Mongolska invazija na Evropu

Mongolska invazija na Evropu
	; Mongolska invazija na Evropu
Vreme	1236. — 1242.
Mesto	Na teritoriji današnje Rusije, Poljske, Mađarske, Rumunije, Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Bugarske.
Ishod	Mongolska pobeda,; ali Mongoli ne zadržavaju dugo u svojoj vlasti Poljsku i Mađarsku.
Teritorijalne; promene	Mongoli su osvojili današnju Rusiju, Poljsku, Mađarsku i Rumuniju.

Mongolska invazija na Evropu trajala je od 1236. do 1242. godine i označava napade Mongola na evropske zemlje.

Uvod

Bista Džingis-kana u Mongoliji

Tatarska plemena koja lutaju po Mongoliji ujedinjuju se krajem XII i početkom XIII veka pod Temudžin (1154—1227), koji se nazvao Džingiskan t. j. veliki han (1206). O Tatarima piše jedan kineski pisac, savremenik Džingishanov, sledeće: »Tatari se rađaju i rastu u sedlu i na konju; oni se sami uče vojničkoj borbi, jer celi svoj život provode u lovu. Zato nemaju pešadije, nego samo konjicu. Vojske se može prikupiti kod njih nekoliko stotina hiljada. Gotovo nema kod njih službenog dopisivanja, ali svi, počev od vrhovnog zapovednika pa do načelnika hiljade, stotine i desetine upravljaju lično. Svaki put kad oni hoće da zauzmu veliki grad, oni prvo navaljuju na manja mesta, pa, zarobivši njihove stanovnike, gone ih na opsadu. Zato izdaju naredbu da svaki konjanik zarobi deset ljudi; kad je ovaj broj popunjen, svaki čovek uzima izvesnu količinu trave ili drva, zemlje, kamena; njih teraju dan i noć, ubijajući zaostale. Prilikom opsade ne štede ni desetine hiljada žrtava, i zato gradovi bivaju uvek zauzeti. Po zauzeću njihovom ubijaju, ne štedeći, sve, bez obzira na to, da li su stari ili mladi, lepi ili ružni, siromasi ili bogati, da li se njima protive ili ne; nikakva znamenita ličnost ne može da izbegne smrtnu kaznu ako im se ona odupirala. Posle zauzeća grada dele plen srazmerno broju učesnika u napadu između viših i nižih. Tatarska zemlja bogata je vodama i travom, zgodna je za konje i ovce koje im služe za hranu; samo kobilje mleko (kumis) dovoljno je da podmiri glad i žeđ.«

Mongolski konji su bili mali, mršavi, ali zato brzi, ustrajni i naviknuti na gladovanje.^{[traži se izvor]}

Prvi talas invazija

Invazija na Povolšku Bugarsku

Po izvršenom ujedinjenju, Džingis-kan odvodi svoje horde u Severnu Kinu koju pokorava, pa se potom okreće ka zemljama na zapadnoj strani Mongolije. Njegova prethodnica prelazi sa južnih obala Kaspiskog Mora, preko Kavkaza, u stepe oko Crnoga Mora i napada na Polovce, koji pozivaju u pomoć susedne ruske kneževe. Kneževi Kijeva, Černjihova, Galiča i drugih južnih oblasti, bojeći se da će i oni biti napadnuti ako Polovci budu pobeđeni, sakupljaju veliku vojsku i polaze u susret Tatarima; ali oni pretrpljuju poraz na reci Kalki (sada Kalmiusu) godine 1223, a ruski kneževi koji su ostali živi i zarobljeni podvrgnuti su nečovečnim mučenjima. Ali Tatari, ne iskorišćujući svoju pobedu, okreću se nazad i iščezavaju u stepama. Rusi, koji čak nisu mogli ni da uvide kakvi su njihovi pobedioci, vide u ovome događaju samo jednu kratku i prolaznu buru; ali se tatarska opasnost ponovo javlja posle nekoliko godina.

Godine 1227. Džingis-kan umire, i uskoro potom njegov naslednik Ogataj šalje svog nećaka Batua, ili Batija, u zavojevački pohod na zapad. Godine 1236. Batijeve horde pojavljuju se na levoj obali Volge i podjarmljuju Prabugare sa Volge.

Invazija na Rusiju

Opsada Rjaznja

U zimu 1237. Mongoli su prešli zaleđenu reku i približuju se oblasti Rjazanja od koje traže da se pokori i da im plaća danak; a kad je ona to odbila, one je opkoljavaju i pustoše, vrše pokolj stanovništva ili ga odvode u ropstvo. Rjazanjski kneževi dolaze žurno, ali se ne usuđuju da napadnu tako brojnog neprijatelja i sklanjaju se u svoje utvrđene varoši, koje Tatari pomoću sprava za razbijanje zidova zauzimaju na juriš.

Iz Rjazanjske oblasti Batij prodire u oblast Suzdalja i zauzima jedno za drugim Moskvu, Vladimir i Suzdalj, dok njegove trupe, rasturene po čitavoj zemlji, zauzimaju i pustoše ostale gradove. Međutim, veliki knez oblasti Vladimira, Georgij Vsevolodovič, napušta svoju prestonicu, skuplja vojsku i susreće Tatare na reci Sitju u martu 1238. godine; njegova vojska je uništena, a on ubijen u bici.

Potom Batij polazi ka Novgorodu, ali se na sto vrsta od grada zaustavlja zbog nadošlih reka — to je bilo u proleće — te se vraća na jug, u stepe Polovaca. Ovi su nemoćni da mu se odupru: jedni su istrebljeni, drugi beže ka Dunavu i sklanjaju se kod Mađara i na Balkansko poluostrvo, a ostatak se stapa sa Tatarima, koji se učvršćuju u stepama oko Crnoga, Kaspiskog i Azovskog Mora. Odatle Batij preduzima osvajanje Južne Rusije. Godine 1239. šalje on u oblasti Dnjepra jednu jaku vojsku koja zauzima Perejaslavlj i Černjigov i uništava njihove branioce. Godine 1240 on polazi lično u rat sa glavninom svoje vojske i opseda Kijev, koji se ne odupire dugo; on toliko pustoši tu varoš, da se ona pretvara u seoce, jer šest godina kasnije kaluđer Plano Karpini, pri prolasku kroz nju, može da izbroji jedva 200 nastanjenih domova, Od Kijeva Batij produžava na zapad i osvaja, pored ostalih gradova, još i Volodimir i Galič, a potom prelazi u Poljsku i Ugarsku, gde nailazi na otpor koji ga primorava da se zaustavi i da pođe natrag ka stepama. On ostavlja stepe pored Azovskog i Crnog Mora jednome svom rođaku, a on se sa glavnom tatarskom hordom, „Zlatnom Hordom”, ulogoruje na obalama Dona i Volge. Na reci Ahtubi osniva se kao neka prestonica Zlatne Horde, grad Saraj, prestonica hana.

Opsada Kijeva

Tatari udaraju namet na osvojene ruske zemlje i postavljaju tamo upravljače, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dužnost da nadgledaju stanovništvo preostalo posle najezde. Tatarski činovnici prebrojavaju stanovništvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su sveštena lica oslobođena poreza, i: uopšte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene povlastice i ne progone je. Osim skupljanja danka, oni se ne mešaju u poslove osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneževima, ali zadržavaju pravo da ih potvrđuju u tome zvanju; zato ruski kneževi moraju da odlaze u Hordu i traže od hana jarlik (povelju) koji im daje kneževsku vlast. Opljačkano i desetkovano tom svirepom najezdom, rusko stanovništvo povija se pod tatarskim jarmom. Preostali kneževi pokoravaju se takođe; ponekad oni čak obuzdavaju pokušaje pobune stanovništva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja što ga vrše skupljači poreza. Tako Aleksandar Nevski, koji je ranije odbranio Novgorod od Nemaca, Litvanaca i Šveđana, postavši veliki knez oblasti Vladimira, održava u miru, čak i silom, stanovništvo pobunjeno protivu Tatara. Kada je prošlo doba prve klonulosti, Danilo, knez Galiča, pomišlja da zbaci tatarski jaram, te traži saveznike na Zapadu i počinje da podiže utvrđenja; ali Tatari naslućuju njegove namere i zahtevaju da poruši utvrđenja, te on mora da se odrekne svojih planova. Posle Danilove smrti, za vladavine njegovoga sina Lava, krajem XIII veka, Tatari upadaju u Poljsku i pustoše ponovo oblast Galič-Voliniju toliko, da se ta pokrajina još zadugo nije mogla da oporavi od toga udara niti da povrati nekadašnje blagostanje.

Invazija na Poljsku

U januaru 1241. godine, izvanrednom brzinom Batu-kan dolazi do Poljske i pustoši dva naselja u to vreme u Poljskoj, grad Lublin i Zavihost i susedne okruge i zemljišta, zarobljavajući i muškarce i žene, poljske i rusinske narodnosti. Pošto su poljske reke Bug i Visla bile zaleđene Mongoli (Tatari) pod vođstvom generala Bajdara i Kadan, sina velikog kana, stižu do Sandomježa, tesno opsedajući grad sa svih strana. Pošto su ga osvojili, 13. februara, Tatari su ubili gradskog biskupa, sve sveštenike kaluđere i đakone, kao i cistercitske monahe i sve ljude i žene koji su branili grad. Poklani su i starci i deca, dok se samo nekoliko ljudi spasilo begom u Krakov.

Tatari su tada prodrli do grada Polanieca, na Čarnoj reci, i postavili su logor u selu Tursko-Velke, kada ih je napao Vladimir, vojvoda Krakova sa 1 500 vitezova, koji su došli u pomoć Sandomježu. U bici su za divnu čudo Vladimirovi ljudi pobili čak 1 000 Tatara! Ta šačica je na kraju, ipak, poražena i pobijeno je 800 poljskih vitezova, dok se Vladimir spasao.

Istog dana Kadan je sa 10.000 ljudi naišao na treći otpor tog dana i to kod sela Terčeka, gde je uspeo da lako porazi Poljake i nastavi prodor u Poljsku.

Tatari su kad su dobili pojačanje nastavili prodor, i to im je cilj bio Krakov, prestolnica Malopoljske. U zoru, ponedeljka, 18. marta Bajdaova konjica je naišla na žestok otpor kod grada Hmjelnjika, koji je vodio Vladimir i vojvoda Sandomježa, Pakoslav, uz koje je bilo samo nekoliko hiljada ljudi. U Poljskoj vojsci je, posle borbe, bilo mnogo palih za odbranu vere i otadžbine, a među njima su bili Vladimir i Pakoslav, ali mali deo vojske je preživeo, jer je pobegao u šume.

Sutradan su Poljaci pretrpeli još jedan poraz kod Tarzkova.

Dana 20. marta je došlo do bitke kod Raćiboža, gde je rađiboški i opolski knez, Mješko II Debeli, pobedio malobrojne Mongole i pobio njih 400.

Dana 28. marta Tatari su stigli pred napušteni Krakov iz koga je u šume pobegla čitava njegova populacija. Batu-kan je taj grad dao spaliti opustošiti i razoriti. Tom prilikom je veći deo grada uništen. Tada je Batu-kan čuo za drugi važan poljski grad, Vroclav.

Posle tog poraza Poljaci su na Odri srušili sve mostove da neprijatelj ne bi prelazio reku. Čak su gradili i brane da bi se reka izlila i usporila Tatare. Knez Mstislav Kazimirovac se sukobio sa malom trupom Tatarima, koja je prešla Odru, ali je suzbijen i pobegao je u Vroclav, Henriku.

Na to je u Poljskoj zavladao strah i panika. Vroclav je bio snabdeven hranom, kao da su Tatari išli pravo na njega. Pored toga cela Henrikova riznica, mnogo vitezova i ljudi. Svi vitezovi su se nalazili u gradskoj tvrđavi dok su seljaci branili gradske bedeme. Tada je sva hrana sa nekretninama transportovana do zamka.

Prvih dana aprila Poljaci iz Šlezije i Malopoljske predvođeni Vladislavom Opolskim pružili su otpor Mongolima kod Opole, ali su poraženi.

Početkom aprila Tatari spalili grad i opseli dvorac, ali nisu ni jednom pokušavali da ga osvoje. Poljak, Časlav, član reda propovedanja i prvi iguman manastira Svetog Vojka se sklonio u Vroclav. Prema jednoj hronici Bog je čuvši plač hrišćana, pomogao vitezovima da odbrane grad.

Bitka kod Legnice

Dana 9. aprila, 14 000 Tatara, pod vođstvom Orda-kana, Kadana i Bajdara, su opseli grad Legnicu, čiji zamak je branilo više hiljada dobro naoružanih ljudi. Henrik se hrabro borio, s verom u Boga i očekujući njegovu pomoć.

Tog dana je Henrik II Pjast, veliki vojvoda Poljske, izašao na bojno polje s vojskom u kojoj je bio knez Mstislav Opolski, kao i Boleslav Moravski i Mješko Debeli. Henrik je za svaki slučaj spalio Legnicu da se Tatari ne bi koristili gradom, ako ga osvoje. Na bojno polje su tada Poljacima, tj. Krakovsko-Šleskoj, Velikopoljskoj vojsci, u pomoć došli: Templari, Hospitalci, Sveto rimsko carstvo, Moravska marka, Bavarsko vojvodstvo i Tevtonski red. Cela hrišćanska vojska bila je sastavljena od pešadije, u kojoj je bilo i poljskih regruta, plaćenika, stanovnika Legnice a i bavarskih rudara. Cela ta vojska sastojala se od svega 6 500 vitezova.

U toj bici su skoro svi poljski vitezovi zatekli junačku smrt. Samo su se Mstislav, knez Opole, koji se sa nekoliko vitezova povukao u Legnički zamak i Mješko, koji je kukavički pobegao. U borbi je posle toga pao i Boleslav Moravski.

Henrik je poginuo u toj borbi, tako što ga je, kada je podigao ruku da ubije Tatara, ubio drugi Tatar, koji se tu našao da spasi Henrikovu žrtvu, tako što ga je ranio ubodom koplja u ruku. Pošto je to bila ruka kojom je držao uzde, Henrik je pao s konja.

Tada su nastupili veliki meteži među hrišćanima, koji su se skupili oko njega i odneli ga van bitke, gde su ga Tatari pogodili sa samostrelom. Tako smrtno ranjenom i nepokretnom Henriku je jedan Tatar mačem odrubio glavu i pocepao mu odeću, ostavivši Henrika nagog.

Ubivši Henrika, Tatari su posadi Legnice pokazali njegovu glavu, ali je ona, i pored pogibije svog glavnokomandujućeg, hrabro branila grad. Istog dana opsada se nastavila i još istog dana Tatari su bili prinuđeni na uzmak.

Invazija na Balkansko poluostrvo

Mongolsko osvajanje Ugarske

Pred Mongolima dotrčaše u Ugarsku divlji Kumani, 1239. godine, koji su pre stanovali u južnoj Rusiji. Ugarski kralj Bela IV primi Kumane, jer je njihov kan Kuten obavezao, da će svoj narod privesti u krilo hrišćanske crkve. No Ugari počeše govoriti, da je kralj doveo Kumane samo zato, da bolje pritisne Ugarske velikaše. U Budimu se meseca februara 1241. godine sazvao ugarski sabor, koji takođe ustade protiv Kumana. Ugari su potom ubili kana Kutena, nato se jedan deo kumana povratio u Rusiju, ali je Batu-kan odlučio da kazni kralja Belu, što je u svoju državu primio mongolske podanike. Batu-kan pozove Belu, da se dobrovoljno preda, ali kralj odluči, da će braniti državu svoju. On pozove pod oružije čitavo plemstvo ugarsko i hrvatsko. Kraljevom pozivu se nisu odazvali mnogi ugarski velikaši, sa kojima se Bela zamerio na početku vladavine. Naprotiv je kraljev brat i herceg Koloman doveo u pomoć brojne čete hrvatske.

Kod mesta Mohi, na reci Šaju, pokuša Bela, sa 65 000 ljudi da Mongolima spreči dalje prodiranje, ali bi strahovito potučen, 11. aprila god. 1241, a poginulo je 56 000 njegovih ljudi. Kraljev brat, hrvatski herceg Koloman, umre od zadobivenih rana u Čazmi, a sam kralj Bela, bežeći, dođe najpre austrijskom vojvodi, a potom u Zagreb, vapeći uzalud za pomoć. Iz Zagreba se 18. maja god. 1241. obratio i papi. Tatari su pustošili i plenili nemilosrdno, koljući pri tom sve stanovništvo, muško i žensko, staro i mlado, bez ikakvih obzira. Jezovit je opis savremenog oca Rogerija o stradanju Velikog Varadina. Tatari su se posle pobede delom rasplinuli po bogatoj Mađarskoj da traže pljačke; ali, dobar deo pošao je i dalje, da goni kralja, sačekavši samo da se reke, radi lakšeg prelaza, zamrznu i gora opadne. Sam Batu-kan nije išao dalje od Drave, nego je uputio vođa Kadana da ide za Belom sve dokle može. Kralj se, pobegavši iz Zagreba, zadržavao u tvrdim primorskim gradovima, koje tatarska konjica, bez opsadnih sprava i flote, nije mogla da osvoji. Pred Klisom su čak Tatari pretrpeli i jedan mali poraz. Na Primorju stiže Kadanu naredba da se vraća, zbog nemira koji behu nastali u njihovim dalekim staništima u Rusiji. On se odazvao pozivu i pošao nazad, ali sad udarivši preko Bosne, Srbije i Bugarske, tražeći nov plen. Njegovi odredi spuštali su se daleko na jug i oštetili su znatno gradove Kotor, Svač i Drivast. Na povratku njihove su čete bile svakako slabije, a i žurile su se, stoga su Bosna i Srbija stradale manje nego Hrvatska i Primorje. U ovom metežu i klanju stradala su na mađarskom području 3 arhiepiskopa, 4 episkopa i na 65.000 ljudi. Po svom povratku ovi Tatari su na donjoj Volzi osnovali svoju moćnu državu, dobro poznatu pod imenom Zlatne Horde.

Muhička bitka

Iz zahvalnosti što se na njihovom području mogao spasti i održati, kralj Bela je obasuo Hrvate mnogim povlasticama. Još tokom god. 1241. potvrdio je povlastice Babonićima, koji su se hrabro borili na zapadnim granicama protiv napada iz susedstva »de Theotonia«, a god. 1242. Frankopanima i Marinu Crnoti. Gradovi i ostrva: Trogir, Hvar, Petrinja, Samobor, Varaždin, Nin, Pag, Vukovar u vremenu od god. 1242—1244. dobivaju potvrde ranijih povlastica (navode se hronološkim redom), a poneki i po kakvo novo pravo. Zadar je ponovo povraćen, istina za kratko vreme. 16. novembra god. 1242. Zagreb, koji je osetno nastradao od Tatara, proglašen je za slobodni kraljevski grad; na brdu Griču podignuta je ta nova »civitas libera«, koja je imala biti opasana najčvršćim zidom. Novi zagrebački grad bio je dugo suparnik kaptolskog starog grada, više građanski i trgovački nego onaj i sa više prometa. Prema kralju imao je ove obaveze: da mu pošalje 10 vojnika kad kralj ratuje u Primorju, prema Karintiji ili Austriji; da mu, za vreme boravka, za obed daje 12 volova, 1000 hlebova i 4 tunele vina; a hercegu, kad je iz dinastije, pola od toga. Sem Zagreba, kralj nagradi i Križevce (god. 1252) i Bihać (god. 1264). Razvijanje gradova, i to dobro utvrđenih, sa jakim bedemima i teško pristupačnim zamkovima, jedno je od glavnih programnih dela kralja Bele m ostale vlastele posle ovog teškog iskustva sa Tatarima. Tada je, na primer, podignut Medvedgrad kod Zagreba, obnovljen Varaždin, postavljen Zelin-grad i druga mesta. Sa razvijanjem gradova išlo je i jačanje građanskog staleža, trgovaca i zanatlija, koji su u ovo vreme bili uglavnom nemački, naročito pozivani, kolonisti. Nadbiskupiji splitskoj darovao je kralj god. 1244. celu cetinsku županiju. Bilo je izvesnih darivanja i posle ovih prvih godina iza tatarske najezde.

Ove povlastice dadoše povoda i mnogim rasprama, naročito u slučajevima gde je kralj, da nagradi jedne, oduzimao izvesna mesta drugima. Od tih sukoba uze najveće razmere onaj između Trogira i Splita. Kralj Bela, bežeći ispred Tatara, beše u Trogiru našao najlepši prijem i pouzdano sklonište za izvesno vreme. Stoga je 18. marta god. 1242. dao gradu, uz izvesne povlastice, još i neke zemlje. Jedan deo tih zemalja, posebno Ostrog sa okolinom, smatrali su Splićani kao svoje vlasništvo i stoga ne pristadoše na to ustupanje. Rat između njih prešao je brzo lokalne razmere. Za Trogir se toplo zauzeo kralj i naredio odmah da mu se pruži vojnička pomoć. Split, koji je na taj način obeležen kao antikraljevski, pozvao je u pomoć bosanskog bana Ninoslava, koji posle onih borbi sa Mađarima nije mogao važiti kao kraljev prijatelj. Uz bana bio je pozvan i humski knez Andrija. Ninoslav se umešao u te dalmatinske borbe, postao čak knez splitski njihovim izborom i počeo borbe sa Trogirom. Tvrdi, dobro branjeni trogirski grad nije mogao da uzme, nego je samo opustošio njegovu okolinu. Ovo izazva energičnu intervenciju kraljevu. Po njegovoj naredbi, slavonski herceg Dionisije napade Split i nagna ga 12. jula god. 1244. na predaju. U ugovoru o miru bosanski ban i humski vojvoda behu naročito isključeni. Kralj Bela, da kazni Ninoslava, krenu sam na Bosnu, negde u isto vreme kad i herceg Dionisije na Split. O tom njegovom pohodu nemamo bližih podataka, ali izgleda da nije bio krvav. Zna se pouzdano da je oko 20. jula došlo do mira, jer je toga dana kralj potvrdio posede bosanske biskupije u sporazumu sa banom Ninoslavom i njegovom braćom i velikašima. U toj zemlji Bosni, kaže se u kraljevskoj povelji, uzela je maha jeres i malo je ljudi koji su pristalice »prave vere«. Da pomogne verskoj revnosti pravih katolika, kralj je tom prilikom dao bosanskoj crkvi posede u Đakovu i Blezni. Ta kraljeva povelja je dragocen prilog za istorijsku geografiju i crkvenu istoriju Bosne i još uvek nije proučena u dovoljnoj meri.

Kasnije invazije

Poljska ekspedicija protiv Tatara

Godine 1248. Zemovit I Mazoski je pokrenuo ekspediciju protiv Tatara, koji je podržavao sam Boleslav, ali ekspedicija se neslavno završila sledeće godine. Zemovit je tim pohodom izgubio mnoštvo vojnika, pa ga je, sa suprugom zarobio Kazimir Kujavski.

Tatari su se, međutim, osvetili 1256. godine, kada su napali Malopoljsku, ali su na kraju bili poraženi.^{[traži se izvor]}

Druga invazija na Poljsku

Pokolj 48 Dominikanaca u crkvi Svetog Jakova u Sandomježu 2. februara 1260. godine

Dana 30. novembra 1259. godine dva tatarska (mongolska) generala — Burundaj i Berke-kan su napali Poljsku i opljačkali Zavihost i Bitom. Vojska od 30.000 ljudi, u kojoj je bilo Tatara, Prusa, Rusina i Kimana, je 2. februara 1260. godine opljačkala i spalila grad Sandomjež i u katedrali Svetog Jakova je pobila 48 Dominikanaca.

Boleslava V Pjasta, vladara Poljske, je tada zbog tog pada obuzelo veliko žaljenje, pored toga žalio je i što za sedamnaest godina nije mogao da se spremi za novu invaziju, pa je, sa suprugom, pobegao u Ugarsku (po nekim istoričarima, Boleslav je pobegao u zemlju Sieradz), poveravajući Klimentu od Rušče odbranu Krakova. Ovaj kraljev beg je potpuno skrhao njegov autoritet.

Nakon spajanja Buraundajeve i Berkejeve vojske 12. februara, Tatari su spalili Lublin, i spalili i opljačkali Krakov, ali sam Boleslavljev zamak nisu mogli osvojiti, jer ga je branilo 3 000 konjanika i 6 000 pešadinaca, od kojih je većina izginula, dok je tatarska vojska imala malo gubitaka. Već do februara 1260. godine, cela Tatarska vojska je napustila Malopoljsku, a Boleslav se vratio u napaćenu zemlju.

Juna 1264. godine, Boleslav je pokrenuo u rat protiv Tatara da obnovi svoje stare posede i 14. juna je u borbi kod Krakova poginuo sam tatarski knez Komat, čiji su posedi potom aneksirani.

Pohod protiv Vizantije

Godine 1265. Nogaj, de facto vladar Zlatne horde, je prešao Dunav, gde nije zatekao nikakav otpor, jer su se sve vizantijske snage pred njim povukle. Opljačkao je Bugarsku, pa prešao u Trakiju. Vizantijski car Mihajlo VIII Paleolog je, 1266. godine, da bi spasio carstvo svoju kćer Efrosiniju Paleologinu udao za Nogaja.

Pobuna protiv Tatara u Bugarskoj

Bugarska oko 1280. godine

Oko 1275 u Bugarskoj je izbila pobuna protiv cara Konstantina I Asena, a vođa tog ustanka bio je Ivajlo. On je u nekoliko navrata porazio Tatare i čak 1277. godine ubio cara, ali tek 1278. godine je uspeo da osvoji Trnovo. Vizantijski kandidat za bugarski presto Jovan Asen III je početkom 1279. godine osvojio Trnovo. Ivajlo nije uspeo da ga osvoji, ali je porazio dve vojske koje su krenule u pomoć opsednutom Trnovu. Asen je na kraju pobegao iz Bugarske, a na bugarski presto je došao Kumanac Đorđe I Terter. Ivajlo je oko 1280. godine došao Silistru, pa iz nje otišao Nogaju tražeći pomoć, ali nešto kasnije Nogaju je došao i Asen. Nogaj je 1281. godine tokom jedne gozbe naredio Ivajlovo pogubljenje.

Lav Danijelovič

Dana 7. decembra 1279. godine umro je u Krakovu ostareli vojvoda Boleslav Pjast. Moćan plemić Lav Danijelovič, gospodar Halickog, je napao Krakov jer je želeo postati novi vojvoda, ali su Krakovski boljari bili jaki i nisu mu hteli dati zemlju i izabrali su Leška Crnog, usvojenog Boleslavljevog sina, za vojvodu.

Lav je kad je video da mu opsada Krakova neće uspeti otišao u Ukrajinu de facto kanu Zlatne Horde, Nogaju. Nogaj mu je u pomoć poslao kneževe Končaka, Kozieja i Kubatana. Kada je došla zima, Lav se povukao u Ukrajinu i svoje sinove Georgija, Mstislava i Vladimira, kao i Mstislavovog sina, Danila, ostavio kao taoce. Lav je potom sa ogromnom vojskom, u februaru 1280. godine opseo Sandomjež, prešavši, sa svojim pukom, zaleđenu reku Vislu, sa svojim sinovima Georgijem, zatim Mstislavom i njegovim sinom, Danila, gde je čekao da mu u pomoć stignu Tatari. Kada su mu stigli Tatari u pomoć, vojska je neko vreme stojala pred Sendomježom bez borbe, a onda je Lav napao i gradski zapovednik Vladimir, sa svojim pukom, jedva odbranio grad. Lav je potom ugrozio Lublin i krenuo je ka Krakovu uništavajući sve što mu se našlo na putu, ali ova sila je pod Krakovom 23. februara razbijena i suzbijena. U borbi je poginuo tatarski zapovednik i deo Tatara i do nogu potučen i posramljen Lav se povukao.

Leško Crni je shvatio da nije dovoljno da se brani, vać da je morao i da napada, nakon petnaest dana, skupivši vojsku u kojoj je bilo trideset hiljada konjanika i dve pešadijske vojske, napao je Lava, koji se sklonio u Rusiju. Prvo je osvojio Lavov grad Pševorsk, 7. marta i pobio svu populaciju u njemu, ne poštedevši ni decu ni starce i posle toga se povukao, ali to nije dugo trajalo, jer je već 8. marta organizovao napad na Rusiju, gde je osvojio mnoge napuštene gradove. Ni oluje ga nisu sprečile u tome, ali Lav je pobegao duboko u Rusiju pa Leškova vojska nije smela da ga prati. Po povratku u Poljsku, Leško je nastavio pljačkanja Lavovih oblasti, gde je Lavovim podanicima oteo stoku. U ovoj pljački - kako oni pišu istoričari - pet hiljada ljudi je poginulo, a četiri hiljade je bilo zarobljeno.

Mongoli (Tatari) su u zimu 1282. godine opseli Lublin, ali su poraženi kada ih je Leško napao na Nerevu.

Prvi pohod na Srbiju

Poraz Tatara u prvom napadu na Srbiju, litografija Anastasa Jovanovića (1817—1899) iz 1852.

Godine 1282. Nogaj je poslao 4 000 Tatara u Carigrad, da iz grada potisnu pobunjenog tesalijskog vojvodu Jovana I Duku, ali Mihajlo je umro, a na vlast je došao njegov povodljiv sin Andronik II Paleolog, koji nije koristio Tatarsku vojsku za rat protiv Tesalije nego protiv Srbije, u koju su, predvođeni Mihailom Glavasom Tarhonijatom, prodrli do Lipljana, Prizrena i nabujalog Belog Drima, zbog toga nisu uspeli da prodru dublje u Srbiju. Deo tatarske vojske, predvođen Črnoglavom pokušao je na konjima da prepliva Beli Drim, ali nisu uspeli i podavili su se, dok je Črnoglava sa delom vojske uspeo da prepliva reku, ali su svi izginuli u sukobu sa srpskom vojskom. Črnoglavina glava na kolcu je poslata srpskom kralju Milutinu.

Druga invazija na Ugarsku

Godina 1284. ili 1285. Nogaj je zajedno sa Talabugom i Kumanima izvršio invaziju Ugarske. Tatari su se podelili u dve trupe. Prva trupa, predvođena Nogajem je napala Erdelj i opljačkala gradove Regin, Kronštat i Bistricu, dok je druga trupa predvođena Talabugom napala sever Ugarske, ali je bila usporena velikim snegovima sa Karpata i poražena kod Pešte, od strane ugarskog kralja Ladislava IV. Druga trupa je napadana iz zasede od strane Sekelja za vreme povlačenja i tako je poginulo mnogo Tatara, pa je rat završen tatarskom porazom.

Osvajanje Bugarske

Đorđe Terter je po dolasku na vlast objavio rat Vizantiji, Nogajevoj saveznici. Posle poraza bugarskih saveznika 1282. godine Tatari predvođeni Nogajem su opustošili Bugarsku. Na kraju 1285. godine Đorđe je morao da da svog sina Teodora Svetoslava za taoca, a Teodorova sestra Helena je udata za Nogajevog sina Čaku. Godine 1292. Nogaj je ponovo napao Bugarsku. Pred njim je u Vizantiju pobegao Đorđe Terter, na vlast je došao Nogajev kandidat, sopotski vojvoda Smilec.

Drugi pohod na Srbiju i sklapanje mira

Srpski vladari Stefan Dragutin i njegov brat, kralj Srbije Stefan Uroš II Milutin su osvojili Braničevsku oblast od samostalnih bugarskih velikaša Drmana i Kudelina koji su iz te oblasti pljačkali posede Stefana Dragutina. Nakon toga je i tadašnji tatarski vazal i vidinski knez Šišman I pokrenuo napad na Srbiju. U napadu je poražen a srpska vojska mu je zauzela oblasti sve do Vidina. Nakon, sklopljen je mir i Šišman I postaje srpski vazal.

Proterivanje Drmana i Kudelina, koji su pred Srbima pobegli svom de jure suverenu tatarskom kanu Nogaju, kao i Šišmanovo priznavanje srpske vrhovne vlasti umesto tatarske, pokrenuli su Nogaja da se okrene zbivanjima na Balkanskom poluostrvu i utvrdi svoje pozicije na njemu. On je zbog toga pokrenuo veliku vojsku ka Srbiji sa ciljem da se razračuna sa Milutinom i njegovom ofanzivom. Kralj Srbije je bio svestan Nogajeve vojne nadmoći, zbog čega mu je u susret umesto vojske, uputio poslanike da pregovaraju o sklapanju mira. Nogaj je njegove poslanike primio i saglasio se sa njima o sklapanju mira kojim je priznato uz Milutinovo obećanje da su njegove akcije protiv bugarskih velikaša bile defanzivnog karaktera i da on ne planira da se proširuje na istok na račun drugih Nogajevih bugarskih vazala. Sam kan je sa svoje strane tražio od Milutina taoce koji će biti garant da će se Milutin pridržavati ugovorenih obaveza, što je kralj Srbije ispunio poslavši kanu svog sina Stefana Dečanskog i decu svojih viđenijih velikaša, tako da je 1292. godine između njih zaključen mirovni ugovor koji su ispoštovali obojica. Nogajevi motivi za sklapanje ovako povoljnog mira sa Srbijom u poziciji jasne vojne nadmoći nisu poznati, ali je najverovatnije da on sam nije bio preterano zainteresovan za Balkansko poluostrvo i širenje na njemu.

Treća invazija na Poljsku

Nadbiskup Jakub Svinka je proglasio krstaški rat protiv Mongola 1284. godine, ali on nikad nije realizovan.

Mongoli su decembra 1287. godine u savezu sa Volodimirom od Volinije, Mstislavom od Lucka, Levom od Galiča i sa 30.000 ljudi napali Poljsku. 7. decembra severni odred Tatara predvođen Talabugom je bio u blizini grada Volodimir, gde je Talabuga postavio kamp. Posle toga su sa mukom prešli reku Vislu kod Zavihosta, ali pošto sledeća reka na koju su naišli nije bila zamrznuta nisu mogli da prodru dublje u Poljsku. Posle nekog vremena krenuli su prema Sandomježu, koji nisu opsedali, ali su ostavili svoje rusinske jedinice pod gradom i one su pretrpele potpun poraz pod tim gradom, kao i pod Krakovom. Slabo snabdevene tatarske jedinice nisu ni pljačkale ni osvajale, a i nisu mogle osvojiti utvrđene gradove. Pokušali su da osvoje Lujsa Goru, ali ih je do nogu potukao Leško sa 15 000 ljudi u bici kod Laguva, ali ih nije proterao sa svojih teritorija. Posle ovog poraza, 20. decembra ih je kod Kjelce napao krakovski vojvoda Vavel. Tada je Talabuga bio primoran da se povuče iz Poljske i u januaru 1288. godine nalazio se u povlačenju kod Lavova.

Za to vreme Leško se nalazio u Ugarskoj tražeći pomoć, koji je dobio od plemića Đorđa Sovarskog.

Dana 24. decembra je, ka Poljskoj, krenuo novi tatarski odred pod vođstvom gospodara Ukrajine i Galicije-Volinije, Nogaja. Istog dana Tatari upadaju u Malopoljsku i opsedaju Krakov, u koji je nešto pre toga iz Sandomježa stigao Leško da priprema grad za odbranu. Pošto je grad bio dobro pripremljen za opsadu i zbog napada ugarskog kralja Ladislava, Nogaj napušta opsadu, pljačka sadašnje Malopoljsko vojvodstvo i čak stanovnike nagovara na pobune i oni su tokom 1288. godine opljačkali sam Krakov. Tom prilikom je opsednut je grad Stari Sonč, čiji je vođa branitelja bio Đorđe Sovarski. Taj grad je bio još bolje pripremljen za opsadu i imao je više branitelja. U međuvremenu Leško je raskinuo savez sa Ugarima i napao ih je, a u Poljskoj ga je zamenio Vladislav Niski, koji je Đorđu dao naredbu da skupi ugarske vojske u Poljskoj i porazi Tatare kod Starog Sonča. Posle tog teškog i potpunog poraza Tatari su opljačkali region Podhale, pa su razorili ugarski grad Podolinjec. Pred izlaz iz Košćeliske doline, kod Crnog Dunajeca Tatare su napali poljski gorštaci. Posle te bitke krenuli su u povlačenje i već krajem januara Nogaj se sa svojom vojskom nalazio u Galiciji. U toj ekspediciji Nogaj je zarobio oko 20.000 ljudi.

Posledice

U Rusiji

Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih običaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ušlo je preko Tatara u ruski život. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, možda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri upoređenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela.

Velikokneževsko dostojanstvo pripadalo je posle smrti Jurija II njegovu bratu Jaroslavu (1238. do 1246), koga su tatarski hanovi u njegovom zvanju potvrdili. Njega je posle dužeg niza promena i kolebanja (1246—1253) nasledio njegov sin Aleksandar, zvani Nevski, knez novgorodski (1253—1263). Knezu Aleksandru palo je u deo da brani severozapadnu Rusiju od Šveđana i Nemaca. Šveđani su onda prodrli u Finsku i pojavili su se godine 1240. na Nevi. Tu su bili potučeni od kneza Aleksandra (odatle je i dobio nadimak Nevski). Nemci, upravo nemački riteri monaških redova Mačenosaca i Krstonosaca ili Teutonskog Reda utvrdili su se u to vreme u predelima finskih plemena Liva i Esta, duž obale Riškog Zaliva, pa su se postepeno raširili i u basenu reke Pregela i sve do Mazurskih Jezera, odazvavši se na poziv poljskog kneza Konrada Mazoveckog i uništivši litvansko pleme Prusa. Trgovačke su veze Rusa sa tim riterima bile veoma žive, te je iz prve polovine XIII stoleća sačuvano više rusko-nemačkih ugovora. Jedan od njih sadrži čitavu »trgovačku pravdu«, t. j. trgovački zakonik. Ovi »božji dvorjani«, kako su se sami zvali, udarili su i na Rusiju i godine 1241. osvojili Pskov. Tu se javio knez Aleksandar sa svojom vojskom, te je Mačenosce na ledu Čudskog Jezera potpuno potukao. Na taj je način zaustavljeno napredovanje Nemaca u ruske predele (1242). Po primeru i trudom Nemaca počela su da se postepeno bude i da se ujedinjuju razna litvanska plemena u basenu Njemena. Ona počesto navaljuju na ruske predele, ali je Aleksandar odbio i njihove navale. On je najveću slavu dobio svojom izvanredno veštom politikom prema Tatarima. Dobro shvativši da Rusi toga vremena ne mogu izdržati borbu s Tatarima, on je naporno radio na tome da narod i zemlja što manje pate. Naročito je teška bila godina 1257, kada su iz Horde došle u Rusiju gomile tatarskih činovnika, vojnih šefova različnog položaja, kao i čitave čete popisivača stanovništva. Svuda je došlo do otvorenih buna i okršaja sa Tatarima i do ubistava pojedinih tatarskih zvaničnika. Ali najviše su se odupirali popisu i plaćanju danka Novgoroci. Veliki knez Aleksandar uspeo je ipak da zaštiti Rusiju od većih beda. Zato, kada je na povratku iz Horde umro na Volzi, jauk se razleže širom cele ruske zemlje.

Veliki kneževi posle Aleksandra Nevskog, koji su se izmenjivali uz različite intrige u Hordi, a ponekad i uz borbe u samoj Rusiji, nisu, sve do pojave moskovske dinastije Danilovića, igrali neku naročitu ulogu i ni po čemu se nisu istakli. Sa naslovom »velikih kneževa vladimirskih i cele Rusije« oni su većim delom sedeli u svojim »udeonim« kneževinama. Neke od sporednih kneževskih stolica podignute su u toku vremena na čast velikokneževskih, tako da se u severoistočnoj i srednjoj Rusiji javilo više velikih kneževina: tverska, smoljenska, jaroslavska, rjazanska, njižegorodska. Vladimirska je ipak ostala naglavnija, »sveruska«. sve dok nije Moskva konačno zamenila Vladimir. Ruski se narod Vladimira kao svoje prestonice više gotovo i »ne seća«.

Odnosi kneževa prema stanovništvu sve više nose obeležje feudalno. Državna vlast je razdeljena između ogromnog broja nosilaca. Manastiri sudeluju veoma aktivno u kolonizaciji i obrađivanju divljih prostora. Doba prvih velikih kneževa vladimirskih vreme je veće graditeljske i u isto vreme umetničke aktivnosti. Tih godina u nekadašnjoj suzdaljskoj Rusiji stvorena su divna umetnička arhitektonsk adela,sačuvana i do danas. Imamo tu i lepih obrazaca kiparstva i rezbarije u kamenu (visoki i niski reljef). Uz strane majstore (Grke i Talijane) rade i domaći. Ali kasnije zapaža se divljaštvo, siromaštvo, nazadak ukusa, nemogućnost umetničke delatnosti, što se sve potpuno objašnjava teškim ekonomskim prilikama i užasnom političkom situacijom. Nazadak i mrtvilo opaža se i na polju prosvete i književnosti. Nema nijednog književnog imena ili dela suzdaljske Rusije koje bi vredelo spomenuti u jednom kratkom pregledu.

Od vladavine Katarine II, ruski nacionalisti uobičajili su da nazivaju „tatarskim” sve što im se nije svidelo u prošlosti Rusije i u ruskom karakteru. Nasuprot tome, njihovi politički protivnici, radikali, pripisivali su tatarskom uticaju despotizam, zastarela shvatanja i zloupotrebe koje su želeli da uklone. Za njih je „tatarski” značilo isto što i „moskovski”; ako je moskovski despotizam uništio klice demokratske vladavine, zasnovane na suverenosti naroda, koju oni žele da otkriju u premongolskom dobu, učinio je to uz pripomoć Tatara, njihovih shvatanja i njihovih ustanova. Prižov, jedan radikal iz godina 1860—1870, pruža nam lep primer njihovih tvrđenja: „Moskva se bratimila sa Tatarima, i pod zaštitom njihovog antinacionalnog sistema uspela je da prisajedini oblasti Novgoroda, Pskova, Tvera, Rjazanja ... U Moskvi, odvojen od Južne Rusije, utvrdio se čitav jedan moskovski svet. U XV veku, kada drugi slovenski narodi počinju da se preporađaju, Moskva ulazi u eru konačnog opadanja. Pismenost, prosveta, književnost, umetnost, međunarodne veze, sve što je cvetalo u Kijevu u XII veku, u Moskvi je ugaslo. Ruska pravda pobegla je na nebo, a u Moskvi su šikaniranje i spletka zauzeli njeno mesto”. Politička centralizacija, razvoj despotske vlasti, grubost primitivnih običaja i kaznenog zakona, sve je to po tvrđenju radikala pozajmljeno od Tatara. U inostranstvu se nailazi na ista shvatanja kod protivruskih istoričara: Vizantija, Tatari, Moskva, to bi bili uzastopni uticaji kojima bi se mogla objasniti usamljenost Rusije i trajanje njenoga „varvarstva”. Isto su tako ruski evrazisti skloni da preuveličavaju tatarski uticaj; ali, nasuprot radikalima, tome se treba radovati, a ne žaliti zbog toga. Oni suprotstavljaju — kao što su činili slavenofili i u skorije vreme Osvald Špengler — mongolsku „kulturu” evropskoj „civilizaciji”, i po njihovim rečima baš ta mongolska prošlost omogućiće Rusiji da izbegne evropsku dekadenciju i da u svetu izvrši svoju buduću civilizatorsku ulogu.

Zanimljivo je da se i kritičari i obožavaoci Istoka slažu u tvrđenju da je moskovski duh isto što i onaj istočnjački duh koji ne može da primi evropsku kulturu. Ovakva unapred stvorena mišljenja su u suprotnosti sa istorijom, te se u daljem izlaganju nećemo na njih obazirati. Istoričari, a naročito predstavnici moskovske škole, suprotstavljaju tome tvrđenju ideju jedne samonikle i pravilne istorijske evolucije, za koju tvrde da joj tatarsko gospodarstvo nije moglo duboko izmeniti pravac. Da bi se objasnilo opadanje Kijeva nije potrebno pozivati se na mongolsku najezdu, jer je ono bilo nastupilo još pre nje. Uistinu, napredak Kijeva nije mogao nadživeti sasvim spoljne uzroke koji su ga stvorili, a to će reći doba osnivanja normanskih država i proširivanje arapskih kalifata koje se završilo u XI veku. Jer je na spoljnoj trgovini počivala pozajmljena kultura Kijeva, a ta trgovina uništena je arapskim opadanjem i istodobnim slabljenjem Vizantije. Isto tako, da bi se objasnilo uzdizanje kneževine Suzdalja i Vladimira, dovoljno je — umesto pribegavanja tatarskom uticaju — setiti se novoga političkog režima što ga je zaveo knez u toj oblasti koja se tek naseljavala. Tatarska najezda, koja je raselila stepsko stanovništvo, samo je jedna epizoda vekovne borbe započete u preistorijskom vremenu između nomada sa juga i poljoprivrednika iz velike ruske šume.

Iako treba odbaciti preterivanja nacionalista, radikala i evrazista, ipak ne bi trebalo misliti da tatarsko gospodarstvo nije ostavilo nikakvih tragova u Rusiji. Ono je imalo neposrednih posledica, od kojih je glavna pomoć koju su tatarski vladari pružali moskovskim kneževima. Ono je izvršilo izvestan uticaj i na spoljne oblike ruskoga života; ali uticaj pravih tatarskih elemenata bio je mnogo manjeg obima i trajanja nego uticaj Istoka uopšte, pa i taj istočnjački uticaj bio je slabiji nego uticaj vizantijske kulture, koja je nadživela sjajno doba Kijeva. Važno je da se dobro razlikuje kad je i šta pozajmljeno od istočnjačkih ustanova. Iako poreski sistem, kao što će se videti, ima izvesne veze sa tatarskim načinom prikupljanja poreza, izvesne vojne i političke ustanove iz XVI veka stvorene su po ugledu na Tursku, koja ih je uostalom i sama delimično pozajmila od Vizantije. Shvatanje da je vladar sopstvenik čitave državne teritorije i da svi treba da služe državi zajedničko je i carevini vizantskih vasileisa, muslimanskih kalifa i padišaha, kao i državi moskovskoga cara.

Tatarska najezda imala je i posrednijih i dalekosežnijih rezultata. Osvajanje južnih stepa preseklo je konačno saobraćajne veze između Rusije i Vizantije, dovršavajući tako ono što su Pečenjezi i Polovci započeli. Ona isto tako odlaže za nekoliko vekova silaženje stanovništva iz Središne Rusije ka stepskoj crnici. Strahovita pustošenja što su ih vršili osvajači i ropstvo koje je posle toga nastupilo oslabilo je ruske oblasti i dovršilo razjedinjavanje koje ih je odavno podrivalo. Ona su ubrzala, iako nisu izazvala, propadanje kneževina na jugu i zapadu i širenje onih iz središne ravnice između Oke i Volge. Kneževine na zapadu i jugu gube skoro potpuno svoju otpornu snagu i padaju jedna za drugom pod vlast svojih zapadnih suseda Mađara, Poljaka i Litvanaca. Što se tiče onih na severu one su uspele da odbiju svoje zapadne neprijatelje i potpuno se predale brizi o svome sopstvenom životu i svojoj nezavisnosti, te nisu sposobne da pruže pomoć udaljenim pokrajinama. I tako se istorija Severne Rusije i istorija Južne i Zapadne Rusije kreću u različitim pravcima. U isti mah se pokrajinska obeležja ruskoga stanovništva u ravnici Istočne Evrope konačno učvršćuju, te se tako završava razvitak započet početkom XIII veka. Imena nekadašnjih slovenskih plemena iščezavaju. Nasuprot tome, geografska raspodela stanovništva i stvaranje pokrajinskih narečja dovode do podele Istočnih Slovena na tri velike grane: Velikoruse, koji se dalje dele prema njihovim narečjima na Severne, Središne i Južne Velikoruse; Maloruse, poznatije od pre izvesnog vremena po njihovom drugom nazivu Ukrajinaca i Beloruse.^{[traži se izvor]}

U Srbiji

Ova tatarska najezda imala je svog odjeka i u Srbiji. Smrt cara Asena i metež stvoren provalom Tatara izazvaše u Raškoj novu promenu na prestolu. Kralj Vladislav, koji beše izgubio svog tasta zaštitnika, pao je isto onako kao i kralj Radoslav, njegov rethodnik, posle poraza cara Teodora Epirskog. Na presto dođe Vladislavov brat, kralj Uroš. Dok je Vladislav prilikom promene na prestolu bio po svoj prilici negde zatvoren, njegova je žena, iz Dubrovnika, pokušavala sve da popravi situaciju svoju i svoga muža, ali joj svi napori ostaše uzaludni. Kasnije je između braće došlo do izmirenja. Vladislav je priznao vrhovnu vlast Uroševu i živeo je, izgleda, u Zeti, vršeći tamo izvesne javne funkcije. Njegova dva lepa lika u Mileševu, rađena očevidno kao portreti, prikazuju Vladislava s izvesnim mekim, gotovo ženskim, crtama, kojima plava kosa i tople velike oči daju još više blagosti i čak izvesne ljupkosti.

Unutrašnji sukobi oko prestola nisu zemlji doneli većih potresa, niti su, jednom svršeni, predstavljali opasnost za unutrašnji poredak u Srbiji.

Literatura

SZUSTER, Michał. Henryk II Pobożny [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)
SZUSTER, Michał. Leszek II Czarny [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)
SZUSTER, Michał. Bolesław V Wstydliwy [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)
Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“ (rukopis iz 1941) Beograd 1989. (poglavlje o Milutinu)
Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.

Vidi još

Spoljašnje veze

Tribina "Mongolska najezda i njene posledice na naše zemlje" (TV Bečej - Zvanični jutjub kanal)