Панонско наречје русинског језика

(преусмерено са Западнорусински језик)

Панонско наречје русинског језика, такође познато и као јужно или западно, односно бачко или бачко-сремско наречје, једно је од два основна наречја јединственог русинског језика (русин. руски язик, руска бешеда, русински язик). Овим наречјем говори онај део русинског народа који почевши од средине 18. века живи на јужним панонским просторима, првенствено у областима Бачке, Срема и Славоније, односно на северним подручјима данашњих држава Србије и Хрватске. Чланом 24. Статута Аутономне Покрајине Војводине, русински језик је признат као један од шест службених језика на подручју покрајине.[1]

Панонско наречје
русинског језика
руски язик, руска бешеда, русински язик
Говори се у Србија
 Хрватска
Број говорника
приближно 20.000 (недостаје датум)
панонскорусинска ћирилица (варијанта русинске ћирилице)
Званични статус
Службени језик у
 Србија
( Војводина)
РегулишеСтатут Војводине
Језички кодови
ISO 639-3
Списак лингивста
rue-par

Недавни покушај издвајања (2019) овог наречја у циљу стварања посебног језика, под предложеним називом "Јужнорусински језик", одбијен је почетком 2020. године од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO).[2]

Разна питања која се односе на статус и класификацију овог наречја (и русинског језика у целини), предмет су бројних и дуготрајних расправа и спорова у стручним лингвистичким круговима, а такође и у широј русинској и осталој јавности.[3][4]

ИсторијаУреди

 
Русински просветитељ и песник Петро Кузмјак (1816-1900):
Споменик у Руском Крстуру
 
Зирка песама "Русински славуј" (русин. Русскій соловей) из 1890. године, у којој су објављене песме на разним русинским наречјима
 
Хавријил Костељник (1886-1948), русински свештеник који се прикључио украјинском покрету

У време досељавања на јужне панонске просторе током 18. века, Русини су из своје карпатске постојбине донели свој народни русински језик, који су очували до данашњих дана. Током највећег дела 18. и 19. века, образовани слој међу Русинима у јужним угарским областима чинили су углавном гркокатолички свештеници и локални учитељи, међу којима су били и први ствараоци књижевних дела. Иако је рад на проучавању разних дијалеката русинског језика у матичним (карпатским) областима био покренут већ током 19. века, та истраживања по правилу нису укључивала и анализу језичких прилика међу Русинима у јужним областима тадашње Угарске.[5]

Посредством гркокатоличког свештенства, које је своје образовање најчешће стицало у Галицији, међу Русине у јужним областима Угарске почела су да пристижу књижевна и језичка струјања из североисточних (карпатских) области. То је довело до настанка својеврсне двојности, пошто је народни говор Русина у јужној Угарској остао домаћи, док је највећи део литературе долазио из Галиције, где је био штампан по тамошњим језичким стандардима.[5]

Једно од најзначајнијих дела у којима је представљено тадашње печничко стваралаштво на русинском језику била је збирка песама разних русинских аутора, под насловом: "Русински славуј" (русин. Русскій соловей), коју је 1890. године приредио Михаил Врабељ (русин. Михаилъ Врабель). У збирци је било заступљено песничко стваралаштво на русинским наречјима из разних делова тадашње Угарске, што је приређивач истакао и у поднаслову збирке, чиме је било указано на дијалектолошку разноврсност у оквирима заједничке и јединствене русинске језичке баштине.[6]

Додатну потешкоћу за развој русинске културе представљала је политика мађаризације, коју је спроводила угарска влада, спутавајући културни и национални развој свих мањина, укључујући и Русине, којима није признавано чак ни њихово народно име, пошто су их аустроугарске власти подводиле под шири појам: Рутени, који се односио на целокупно источнословенско становништво. Такво стање је трајало све до пропасти Аустроугарске монархије (1918).[7]

За време Првог светског рата (1914-1918) и током првих поратних година, дошло је до успона украјинске државне идеје, која је добила подршку у гркокатоличким круговима. Међу русинским свештеницима који су се прикључили украјинском националном покрету био је и Хавријил Костељник (русин. Гавриїл Костельник), родом из Руског Крстура, који се укључио у рад на ширењу украјинске идеје међу Русинима у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија).[8]

Тако је дошло до настанка прве граматике засноване на народном говору бачких Русина, коју је Костељник објавио 1923. године, под насловом: Граматика бачванско-русинског говора (русин. Граматика бачваньско-рускей бешеди).[9] Иако је била заснована на анализи домаће језичке грађе, Костељникова граматика је приказивала народни говор бачких Русина као саставни део ширег украјинског језичког корпуса, чиме је постављена основа за настанак бројних не само језичких, већ и идентитетских спорова и сукоба, који трају до данас.[10][11]

Већ током међуратног периода (1918-1941), формиране су три струје међу русинским књижевним и јавним радницима у тадашњој Краљевини Југославији. Прва струја је била про-украјинска (ослоњена на гркокатоличко свештенство), друга је була про-руска (ослоњена на утицајну руску емиграцију), а трећа се налазила између прве две, залажући се за пуну националну самобитност русинског народа. Свака од поменутих струја имала је своје специфичне погледе на решавање језичких питања.[8][12]

Непосредно по окончању Другог светског рата (1945), у новој Југославији је формирана Матица русинска (русин. Руска матка) у чијем се програму налазило и неговање русинске језичке баштине. Та културно-просветна организација је распуштена већ након три године, под притиском тадашњих комунистичких власти, а један од основних разлога за доношење такве одлуке проистицао је из спорних питања која су се односила на преплитање русинског и украјинског идентитета.[13][14]

Савремено стањеУреди

 
Двојезични назив Руског Крстура, на српском и русинском језику
 
Русински просветитељ и
књижевник Михајло Поливка

Рад на лингвистичкој стандардизацији русинског језика у Југославији добио је нови замах крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века. У Новом Саду је 1970. године основано Друштво за русински језик и књижевност (русин. Дружтво за руски язик и литературу), које почевши од 1975. године издаје годишњак под насловом: Творчосц.[15]

У међувремену, књижевник и лингвиста Микола Кочиш је 1971. године објавио Правопис русинског језика (русин. Правопис руского язика), а три године касније објављена је и његова Граматика русинског језика (русин. Ґраматика руского язика).[16][17]

Почевши од 1972. године, на Филозофском факултету у Новом Саду започето је стварање посебних организациона јединица за проучавање русинског језика и образовање кадрова у области русинистике, што је потом довело и до формирања Одсека за русинистику.[18] Тиме су били створени предуслови за додатно унапређивање рада на проучавању русинског језика у тадашњој Југославији и данашњој Србији. Почевши од 2017. године, при одсеку је покренут научни часопис под насловом: Русинистични студиï (срп. Русинистичке студије).[19]

У складу са уставним одредбама и законским прописима који обезбеђују образовање на мањинским језицима, Русини у Србији имају прилику да основно и средње образовање стичу на свом матерњем језику. Поред основних школа у русинским срединама, постоји и средња школа на русинском језику, са седиштем у Руском Крстуру (русин. Руски Керестур). До сада је за ову школу и основне школе широм Војводине штампано око 250 уџбеничких наслова на русинском језику.

Пошто највећи број Русина у Србији живи на подручју Бачке, свој језик најчешће називају бачвањска руска бешеда (русин. бачваньска руска бешеда) или бачвањски руски јазик (русин. бачваньски руски язик), а оба назива имају значење „русински језик Бачке“. Иако је укупан број Русина у Србији и Хрватској знатно мањи од броја карпатских Русина - само 23.286 према југословенском попису из 1981. године - они су у оквиру бивше Југославије као мултиетничке државе били у прилици да остварују разна мањинска права, која су очувана и у државама-наследницама.

Покренути су и редовни телевизијски и радио програми у Војводини на русинском језику, у склопу вишејезичне радио-станице Радио Нови Сад, који служи за све мањине у Војводини. На том радију у 2001. години оригинално емитовање према језицима је било: 23,5% српски, 23,5% мађарски, 5,7% словачки, 5,7% румунски, 3,8% русински, 2,2% ромски, и 0,2% украјински језик.

У русинском језику нагласак је увек на претпоследњем слогу.

КласификацијаУреди

 
Општине у којима је русински језик у службеној употреби (зелено)
 
Годишњак Творчосц (1975)

Сложена питања која се односе на место русинског језика у породици словенских језика, односно на класификацију русинских језичких варијетета (наречја, дијалекти, говори) предмет су бројних расправа и спорова у лингвистичким круговима. У случају панонско-русинског наречја, те расправе се могу свести на неколико основних теорија, које су засноване на различитим дијалектолошким, етнолингвистичким и социолингвистичким критеријумима и аргументима:

  • реч је о посебном наречју русинског језика, које се по разним основама разликује од карпатских варијетета, али упркос томе заједно са њима чини јединствени русински етнолингвистички корпус, дефинисан етничким заједништвом русинског народа.[20]
  • реч је о посебном наречју, односно језику (у социолингвистичком смислу: микројезик) у коме се преплићу примарни источнословенски и западнословенски, а делимично и секундарни јужнословенски утицаји (Александар Дуличенко).[21]
  • реч је о наречју које је саставни део украјинског језичког корпуса, са специфичним дијалектолошким особинама (Хавријил Костељник, Володомир Хнаћук, Јанко Рамач, Јулијан Тамаш).[21]
  • реч је о наречју које се развило из источних дијалеката словачког језика (Франтишек Пастрнек, Само Цамбел, Јозеф Штолц, Вјачеслав Чарски).[21][22]

Наспрам традиционалних етнолингвистичких схватања, по којима ово наречје представља саставни део русинског (према једнима), односно украјинског (према другима) језика, у појединим лингвистичким круговима су се накнадно развила и другачија мишљења, оличена у тенденцији да се ово наречје у социолингвистичком смислу прогласи за посебан "микројезик", што представља додатни изазов за очување етнолингвистичког јединства русинског језика.[23]

Терминолошка рутенизацијаУреди

 
Табла на улазу у Градску кућу у Новом Саду са натписом на четири службена језика (српски, мађарски, словачки и русински)
 
Studia Ruthenica, бр. 22 (2017)

Говорници панонско-русинског наречја приликом именовања свог језика употребљавају искључиво ендонимске (изворне) називе, који су изведени из русинског народног имена, чему одговара и међународни термин за русински језик (енгл. Rusyn language) који је на глобалном нивоу потврђен од стране Међународне организације за стандардизацију (ISO).[24]

Насупрот томе, у извесним (првенствено про-украјинским) круговима појавила се склоност ка избегавању међународно прихваћених термина који су изведени из ендонимских (изворних) назива, заснованих на русинском народном имену. Уместо тога, заговара се употреба другачијих термина, заснованих на архаичном појму Рутени, који је током историје имао веома широко значење и никада се није односио само на Русине, тако да рутенске одреднице (због своје вишезначности) представљају посебан терминолошки проблем и изазов за истраживаче.[25][26]

Терминолошка рутенизација (енгл. Ruthenization) се током времена појавила и међу стручњацима у Србији. Крајем 2020. године, група лингвиста (Јулијан Рамач, Михајло Фејса, Хелена Међеши и други) упутила је званичан захтев Међународној организацији за стандардизацију (ISO) да се из русинског језика (који обухвата сва русинска наречја) као посебан издвоји и призна нови "рутенски језик" (под предложеним називом: енгл. Ruthenian language), који би означавао досадашње панонско наречје русинског језика. Уколико буде усвојен, поменути захтев ће довести до поделе садашњег јединственог русинског језика на два посебна и потпуно одвојена језика.[27]

Поменути захтев стоји у раскораку са народним говором, пошто се Русини на сопственом језику не називају Рутенима, нити свој језик зову рутенским, што је на изричит начин потврђено и ранијим односом исте групе стручњака према рутенским одредицама. У референтним речницима русинског језика, који су приређени 1997. и 2010. године од стране истих стручњака из области русинистике (Јулијан Рамач, Михајло Фејса и Хелена Међеши, са сарадницима), "рутенске" одреднице нису ни поменуте, било у смислу "рутенске" народности или "рутенског" језика. Приређивачи поменутих лексикографских издања нису пропустили да помену хемијски елемент рутенијум, али именицу Рутени и придев рутенски нису унели у поменуте речнике, ни у облику самосталних одредница, нити у склопу објашњења за именицу Русини и придев русински.[28][29]

Између тадашњег потпуног непомињања и каснијег (2020) захтева да се језик у међународној терминологији означи управо као рутенски, догодио се низ постепених корака на путу ка терминолошкој рутенизацији, који су коинцидирали са све сложенијим положајем русинистике као славистичке дисциплине након избијања украјинске кризе (2014).

Приликом објављивања новосадског зборника под насловом Русинистични студиï (2015), уредништво је одлучило да упоредни наслов на енглеском језику не гласи Rusyn Studies или Rusynistics, већ је употребљен израз: Ruthenian Studies, а истоветна одлука донета је и приликом покретања истоименог часописа Русинистични студиï (2017), који је такође добио упоредни наслов: Ruthenian Studies. Одлука о употреби појма Ruthenians уместо појма Rusyns такође је примењена и на енглеске наслове и текстове сажетака. Иако је у оба случаја било наглашено да поменута издања неће бити подложна идеолошким или политичким утицајима, уредништва су у својим уводним напоменама пропустила да образложе одлуку о употреби рутенских уместо русинских одредница.[30][31]

ПисмоУреди

Русински језик користи искључиво ћирилично писмо, с тим што је русинска ћирилица стандардизована према основним варијантама русинског језика. У панонском наречју русинског језика користе се 32 знака, односно 31 слово и додатни меки знак:

А а Б б В в Г г Ґ ґ Д д Е е
Є є Ж ж З з И и Ї ї Й й К к
Л л М м Н н О о П п Р р С с
Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш
Щ щ Ю ю Я я Ь ь

Поређење језика и примери основних речи и изразаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Статут Аутономне Покрајине Војводине
  2. ^ ISO 639-3: Change Request Documentation: 2019-016
  3. ^ Тамаш 2007, стр. 306-309.
  4. ^ Тамаш 2017.
  5. ^ а б Лабош 1979.
  6. ^ Врабель 1890.
  7. ^ Рамач 1993.
  8. ^ а б Biljnja 1987.
  9. ^ Костельник 1923.
  10. ^ Рамач-Фурман 2013, стр. 15-25.
  11. ^ Рамач 2017, стр. 155-161.
  12. ^ Рамач 2013, стр. 457-475.
  13. ^ Ramač 2018, стр. 65–66.
  14. ^ Суботић 2018, стр. 54, 58.
  15. ^ „Дружтво за руски язик и литературу: Творчосц”. Друштво за русински језик, књижевност и културу. 
  16. ^ Кочиш 1971.
  17. ^ Кочиш 1974.
  18. ^ Филозофски факултет у Новом Саду: одсек за русинистику
  19. ^ Русинистични студиï (Ruthenian Studies)
  20. ^ Фејса 2016a, стр. 613-622.
  21. ^ а б в Фејса 2005, стр. 23.
  22. ^ Чарский 2011.
  23. ^ ISO 639-3: Change Request Documentation: 2021-005
  24. ^ ISO 639-3: 639 Identifier Documentation: rue
  25. ^ Himka 1999, стр. 8-9.
  26. ^ Magocsi 2015, стр. 2-5.
  27. ^ ISO 639-3: Change Request Documentation: 2021-005
  28. ^ Рамач, Фејса & Међеши 1997.
  29. ^ Медєши, Тимко-Дїтко & Фейса 2010.
  30. ^ Тамаш 2015, стр. 7.
  31. ^ Русинистични студиï (Ruthenian Studies): 1 (2017)
  32. ^ З Статуту Автономної області Воєводина.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди