Википедија

Kuba

острвска држава у Карибима
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Kuba (višeznačna odrednica).

Kuba, zvanično Republika Kuba (šp. República de Cuba), država je i arhipelag u severnim Karibima[3] koji se nalazi između Karipskog mora, Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana. Kuba je najveće ostrvo na Karibima, a sa više od 11 miliona stanovnika je druga posle Hispaniole, mada sa manjom gustinom stanovništva od većine država u regionu. Državu čine glavno ostrvo Kuba, ostrvo Isla de Huventud i nekoliko arhipelaga. Glavni i najveći grad je Havana, a ostali veći gradovi su Santijago de Kuba, Kamagvej, Olgin, Santa Klara i Gvantanamo. Severno od Kube se nalaze SAD i Bahami, na zapadu Meksiko, na jugu Kajmanska ostrva i Jamajka, a na jugoistoku Haiti.

Republika Kuba
República de Cuba  (španski)
Krilatica: Отаџбина или смрт
(šp. Patria o Muerte)
Himna: Песма Бајама
(šp. La Bayamesa)[1]
Položaj Kube
Glavni gradHavana
Službeni jezikšpanski
Vladavina
Oblik državesocijalistička jednopartijska država
 — Prvi sekretar Komunističke partijeMigel Dijaz Kanel
 — PredsednikMigel Dijaz Kanel
 — Prvi potpredsednikSalvador Valdes Mesa
 — Drugi sekretar Komunističke partijeHose Mačado Ventura
 — Predsednik Narodne skupštineEsteban Laso Fernandez
Istorija
Nezavisnostod Španije
 — Proglašena10. oktobar 1868.
 — Proglašena republika20. maj 1902.
 — Kastrov ulazak u Havanu1. januar 1959.
Geografija
Površina‍
 — ukupno110.861 km2 (105)
Stanovništvo‍
 — 2012.[2]11.167.325 (76)
 — gustina100,73 st./km2 (97.)
Ekonomija
BDP / PKM≈ 2013.
 — ukupno$234 milijardi (58)
 — po stanovniku$20.611 (57)
ValutaPezos
 — kod valuteCUP
Ostale informacije
Vremenska zonaUTC od -5 do -4
Internet domen‍.cu‍
Pozivni broj++53

Ostrvo Kubu su naseljavala razna mezoamerička plemena pre iskrcavanja istraživača Kristifora Kolumba 1492. koji ju je prisvojio u ime Kraljevine Španije. Kuba je ostala španska kolonija sve do Špansko-američkog rata 1898, kada su njome kratko upravljale SAD sve do sticanja nominalne nezavisnosti 1902. Krhka republika je prošla kroz period društvene nestabilnosti, i uprkos pokušajima da se ojača njen demokratski sistem, Kuba je 1952. potpala pod diktaturu bivšeg predsednika Fulgensija Batiste.[4] Sve veći nemiri i nestabilnost doveli su do Batistinog zbacivanja januara 1959. od strane Pokreta 26. jul, koji je posle toga uspostavio socijalističku vladu pod vođstvom Fidela Kastra. Od 1965. Kuba je jednopartijska država kojom uprava Komunistička partija Kube.

Kuba je višenacionalna država, a njen narod, kultura i običaji su raznolikog porekla, od domorodačkih naroda Taino i Siboni, dugog perioda španskog kolonijalizma, dovođenja afričkih robova, bliskosti sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata i blizine SAD. Kuba se rangira visoko po stepenu zdravstvene zaštite i obrazovanja, sa veoma visokom pokazateljem humanog razvoja.

Istorija uredi

Glavni članak: Istorija Kube

Kuba pre Kolumba uredi

Pre dolaska Kristifora Kolumba, teritoriju današnje Kube naseljavalo je oko 150.000 ljudi. Bili su pripadnici jednog od tri indijanska plemena: Taino, Gvanahatabe i Siboni.[5]

Najmanje brojni su bili pripadnici plemena Gvanahatabe. Prvi su naselili Kubu. Nisu gradili kuće; živeli su u pećinama. Bavili su se uglavnom lovom i ribolovom. Bili su primitivni u odnosu na ostala plemena i u njima su izazivali strah. S obzirom da su naseljavali krajnji zapad ostrva, kasnije su retko dolazili u kontakt sa Špancima.[6]

Siboni su na ostrvo stigli iz Južne Amerike. Deo su plemena Aravak. Pored lova i ribolova su se bavili i poljoprivredom. Mnogi su se kasnije pridružili Taino plemenu kao sluge.[6]

Najbrojniji narod na Kubi bio je Taino. Oni su se na ostrvo proširili iz ostalih delova Antila. Živeli su na istočnom i centralnom delu Kube. Gradili su male, drvene kolibe okruglog ili pravougaonog oblika, danas poznate kao boio (šp. bohío).[7] Izrađivali su nameštaj. Uzgajali su mnoge biljne vrste: prerađivali koren juke i pravili kasava hleb. Koristili su duvan u religijskim obredima.

Španska kolonizacija (1492—1898) uredi

Kolumbo je Kubu prvi put uočio 27. oktobra 1492. Na tlo severoistočne Kube, Španci su kročili narednog dana.[8] Kolumbo je prostranstva Kube opisao kao „najlepšu zemlju koju su ljudske oči ikad videle”.[9] Domoroci su Evropljane dočekali srdačno i prijateljski, moguće misleći da su se susreli sa božanskim narodom.[10]

 
Dijego Velaskez de Kueljar (1465 - 1524), španski konkistador koji je započeo osvajanje Kube 1511. godine.

Prvo pravo špansko naselje u Karibima uspostavljeno je oko 1498. i to na ostrvu Hispaniola. Tako je nastao današnji grad i luka Santo Domingo.[11] Odatle je planirano buduće osvajanje čitave Kube koje se nije dogodilo sve do 1511. Tada je španski konkistador Dijego Velaskez de Kueljar započeo ekspediciju širenja na Kubu. Poveo je preko stotinu ljudi i osnovao prvo stalno špansko naselje na teritoriji današnje Kube kod Barakoe.[12] Španci tada nisu naišli na gostoprimstvo starosedelaca. Jak otpor indijanskih plemena vodio je Atuej, Taino poglavica poreklom sa Hispaniole. Odatle je prebegao nakon velikog pokolja 1503. godine koji su Španci izvršili nad domorodačkim stanovništvom. Ipak, nedovoljna ratna obučenost Taino naroda je presudila u borbi. Predali su se i povukli u planine iznad Barakoe. Atuej je ubrzo pronađen. Suđeno mu je, te je spaljen 1512. godine.[13]

 
Pogled na Kubu (1860), Edmund Darč Luis, ulje na platnu.

Otpor protiv španskih osvajača je oslabio nakon Atuejeve smrti, ali nije potpuno prestao. Pripadnici domorodačkih naroda su i dalje sabotirali prodiranje Španaca u unutrašnjost ostrva. Pojedini konkistadori su na to odgovarali pljačkanjem sela i silovanjem žena.[14] Velaskez se nije zaustavio i u narednih nekoliko godina je uspostavio još naselja širom Kube, među kojima je i današnji glavni grad Havana, nastala 1514.[15] Na jugu ostrva izgradio je luku Santijago koja je postala sedište španske kolonije na Kubi.[16]

U narednih nekoliko decenija domorodačko stanovništvo je praktično istrebljeno. Na teritoriji Kube ostalo je svega oko pet hiljada starosedelaca. Najčešće naveden uzrok njihovog nestanka je teror koji su španski kolonizatori sprovodili nad lokalnim stanovništvom. Česta su bila masovna ubijanja i masakri širom ostrva.[17] Opis zverstava Dijega Velaskeza i njegovih pratilaca naveo je u svojim svedočanstvima Bartolomeo de las Kasas, španski pisac i dominikanski fratar iz tog vremena.[18] Bio je prisutan prilikom mnogih zločina nad domorodačkim narodom, te je ta iskustva zabeležio u svom delu Kratak izveštaj o uništenju Indija (šp. Brevísima relación de la destrucción de las Indias) iz 1552. godine. Objasnio je da „ne postoji jezik koji bi mogao svetu da opiše užasna dela Dijega Velaskeza i njegovih ljudi”.[19] U jednom od izveštaja, De las Kasas je pomenuo slučaj masakra 2.500 ljudi u jednom indijanskom selu. Kada su dočekali goste iz Španije, starosedeoci su im ponudili odmor i hranu. Nakon što su jeli, Španci su brutalno masakrirali svoje domaćine.[19]

Pored toga, veliki broj žrtava odnele su epidemije zaraznih bolesti. Narodi sa područja Amerike nisu imali razvijen imunitet za bolesti koje su Španci preneli iz Evrope. Najzastupljenija obolenja tada su bile velike i male boginje, grip i ostale bolesti respiratornog sistema. Veruje se da su male boginje bile uzrok smrti oko dve trećine ukupnog indijanskog stanovništva tokom 1529. godine.[20]

 
Kažnjavanje robova na Kubi, 19. vek.

Eksploatacija Kube za Špance se u početku zasnivala na pronalaženju zlata. Međutim, kako je vreme odmicalo, konkistadorima je postalo jasno da će glavni značaj Kube biti u poljoprivredi, i to prvenstveno u uzgoju kafe,[21] duvana, a kasnije i u izvozu šećera.[22] Da bi se održala radno intenzivna privreda na plantažama šećerne trske, na Kubu su dovedene desetine hiljada afričkih robova. Brojniji i spremniji za zahtevan fizički rad, robovi iz Afrike bili su daleko bolja opcija u odnosu na starosedeoce.[23] Prvi robovi su stigli još sa konkistadorima, na samom početku osvajanja Kube. Njihov broj se nastavio povećavati kroz decenije,[24] da bi krajem 16. veka činili skoro polovinu čitavog kubanskog stanovništva.[25] Procenjeno je da je do 1867. godine na Kubu dovedeno skoro 800.000 robova iz Afrike.[26] Ropstvo na Kubi je ukinuto tek 1886. godine.[27]

Sredinom 18. veka, Špansko kraljevstvo je učestvovalo u Sedmogodišnjem ratu. Iako se sukob odvijao uglavnom u Evropi, posledice su se osetile i u Novom svetu. Španci su u rat ušli početkom 1762. godine i to kao podrška Francuzima u borbi protiv Britanske imperije.[28] Reakcija Britanaca bila je zauzimanje francuskih i španskih kolonija u Karibima. Sredinom 1762. godine, Britanci su zauzeli Havanu. Tako je najvažnija španska luka u Karipskom moru pala pod britansku vlast.[29] Uticaj nove vlasti bio je značajno izražen, ali kratkotrajan, s obzirom da je već godinu dana kasnije potpisan Pariski mir. Tako se okončao Sedmogodišnji rat; Britanskoj imperiji je pripala Florida, a Kuba je ponovo postala deo Španskog kraljevstva.[30]

Borba za nezavisnost (1868—1902) uredi

 
Karlos Manuel de Sespedes (1819 - 1874), vođa prve revolucije za oslobođenje Kube od španske vlasti.

Želja za oslobođenjem Kube od španske vlasti prvo se javila kod kreolskih vlasnika plantaža šećera na istoku ostrva. Osnovni razlog za njihovo nezadovoljstvo bili su neodgovorna uprava, nedostatak socijalnih i političkih reformi i izuzetno visoki porezi. Zato je 10. oktobra 1868. u gradu Bajamo započeta borba za nezavisnost Kube. Pobunjenike je predvodio imućni kubanski vlasnik plantaže i advokat, Karlos Manuel de Sespedes. Iako je rođen na Kubi, školovao se u Španiji. Na Kubu se vratio 1844. godine, nadahnut uspesima Francuske revolucije.[31] On je tog dana oslobodio svoje robove sa plantaže La Demahagva (šp. La Demajagua) i pozvao ih da mu se pridruže u preuzimanju vlasti.[32] Proglasio je nezavisnost kolonije. Ovaj događaj poznat je pod imenom Uzvik Jare[a] (šp. Grito de Yara) i označava početak Desetogodišnjeg ili Velikog rata (šp. Guerra Grande).[33]

Deset dana kasnije, Bajamo je osvojen. Tada je nastala i pesma koja će kasnije postati himna Kube, La Bajamesa (šp. La Bayamesa).[34] Do kraja meseca oktobra iste godine, Sespedes je oko sebe okupio oko 12.000 ljudi. Značajan deo te vojske činili su veterani iz Dominikanske Republike i oslobođeni kineski robovi.[31] Pobunjenici su velikom brzinom osvojili provinciju Orijente. Borbe u Velikom ratu uglavnom su vođene između kreola, koji su rođeni na Kubi i takozvanih peninsularesa - Španaca koji su rođeni u Španiji, a žive u Novom svetu.[35] Širenje revolucije prema zapadu ostrva nije bilo naročito efikasno, ali je bilo bogatih zemljoposednika koji su pomagali ideje sa istoka. Sespedesova vojska je izbegavala direktan kontakt sa Špancima, prvenstveno zbog slabog naoružanja i siromašnog ratnog iskustva.[36] Rat je proticao sporo, godinu za godinom. Ni pobunjenici, ni Španci nisu uspevali da situaciju okrenu u svoju korist. Španci su donekle bili zadovoljni činjenicom da je revolucija ograničena na istočni deo Kube. Tome je doprinela odluka o postavljanju odbrambene linije preko centralnog dela ostrva, ali i nedovoljno interesovanje na zapadu. Sve češće se ukazivalo na neuspehe Sespedesa, pa je smenjen 1873. Godinu dana kasnije, ubijen je u španskoj zasedi u Orijenteu.[37] Sve manje visokih oficira je bilo aktivno u borbi protiv španske vlasti. U februaru 1878, postuginut je Pakt u Zanhonu,[b] koji je najavio kraj sukoba. Predlog o primirju doneo je španski general Arsenio Martinez Kampos. Kubancima je obećana amnestija, uvođene političkih reformi i oslobođenje robova koji su ratovali u korist revolucije. Desetogodišnji rat je zvanično okončan 28. maja 1878.[38]

Već 1879. godine došlo je do novih pobuna. Organizovao ih je Kaliksto Garsija, jedan od revolucionara koji nisu potpisali Ugovor u Zanhonu. Garsija je svoje akcije planirao u Njujorku, neposredno nakon završetka Velikog rata.[39] Sukob koji je nastao kao posledica tih akcija trajao je svega godinu dana i poznat je po nazivu Mali rat (šp. Guerra Chiquita). Razočarani i iscrpljeni od nedavno okončanog desetogodišnjet ratovanja, Kubanci se nisu odazvali i rat je završen ubedljivom pobedom Španaca.[40]

 
Hose Marti (1853 - 1895), kubanski političar, književnik i revolucionar; ključna ličnost u planiranju i vođenju Rata za nezavisnost Kube (1895 - 1898).

Nakon novog neuspeha, postalo je jasno da Kubanci nisu u stanju da se sami oslobode kolonijalne vlasti. Nasuprot sebe su imali ozbiljnog i disciplinovanog protivnika. Španci nisu ispunjavali svoja obećanja, ali su vešto održavali kontrolu na ostrvu. Obale su bile pažljivo čuvane, tako da spoljašnja pomoć za pobunjenike nije bila moguća. Jedino rešenje za one željne samostalnosti bilo je izazivanje međunarodne situacije koja bi trenutnu vlast dovela u nezgodan položaj.[40] Ni deset godina koje su usledile nisu dovele do promena.

Komplikovanu političku situaciju u Karibima, dugo su pratile Sjedinjene Američke Države. Oni su sebe smatrali gospodarima američkog kontinenta i vođeni Monroovom doktrinom, protivili su se evropskim osvajanjima Zapadne hemisfere. Na njihovu reakciju na Kubi se čekalo dugo; nadali su se da će im Španci prodati ostrvo, pa nisu želeli da ospore kolonijalnu vlast.[40] Amerikanci su nakon Desetogodišnjeg rata napravili velika ulaganja u kubansku industriju šećera. Španci su održavali političku vlast, ali ekonomiju Kube su kontrolisale SAD.[41] Izvoz šećera prema SAD bio je višestruko veći u odnosu na izvoz u matičnu državu.[42] Mnogi uticajni Kubanci su krajem 19. veka predlagali ideju pripajanja Kube Sjedinjenim Američkim Državama. Jedan od glavnih protivnika te ideje bio je pisac i novinar Hose Marti.[43] Njegov cilj bila je samostalna Kuba. Marti je revoluciju podržavao još kao mladić. Sa šesnaest godina je pisao članke u kojima je favorizovao pobunjenike tokom Desetogodišnjeg rata. Tada je osuđen na šest godina zatvora, nakon čega je odlučio da se školuje u Španiji.[44] Studirao je filozofiju i pravo. Vratio se na Kubu nakon pomilovanja iz Pakta u Zanhonu. Pomagao je i Kaliksta Garsiju za vreme Malog rata 1879. Nakon novog proterivanja sa ostrva, odlučio je da iz Španije ode u Njujork, gde je bilo sedište Revolucionarnog pokreta Kube. Tamo je proveo narednih petnaest godina. Hose Marti je kroz boravak u Njujorku planirao delovanja za konačno oslobođenje Kube. Povezao se sa mnogim preživelim učesnicima Desetogodišnjeg rata, među kojima se ističu generali Maksimo Gomez i Hose Antonio Maseo.[45] Marti i Gomez su krajem marta 1894. u Dominikanskoj Republici kreirali Manifest iz Montekristija (šp. Manifiesto de Montecristi), dokument u kojem su navedeni razlozi za novi rat protiv španske vlasti na Kubi.[46]

Rat za nezavisnost Kube (šp. Guerra de Independencia cubana) ili Neophodni rat započet je 24. februara 1895. godine. Trajao je skoro četiri godine. Hose Marti je ubijen u borbi u maju 1895.[47] Pobunjenici su se još jednom sukobili sa daleko brojnijim protivnikom, tako da su pribegavali gerilskom ratovanju i sabotažama. Španci su kubansko stanovništvo u ruralnim predelima izolovali i ograđivali. Bila je to strategija španskog generala Valerijana Vejlera. Cilj takozvane rekoncentracije bio je odvajanje civila od pobunjenika. Izolovani civili živeli su u izuzetno lošim uslovima. Veliki broj Kubanaca je stradao od gladi i bolesti.[48] Organizacija ovih jedinica smatra se prototipom koncentracionih logora iz 20. veka.[49] Usledili su protesti i osude, kako iz evropskih država, tako i iz SAD. Potapanje američkog ratnog broda Mejn 15. februara 1898. kod Havane, dovelo je do zvaničnog uključivanja SAD u rat protiv Španije.[50] Tako je počeo Špansko-američki rat, koji je trajao više od tri meseca. Rat je završen Mirom u Parizu 1898. Rezultat je bio ne samo poraz Španije od SAD, nego i njeno konačno povlačenje sa Kube.[51]

Republika Kuba (1902—1959) uredi

SAD su po sklopljenom sporazumu sa Španijom okupirale ostrvo i održavale vojnu kontrolu do 1902. U podne 20. maja 1902. godine, proglašena je Republika Kuba.[52] Američke korporacije su započele nova velika ulaganja u kubansku industriju šećera. Polovina čitavog proizvedenog šećera na Kubi bila je u vlasništvu američkih investitora posle prve dve decenije dvadesetog veka. Osim toga, ostrvo je ostalo pod vojnom i političkom kontrolom SAD; takozvanim Platovim amandmanom, SAD su zadržale pravo da intervenišu u cilju zaštite svojih nacionalnih interesa.[53] Ostatak ovih posebnih vojnih prava SAD na Kubi je vojna baza u Zalivu Gvantanamo, koja od 2000. služi kao zatvor za zarobljenike iz rata u Avganistanu i Iraku.

 
Proglašenje Republike Kube, Teodor Ruzvelt i Tomas Estrada Palma, razglednica iz 1902.

Prvi predsednik Republike Kube bio je Tomas Estrada Palma. Neregularnosti u toku izbora 1906. dovele su do revolta njegovih protivnika. U cilju izbegavanja novih nemira i sukoba, SAD su ponovo okupirale ostrvo od 1906. do 1909, pozivajući se na Platov amandman iz 1901.[54] Tadašnji predsednik SAD, Teodor Ruzvelt je za guvernera Kube izabrao američkog biznismena Čarlsa Maguna, koga kubanski istoričari smatraju začetnikom korupcije na Kubi.[55] Zadovoljavajuća stabilnost je postignuta 1908, kada je za drugog predsednika proglašen Hose Migel Gomes. Okupacija ostrva mogla je da se privede kraju, ali uticaj SAD se nastavio i u narednim godinama. 1924. godine je za predsednika države izglasan Herardo Mačado. Iako je bilo predviđeno da njegov mandat traje četiri godine, Mačado je promenom Ustava odredio mandat od šest godina, te se ponovo proglasio za predsednika 1928.[56] Globalni ekonomski kolaps iz 1929, značajan pad cena šećera i politička nestabilnost doveli su do sve češćih demonstracija protiv tadašnje vlasti. Ovi protesti, koje su predvodili studenti poznatiji pod nazivom Generacija 1930, bivali su sve ozbiljniji i nasilniji. Pod velikim pritiskom nezadovoljnog kubanskog naroda, Herardo Mačado je bio primoran da napusti Kubu 1933. Na njegovo mesto došao je Karlos Manuel de Sespedes Kesada, čiji je otac 1868. započeo borbu za nezavisnost Kube.[57] Njegova vladavina nije trajala dugo, budući da je svrgnut u toku Kubanske revolucije 1933. Revolociju je vodio kubanski vojni oficir, Fulhensio Batista. Rezultat ovog puča je bilo osnivanje takozvane Pentarhije iz 1933, čiji su članovi bili protivnici Herarda Mačada. Jedan od njih, Ramon Grau San Martin, postao je novi predsednik države.[58] Revolucija iz 1933. predstavlja početak snažnog uticaja Fulhensija Batiste u kubanskoj politici, koji će trajati 25 godina.[59] Iako je iza senke učestvovao u važnim državnim pitanjima, za predsednika se kandidovao tek 1940. U maju 1934. godine, Platov amandman je ukinut, mada su SAD odbile da se odreknu prava na vojnu bazu u zalivu Gvantanamo.[60]

Uprkos uspešnom državnom udaru, Batista i tadašnji predsednik Karlos Mendijeta su i dalje imali protivnike među zvaničnicima na Kubi. Česte demonstracije i pokušaji destabilizacije vlasti uzrokovali su pojačanu vojnu kontrolu u državi.[59]

 
Fulhensio Batista (1901 - 1973), kubanski vojni oficir i diktator.

Godina 1940. je značajna i zbog formiranja novog Ustava, koji je imao socijaldemokratski sadržaj. Radnici su dobili pravo na osmočasovni radni dan, mesečnu platu i penziju, osiguranje i naknadu u slučaju povrede. Pravo glasa na izborima dobili su svi stariji od 20 godina. Po prvi put u istoriji države, pravo da glasaju dobile su i žene. Ustav je zabranjivao dotadašnju netrpeljivost prema crnoj rasi; rasne podele u politici više nisu bile moguće. Donete su i mnoge reforme u društvenom i ekonomskom smislu, a jedna od njih bilo je obezbeđeno osmogodišnje školovanje za svu decu.[61]

Kuba je početkom decembra 1941, nakon napada na Perl Harbor, objavila rat Nacističkoj Nemačkoj, Japanu i Italiji.[62] Njihovim zvaničnicima na Kubi je naređeno da napuste ostrvo u februaru. Sjedinjenim Američkim Državama su ustupljeni aerodromi. Kuba je potpisala i ugovor sa Meksikom koji se odnosio na zajedničku odbranu od nemačkih U-podmornica.[62] Ipak, značajnijih vojnih akcija kubanske vojske u Drugom svetskom ratu nije bilo.

Prvi Batistin mandat se završio 1944. Narednih osam godina proveo je u SAD. Za predsednika se ponovo kandidovao 1952. godine. Uvidevši da rezultati ne idu u njegovu korist, Batista je izveo novi državni udar 10. marta 1952.[63] Izbori predviđeni za 1. jun iste godine bili su odgođeni i država je postavljena pod vojnu vlast sa Batistom na čelu. Preotimanje vlasti 1952. bilo je diskretno podržano od strane SAD.[64][65] Batista je formalno proglašen za predsednika na izborima održanim 1954. i ostao je na toj poziciji do 1959.[66]

Kubanska revolucija i komunistička vlast (1959—) uredi

 
Vođa Kubanske revolucije Fidel Kastro (1926 - 2016) sa svojim ljudima u šumama Sijera Maestre, 1956.

Fulhensio Batista je sprovodio diktaturu na Kubi, posebno tokom svog drugog mandata. Njegova vladavina bila je prožeta mnogim društvenim problemima. Batista je priliku pružio američkim investitorima koji su vršili enormna ulaganja u privredu Kube, prvenstveno u industriju šećera. Korupcija na Kubi doživela je procvat za vreme Batistinog mandata.[67] Sve veći deo prihoda odnosio se na nelegalne aktivnosti, organizovani kriminal i klađenje.[68] Izražena korupcija pretila je da ugrozi dotad prijateljske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama.[69]

Tokom pedesetih godina 20. veka, formiran je veliki broj grupa koje su se zalagale za rušenje diktature. Dolazak Fulhensija Batiste na čelo države smatrali su neregularnim.[70] Najistaknutiji njegov protivnik bio je mladi kubanski advokat Fidel Kastro. On je 1952. pokrenuo sudski postupak protiv Batiste, u kom ga je okrivio za kršenje Ustava iz 1940. i nasilno otimanje vlasti. Slučaj je bio ignorisan.[71] Kada su shvatili da diplomatske mere neće dovesti do promena, Batistini protivnici su se okrenuli planiranju oružanih napada kao sredstva za postizanje cilja. Prvi takav napad dogodio se 26. jula 1953, samo godinu dana nakon što je Batista izvršio državni udar i preuzeo kontrolu nad Kubom. Tada su Fidel Kastro, njegov mlađi brat Raul i još oko 150 naoružanih pobunjenika napali kasarnu Monkada u Santijagu. Napad se završio neuspehom, sa velikim brojem poginulih i uhapšenih.[72] Uprkos porazu, Fidel Kastro je ofanzivom na kasarnu Monkada najavio početak Kubanske revolucije.

 
Ernesto Če Gevara i Fidel Kastro, 1962. Fotografisao Alberto Korda.

Braća Kastro su uhapšena neposredno nakon napada na kasarnu Monkada. Obojica su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne, ali su 1955. godine oslobođeni pod velikim pritiskom javnosti na Batistinu vlast. Potom su se preselili u Meksiko, gde su sa ostalim oslobođenim pobunjenicima planirali nove akcije protiv Fulhensija Batiste.[73] U Meksiku se Kastru predstavio i približio njegov budući saradnik i prijatelj, argentinski lekar Ernesto Če Gevara.[74] Gevara je uz braću Kastro i Kamila Sjenfuegosa predvodio krucijalne akcije u godinama koje su usledile.

Kastro je 1955. formirao grupu pod imenom Pokret 26. jul (šp. Movimento 26 de Julio).[v][75] Cilj ovog pokreta bio je preuzimanje vlasti na Kubi. Sprovođenje plana započeto je u novembru 1956. godine, kada se oko 80 pobunjenika na brodu Granma iz Meksika zaputilo prema južnoj obali Kube.[76] Po dolasku na ostrvo, Kastrovi ljudi su se širili kopnom kroz šume planine Sijera Maestra. Pokret 26. jul je u naredne dve godine prerastao u glavnu revolucionarnu grupu na Kubi. Kada su se revolucionari probili kroz planine do grada Santa Klara, Batista je bio primoran da pobegne iz Kube 1. januara 1959.[77] Kastrov pokret je trijumfalno ušao u Havanu 8. januara 1959. i tako preuzeo vlast nad državom.[78]

Vlada Dvajta Ajzenhauera je podržala Kastrovo preuzimanje vlasti na Kubi, ali su odnosi između dve države postajali sve hladniji.[79] Započete su reforme kakve je Kastro i obećao. Zdravstvo i školstvo su postali besplatni za sve građane Kube. Nova vlada je izvršila i zemljišne reforme; nacionalizovala je većinu vlasništva stranih kompanija, kao i domaćih bogataša.[80][81] U vreme trijumfa Revolucije, 75% kubanske zemlje je bilo u vlasništvu stranaca i to prvenstveno američkih državljana, pa je rezultat reformi bilo pogoršanje odnosa sa SAD. Zaključeno je da se interesi Sjedinjenih Država na Kubi ne mogu održavati dok je Kastro na vlasti i odobreno je planiranje njegovog svrgavanja.[82][83] Odgovor na Kastrove agrarne reforme bilo je uvođenje sankcija Kubi od strane SAD, među kojima je najznačajnija potpuna obustava trgovine između ove dve zemlje.[84] Delimično rešenje za ovu situaciju ponudile su države Istočne Evrope i Sovjetski Savez, obavezujući se na kupovinu nekoliko miliona tona šećera koje su ranije bile tržište američkih kupaca.[84] Ovaj sporazum Fidel Kastro je potpisao sa premijerom Sovjetskog Saveza Anastasom Mikojanom u februaru 1960.[85]

Kastro se prvobitno nije deklarisao kao komunista, ali su ga snažne veze sa Sovjetskim Savezom kasnije privolele da na taj način organizuje vlast, po ugledu na Sovjetski Savez. Nade da će se Kastro odreći komunizma propale su nakon neuspešne Invazije u Zalivu svinja u proleće 1961. Tada su kubanske izbeglice iz SAD praćene Američkom mornaricom napravile pokušaj iskrcavanja na južnu obalu Kube. Inzaviju su podržavali Centralna Obaveštajna Agencija i tadašnji predsednik Džon F. Kenedi.[86] Operacija je završena potpunim neuspehom napadača; više od stotinu Kastrovih protivnika je ubijeno, a preko hiljadu zarobljeno. Kastro je u decembru iste godine izjavio da čvrsto veruje u komunističke ideje.[87]

Razvoj Kube u komunističku silu i sovjetskog saveznika bio je bitan faktor u toku Hladnog rata. Situacija u Karipskom moru bila je najnapetija u oktobru 1962, kada su primećene sovjetske nuklearne rakete R-12 na području San Kristobala, na istoku Kube.[88] Istovremeno, SAD su svoje nuklearno oružje rasporedile oko Italije i Turske.[89] Problem je rešen diplomatskim putem. Predsednici dveju država, Džon F. Kenedi i Nikita Hruščov postigli su dogovor o obostranom uklanjanju nuklearnih raketa, uz obećanje SAD da u budućnosti neće napasti Kubu bez opravdanog političkog razloga.[90] Tako je izbegnut sukob svetskih razmera. Veruje se da je Kubanska raketna kriza iz 1962. momenat u kom je svet bio najbliži nuklearnom ratu.[91] Još jedan od planova za svrgavanje Kastrove vlade bila je Operacija Nortvuds, u kojoj su vojni lideri SAD predlagali da se iscenira teroristički napad na SAD da bi se dobilo opravdanje za invaziju Kube. Ovakva akcija bi za posledice imala potencijalno velik broj američkih civilnih i vojnih žrtava.[92] Ideju je američkom sekretaru za odbranu Robertu Meknamari predočio načelnik Zajedničkog štaba SAD Liman Lemnicer 13. marta 1962. Operacija nikad nije sprovedena jer nije odobrena od strane predsednika Kenedija.[93] Američki pisac i novinar Džejms Banford smatra da je Operacija Nortvuds moguće najpokvareniji plan koji je američka vlast ikad smislila.[94]

 
PT-76[g] kontrolisan od strane kubanske vojske u Luandi, 1976.
 
Vojnici Revolucionarnih oružanih snaga Kube pre napada na somalijske trupe u Ogadenu, 1977.

Kuba je po uspešnoj revoluciji započela učešće u mnogim ratnim dešavanjima širom planete. Cilj je bio pružanje podrške Sovjetskom Savezu i ostalim komunističkim silama tokom Hladnog rata. Najveću aktivnost kubanska vojska imala je na afričkom kontinentu.[95] Kastro je podržao Alžir u pograničnom sukobu sa Marokom u oktobru 1963.[96] Dobre odnose sa Kubom gradio je u to vreme predsednik Alžira, revolucionar Ahmed ibn Bela čija su se socijalistička shvatanja podudarala sa Kastrovim.[97] Vojnu podršku od Kube dobio je i Narodni pokret za oslobođenje Angole (MPLA) u Angolskom građanskom ratu koji je počeo sredinom sedamdesetih godina 20. veka.[98] Komunističke i anti-kolonijalne ideje MPLA bile su razlog da se veliki broj kubanskih trupa rasporedi u Angoli i one su doprinele pobedi socijalističkog pokreta.[99] Dejstva kubanskih vojnika u Angoli izazvala su reakciju Južnoafričke Republike, koja je zajedno sa SAD pomagala Nacionalnu uniju za potpunu nezavisnost Angole (UNITA). Godine 1987. došlo je do Bitke kod Kvito Kvalavalea, čiji je rezultat bio povlačenje južnoafričkih i kubanskih snaga sa područja Angole 1991. godine.[100] Posle uspešnih intervencija u Angoli 1976, Fidel Kastro je svoju vojsku preusmerio ka Etiopiji. Kuba je sarađivala sa Etiopijom u Ogadenskom ratu protiv Somalije.[101] U konflikt se uključila u martu 1977.[102] Etiopija je, uz finansijsku pomoć Sovjetskog Saveza i oko 16,000 Kastrovih vojnika, povratila kontrolu nad najvećim delom okupirane teritorije i somalijske trupe su se povukle iz Ogadena.[103] Kubanske trupe tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bile su prisutne i u ostalim delovima Afrike.[104] Kastro je pomagao i revolucionarne pokrete u Centralnoj Americi (Nikaragva, Gvatemala, Salvador)[105][106][107] i Srednjem Istoku.

Nekoliko narednih decenija Kuba je dobijala značajnu pomoć Sovjetskog Saveza, najviše preko razmene šećera za naftu koju je Kuba dalje plasirala na svetsko tržište.

Prelazni period uredi

Raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine Kuba je doživela težak ekonomski udarac i proglašen je „specijalni period“ oporavka. Iako su MMF i Svetska banka odbile da pruže pomoć Kubi, kubanska privreda se nije urušila i, iako su ekonomski pokazatelji i dalje niži nego 1989. godine, oseća se spor, ali stabilan ekonomski napredak.

Amerikanci su proglasili trgovinski embargo protiv Kube, koji se odnosi na izvoz sve robe (osim lekova i hrane) na Kubu. Najveći broj putovanja Amerikanaca na Kubu je zabranjen (turistička putovanja su zabranjena zakonom). Amerikanci koji putuju na Kubu to čine krišom, putujući preko Meksika, Kanade ili Bahama.

Geografija uredi

 
Pogled na Kubu iz svemira

Kuba je arhipelag u Atlantskom okeanu, sačinjen od oko 4,195 ostrva.[108] Dva najveća ostrva u ovom arhipelagu su ostrvo Kuba i Isla de la Huventud. Kuba je najveće ostrvo u Karipskom moru. Sa površinom od skoro 105,000 km² čini oko 96% ukupne površine države.[109] Dužina glavnog ostrva od istoka ka zapadu iznosi 1,250 km sa prosečnom širinom od oko 100 km. Drugo po veličini, Ostrvo mladosti ili Isla de la Huventud, nalazi se u zalivu Batabano i prostire se na 2,200 km². Ostatak kopnene površine Kube čine manja ostrva podeljena u pet subarhipelaga, od kojih se dva nalaze uz severnu obalu, dva uz južnu i jedan uz istočnu.[109] Ukupna dužina obale iznosi skoro 5,800 km. Obala je karakteristična po velikom broju zaliva, koji imaju male ulaze ali velike unutrašnje površine, što ih čini dobrim lukama, jer dobro brane kopno od morskih talasa.[110]

Položaj uredi

Kuba se nalazi na Zapadnoj hemisferi Zemlje. Pozicionirana je južno od severnog povratnika, između 19° i 24° severne geografske širine i 74° i 85° zapadne geografske dužine. Smeštena je u Atlantskom okeanu, na ulazu u Meksički zaliv. Pripada arhipelagu Velikih Antila i njegovo je najzapadnije ostrvo. Na zapadu je Vetrovitim moreuzom dugim 77 km odvojena od ostrva Hispaniola i država Haiti i Dominikanske Republike. Locirana je severno od Jamajke i Kajmanskih ostrva, južno od Floride i Bahama, a istočno od meksičkog poluostrva Jukatan.[109]

Reljef uredi

 
Topografska karta Kube.

Reljefom Kube dominiraju ravnice, koje čine dve trećine ukupnog kopna i prosečna nadmorska visina im je 100 m. Planinski lanci su izolovani i relativno niski. Jedino na istočnom delu ostrva, u provincijama Santijago de Kuba, Granma i Gvantanamo, prosečna visina planina prelazi 1,200 m. Najvažniji planinski lanac na Kubi je Sijera Maestra, značajna kako u geografskom, tako i u istorijskom smislu. Proteže se duž južne obale. Najviši vrh ovog lanca je ujedno i tačka sa najvećom nadmorskom visinom na ostrvu — Piko Turkino sa visinom od 1,974 m.[110] Planinskih predela ima i u ostalim delovima zemlje. Između njih nalaze se prostrane ravnice od kojih su mnoge glinovite. Najplodnije tlo se nalazi u centralnom delu ostrva. Daleko siromašnije tlo odlikuje krajnji istočni dio, kao i provinciju Pinar del Rio na zapadu. Najveći problemi tla na Kubi su suše i salinizacija. Mala količina padavina zahvata 37% ukupne površine ili oko 4 miliona hektara. Nakupljanje soli u zemljištu je problem prisutan uglavnom u priobalnim predelima. Uzgojni potencijal ostalog kubanskog tla je skroman, s obzirom da je i ono podložno erozivnim promenama i salinizaciji.[111]

Vode uredi

Reke i potoci na Kubi su uglavnom kratkog toka zbog uskog i izduženog oblika ostrva.[111] Većina reka izvire u središnjem delu i teče ka severu ili jugu. Najduža reka na Kubi je reka Kauto. Izvire u planinskim predelima Sijera Maestre na istoku i teče prema južnoj obali, gde se uliva u zaliv Gvakanajabo. Duga je 370 km.[112] Na Kubi se može naći i manji broj laguna i jezera, od kojih je najpoznatija Mlečna laguna. Prirodne i veštačke vode zauzimaju oko 3% ukupne kopnene površine Kube.[112]

Flora i fauna uredi

Tropska ostrvska klima pogoduje razvoju mnogih biljnih i životinjskih vrsta. Kuba ima raznolika prirodna staništaː šume, travnjake, močvare, džungle, koralne grebene i manje pustinjske površine. Četvrtina Kube je prekrivena šumskom vegetacijom. Vrste drveća koje preovlađuju su palme i borovi. Jedno od najviših drveća na Kubi je seiba, čija visina doseže i 60 m.[113] Trećinu ukupnog drveća na Kubi čine mangrove, čije se šume uspešno razvijaju u vlažnim priobalnim pojasima i lagunama.[113] Po čitavoj državi se može sresti i kubanska kraljevska palma (lat. Roystonea regia), nacionalno drvo na Kubi.[114]

Jedno od najznačajnijih močvarnih predela u Karibima je rezervat prirode Zapata na zapadnom delu Kube u provinciji Matanzas. Stanište je mnogih specifičnih biljaka i životinjskih vrsta, od kojih su najpoznatiji endemični kubanski krokodil (lat. Crocodylus rhombifer) i pčela-kolibri (lat. Mellisuga helenae), najmanja ptica na planeti.[115][116] Nacionalna ptica je kubanski trogon (lat. Priotelus temnurus), čije se boje podudaraju sa onim na državnoj zastavi. Takođe se smatra endemskom vrstom.[117][118]

  •  
    Pčela-kolibri
  •  
    Kubanski trogon
  •  
    Kubanski krokodil

Klima uredi

Klima Kube je tropska i pogodna za uzgoj šećerne trske. Srednja godišnja temperatura je 25°C, sa ekstremnim letnjim vrućinama i visokom vlažnošću vazduha, praćena vetrovima koji duvaju iz suptropskih zona ka ekvatoru.

Najhladniji mesec u godini je januar, sa prosečnom temperaturom od 22.5°C, a najtopliji avgust sa temperaturom u proseku 27.8°C. Veći deo godišnjih padavina (u proseku 1.320mm) izluči se tokom vlažne sezone koja traje od maja do oktobra. U avgustu, septembru i oktobru povremeno se javljaju uragani.

Politika uredi

Kuba je komunistička (socijalistička) država, ili parlamentarna republika predvođena Komunističkom partijom Kube. Fidel Kastro je bio na čelu države i vlade od 1959. godine. On je vršio funkciju šefa države, šefa vlade, prvog sekretara Kubanske komunističke partije, kao i vrhovnog zapovednika Kubanskih oružanih snaga. Februara 2008. Fidel Kastro se povukao sa funkcije predsednika. Za novog predsednika Kube je izabran njegov brat Raul Kastro, 24. februara 2008. Fidel je zadržao funkciju prvog sekretara Kubanske komunističke partije. Zapadni mediji prenošenje vlasti sa starijeg na mlađeg brata nazivaju „komunistička dinastija Kastro“.

Kubanski jednopartijski parlament, Nacionalna skupština narodne sile (šp. Asamblea Nacional del Poder Popular), ima 609 članova. Oni se biraju svakih 5 godina. Komunistička stranka je jedina legalna politička stranka na Kubi. Ona drži vodeće funkcije u upravi zemlje, uključujući i sudstvo. Ključna politička pitanja političkog života na Kubi uključuju ilegalnu emigraciju Kubanaca u SAD, ekonomski embargo koji je SAD nametnuo Kubi i hapšenje političkih disidenata.

Na Kubi pored jedine parlamentarne Komunističke partije Kube, postoje i druge zakonski formalno registrovane političke stranke kojima nije pravno omogućeno da uđu u parlament Kube. Nijednoj političkoj stranci nije dozvoljeno da vodi kampanju niti da promoviše kandidate za parlamentarne izbore, uključujući i političke stranke sa komunističkim prefiksom u svom nazivu, osim Komunističke partije Kube. Prema važećim pravnim aktima, kandidati za parlament biraju se na individualnom referendumu, koji ima zakonsku osnovu formalnog uključivanja političkih stranaka u politički život. Na osnovu toga, opozicione političke stranke prisutne su u minornoj meri u vlasti lokalnih samouprava na Kubi. U praksi se bira većina kandidata za lokalne samouprave iz redova Komunističke partije Kube. Kao rezultat toga, politički mitinzi opozicionih stranaka javljaju se sporadično na ostrvu. Kubanski zakon takođe predviđa da je kažnjivo primanje novčanih sredstva od stranih vlada drugih država u svrhu političke organizacije.

Dana 19. aprila 2018, kubanski parlament je predlogom Raula Kastra izabrao Migela Dijaza Kanela za novog predsednika Kube, čime je ta ostrvska država posle 60 godina dobila predsednika koji se ne preziva „Kastro".

Republika Kuba je 25. septembra 2022. održala referenndum o uvođenju amandmana na Ustav, konkretno na član 36. koji ne priznaje istopolne brakove.[119] Rezultat referenduma je 67% izašlih glasalo za uvođenje amandmana. Ovim vlada dobija potreban legitimitet za priznavanje istopolnih brakova kao i pravo istih na usvajanju dece, pošto Ustav zahteva održavanje referenduma za svaki amandman.[120]

Privreda uredi

Glavni članak: Privreda Kube

Privreda Kube je pod centralnim nadzorom političke vlasti. U poslednjih nekoliko godina sprovedene su manje reforme da bi se smanjila nelikvidnost, povećala efikasnost preduzeća i otklonila stalna nestašica hrane i još nekih osnovnih sredstava.

U razdoblju od 1989. do 1993. godine BDP je pao za 35%, kao rezultat raspada Sovjetskog Saveza, najvećeg Kubanskog trgovačkog partnera. Nakon laganog oporavka u sledećih nekoliko godina, 1999. godine BDP je povećan 6,3%, kao rezultat velikog uspona turizma.

Kubanska privreda se danas zasniva na tri najvažnije privredne grane: poljoprivreda (duvan, šećer, limun), rudarstvo (nikl) i turizam.

Glavni kubanski trgovinski izvozni partneri su Holandija, Kanada i Kina, a najviše se uvozi iz Venecuele, Španije i SAD.

Turizam uredi

 
Trinidad na Kubi — kolonijalni grad pod zaštitom UNESKO-a

Privreda Kube se naglo razvija zbog turizma koji se svake godine sve više povećava. Sredinom 1990-ih, turizam je postao primarna grana privrede u Kubi.

Mnogi zvaničnici iz Kube govore kako je turizam „srce kubanske privrede“, a turizam je jedan od glavih preokupacija kubanske organizacije za razvoj.

Oko 1,9 miliona turista posetilo je Kubu 2003. godine, što je privredu obogatilo za 2,1 milijardu dolara. Većina turista dolazi iz Kanade i zemalja Evropske unije. U popularne turističke destinacije spadaju Varadero, Kajo Koko i Havana.

Pokrajine uredi

Kuba je podeljena na 15 pokrajina i 169 opština, uz jednu specijalnu opštinu, Isla de Huventud.

Administrativna podela uredi

 
  1. Isla de Huventud
  2. Pinar del Rio
  3. Pokrajina Havana
  4. Siudad de la Havana (grad Havana)
  5. Matanzas
  6. Sjenfuegos
  7. Vilja Klara
  8. Sankti Spiritus
  1. Sijego de Avilja
  2. Kamagej
  3. Las Tunas
  4. Granma
  5. Olgin
  6. Santijago de Kuba
  7. Gvantanamo

Stanovništvo uredi

 
Demografska karta Kube

Starosedeoci Kube su Sajboneji, Gvanahatabeji i Araraci. Na teritoriji Kube živi oko 11.177.743 stanovnika, prema popisu iz 2002. godine[121]. Velik broj Kubanaca živi u inostranstvu, uglavnom na Floridi (SAD) oko 1.000.000.

U poslednih pedeset godina stopa rasta broja stanovnika iznosi 4,3 promila. Prosečna gustina naseljenosti je 96 stanovnika/km². U urbanim područjima živi 77%, a u ruralnim 23% stanovništva.

Kuba je multirasno društvo. Najveća organizovana religija je katolicizam. Santerija je religija koja je mešavina starih afričkih religija i katolicizma, i široko je rasprostranjena na Kubi. Po proceni iz 2000. godine, prirodni priraštaj u Kubi je 0,39%. Zvanično, Kuba je ateistička država.

Prema popisu iz 2002. godine[121], Kuba ima 11 177 743 stanovnika. Većinsko je belo stanovništvo (65,5%), sa tendencijom porasta stanovništva afričkog porekla i mulata. Podaci ovog popisa su sledeći:

  • Belci: 65,05%
  • Crnci: 10,08%
  • Mulati: 24,86%

Na Kubi takođe postoji i mala kineska zajednica, kao i mala haićanska zajednica raštrkana po celom ostrvu, uglavnom u istočnim i centralnim delovima koja održava svoje običaje i tradicije uz podršku lokalnih vlasti.

Prosečan životni vek Kubanaca je 75,6 godina (78,1-žene; 73,3-muškarci), a prosečna starost je 35.1 godina. Procenat stanovnika starijih od 60 godina i više: 14,7%, a odnos muškaraca i žena je prilično ujednačen: muškarci: 49,97%; žene: 50,03%. Procenat stanovništva koje živi u gradovima je 75,9%

Stopa pismenosti je 95,7% (95,3%-žene; 96,2%-muškarci).

Najveći gradovi uredi

 
№ Grad Pokrajina Populacija
 
Havana
 
Santijago de Kuba 		1. Havana Havana 2.201.610  
Kamagej
 
Olgin
2. Santijago de Kuba Santijago de Kuba 423.392
3. Kamagej Kamagej 301.574
4. Olgin Olgin 269.618
5. Santa Klara Vilja Klara 210.220
6. Gvantanamo Gvantanamo 208.145
7. Bajamo Granma 144.664
8. Viktorija de Las Tunas Las Tunas 143.582
9. Sjenfuegos Sjenfuegos 140.734
10. Manzaniljo Granma 132.789

Religija uredi

Kuba je za razliku od ostalih zemalja Centralne i Južne Amerike manje religiozna. Iako većina stanovništva pripada katoličkoj veri, samo mali deo je religiozan. Prema proceni Rimokatoličke crkve, oko 60% nacije je te vere, ali svega 10% ih redovno prisustvuje obredima.[122]

Političke i socijalne promene koje se na Kubi dešavaju vekovima uticale su na razvoj religije među stanovništvom. Pokrštavanje domorodačkog stanovništva započeto je već u uvodnim godinama španske vladavine. Katolički sveštenici su pristigli sa prvim konkistadorima. Crkva nije bila naklonjena ljudima koje su osvajači tu zatekli i imala je jaku vezu sa Kraljevinom Španijom. Većina sveštenika se u Španiju vratila nakon gubitka kontrole vlasti nad Kubom 1898.[123]

Razvoj hrišćanstva i katoličke vere na Kubi vekovima je otežavan zbog komplikovane političke situacije. To se naročito osetilo neposredno nakon Kubanske revolucije iz 1959, jer su SAD i ostale države Latinske Amerike uvele sankcije koje su Kubu izolovale od ostatka Amerike. Samim tim, napredovanje i širenje katoličanstva bilo je onemogućeno.[124] Komunizam je dodatno zakomplikovao položaj crkve.[125][126]

 
Katedrala u Havani.

Narod na Kubi nije bio naročito religiozan ni pre 1959. Stanovništvo je prihvatalo katolicizam, ali manje od 10% ih je prisustvovalo nedeljnim služenjima. Neki podaci ukazuju na to da je polovina populacije pre Kubanske revolucije pripadala agnosticizmu. Afrokubanska i ostale religije (judaizam, hinduizam, islam) bile su retko zastupljene.[127]

Mešanje afričkih i evropskih korena na Kubi dovelo je do stvaranja religije koja je specifična za kubanski narod. Sinkretičkim spajanjem elemenata zapadnoafričke Joruba vere (sa područja današnje Nigerije, Benina i Toga) i katoličanstva nastala je oriša religija, na Kubi poznata i kao santerija. Pratioci ove religije veruju u oriše, moćne sile koje je na svet poslao vrhovni tvorac Olodumare. Ova religija nema centralizovanu organizaciju.[128][129]

Jezici uredi

Španski jezik je zvanični jezik i govore ga svi Kubanci, iako postoje neznatne razlike u dijalektima tri kubanske regije. Kubanski španski jezik je uglavnom jednak južnoameričkoj verziji španskog, međutim postoje reči i izrazi u govoru Kubanaca koji su svojstveni samo njima. Npr. rembambaramba (=slobodno za sve); amarillo (=saobraćajac, jer saobraćajci na Kubi nose žute uniforme) i sl. Engleski jezik je popularan, njegovo učenje u srednjim školama je obavezno. Kubanci koji su pohađali školu za vreme bivšeg Sovjetskog Saveza govore i ruski jezik.

Kultura uredi

 
Poznati kubanski koktel Mohito

Kuba je poznata po:

  • Cigarama, posebno markama Havana, Monte Kristo, Kohiba i Partagas.
  • Rumu, od kojih je najpoznatija vrsta Klub Havana (Havana Club). Ako je star bar 7 godina, rum dobija atribut stari (añejo). Rum se proizvodi fermentacijom od sirupa šećerne trske.
  • Kubanskoj muzici i ritmovima, koji su proizvod mešanja mnogih muzičkih žanrova, afričkih, španskih i latinoameričkih, recimo mambo, konga, rumba, ča-ča-ča, son, nueva trova, habanera, danson i mnogi drugi.
  • Pesmama Guantanamera, Zauvek (Hasta Siempre), Možda, možda, možda (Quizás, quizás, quizás), Čan čan (Chan Chan) koje su stekle svetsku slavu. Posebnu ulogu u popularizaciji kubanske muzike igrao je muzički album i istoimeni film Klub Buena vista (Buena Vista Social Club).
  • Starim američkim automobilima (naročito tipa Ševrolet). Po zakonu na Kubi, zabranjen je izvoz ovih automobila.
  • Kuba je poznata po argentinskom revolucionaru Ernestu Gevari, bolje znanom po nadimku Če, koji se sa Fidelom Kastrom borio u Kubanskoj revoluciji.
  • Nacionalnom sportu: Bejzbolu. Kubanci se takođe ističu odličnim bokserima i atletičarima.
Glavni članak: Spisak Kubanaca

Praznici i značajni datumi na Kubi uredi

Datum Naziv
1. januar (državni praznik) Dan oslobođenja
24. februar Početak drugog Kubanskog rata za nezavisnost 1895.
1. mart Godišnjica napada na Predsedničku palatu 1957.
8. mart Dan žena
19. april Godišnjica odbrane u Zalivu svinja
1. maj (državni praznik) Praznik rada
26. jul (državni praznik) Dan nacionalne pobune
8. oktobar Godišnjica smrti Ernesta Če Gevare 1967.
10. oktobar (državni praznik) Počeo Prvi Kubanski rat za nezavisnost 1868.
28. oktobar Godišnjica smrti Kamila Sjenfuegosa
27. novembar Godišnjica egzekucije osam studenata medicine od strane Španske kolonijalne vlade 1871.
7. decembar Godišnjica smrti Antonija Masea 1896.
25. decembar (državni praznik) Božić

Napomene uredi

  1. ^ Jara (šp. Yara) je ime opštine u kojoj se javio prvi glas o oslobođenju Kube.
  2. ^ Zanhon (šp. Zanjón) je ime sela u kubanskoj provinciji Kamagvej.
  3. ^ Ime pokreta odnosi se na datum napada na kasarnu Monkada.
  4. ^ PT-76 (rus. ПТ-76) je laki amfibijski tenk proizveden u Sovjetskom Savezu.

Reference uredi

  1. ^ „National symbols”. Government of Cuba. Pristupljeno 7. 9. 2009. 
  2. ^ „Nacionalna agencija za statistiku” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 18. 07. 2013. g. Pristupljeno 29. 05. 2014. 
  3. ^ „United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 10. 04. 2014. 
  4. ^ Horowitz 1988, str. 662.
  5. ^ Staten 2005, str. 8.
  6. ^ a b Suchlicki 2002, str. 5.
  7. ^ Wright 1916, str. 11.
  8. ^ Morison 1984, str. 52.
  9. ^ Brown 1994, str. 13.
  10. ^ Suchlicki 2002, str. 13.
  11. ^ Gott 2004, str. 13.
  12. ^ Sauer 1966, str. 182.
  13. ^ Gott 2004, str. 14.
  14. ^ Suchlicki 2002, str. 16.
  15. ^ Simons 1996, str. 88.
  16. ^ Gott 2004, str. 16.
  17. ^ Chomsky, Carr & Smorkaloff 2004, str. 22.
  18. ^ Gott 2004, str. 12.
  19. ^ a b Marshall 1988, str. 11.
  20. ^ Byrne 2008, str. 413.
  21. ^ Berlin & Morgan 1993, str. 125.
  22. ^ Aimes 1907, str. 16.
  23. ^ Suchlicki 2002, str. 26.
  24. ^ Rodriguez 2011, str. 9-10.
  25. ^ Gott 2004, str. 26.
  26. ^ Bergad 2007, str. 97.
  27. ^ Everett 1991, str. 7.
  28. ^ Marston 2001, str. 30.
  29. ^ Marston 2001, str. 75.
  30. ^ Suchlicki 2002, str. 35.
  31. ^ a b Marshall 1988, str. 23.
  32. ^ Scott 2000, str. 45-46.
  33. ^ Gott 2004, str. 71-72.
  34. ^ Gott 2004, str. 74.
  35. ^ Thomas 1971, str. 245-246.
  36. ^ Thomas 1971, str. 254.
  37. ^ Gott 2004, str. 80.
  38. ^ Gott 2004, str. 81.
  39. ^ Guerra-Vilaboy & Loyola-Vega 2010, str. 29.
  40. ^ a b v Suchlicki 2002, str. 72.
  41. ^ Suchlicki 2002, str. 73.
  42. ^ Pérez 2011, str. 113.
  43. ^ Gott 2004, str. 84.
  44. ^ Gott 2004, str. 85.
  45. ^ Gott 2004, str. 86.
  46. ^ Font & Quiroz 2006, str. 97.
  47. ^ Suchlicki 2002, str. 79.
  48. ^ Keenan 2001, str. 325.
  49. ^ Home 1997, str. 195.
  50. ^ Gott 2004, str. 99.
  51. ^ Golay 2003, str. 126.
  52. ^ Pérez 1983, str. xv.
  53. ^ Targ 1992, str. 13.
  54. ^ Diaz-Briquets 2006, str. 63.
  55. ^ Thomas 1971, str. 482-483.
  56. ^ Chaffee & Prevost 1992, str. 3.
  57. ^ Chaffee & Prevost 1992, str. 4.
  58. ^ Suchlicki 2002, str. 95.
  59. ^ a b Gott 2004, str. 142.
  60. ^ Deutschmann & Ricardo 2010, str. 40.
  61. ^ Gott 2004, str. 144.
  62. ^ a b Polmar 1996, str. 230.
  63. ^ Gott 2004, str. 146.
  64. ^ Bonsal 1971, str. 11.
  65. ^ Morley 1987, str. 39.
  66. ^ „Fulgencio Batista”. Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 14. 10. 2023. 
  67. ^ Diaz-Briquets 2006, str. 76.
  68. ^ Diaz-Briquets 2006, str. 82-85.
  69. ^ Diaz-Briquets 2006, str. 77.
  70. ^ Coltman 2003, str. 61-62.
  71. ^ Quirk 1993, str. 43.
  72. ^ Hunt 2015, str. 257.
  73. ^ Bourne 1986, str. 111-112.
  74. ^ Taibo II 1997, str. 54.
  75. ^ Gott 2004, str. 147.
  76. ^ Chomsky 2010, str. 38.
  77. ^ Thomas 1977, str. 244.
  78. ^ Thomas 1977, str. 251.
  79. ^ Rabe 1988, str. 123.
  80. ^ Thomas 1977, str. 435-456.
  81. ^ Gott 2004, str. 184.
  82. ^ Gott 2004, str. 180.
  83. ^ Rabe 1988, str. 129.
  84. ^ a b Gott 2004, str. 185.
  85. ^ Rabe 1988, str. 125.
  86. ^ „Bay of Pigs: The 'perfect failure' of Cuba invasion”. BBC. 14. 4. 2011. Pristupljeno 16. 10. 2023. 
  87. ^ Crooker 2005, str. 43-44.
  88. ^ Gott 2004, str. 195.
  89. ^ „Cold War History – Cuban Missile Crisis”. vulcantothesky.org. 12. 10. 2020. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  90. ^ Bracker 2015, str. 360-361.
  91. ^ Scott & Hughes 2015, str. 17.
  92. ^ „U.S. Military Wanted to Provoke War With Cuba”. ABC News. 30. 4. 2001. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  93. ^ „U.S. Military Wanted to Provoke War With Cuba”. ABC News. 30. 4. 2001. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  94. ^ „Pentagon Proposed Pretexts for Cuba Invasion in 1962”. The The National Security Archive. 30. 4. 2001. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  95. ^ Parameters: Journal of the US Army War College. U.S. Army War College. 1977. str. 13. 
  96. ^ Mesa-Lago 1982, str. 18.
  97. ^ Duncan 1985, str. 128.
  98. ^ Mesa-Lago 1982, str. 22.
  99. ^ „Angola General Conflict Information”. Uppsala Conflict Data Program. Arhivirano iz originala 18. 12. 2014. g. Pristupljeno 20. 10. 2023. 
  100. ^ Gott 2004, str. 278-279.
  101. ^ Mesa-Lago 1982, str. 38-40.
  102. ^ Mesa-Lago 1982, str. 38.
  103. ^ Clodfelter 2017, str. 594.
  104. ^ Gott 2004, str. 219-225.
  105. ^ McCuen 1982, str. 37.
  106. ^ Coll, Alberto R. (1985). „Soviet Arms and Central American Turmoil”. World Affairs. 148 (1): 7—17. JSTOR 20672043. 
  107. ^ Landau 1993, str. 99.
  108. ^ Navarro 2015, str. 14.
  109. ^ a b v Hudson 2002, str. 93.
  110. ^ a b Hudson 2002, str. 94.
  111. ^ a b Hudson 2002, str. 97.
  112. ^ a b Hudson 2002, str. 98.
  113. ^ a b Collins 2012, str. 19.
  114. ^ „Cuban Royal Palm (Roystonea regia), national tree of Cuba”. cubanaturaleza.org. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  115. ^ „Zapata Swamp”. tropicalcubanholiday.com. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  116. ^ Collins 2012, str. 18.
  117. ^ Navarro 2015, str. 58.
  118. ^ „Cuban Trogon (Priotelus temnurus), the national bird of Cuba”. cubanaturaleza.org. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  119. ^ https://www.cubanet.org/htdocs/ref/dis/const_92_e.htm
  120. ^ https://www.bbc.com/news/world-latin-america-63035426
  121. ^ a b Popis stanovništva Kube, 2002. godine Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. februar 2007), Pristupljeno 10. 4. 2013.
  122. ^ „International Religious Freedom Report 2009: Cuba”. US State Department. Arhivirano iz originala 30. 11. 2009. g. Pristupljeno 19. 10. 2023. 
  123. ^ Hudson 2002, str. 132.
  124. ^ Crahan 1985, str. 319.
  125. ^ „Religion in Cuba”. globalsecurity.org. Pristupljeno 19. 10. 2023. [mrtva veza]
  126. ^ Rudolph 1985, str. 95.
  127. ^ Hudson 2002, str. 131.
  128. ^ „Afro-Cuban Religion”. American Museum of Natural History. Pristupljeno 19. 10. 2023. 
  129. ^ González-Wippler 1989.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Куба&oldid=27548027”