Karlo Emanuel I

Karlo Emanuel I.
Karlo Emanuel I.
	Karlo Emanuel I
Lični podaci
Datum rođenja	12. januar 1561.
Mesto rođenja	Rivoli,
Datum smrti	26. jul 1630. (69 god.)
Mesto smrti	Saviljano,
Porodica
Supružnik	Infanta Catherine Michelle of Spain
Potomstvo	Vitorio Amedeo I, vojvoda Savoje, Emanuel Filibert of Savoy, Margareta Savojska, Vicereine of Portugal, Isabella of Savoy, Maurice of Savoy, Thomas Francis, Prince of Carignano, Maria Apollonia, Dom Antoine de Savoie
Roditelji	Emanuel Filibert, vojvotkinja Savoje; Margareta od Francuske, vojvotkinja Berija
Dinastija	Savoja
Prethodnik	Emanuel Filibert, vojvoda Savoje
Naslednik	Vitorio Amedeo I, vojvoda Savoje

Karlo Emanuel I. (nem. Karl Emanuel I.; Rivoli, 12. januar 1561 — Saviljano, 26. jul 1630) je bio savojski vojvoda.

Karlo Emanuel I je pokušao da postane središnja ličnost jednog saveza vladara protiv Turske u kome bi, pored njega, učestvovali papa, španski kralj Filip III i austrijski nadvojvoda Ferdinand. Srpski glavari su na svom skupu od 18. februara 1608. godine rešili da ga prime za kralja i cara cele Rumelije i da ga pozovu da im se pridruži u borbi protiv Osmanskog carstva.

Velika zavera uredi

Grb Savoje

Od kraja 16. veka, Osmansko carstvo je, zapleteno u višegodišnje ratovanje s Austrijom i Persijom, preživljavalo duboku krizu celokupnog svog društvenog, ekonomskog i upravnog sistema.

Balkansko poluostrvo i Podunavlje otkrili su svu neiscrpnost i nedirnutost svojih bogatstava tek posle potpunog uspostavljanja turske vlasti u tom kraju sveta, kad su stvorene mogućnosti da te zemlje, posle feudalne anarhije i ratova, u miru razviju svoju agrarnu i stočarsku proizvodnju. Svi su bili očevici kakva bogatstva zgrću u levantskoj trgovini Mlečani i Dubrovčani, koji obilje turskih proizvoda prodaju u evropskim zemljama možda i po nekoliko puta skuplje, a u istoj srazmeri podižu i vrednost zapadnoj robi kad je donesu na turska tržišta.

Pokoreni narodi u Osmanskom carstvu počeli su, od poslednjih godina XVI veka, da dižu ustanke sve zamašnije i češće, tako da ih je trebalo samo podržati s nešto novca, oružja i municije i s nekoliko odreda izvežbane vojske ovde-onde ubačene, pa da te „najcvetnije zemlje“, kako su ih onda nazivali, postanu plen onoga ko prvi za njima posegne. A taj posao biće blagorodan pogotovu stoga što hrišćansko stanovništvo Turske nema nikakvog svog plemstva, nema nikog ko bi mogao da posreduje između njega i zapadnih osloboditelja, pa će novi gospodar balkanskih i podunavskih zemalja dobiti s njima ne samo njihova prirodna bogatstva nego i snažnu i svežu kmetovsku snagu koja će, u svojoj zaostalosti, pokorno saviti kičmu.

Papa Kliment VIII bio je nemoćan da pokrene zapadne monarhije na ošiti krstaški pohod da bi delatnost njegovih misionara i njegovi pregovori sa srpskom crkvom mogli ostaviti vidljivijih posledica. Mnogo više nada u pokret hrišćana pod Turcima polagali su polunezavisni vladari italijanskih država i državica, savojski vojvoda, mantovanski knez i toskanski vojvoda, Prvi od njih, Karlo Emanuel I, tip malog italijanskog vladara avanturiste i smutljivca u politici, možda je najneposrednije od svih pristupio stvarnoj intervenciji na Balkanskom poluostrvu u korist ustanika, — i to je odmah izazvalo težak potres i neočekivane poremećaje u Dubrovniku. Lik toga čoveka, njegovo shvatanje političkog morala i njegovi dotadašnji pokušaji da se domogne moći možda su najjednostavnije objašnjenje njegovog uplitanja u ustanički pokret balkanskih hrišćana. Snažan, neumoran lovac, odličan ratnik, usto duhovit i pobožan, Karlo je prateći budno međunarodne odnose, „pravio i kvario saveze, pribegavao pomoći jednih vladalaca protiv drugih, ratovao i očekivao gotove krune“. Posle smrti Anrija III hteo je da postane francuski kralj, potom je tražio englesku krunu, pod španskom zaštitom radio je da bude kralj u Provansi, zamišljao se i sa carskom titulom, pa kad u svemu tome nije uspeo, pristao je da bude i radio da postane kralj Kipra, Moreje, Sicilije i Sardinije, da se naposletku njegova ambicija zadovolji i kraljevinom Albanijom...

Svestan da, i pored svih zajmova koje su mu davale đenovljanske banke, neće uspeti da samo sopstvenim snagama ostvari svoj poduhvat, znajući usto da će se u njegov posao, ako dobro krene, umešati svi oni koji su se za njega interesovali, Karlo Emanuel I je pokušao da postane središnja ličnost jednog saveza vladara protiv Turske u kome bi, pored njega, učestvovali papa, španski kralj Filip III i austrijski nadvojvoda Ferdinand. Trebalo je da saveznici prodru u Tursku iz Štajerske i Hrvatske, iz Albanije i preko dubrovačke teritorije. Pristupajući ostvarenju ovog plana, savojski duka je počeo da okuplja oko sebe sve one agente koji su dotle služili kao spona između balkanskih hrišćana i zapadnih dvorova. Tako mu se pri ruci našao i kaluđer Damjan Ljubibratić, koji je pre toga, u ime srpskog patrijarha Jovana i hercegovačkih glavara, pregovarao s bečkim dvorom, papom i španskim namesnikom u Napulju. Karlo Emanuel I je poslao svoje najsrdačnije poruke prvom od hercegovačkih glavara, nikšićkom vojvodi Grdanu, i starešini srpske crkve, a zatim je uputio u Dubrovnik svoje poverenike, dužne da neposredno stupe u vezu s vođama ustaničkog pokreta, da pripreme raspoloženje Dubrovčana i da ispitaju pogodnost njihovih luka i postojanost njihovih tvrđava za buduću najezdu na Hercegovinu.

Iako je Dubrovačka vlada oduvek primala sve strance s podozrenjem i krajnje oprezno, ona je sada širokogrudo podnosila vrzmanja i sašaptavanja raznih agenata u svom gradu. Trudila se jedino da to ne postane potpuno očevidno susednim turskim vlastima. U jesen 1607, pojavili su se prvo na Mljetu, a zatim i u Dubrovniku poverenici savojskog vojvode Karla Emanuela I. Kad je Dubrovačka vlada uočila da njihove lepe namere mogu da stanu Republiku njene nezavisnosti ona je odmah zauzela drukčiji stav. Vlada je utvrdila da su poverenici Karla Emanuela I uspostavili vezu s pojedinim licima u Republici već pre svog dolaska, da su doneli zlatnika i poklona za hercegovačke glavare i da njihove šetnje po Dubrovniku i okolini znače, u stvari, ispitivanje terena na kome će biti izvršeno iskrcavanje hrišćanskih trupa. Vlada je znala da je pored kaluđera fra Santa postao vrlo blizak izaslanicima savojskog vojvode i jedan krug dubrovačke vlastele, pre svega Jakov Đurđević, tri rođaka Rastića, Marin, Jakov i Dživo, zatim Sabo Menčetić, Jakov Lukarević, pa, oko njih, i drugi.

Zahvaljujući trenutnom strpljenju dubrovačke vlade, savojski poverenici su dosta mirno i uspešno obavili prvi deo svog posla: nikšićkom vojvodi Grdanu uskoro je uručen poziv da srpski glavari prihvate i okrune Karla Emanuela I za svog vladara, a on će se blagovremeno pojaviti s brodovljem, vojskom i novcem radi zajedničke borbe. Odmah zatim, glavari su odgovorili na ovaj poziv obaveštenjem da su na svom skupu od 18. februara 1608. godine rešili da prime (savojskog vojvodu za kralja i cara cele Rumelije i da ga pozovu da im se pridruži u borbi.

Poverenici Karla Emanuela I zaplovili su ka Italiji, a za njima se, istog proleća, otisnuo i fra Santo, mljetski kaluđer, bežeći od dubrovačkih vlasti zbog toga što mu je don Mavro Orbin, pronašao i oteo pisma zavereničkog karaktera. „Vi prenosite pisma koja su protiv nas...“, rekao mu je tom prilikom don Mavro Orbin, i tim rečima sažeo svu složenost situacije u kojoj se tada nalazio Dubrovnik. Jer kad je on, kao veliki znalac i prvi sastavljač zajedničke istorije Južnih Slovena, koji je besumnje poimao svu težinu njihovog robovanja i svu veličinu njihove borbe, pretpostavio bezbednost i spas svog Dubrovnika sudbini oslobodilačkog pokreta svih balkanskih naroda, može se samo pretpostaviti s koliko je ozbiljnosti počela da strepi nad opstankom Republike njena vlada.

Iako su poverenici savojskog vojvode već bili na drugoj strani mora, istraga je sprovedena tako minuciozno, da je naknadno rekonstruisan svaki njihov korak, svaka njihova reč i svaki postupak njihovih pomagača. Sve je to učinjeno u nadi da će ta pustolovina ostati bez posledica i da Dubrovnik neće dospeti u situaciju da stavljanje na kocku njegovog opstanka bude uslov za uspeh poduhvata zapadnih sila.