslednje dve simfonije Ljatošinskog potpuno se razlikuju od svojih prethodnika — kompozitor Valentin Silvestrov, koji je studirao kod Ljatošinskog, prisetio se da je Ljatošinski, kada je pisao svoje poslednje dve simfonije, „izgledao da pripada drugoj planeti“.[36][49] Prema određenim muzikolozima Ukrajinci su njegove simfonije smatrali vrhuncem moderne ukrajinske muzičke kulture.[49] Četvrta simfonija (1963) je ekspresivno savremenog karaktera, izazovna za slušaoca zbog svojih atonalnih aspekata[36] i više podseća na Šostakovičeva dela.[44]

U njegovoj Petoj simfoniji („Slovenska“, u Ce-duru, (1965–1966),[22] koja uključuje liturgijske melodije iz pravoslavne crkve, komponovana muzika je više postnacionalističke prirode nego druga dela nastala u ovom periodu u U karijeri kompozitora, Ljatošinski je uključio rusku narodnu pesmu kao glavnu temu i pesmu iz Jugoslavije kao sporednu temu.[44] Slično Glijerovoj simfoniji br. 3, aludira na Ilju Muromca, legendarnog ruskog ratnika.[36]

Ljatošinski je napisao operu Šors (1937–1938, revidiran kao Komandant 1948) i Svečanu kantatu (1939).[4] Godine 1927. uredio je i aranžirao partituru za komičnu operu Aeneida Mikole Lisenka iz 1910. (1927) i za Lisenkovog Tarasa Bulbu (1936 – 1937).[16]

Zlatni prsten je najznačajniji primer ukrajinske istorijske opere u prvoj polovini 20. veka, prvi put postavljene 1930. godine. Muzika i libreto spajaju istorijske, mitološke i društvene teme, a partitura Ljatošinskog organski kombinuje savremene muzičke izraze (kao što su lajtmotivi ) sa ukrajinskim narodnim melodijama. Zlatni prsten je bio prvi primer orkestarskog „simfonijskog” dela u istoriji ukrajinske opere. Pojavio se na kraju epohe kreativnog eksperimentalizma, koja se završila dolaskom staljinizma.[3][50] Tokom naredne tri decenije, opera nije uspela da se učvrsti na repertoaru.[23]

Kritičari su hvalili manja dela Ljatošinskog. Oni uključuju Intermeco iz Drugog gudačkog kvarteta, op.4 (1922) orkestriran ranih 1960-ih, i Lirsku pesmu (1964), elegiju napisanu u znak sećanja na Glijera.[25] Orkestriranu verziju Intermeca, koja se prema britanskom novinaru klasične muzike Majklu Oliveru sastoji od „nežnih melodija koje lebde preko nežno ljuljajućeg pulsa“, hvali kao „magičnu“.[51] Impresionistički dodiri u manjim delima Ljatošinskog mogu se videti u drugom i petom delu njegovih Refleksija, gde koristi kvalitet tona instrumenata, prolazne slojeve harmonija i promenljive ritmove.[52]

Ugled i nasleđe

uredi

Ljatošinski je jedan od najcenjenijih i najuticajnijih ukrajinskih kompozitora 20. veka,[36] i ključna ličnost moderne škole ukrajinske muzike, čija dela dosledno pokazuju njegovo majstorstvo kompozicije i orkestracije.[16] Prema The New Grove Dictionary of Music and Musicians on je jedan od tri ukrajinska umetnika prve polovine 20. veka koji su dobili međunarodno priznanje, i najuspešniji ukrajinski kompozitor koji se pojavio nakon smrti Dmitrija Bortnjanskog 1825.[3]

Sovjetski i ukrajinski kompozitori koji su studirali kod Ljatošinskog i bili pod njegovim uticajem su Igor Boelza, Ihor Šamo, Gleb Taranov, Miroslav Skorik, Jevhen Stankovič, Leonid Hrabovski, Ivan Karabits, Silvestrov,[11][16] koji je posvetio simfoniju svom učitelju. Učiteljski metod Ljatošinskog primarno karakteriše želja da njegovi učenici nauče da samostalno misle.[53][54]

Njegova prepiska sa starim prijateljem i učiteljem Glierom objavljena je 2002.[16] Luteranska crkva Svete Katarine u Kijevu bila je 28. oktobra 2018. godine domaćin koncerta horskih dela Ljatošinskog „Pod jesenjim zvezdama“.[55]

Reference

uredi
  1. ^ „B. N. Lyatoshinsky, Ukrain [sic] Composer”. Central New Jersey Home News. Associated Press. 16. 4. 1968. Arhivirano iz originala 20. 5. 2022. g. Pristupljeno 20. 5. 2022 — preko Newspapers.com. 
  2. ^ „Ukrainian Composer Passes at 76”. The Sault Star. Reuters. 16. 4. 1968. Arhivirano iz originala 20. 5. 2022. g. Pristupljeno 20. 5. 2022 — preko Newspapers.com. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i Baley 2001.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Gruzin 2009.
  5. ^ a b v g d đ e „Narodniй artist URSR Lяtošinsьkiй Boris Mikolaйovič” [People's Artist of the USSR Lyatoshynsky Borys Mykolayovych]. Osvita (na jeziku: ruski). 30. 10. 2010. Pristupljeno 26. 4. 2022. 
  6. ^ a b Savchuk & Gomon 2019, str. 172.
  7. ^ Savchuk & Gomon 2019, str. 170.
  8. ^ Samokhvalov 1973, str. 7.
  9. ^ After Glière's death, Lyatoshynsky finished and orchestrated his friend's violin concerto, and in 1964 he dedicated the Lyric Poem to his memory.[8]
  10. ^ Savchuk & Gomon 2019, str. 171.
  11. ^ a b v g Dytyniak 1986, str. 92–93.
  12. ^ Savchuk & Gomon 2019, str. 173.
  13. ^ Samokhvalov 1973, str. 11.
  14. ^ Samokhvalov 1973, str. 17.
  15. ^ Samokhvalov 1973, str. 15.
  16. ^ a b v g d đ e ž z Wytwycky, Wasyl. „Liatoshynsky, Borys”. Internet Encyclopaedia of Ukraine. Canadian Institute of Ukrainian Studies. Pristupljeno 2. 5. 2022. 
  17. ^ Phillips, Anthony. „The Songs of Borys Lyatoshynsky” (PDF). Toccata Classics. Pristupljeno 29. 4. 2022. 
  18. ^ a b Belza 1947, str. 43–48.
  19. ^ a b v g d đ e „Lyatoshynsky Borys Mykolayovych”. Encyclopedia of Modern Ukraine (na jeziku: ukrajinski). Kyiv: Institute of Encyclopedic Research of the National Academy of Sciences of Ukraine. 2017. ISBN 978-966-02-2074-4. 
  20. ^ Oliynyk 2012.
  21. ^ Savchuk 2015, str. 11.
  22. ^ a b v g d đ e ž z Dytyniak 1986, str. 93.
  23. ^ a b v Cherkashina-Gubarenko, Marina Cherkashina-Gubarenko (12. 2. 2020). „«Zolotiй obruč» dlя operi” ["Golden Ring" for the opera]. The Day (Kyiv) (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  24. ^ „Piano Sonata No.1, Op.13 (Lyatoshinsky, Boris)”. International Music Score Library Project. Pristupljeno 29. 4. 2022. 
  25. ^ a b v g d Anderson 1994.
  26. ^ Kopytsia, Marianna (21. 12. 2011). „Vіdrodžennя šedevra” [Revival of the masterpiece]. The Day (Kyiv). Pristupljeno 4. 5. 2022. 
  27. ^ Belza 1947, str. 49.
  28. ^ Lyatoshynsky et al. 1986, str. 6.
  29. ^ „Boris Lyatoshynsky (1895–1968): Three Pieces after Folksong-Themes [Three Songs on Tajik Themes], Op. 25”. earsense. Pristupljeno 30. 4. 2022. 
  30. ^ Zinchenko, Natalia (13. 4. 2011). „Vspomnim Lяtošinskogo” [Let's Remember Lyatoshinsky]. The Day (Kyiv) (na jeziku: ruski). Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  31. ^ a b v g Lyubov, Morozova. „"Zaboronena muzika"” ["Forbidden Music"]. The Day (Kyiv) (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 4. 5. 2022. 
  32. ^ a b Kopytsia, Marianna (2. 3. 2012). „Simfonії pіd... areštom” [Symphonies under ... arrest]. The Day (Kyiv) (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 4. 5. 2022. 
  33. ^ a b v Tronko 1968, str. 437.
  34. ^ a b Tassie, Gregor (2. 4. 2022). „Gregor Tassie celebrates the significant contribution to classical music of Ukrainians”. Seen and Heard International. Pristupljeno 30. 4. 2022. 
  35. ^ a b Samokhvalov 1973, str. 9.
  36. ^ a b v g d đ e Cummings, Robert (2014). „Boris Lyatoshynsky: Symphonies”. Classical Net Review. Classical Net. Pristupljeno 1. 5. 2022. 
  37. ^ Frolova-Walker 2016, Appendices.
  38. ^ „Lyatoshynsky Borys Mykolayovych” (na jeziku: ukrajinski). Kyiv: Taras Shevchenko National Prize Committee of Ukraine. 2011. Arhivirano iz originala 09. 09. 2019. g. Pristupljeno 29. 4. 2022. 
  39. ^ Oron, Aryeh. „Lyatoshynsky Ensemble (Chamber Choir & Orchestra)”. Bach Cantatas. Pristupljeno 27. 4. 2022. 
  40. ^ „Young Composers Competition”. Kharkiv Music Fest. Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  41. ^ Samokhvalov 1973, str. 5.
  42. ^ Duperron, Jean-Yves (novembar 2014). „Boris Lyatoshynsky – Symphonies 1–5”. Classical Musical Sentinel. Pristupljeno 26. 4. 2022. 
  43. ^ Carr, Victor. „The Artistry of Oleh Krysa, Vol.”. Classics Today. Pristupljeno 26. 4. 2022. 
  44. ^ a b v g d Greenfield, March & Layton 1999, str. 802.
  45. ^ a b Kuchar, Theodore (1993). „Borys Lyatoshynsky (1895–1968): Symphony No. 2, Op. 26; Symphony No. 3 in B minor, Op. 50” (PDF). Chandos. Pristupljeno 26. 4. 2022. 
  46. ^ Rozhok, Volodymyr. „Boris Ltatoshynsky (1895–1968): Symphony No. 1, Opus 2” (PDF). Chandos. Pristupljeno 30. 4. 2022. 
  47. ^ Tammaro 2017, str. 39.
  48. ^ Moody, Ivan. „Lyatoshnsky: Symphony No 3, ‘Peace Shall Defeat War’”. Gramophone. Pristupljeno 30. 4. 2022. 
  49. ^ a b Kopytsia, Marianna (21. 12. 2011). „Vіdrodžennя šedevra” [Revival of a masterpiece]. The Day (Kyiv) (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 4. 5. 2022. 
  50. ^ Serdyuk, Umanets & Slyusarenko 2002, part ІІ, section 3, 3.3.
  51. ^ Oliver, Michael (2022). „Lyatoshynsky Orchestral Works” . Gramophone. MA Business and Leisure Ltd. Pristupljeno 1. 5. 2022. 
  52. ^ Zhaleyko 2015, str. 116.
  53. ^ a b Zhaleyko 2015, str. 114.
  54. ^ The styles of Lyatoshynsky and Silvestrov had features in common: both composers were drawn to composing smaller piano works, and during their early careers, both composers selected techniques and elements that allowed them to form a musical vocabulary that they resorted to in later compositions.[53]
  55. ^ Golynska, Olga (26. 10. 2018). „U Kiєvі prezentuюtь CD-antologію horovih tvorіv Borisa Lяtošinsьkogo” [A CD anthology of choral works by Borys Lyatoshynsky is presented in Kyiv]. Music (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 2. 5. 2022. 

Dodatna literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Љатошински&oldid=28463894”