Mijailo Čebinac

Mijailo Čebinac (Karanovac, 1855 — Kraljevo, 12. mart 1941) bio je srpski industrijalac i dobrotvor. Čebinac je bio prvi industrijalac u Kraljevu. Takođe je bio aktivan i u političkom životu, a za njega je vezana i Čebinčeva afera iz 1894. godine.

Mijailo Čebinac
Mijailo Čebinac
Datum rođenja	1855.
Mesto rođenja	Kraljevo, Kneževina Srbija
Datum smrti	12. mart 1941.(1941-03-12) (85/86 god.)
Mesto smrti	Kraljevo, Kraljevina Jugoslavija
Zanimanje	Industrijalac i političar

Detinjstvo i porodica

Čebinac sa suprugom Poleksijom, ćerkom Zorkom i sinom Zvezdanom, 1. maj 1887. godine

Mijailo Čebinac je rođen 1855. godine u Karanovcu (današnjem Kraljevu). Njegov otac Marko Nešković doselio se u Karanovac iz sela Čebinac na Sjeničkom polju. Marko Nešković se bavio trgovinom, a pominje se i kao priložnik Fonda školskog i Fonda za obnovu manastira Žiče. Marko Nešković je preminuo 1868. godine, kada je njegov sin imao svega 12 godina. Zbog toga je Mijailo još kao dečak morao da preuzme očeve poslove. Sa 19 godina oženio se Poleksijom, ćerkom Gliše Blagojevića iz Karanovca. Par je imao petoro dece, tri sina i dve ćerke, ali su jedino sin Zvezdan i ćerka Zorka preživeli detinjstvo. Zorka se kasnije udala u Čačku za pukovnika Vasilija Vasu Madžarevića, jednog od osnivača Crne ruke i učesnika Majskog prevrata. Sin Zvezdan je u Češkoj završio školu vajarstva, a potom je studirao vajarstvo u Minhenu. Vrativši se u Kraljevo postao je šumar i šumarski inspektor. Oženio se 1906. godine Nadom, ćerkom dr Lešćinskog, lekara u Leskovcu. Po drugi put se oženio 4 godine kasnije, 1910. godine, Leposavom, učiteljicom osnovne škole u Ivanjici. Preselio se u Beograd, gde je preminuo 10. maja 1935. godine.

Čebinac kao industrijalac

Iako mlad, Čebinac se brzo pokazao kao vrlo sposoban preduzetnik. Tako je 1875. godine dao novac Vasiliju Jankoviću iz Karanovca da otvori pekaru, a dve godine kasnije Čebinac je otvorio i baštovansku radnju. Zaradu od ovih poslova usmerio je u industriju, čime je postao prvi industrijalac u Kraljevu. On je imao razvijenu kamenorezačku radnju, koja je izrađivala nadgrobne i javne spomenike, kao i skulpture. Upravo je Čebinčeva radnja izvela Takovski spomenik 1887. godine, po skici Jozefa Manoka, okružnog inženjera u Gornjem Milanovcu. Iste godine dobio je i privilegiju u poslu sa kamenom: oslobađanje od carine, slobodan uvoz neophodnog alata i materijala i pravo isključnog fabričkog rada u čačanskom okrugu u ovoj delatnosti. Pored ovih, Čebinac je dobijao i manje povlastice koje su imale za cilj da pokrenu industrijsku proizvodnju u Srbiji. On se 1891. godine obratio Narodnoj skupštini, tražeći dodatna sredstva. Čebinac je ubrzo stekao reputaciju dobrog poznavaoca svog posla, a pohvale je dobijao i zbog toga što je lično ulagao sredstva u pronalaženje i korišćenje najkvalitetnijeg kamena.

Pored izrade spomenika, Čebinac je 1892. godine u Kraljevu podigao prvi parni mlin, koji je sedam godina kasnije pretvorio u fabriku za izradu zemljanih farbi. Otvorio je i radnju u Beogradu, pokraj Crkve Svetog Marka. Međutim, veliki troškovi prevoza su ugrožavali njegove poslove. Zbog toga je Čebinac slao molbe da se izgradi železnica od Kragujevca do Kraljeva, kako bi prevoz njegovih proizvoda bio jeftiniji. Čebinac je na prelazu između dva stoleća pokrenuo i velike istražne radove na Kopaoniku, kao i u Baljevcu, Vrbi, Vranešima, Dragosinjcima, Brezni i drugim okolnim selima. Po okončanju Prvog svetskog rata Čebinac je nastavio sa ovim istraživanjima, a izvađenu rudu je prodavao.

Osim rude, Čebinac je prodavao i ustupao prava na istraživanje na ovim lokalitetima. Krajem 1936. godine ustupio je pravo istraživanja rudarsko-industrijskom preduzeću iz Beograda, i to na tri godine. Potom je početkom 1940. godine ovo pravo preuzela firma Jugomontan iz Beograda, ali je početak rata obustavio dalja istraživanja. Međutim, Čebinac je na kraju poslovne karijere bankrotirao. Na nagovor nekog Jevrejina (najverovatnije Arona Kajona, koji se 1921-1936. bavio eksploatacijom rude mangana u okolini Raške), Čebinac je većinu svog kapitala pretvorio u akcije. Ipak, ostalo je dovoljno novca za život, pa i za školovanje rođaka u Engleskoj.

Bavljenje politikom i Čebinčeva afera

Glavni članak: Čebinčeva afera

Čebinac je prvi put ušao u sferu politike 1880. godine. Tom prilikom je u naprednjačkom listu Videlo na objavljenom spisku nezadovoljnih odlukom karanovačke opštinske vlasti da tužbom brani sreskog načelnika bilo i Čebinčevo ime. Naime, list Istok je u svojim tekstovima kritikovao naprednjački pokret u Kraljevu, podržavši sreskog načelnika. Kao odgovor na ovo Videlo je objavljivalo tekstove o zloupotrebama sreskog načelnika, zbog čega je Opštinski odbor nameravao da tuži ove novine. Čebinac je i u narednom periodu pisao za Videlo, bio je član Opštinskog suda i novčano je pomagao i opštinsku čitaonicu i osnovnu školu. Iako je u početku bio blizak naprednjacima, Čebinac je od 1882. postao istaknuti član Radikalne stranke i kao njen kandidat je učestvovao na izborima za predsednika opštine. Izbori su morali biti ponavljani dva puta, jer ih je Opštinski odbor, sačinjen od naprednjaka, proglašavao za nezakonite. Iako je na trećim izborima Čebinac bio izabran, nije mogao da postane predsednik opštine jer je policija pokrenula istragu protiv njega. Kako je bio u pritvoru nije mogao da učestvuje na ponovljenim izborima.

Nakon ovog neuspeha, Čebinac se okrenuo svojim poslovima, što mu je olakšalo povratak u politiku. Izabran je za narodnog poslanika za veliku Narodnu skupštinu sazvanu za 11. decembar 1888. godine. Svoj politički položaj je koristio i kako bi dobijao pozajmice za svoje poslove. Uprkos poteškoćama da te pozajmice vrati, pošto je bio radikal i industrijalac, bio je zaštićen i od strane policije. Tako odluka po kojoj je trebalo staviti sudsku zabranu na Čebinčevo imanje dok se dug ne isplati nije bila odmah sprovedena, iako se u ovakvim slučajevima postupalo po hitnom postupku.

Mijailo Čebinac (desno) sa poslovnim partnerom, oko 1900. godine

Upravo u pokušajima da razvije svoje poslove, Čebinac se našao u sred prvog velikog montiranog političkog procesa, nazvanog po njemu Čebinčeva afera. Čebinac je 5. maja 1894. godine bio uhapšen na beogradskoj železničkoj stanici, nameravajući da putuje za Beč. Prilikom pretresa pronađeno je njegovo pismo za Petra Karađorđevića i dnevnik koji je sadržao jedine dokaze navodne zavere. Ubrzo su ubili uhapšeni i Sima Đaković, Ranko Tajsić, Aleksa Žujović, a potom i Kosta Dinić, Aca Stanojević, Đorđe Novaković. Kosta Taušanović i Jakov Nenadović nisu bili u zemlji, ali je i protiv njih bila podignuta optužnica.

Sedmomesečna istraga je rezultirala suđenjem, koje je počelo 28. novembra 1894. godine. Optuženi su bili osuđeni za veleizdaju, odnosno da su planirali da podignu ustanak kojim bi zbacili dinastiju Obrenović i na presto doveli Petra Karađorđevića. Čebinac je dobio dve godine zatvora. Mijailo Čebinac je u početku radio na formiranju zajedničke odbrane sa ostalim osumnjičenima, ali je kasnije prihvatio ulogu saradnika policije. Kako je bio pod velikim pritiskom policije od početka ovog procesa, moguće je da je upravo zbog toga prihvatio da sarađuje sa njom. Svi optuženi su jasno izrazili stav da je Čebinac bio policijski agent. Tokom boravka u zatvoru drugi optuženci su često grdili Čebinca, koji je zbog toga jednom prilikom perorezom napao Đakovića.

Dok je boravio u zatvoru, Čebinac je učestvovao u pripremanju nove afere. Pokušavao je da pridobije optuženu Sofiju Adamović, optuženu za poturanje lažnih maraka, ali i njenu majku, da kao saučesnike optuži neke viđenije ljude. Čitav niz novina i tekstova koji su pisali o Čebinčevoj aferi je u narednom periodu bio zabranjen. U tekstu novinara Dimitrija Pavlovića za Odjek, zbog kog se Pavlović našao pred sudom, Čebinac je bio optužen da je radio u dosluhu sa policijom, zbog čega je imao privilegovani položaj u požarevačkom zatvoru. Zbog svog teksta o Čebinčevoj aferi krivično je odgovarao i Vladimir Ristanović, urednik Slobodne reči i Večernjih novina. Ristanović je u tekstu tvrdio da su iza čitave afere stajali Svetomir Nikolajević, predsednik vlade i ministar unutrašnjih dela 1894. godine, i njegov prijatelj Čebinac. Cilj afere je prema Ristanoviću bio da se skrene pažnja sa političkih problema u zemlji, odnosno problema sa kojima se suočavala Nikolajevićeva vlada. Na to da je čitava afera bila rezultat Nikolajevićevog i Čebinčevog plana sumnjao je i Aca Stanojević. Na isti zaključak navodi i to što je već na dan Čebinčevog hapšenja, 5. maja 1894. godine obavljen veliki broj pretresa stanova i hapšenja članova Radikalne stranke širom Srbije. Namera Nikolajevića da ovom zaverom natera radikale da se primire je bila uspešna. Nikola Pašić se po povratku iz Rusije sklonio van zemlje. Najverovatnije je Čebinca na ovakav postupak, pored prijateljstva sa Nikolajevićem, navelo i to što je bio nezadovoljan radikalima.

Još jedna zagonetka vezana za Mijaila Čebinca je i to što je on 1916. godine, tokom austrougarske okupacije, bio osuđen u Kragujevcu na smrt zbog navodne umešanosti u atentat na Franca Ferdinanda. Ipak, bio je oslobođen nakon revizije sudskog procesa, jer ga svedoci koji su ga teretili nisu prepoznali. Čebinac je najverovatnije bio uhapšen zbog bliskih veza sa Đorđem Vajfertom i Svetomirom Nikolajevićem, osnivačima masonske lože Pobratim i koji su u vreme Aneksione krize nastojali da zaštite interese srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Čebinac je i sam mogao uzeti učešća u radu javnih i tajnih organizacija koje su se protivile austrougarskoj aneksiji Bosne i Hercegovine, a moguće je i da je bio umešan u tajne aktivnosti koje su prethodile Sarajevskom atentatu.

Mijailo Čebinac je bio i veliki dobrotvor. Pomagao je siromašnim đacima i ratnoj siročadi. Preminuo je 12. marta 1941. godine u Kraljevu, gde je i sahranjen.

Literatura

• Drašković, Dragan (2023). „Mijailo Čebinac: industrijalac, političar i ...”. Publicistika u razvoju društva i države I: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 227—250.