Википедија

Milica Stojadinović Srpkinja

српски књижевник

Milica Stojadinović (Bukovac, 6. jul 1828 — Beograd, 25. jul 1878), poznata i po umetničkome imenu Srpkinja, bila je srpska književnica.[1]

Milica Stojadinović Srpkinja
Milica Stojadinović Srpkinja, portret Anastasa Jovanovića iz 1850-51.
Lični podaci
Datum rođenja(1828-07-06)6. jul 1828.
Mesto rođenjaBukovac, Austrijsko carstvo
Datum smrti25. jul 1878.(1878-07-25) (50 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kneževina Srbija

Rodila se 1830. godine u sremskom selu Bukovac, na Fruškoj gori. Milica je u obrazovanju bila samouka, ali je vredno učila. Govorila je sedam svetskih jezika i svirala je gitaru. Njena poezija zasnivala se na rodoljublju, a nadahnuti stihovi doneli su joj veliku slavu. Ostala je upamćena po pesničkom dnevniku "U Fruškoj gori", u kome dominiraju ljubav prema srpskom narodu, običnom životu i prirodi.[1]

Milica Stojadinović Srpkinja je među prvim pesnikinjama koje su pisale poeziju na srpskom jeziku. Živela je i stvarala u vreme Vukove borbe za književni jezik i pravopis te, uz Branka Radičevića i Njegoša, pripada grupi pisaca koji su tu Vukovu borbu za srpski jezik zdušno podržali, u vreme kada je žena bila potcenjena i obespravljena.[2]

Bavila se prikupljanjem narodne poezije.[3] Od njenih pesama objavljenih u tri knjige (1850, 1855, 1869), uspešnije su prema zvaničnoj istoriografiji srpske književnosti one intimnijeg karaktera. Postala je prva žena ratni izveštač. Njenu reportažu "Srce barikade" objavio je "Mađarski dnevnik".[1]

Pred kraj života prešla je da živi u Beograd, gde je preminula 25. jula 1878. godine, potpuno zaboravljena od svih, u krajnjoj bedi. Bilo joj je samo 48 godina. Milica Stojadinović Srpkinja najpre je sahranjena u Beogradu, na groblju nedaleko od crkve Svetog Marka, a kasnije, 1905. godine njeni zemni ostaci preneti su u Požarevac, u porodičnu grobnicu njenog sinovca. Danas počiva u porti manastira Sremačka Ravanica (Vrdnik).[1]

U čast njenog rada i doprinosa srpskoj književnosti, ustanovljena je nagrada koja se dodeljuje u okviru manifestacije Milici u pohode, centra za kulturu "Miloš Crnjanski".[3]

Biografija uredi

 
Milica Stojadinović Srpkinja, fotografija iz leksikona "Znameniti Srbi 19. veka" iz 1904. godine.

Rodila se 1830. godine u sremskom selu Bukovac, na Fruškoj gori, 6. jula 1828. godine, u porodici sveštenika Vasilija. Prve rime pisala je kao trinaestogodišnja devojčica na papirićima, kada je pohađala devojačku školu u Varadinu, a prve pesme objavila je 1847. godine u "Serbskom narodnom listu". Tada postaje "Vrdnička vila", jer su u to vreme pismene žene bila prava retkost.[1]

Bila je žarki rodoljub („žarka rodoljubica”) i pozdravila je plamen koji je 1848. bio zahvatio celu staru Evropu kao prvu svetlost mlade slobode srpske. Pevala je o „slavenskoj lipi”, kao o „drveću slobode” u Francuskoj, Knićanina i njegove dobrovoljce sa fesovima i sa kuburlijama za pojasom, vojvodu Stevana Šupljikca, za kojega su se tolike nade vezivale, sve junake tragične i krvave Bune. U odelu od tri narodne boje, ona je išla pred narodnim povorkama koje su iz Fruške gore stizale u Vukovar. Kada su se stvari okrenule rđavo po Srbe, kada su se sa visina Fruške gore mogla videti bačka sela u plamenu, i kada se svaki čas očekivao prelaz Mađara u Srem, osamnaestogodišnja devojka, koja je čitala Šilerovu Jovanku Orleanku, zavetovala se da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pesmom raspaljivati gnev i hrabrost srpskih boraca.

I od 1848. njeno ime se susreće u srpskim listovima i časopisima onoga doba, u Vojvođanci, Sedmici, Šumadinci, Fruškogorci, docnije u Danici, i bezimeno u Putniku i Komarcu. Njene pesme izilaze u tri maha 1850[4], 1855[5], i 1869[6]. godine, i ona se pozdravlja ne samo kao lepa nada no kao ukras i ponos cele srpske poezije.

Jakim nacionalnim osećanjem ona je imala puno pravo da svome imenu doda i reč „Srbkinja”. Kad je govorila o staroj slavi srpskoj, veli Frankl, „glas bi joj zvučao nekako svečano-elegično”. Svoju učiteljicu, odrođenu Srpkinju, koja joj je bila rekla: „ti si vrlo darovita; šteta što si od racke porodice", Milica je tako zagrejala, da su obe provodile noći, čitajući junačke pesme srpske, istoriju srpsku, i plakale nad propalom starom slavom srpskom.

Kada je 1862. otpočelo bombardovanje Beograda, ona je došla u Beograd, i iz varoši po kojoj su ležala mrtva telesa i gde je vazduh mirisao na barut, ona piše svome prijatelju Đorđu Rajkoviću: „Nisam mogla srcu odoleti da ne vidim vojnike srbske, i ne mogu vam rečima predstaviti, kako mi je bilo kad sam ih videla. Na svakoj barikadi po njih 50, u svakom vidim junake iz vojevanja Đorđevog i Miloševog, tako svakom iz očiju govori oduševljenje i želja udariti se što pre sa kosovskim vragom. Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada i u gledanju ratnika oni'! Kad sam u veče polazila, čisto bi' plakala, što odlaziti moram”.

Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač. Njenu reportažu pod naslovom Srce i barikade iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je Madžarski dnevnik iste godine. Pred kraj života, napustivši Vrdnik, prelazi u Beograd, gde je i umrla 25. jula 1878. godine, potpuno zaboravljena u krajnjoj bedi.[7] Kosti su joj 1905. godine sa Tašmajdanskog groblja u Beogradu prenete u Požarevac gde joj je živeo brat[8][9] i položene su u zajedničku grobnicu. U Vrdnik je postavljen spomenik, rad vajara Jovana Pešić, 1905. godine, pored manastira Sremske Ravanice. Kasnije, 2009. godine, spomenik je ponovo premešten i sada se nalazi u krugu manastirskom. Savremena kritika Milicu smatra predvodnicom plejade srpskih pesnika. Njena lirika se smatra „osnovom srpskog sentimentalizma” i vezom srpskog pesništva sa Evropom toga doba. (priređeno prema članku Jovana Skerlića).

Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je „moja kći iz Fruške”. Njegoš je govorio o toj lepoj i mladoj devojci; „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Knez Mihailo bio joj je više no zaštitnik: odan prijatelj. Kada je dolazila u Beograd, beogradski književnici su je dočekali kako se nijedan srpski pisac dotle nije bio dočekao. Ljubomir P. Nenadović veličao je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme” i „čustva prava”. Đorđe Rajković joj je posvećivao svoje stihove. Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik Smrti Smail-age Čengića, dolazio je da je vidi. Jovan Subotić silazio je sa svoje visine slavom ovenčanoga pesnika i govorio sa njom kao jednak sa jednakim. I van skromnih granica srpske književnosti bilo se čulo ime ove neobične devojke: Johan Gabrijel Sajdl posvetio joj jednu prijateljsku pesmu; sa Ludvigom Augustom fon Franklom bila je u prepisci, i u svojoj starosti pesnik je sačuvao vernu i nežnu uspomenu na prijateljicu iz mladih dana; češka pripovedačica Božana Njemcova njena je prijateljica sa kojom se dopisuje. Listovi su donosili njene slike, po svima krajevima pričalo se o pesnikinji iz Fruške gore, ljudi su dolazili da je vide.

Književni rad uredi

 
List Putnik, ilustracija Milice Stojadinović, sveska 3, 1862. godina, Novi Sad.

Sva je njena poezija rodoljubiva, opšta, poučna i prigodna. Ona sasvim pripada starijem našem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina 19. veka. Ona ceni Njegoša i hvali Branka Radičevića, ali ga žali kao žena, njegovu mladost, one suze i venac Vukove kćeri na grobu u Marksovom Groblju. Pesnici koje ona čita i uzdiže to su kod Nemaca Herder, Klopštok i Gesner, pored Getea i Šilera, a od srpskih Jovan St. Popović, Đorđe Maletić, Nikola Borojević, Jovan Subotić. U njenom dnevniku „U Fruškoj gori”[10] sama je opisala jednu naivnu, gotovo detinjastu romantičarsku scenu. Došao joj u posetu Subotić sa svojom mladom ženom. „Pesnikova ljuba” veli svome mužu: „Stanite, pevče, da vam vaš venac pročitam”, i čita mu stihove koje mu je Milica posvetila. On, uvek svečan, zategnut i sujetan, pruža joj ruku, i sa olimpijske visine govori: „Ja se radujem i ponosim što mi ga je vaša ruka isplela”. A ona mu odgovara: „Žao mi je što nisam toj dičnoj glavi umela lepši saviti venac”.

Svome prijatelju Franklu piše ona o srpskom narodu: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda”. „Srpkost” i „ljubav k rodu”, to je glavna, ako ne i jedina žica njene lire. Kao i svi koji su pevali u njeno doba, ona veliča spomene stare slave i sjaja, Dušana i njegove pohode i pobede; ona tuži nad grobovima gde su pokopane nade srpske, lije suze nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga Kneza i plahoga Miloša Obilića. Ona veliča uskrs naroda srpskog, Karađorđa, Hajduk-Veljka, Miloša Obrenovića.

Ona je bila jedna od retkih srpskih pesnika tog doba koji su imali simpatija za Srbiju. Romantičari, čak i Ljubomir P. Nenadović, unuk i sin heroja iz borbe za oslobođenje, imali su ljubavi i pesama samo za krševe Crne Gore i njene junake, a Srbija im je izgledala obična, zemaljska, nedostojna da se njeni istrajni napori i prozaično napredovanje opevaju na jednoj romantičarskoj liri. Milica Stojadinović je volela Srbiju, „moju pravu otadžbinu”, veli u jednom pismu, to „malo čislo u slobodi”, taj „odlom od velikog carstva”, dragu zemlju gde „slobode drvo cveta”, dragocenu zalogu bolje budućnosti narodne.

Ona je volela književnost što je neobično za žene tog vremena u srpskim prilikama. Poezija njena je suviše prigodna i „objektivna”. Dobra „pesmotvorka” imala je osećanja ali se brižljivo čuvala da onom što je intimno, lično, njeno, dade izraza. Vrlo su retki koliko toliko topliji i bolji stihovi u njenoj ladnoj stihovanoj prozi. I retke oaze su njene pesme kao ona „Na smrt jednoj lepoj seoskoj devojci umrloj 2. marta 1855”.

Možda je jedina njena dobra rodoljubiva pesma „Srbsko Vojvodstvo”[11], ispevana 1867:

U Fruškoj gori blizu kod Siona
U zadužbini majke Angeline,
Tu mračnog groba otvaraju s' vrata
Despota Đurđa sužnoga da prime.

Tu leži despot; ime, vlast despotsku
Zajedno s njime pokri zemlja crna.

Milica Stojadinović ostavila je trajniji spomen svojim pesničkim dnevnikom „U Fruškoj gori”, pisanim od 3. maja do 22. septembra 1854, i izdanim u tri sveske, prva 1861. u Novom Sadu[12], druga 1862. u Zemunu[13], i treća 1866. opet u Novom Sadu[14].

Danju zauzeta domaćim poslovima, čitanjem ili devojačkim sanjarijama, ona je uveče, u tišini, u svojoj mirisnoj sobi devojačkoj, beležila utiske koje je dan ostavio na njenu osetljivu dušu, unosila svoja pisma Ljubomiru P. Nenadoviću, Vuku Karadžiću, prevode iz Frankla ili Balzaka, narodne pesme i pripovetke, refleksije o sadanjem vaspitanju mladih devojaka, ceo jedan mlad, svež život, svu svoju osetljivu i knjigama zagrejanu dušu. Ljubomir Nenadović je bio njena jedina ljubav.[15]

Taj život mlade pesnikinje ima poezije, pored svega prozaičnoga okvira u kome se kreće. Ona je kći seoskoga popa, sama živi seoskim životom i hvali se svojom „selskom prostotom”. Ona šije košulje, plete čarape, tka na razboju, pere rublje, mesi hleb, nadgleda kako se vinograd okopava i trava plevi. Ona se dobro oseća u toj seoskoj atmosferi, u mirisu planinskoga vetra i bosiljka iz male bašte. Ujutru krupnim očima svojim ona gleda buđenje života na selu koji su seoski petlovi oglasili, sluša blejanje ovaca, rikanje volova, pucanje bičeva, pesme kopača ranilaca. Ona voli taj prost svet i ima toplih simpatija za seljaka, „na koga trude Bog blagu rosu i plodnu kišu šalje.” Ona obilazi bolesnike, uči seoske devojke ženskim radovima, piše molbe onima koji imaju posla sa sudom, roditeljska pisma momcima u „soldačiji,” a kada prođe selom, goluždrava seoska deca lete joj u susret i u naručja.

Kuda me sada odvlači čuvstvo?

U polje tužno, u polje pusto,
Velikom grobu sreće i slave,
Junaka dični', carske glave,
Ah, svako Srpče koje se rodi
Srce ga prvo Kosovu vodi...

 
Spomenik Milici Stojadinović Srpkinji u manastiru Vrdnik.

Slobodne časove ona provodi u strasnim čitanjima, i nikad ne može da se nažali što nema vremena da se sva preda snovima i iluzijama koje knjige daju, da podigne svoj vazda otvoreni duh, i da ispuni svoju nemirnu devojačku dušu. Ona zaboravlja na svoju sitnu egzistenciju kćeri seoskoga sveštenika, čitajući Getea, „evangelista našeg stoleća”, mračnog i poetičnog, „sa razdrobljenim srcem” Bajrona, osećajnoga Žan-Žak Rusoa i patetičnoga Šilera.

U njenom dnevniku ljubav prema narodu i ljubav prema prostom životu i prirodi slivaju se u skladnu celinu. Ona je zadahnuta idejama Žan-Žak Rusoa. Svršila je „oberšul” u Varadinu, bila na „izobraženju” kod jedne „vaspitateljke, poreklom Mađarkinje i blagorodnice,” naučila je nemački i svira u gitar, ali ona ne voli to pomodno, tuđinsko „vospitanije,” sav taj „otrov zapadne civilizacije.” Ona hoće da srpska devojka u prvom redu bude Srpkinja, rodoljubiva, pobožna, skromna i radna, da voli svoj maternji jezik, svoju pradedovsku veru, prirodan život, blage naravi. Ona se ponosi time što u kući radi kao i obična seoska devojka koja knjigu nije u ruci imala. „Malo prije, veli ona, da je došao tko, bi začuđeno pogledao kad mi mama reče: „Idi umesi jednu pitu za ručak”. „Jer to svetu nije poznato, da ja i sem pisanja što radim i raditi umem, već me prave da sam slepa kod obadva moja lepa bistra srbska oka”.

Ona smatra za veliku nesreću narodnu što „učena i otmena klasa” upada u „ništedržanje” vere i crkve i što se za merilo obrazovanja počinje uzimati neverovanje. „Ja se srdim”, veli ona, „na našeg velikog pesnika Njegoša, što je kazao, da se ne pita kako se ko krsti, već čija mu krvca greje prsi. Nema od toga ništa: ko se kako krsti, onako mu dišu i prsi, to nas bar iskustvo uči”.

U dvorištu manastira Vrdnik na Fruškoj gori, od proleća 1912. godine nalazi se njena bista, rad vajara Jovana Pešića.[16]

Nasleđe uredi

Glavni članak: Književni susreti „Milici u pohode”
 
Bista u čast Milici Stojadinović u Bukovcu.

Svakog oktobra, Milici u čast, održavaju se Književni susreti „Milici u pohode”.[17] Ova manifestacija se održava nekoliko dana i ima programe u Novom Sadu, Bukovcu (njena rodna kuća) i Vrdniku (mestu gde je živela). U okviru programa od 1994. godine dodeljuje se i prestižna Književna nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, koju dodeljuje Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”.[18]

U cilju ostvarenja i jačanja rodne ravnopravnosti, kad su u pitanju književna priznanja, književna nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, dodeljuje se, od 2009. godine, samo pesnikinjama. Kulturni centar Vojvodine, po Pravilniku o dodeli ove književne nagrade, raspisuje Konkurs, a o najboljoj zbirki poezije odlučuje žiri stručnjakakoji čine eminentni književni kritičari.[2]

Kuća u kojoj je živela Milica Stojadinović Srpkinja je u kojoj je pesnikinja provela najveći deo svog života nalazi se u Vrdniku i pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture.[19] Pored kuće, koja je navodno u lošem stanju, nalazi se i spomen tabla, koja ukazuje da je tu nekada živela žena izuzetnog talenta za književnost.[20] U Vrdniku i Požarevcu se nalaze njene biste.

Književnica Svetlana Matić je 2019. godine objavila knjigu "Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji", gde joj posvećuje pesmu, piše o njenom životu i tako uvodi u savremenu literaturu.[21] Lidija Nikolić takođe piše knjigu o čuvenoj srpskoj pesnikinji, pod nazivom "Vrdnička vila".[22]

U njenom rodnom Bukovcu, danas postoji akademsko kulturno-umetničko društvo koje nosi njeno ime.[23]

Viki knjige na srpskom uredi

Galerija uredi

  •  
    Milica Stojadinović Srpkinja.
  •  
    Druga sveska pesničkog dnevnika Milice Stojadinović Srpkinje U Fruškoj gori (Zemun, 1862)
  •  
    Treća sveska pesničkog dnevnika Milice Stojadinović Srpkinje U Fruškoj gori (Novi Sad, 1866)
  •  
    Bista u Požarevcu.

Reference uredi

  1. ^ a b v g d „Milica Stojadinović Srpkinja - istorijska čitanka”. biblioteka.cuprija.rs. Pristupljeno 2023-08-19. 
  2. ^ a b „KNJIŽEVNA NAGRADA „MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA” – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-08-19. 
  3. ^ a b „Milica Stojadinović Srpkinja - biografija - priredila Vera Kopicl”. ŽeNSki Muzej (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-08-19. 
  4. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1850). Pesme M. S. Srbkině.1. Zemun: Pečatnя Medakovića. str. 40. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  5. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1855). Pesme M. S. Srbkině. 2. Zemun: KnЬigopečatnя І. K. Soprona. str. 113. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  6. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1869). Pesme M. S. Srbkině (3. umnoženo izd.). Beograd: Državna štamparija. str. 126. 
  7. ^ „Tužna sudbina „Fruškogorske vile“: Bila je Njegoševa neuzvraćena ljubav, njenoj lepoti su se klanjali, a na kraju se hranila po beogradskim grobljima”. Hronograf. 25. 2. 2023. Pristupljeno 5. 3. 2023. 
  8. ^ „Milica naša Orleanka („Večernje novosti“, 14. april 2013)”. Pristupljeno 21. 4. 2013. 
  9. ^ „Politika”, 22. jan. 1922
  10. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1985). U Fruškoj gori 1854. Beograd: Prosveta. str. 344. 
  11. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1867). „Srbsko voйvodstvo”. Danica : list za zabavu i književnost: 487. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  12. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1861). U Fruškoй gori 1854. [Sv. 1]. Novi Sad: brzotiskom Epіskopske knЬigopečatně. str. 104. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  13. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1862). U Fruškoй gori 1854. [Sv.] 2. Zemun: Pečatnjom І. K. Soprona. str. 100. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  14. ^ Stojadinović, Milica Srpkinja (1866). U Fruškoй gori 1854. [Sv.] 3. Novi Sad: knьigopečatnьom Ignяta Fuksa. str. 102. 
  15. ^ „Ljubomir jedina ljubav („Večernje novosti“, 15. april 2013)”. Pristupljeno 21. 4. 2013. 
  16. ^ Cetinjski vjesnik, Spomenik Milici Srpkinji, broj 94, ukucati br. str. 383. Cetinje. 1911. Arhivirano iz originala 21. 4. 2016. g. Pristupljeno 3. 5. 2016. 
  17. ^ „Milici u pohode”. Zvaničan veb sajt. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  18. ^ „Zavod za kulturu Vojvodine”. Zvaničan veb sajt. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  19. ^ „Spomenici kulture u Srbiji”. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Pristupljeno 2023-08-19. 
  20. ^ „Kuća Milice Stojadinović – Srpkinje -” (na jeziku: engleski). 2022-01-17. Pristupljeno 2023-08-19. 
  21. ^ „Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji”. Prometej (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-08-19. 
  22. ^ „VRDNIČKA VILA MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA - Lidija Nikolić”. Knjižare Vulkan (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-08-19. 
  23. ^ Ratić, Milana (2021-06-28). „AKUD „Milica Stojadinović Srpkinja“ obeležilo 42 godine postojanja”. Kulturna stanica Bukovac (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-08-19. 

Literatura uredi

  • Milica Mićić Dimovska: Poslednji zanosi MSS, Narodna knjiga/Alfa, Beograd 2003. (korišćena u članku)
  • Jovan Skerlić: Pisci i knjige, Beograd, 1907. (korišćena u članku)
  • Đorđe Rajković: Milica Stojadinovićeva pesmotvorke i spisateljica srpska (Životopisna slika”, Putnik, 1862, br. 4. pp. 156-165
  • Jovan Grčić: Pisma Milice Stojadinović Srpkinje Đorđu Rajkoviću, Javor, Novi Sad, XVI, 1889, br. 1. pp. 15-25
  • Milan Savić: Iz srpske književnosti. Slike i rasprave, 1898.
  • Dr Ilija Ognjanović: Zanimljive priče i beleške iz života znamenitih Srba. Milica Stojadinović Srpkinja, Zagreb, 1900. pp. 141-142.
  • Ludvig August Frankl: Jedna austrougarska pesnikinja, Milica Stojadinović, Srpski književni glasnik, Beograd, XVII, 12, 1906. pp. 903-924.
  • Spomenica Milice Stojadinović Srpkinje. Izdao Odbor beogradskih devojaka za spomenik Milici Stojadinović Srpkinji (Sa slikom spisateljke). Štamparija „Ace M. Stanojevića”, Beograd, 1907 (pp. 90).
  • Marija Kleut: Iz kolebe u dvorove gospodske. Folklorna zbirka Milice Stojadinović Srpkinje, Matica srpska, Novi Sad - Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1990 (pp. 211)
  • Slavko St. Vidaković: Iz života i rada Milice Stojadinović-Srpkinje, Žena i svet, Beograd, 1926, god. 2, br. 2. pp. 6-8.
  • Radmila Gikić: Prepiska. Milica-Vuk-Mina, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987. (pp. 205)
  • Radmila Gikić: Prepiska Milice Stojadinović Srpkinje sa savremenicima, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991. (pp. 148)
  • Radmila Gikić: Bibliografija radova o Milici Stojadinović Srpkinji, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2007.
  • Čubrić, Ljiljana, Milica, lepa pesmotvorka, Beograd, Narodni muzej, Muzej Vuka i Dositeja, 2003.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милица_Стојадиновић_Српкиња&oldid=27708048”