Википедија:Transkripcija sa slovenskih jezika

Transkripcija imena iz slovenskih jezika u srpski uglavnom ne iziskuje veće probleme. Naime, i srpski jezik spada u grupu slovenskih (preciznije južnoslovenskih) jezika, tako da između srpskog i drugih jezika iz iste grupe postoje mnoge sličnosti. U produžetku su date osobenosti transkripcije slovenskih imena.

Osobenosti

slovenske ćirilice — opšta i posebne nacionalne

Imena iz ćiriličkih jezika mogu se u opštem pravopisu pisati samo prilagođeno, a ne i izvorno, što je slučaj sa imenima iz latiničkih jezika. Postoje, doduše, i neke latiničke transliteracije, u kojima pisanje ostaje blisko izvornom, ali su one upotrebljive samo u posebnim prilikama (npr. u bibliotekarstvu). Slovenske ćirilice izložene su u datoj tabeli, na kojoj se vidi opšti deo azbuke, ali i specifičnosti pojedinih nacionalnih ćirilica. U opštu ćirilicu uključeno je i slovo и, mada se ono u tom obliku ne nalazi u beloruskoj azbuci.

Iz priložene tabele primećuje se da opštu ćirilicu čine sledeća slova: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш. Srpsku čine: ђ, ћ, ј, љ, њ, џ. Makedonsku: ѓ, ќ, ј, љ, њ, џ, ѕ. Bugarsku: й, щ, ь, ъ, ю, я. Rusku: ё, й, щ, ъ, ы, ь, э, ю, я. Belorusku: ё, і, й, ў, ы, ь, э, ю, я. Ukrajinsku: ґ, є, і, ї, й, щ, ю, я, ь. Panonskorusinsku: ґ, є, ї, й, щ, ю, я, ь. Prenos svakog od osobenih (nacionalnih) slova obrađen je u nastavku.

Opis sistema

Specifične grafije pojedinih ćirilica prenose se u srpski jezik delom istovetno, a delom se javljaju neke razlike među jezicima. Transkripcioni sistem za slovenske jezike može se predstaviti na sledeći način:

• ль, ля, лю — trans. lj, lja, lju (rus. Мальков, Коля, Людмила — Maljkov, Kolja, Ljudmila)
• нь, ня, ню — trans. nj, nja, nju (bug. Коньовица, Таня, Аню — Konjovica, Tanja, Anju)
• я, ю (drugi položaji) — trans. ja, ju (blr. Янка, Юрый, Марыя — Janka, Jurij, Marija)
• й, ў (poluvokali) — trans. j, v (blr. Вілейка, Стоўбцы — Vilejka, Stovpci)
• ы, э, ё, лё, нё — trans. i, e, jo, ljo, njo (rus. Алатырь, Эдуард, Лёка — Alatir, Eduard, Ljoka)
• є, і, ї — trans. je, i, ji (ukr. Рєпін, Їжаківка, Київ — Rjepin, Jižakivka, trad. Kijev)
• е, ли, ле, ни, не (rus., blr.) — trans. e, li, le, ni, ne (rus. Певцов, Леонид — Pevcov, Leonid)
• е (početno rus., blr.) — trans. je (rus. Елена, Андреев, Видное — Jelena, Andrejev, Vidnoje)
• щ (opšte) — trans. šč (ukr. Атрощенко, Щербицький — Atroščenko, Ščerbicki)
• щ (bugarsko) — trans. št (bug. Търговище, Пещера — Trgovište, Peštera)
• ь, ъ (predvok.) — trans. j (rus. Захарьин, съезд, подъезд — Zaharjin, sjezd, podjezd)
• ь, ъ (ostalo) — trans. ∅ (rus. Казань, Матьково, Дьяконов — Kazanj, Matkovo, Djakonov)
• ъ (bugarsko) — trans. (a) (bug. Търговище, Сълп, Кънчев — Trgovište, Slp, Kančev)
• г (ukr. i blr.) — trans. g (ukr. Григорій, Гайтана — Grigorij, Gajtana, ne „Hrihorij, Hajtana“)
• г (rusinsko) — trans. h (rsn. Горняк, Гавриїл — Hornjak, Havrijil)
• ґ — trans. g (ukr. Ґонта — Gonta, rsn. Ґмитро — Gmitro)
• ѕ, ќ, ѓ — trans. dz, ć, đ (mak. Ѕвезда, Ќулавкова, Ѓорѓија — Dzvezda, Ćulakova, Đorđija)
• ки, ке, ги, ге (makedonsko) — trans. ki, ke, gi, ge (mak. Ангел, Киро — Angel, Kiro)
• дз, дж — trans. dz, dž (blr. Надзея, rus. Биробиджан, ukr. Джанкой — Nadzeja, Birobidžan, Džankoj)

Slovo g nema istu glasovnu vrednost u ćiriličkim jezicima. U ukrajinskom, beloruskom i rusinskom izgovoru označava strujni (frikativni) suglasnik, zvučni parnjak suglasnika h, te je na neki način na sredini između g i h; iz ukrajinskog i beloruskog prenosi se kao g (saglasno pismu, Grigorij, a ne Hrihorij), dok je u transkripciji rusinskih imena uobičajeno h (primer prezimena Hornjak umesto, saglasno pismu, Gornjak).

Neosporno je da se makedonsko ќ, ѓ prenosi kao ć, đ: Zlokućani (Злокуќани), Đurđevište (Ѓурѓевиште). Međutim, takva tendencija postoji i kada se umekšano obično к, г nalazi pred vokalima prednjeg reda (i, e). Drugim rečima, ponekad se grupe ки, ке, ги, ге iz makedonskog jezika prenose kao ći, će, đi, đe, o čemu svedoči primer Đevđelija (Гевгелија). Ipak, ovo je samo izuzetan postupak kod ukorenjenih naziva. U svim ostalim slučajevima navedene grupe prenose se prema pismu: Angel, Kiro (ne „Anđel, Ćiro“). Iz istog razloga se za bugarski grad piše Ćustendil (Кюстендил), dok je u ostalim slučajevima transkripcija relevantne grupe kju: Kjulavkov (Кюлавков).

Bugarsko ъ između dva suglasnika, od kojih je jedan r ili l (nezavisno od redosleda), obično se izostavlja, pri čemu se uspostavlja vokalno r, l. O ovakvoj prilagodbi svedoče primeri Trnovo (Търново), Krstev (Кръстев), Vlči Dol (Вълчи Дол), Blskov (Блъсков). U ostalim položajima ъ se zamenjuje srpskim vokalom a: Galabov (Гълъбов), Kančev (Кънчев), Sakazov (Съкъзов). U pojedinim slučajevima slogotvorno r, l se ne uspostavlja: Iskar (Искър), Dimitar (Димитър), Kazanlak (Казанлък), obično u stranim imenima (prva iz grčkog, sufiks -лък iz turskog).

Bugarsko i makedonsko е redovno se prenosi kao e, a ne kao je (pod uticajem ruskog): bug. Evtim, Blagoev, Isaev, Kuev, Andreev odnosno mak. Bogoevski, Vidoeski, Andreevski. Naravno, između и i е umeće se poziciono j: bug. Georgijev, Zaharijev odnosno mak. Ilijevski, Đurčijev. U praksi se katkad j umeće i u drugim pozicijama: Andrejev, Isajev, Blagojev, što nije jezički pogrešno ali prednost treba dati pisanju bez j. Međutim, ne treba pritom suzbijati likove tipa Andrejev, Malejeva (eje umesto dva e), gde se izbegava gomilanje dvaju istih vokala.

S druge strane, rusko i belorusko е ima vrednost je. Međutim, tradicionalno se i ono prenosi kao e, ako se ispred njega nalazi suglasnik: Pevcov, Leonid (ne „Pjevcov, Ljeonid/Ljeonjid“). U početnoj poziciji ili u položaju iza drugog samoglasnika, pak, prenosi se po izgovoru kao je: Jelena, Andrejev (ne „Elena, Andreev“). Pored ле, ли, najčešće se zanemaruje i mekoća grupa не, ни: Nikolaj, Snežinsk (ne „Njikolaj, Snježinsk“). Ipak od ovoga postoje brojni izuzeci, koji su redno popisani na posebnoj stranici o transkripciji imena iz ruskog jezika.

Prilagođavanje

Velika međusobna srodnost slovenskih jezika omogućuje da se slovenska imena ne prenose samo formalnom transkripcijom, nego i uz izvesna sistemska prilagođavanja, koja omogućuju da se ime skladnije uklopi u srpski gramatički sistem. Dvočlana vlastita imena u kojima prvi član ima oblik i ulogu atributa ili determinativa (pridev, broj, prisvojna zamenica) po pravilu se i u srpskom uobličavaju na isti način, te se prvi član imena da se menja po srpskoj pridevskoj odnosno zameničkoj promeni: Velikije Luki (ruski grad) – Velikih Luka – Velikim Lukama, Česke ili Češke Budjejovice (češki grad) – Českih ili Čeških Budjejovica – Českim ili Češkim Budjejovicama, Boljšoj teatar (rusko pozorište) – Boljšog teatra – Boljšom teatru.

Slovenska prezimena pridevskog oblika (sa nastavcima -i, -ski, -ški, -čki, -cki, -ćki) često se i u srpskom menjaju kao pridevi: Lobačevski – Lobačevskog (polj. Lobaczewski), Černi – Černog (češ. Černý), Dostojevski – Dostojevskog (rus. Достоевский). To, međutim, ne važi za pojedina imena na -ой: Tolstoj – Tolstoja (rus. Толстой).

Slovenske latinice odlikuju se nešto većom upotrebom dijakritika iznad suglasničkih slova, čime se postiže diferenciranost specifičnih slovenskih glasova. Najizrazitiji paralelizam srpskoj ćirilici, pored hrvatske, može se uočiti u slovenačkoj latinici. Iz tog razloga slovenačka imena se prenose prostim preslovljavanjem iz latinice u ćirilicu, dok se u latinici zadržavaju (uz jednačenja tipa Vlatko Maček za Vladko Maček). Posebno su obrađena i pravila transkricpije imena iz sledećih latiničkih jezika: poljskog, češkog i slovačkog.

Nepostojano E ili O iz drugih slovenskih jezika u transkripciji u srpski jezik ne tretira se kao nepostojano (rus. Tolčok – Tolčoka, češ. Čapek – Čapeka, slov. Kranjec – Kranjeca, ne „Tolčka, Čapka, Kranjca“), ali ipak se poštuje kajkavsko nepostojano E (Tkalec – Tkalca, ne „Tkaleca“). Istorijski izuzetak je Maček – Mačeka (ne „Mačka“). Uz to se nepostojano A uspostavlja između krajnjeg r i suglasnika: Aleksandar (rus Александр), Dnjepar (rus. Днепр).

Srpskom nastavku -ić iz prezimena odgovara nastavak -ич iz pojedinih drugih slovenskih jezika, tako da se ranije obično podešavao: Franc Miklošić, Oton Župančić, Lav Nikolajević Tolstoj, Henrik Sjenkjević. Danas se, međutim, kao norma zadržava nastavak -ič: Miklošič, Župančič, Nikolajevič, Sjenkjevič, Kidrič, Cirankjevič, Šostakovič. Srpska prezimena iz dijaspore, pak, pisaće se kako stvarno i glase: Miloradović i slično.

Treba paziti i na izuzetke, nastale u ranijoj praksi, što prati opštu pravopisnu napomenu da pravila ne treba primenjivati strogo retroaktivno. Tako će se, recimo, u srpskim tekstovima pisati o Bitolju, Skoplju, Pragu, mada bi nazivi skovani prema savremenim pravilima i shvatanjima bili Bitola, Skopje, Praha. Poseban slučaj jeste Sankt Peterburg, koji se u istorijskom kontekstu naziva Petrograd ili Lenjingrad, dok bi se prvi naziv bez normativne smetnje mogao vratiti u upotrebu (kao i Carigrad ili Konstantinopolj za današnji Istanbul).

I pojedina lična imena odstupaju od doslovne transkripcije. Primera radi, ruska imena Лев (gen. Льва) i Пётр (gen. Петра) ne prenose se kao Lev i Pjotr, već prilagođeno kao Lav (gen. Lava) i Petar (gen. Petra).

Takođe, mnoga imena iz beloruskog i ukrajinskog jezika u srpski su ušla ruskim posredstvom. Otuda sledi da treba zadržati tradicionalne likove kakvi su i dosad ulazili u srpsku literaturu i kartografiju, te ne modifikovati ih prema beloruskom odnosno ukrajinskom izgovoru, kao u primerima Mogiljov (blr. Magiljov), Kijev (ukr. Kijiv), Harkov (ukr. Harkiv), Lavov (ukr. Ljviv), Dnjepar (ukr. Dnipro), Dnjestar (ukr. Dnister), Vitepsk (blr. Vicepsk), Polock (blr. Polack), Molodečno (blr. Maladzečna), Berezina (blr. Bjarezina), Njemen (blr. Neman).

Slično važi i za ličnosti, pa je, na primer, predsednik Belorusije poznat kao Aleksandar Grigorjevič Lukašenko (prema rus. Александр Григорьевич Лукашенко), a ne Aljaksandr Rigoravič Lukašenka (prema blr. Аляксандр Рыгоравіч Лукашэнка). Međutim, kada se ne radi o ličnostima koje su kulturno-istorijski markirane, sve češće će se lična imena prenositi u formi koja odgovara autentičnom savremenom izgovoru u ukrajinskom ili beloruskom jeziku: ukr. Oleksandr, Oleksij, Volodimir, Olena, Svitlana, Pilip, Pavlo, Petro i blr. Aleg, Aljaksej, Salavej, Sjargej, Kuljašov, Vladzimir, Arkadz, Genadz, Vladzislav, Vjarcinski (prema rus. Vertinski) i slično.

Literatura

• Pešikan, Mitar; Jerković, Jovan; Pižurica, Mato (2010). „Transkripcija: slovenski jezici”. Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 175-179. ISBN 978-86-7946-079-0.