Narodna radikalna stranka

Narodna radikalna stranka je prva politička stranka u Srbiji, osnovana 8. januara 1881. godine. Na početku svog delovanja borila se za socijalističko društvo, jednodomnu skupštinu, skupštinsku kontrolu nad budžetom, ali je vremenom napuštala svoje stavove i postajala sve bliža režimu. Zbog toga se početkom 20. veka iz stranke odvojila grupa članova koja je osnovala Samostalnu radikalnu stranku bližu izvornim principima prvobitne stranke. Od osnivanja Kraljevine SHS, Narodna radikalna stranka je postala zastupnik srpske buržoazije.

Narodna radikalna stranka NRS
Osnivač	Osnivanje 1881. godine: Nikola Pašić, Aca Stanojević, Pera Velimirović, Jovan Đaja, Pera Todorović, Andra Nikolić, Stojan Protić, Dimitrije Katić, Sava Grujić, Obnova 1990. godine: Veljko Guberina, prof. dr Slobodan Turlakov
Istorijski lideri	Nikola Pašić Aca Stanojević Stojan Protić
Predsednici po obnovi	Veljko Guberina Milan Jovanović
Osnovana	08. januar 1881.1
Raspuštena	de facto 1945. (64 god.)
Naslednik	Samostalna radikalna stranka (1901) Jugoslovenska radikalna zajednica (1935) Srpska radikalna stranka (1940–1941) Srpska radikalna stranka (1991–)
Sedište	Srbija
Novine	Samouprava
Ideologija	socijalizam (do 1887) Liberalni konzervativizam Liberalna demokratija Radikalizam Srpski nacionalizam Jugoslavizam.
Politička pozicija	Desni centar
Zastava stranke
1 (obnovljena 1990.)

Istorijat stranke

Predistorija

U Srbiji su pravo glasa i predstavnički sistem prvi put uvedeni Namesničkim ustavom 1869. U srpskoj skupštini i dalje nisu postojale organizovane političke stranke, već su se grupe u skupštini delile na vlast i opoziciju. Dve grupe koje su se borile za vlast bile su konzervativci okupljeni oko Ilije Garašanina i liberali okupljeni oko Jovana Ristića. U drugoj polovini 19. veka, Srbija je privredno nerazvijena zemlja. 90% stanovništva se bavilo poljoprivredom, zanatstvom 5-6%, a građanski sloj je činio 4-5% populacije. Srpska omladina se školovala u inostranstvu, gde je dolazila u dodir sa evropskim socijalistima.

Početak stvaranja Narodne radikalne stranke vezan je krug srpske omladine okupljene oko Svetozara Markovića. Prvaci ove grupe 1871. godine stvaraju politički program u kome, između ostalog, zahtevaju: promenu Namesničkog ustava, slobodu štampe, udruživanja, javnog okupljanja i političke akcije, nezavisnost sudstva, reformu školstva i lokalnu samoupravu. Međutim konzervativci i liberali su ostali jedina dva bloka u skupštini sve do uoči izbora 1875. kada su se u skupštini pojavila i treća struja oličena u Markovićevim sledbenicima Adamu Bogosavljeviću i Miliji Milovanoviću. Zbog odbrane lokalnih izbora u Kragujevcu 1875. organizuju demonstracije poznate pod nazivom „Crveno barjače“.

Radikali u opoziciji (1881—1888)

Nikola Pašić, stožer stranke, njen predsednik od 1882. do 1926. godine

Narodna radikalna stranka je zvanično nastala 20. januara 1881. godine objavljivanjem njenog programa u listu „Samouprava“. Program potpisuje 38 poslanika u skupštini, a još 38 ga odobrava. U prvom Programu postavlja cilj: „Unutra narodno blagostanje i sloboda, spolja oslobođenje i ujedinjenje ostalih delova Srpstva“. Ističe se, dalje, zahtev za ustavnom reformom: za narodni suverenitet kroz vladavinu parlamenta i opšte pravo glasa, za decentralizaciju vlasti, nezavisno sudstvo i pravedno oporezivanje. Traži se i besplatno i opšte osnovno školovanje, a da stajaću vojsku zameni narodna. Radikali zahtevaju potpunu slobodu štampe, slobodu udruživanja i javnog istupanja, kao i jemstvo za ličnu i imovinsku sigurnost. Radikalna stranka se na samom početku distancirala od Markovićevog agrarnog socijalizma. Kolektivno vlasništvo kakvo su zamišljali ruski socijalisti verovatno ne bi privukao srpske seljake, koji su imali mala ili osrednja gazdinstva. Prirodni neprijatelji srpskog seljaštva nisu bili zemljoposednici koji su već bili uklonjeni tokom Srpske revolucije, već nova klasa gradskih zelenaša i činovnika.

Prva Glavna skupština Narodne radikalne stranke bila je jula 1882. godine na Ilinoj vodi u Kragujevcu. Na njoj je usvojen radikalski Program, a za predsednika Glavnog odbora izabran je Nikola Pašić. Njeni osnivači i potonji prvaci bili su Aca Stanojević, Pera Velimirović, Jovan Đaja, Andra Nikolić, Stojan Protić, Dimitrije Katić, pop Milan Đurić, general Sava Grujić i drugi. Jedan od prvih ideologa i organizatora radikala bio je novinar Pera Todorović, koji je program stranke saobrazio prema programu francuskih radikala Leona Gambete.

Radikali su imali uticajnu štampu, a njihovi listovi, Samouprava i Odjek, bili su često zabranjivani. Slobodan Jovanović u „Vladi Milana Obrenovića“ istakao je da je radikalska štampa bila agresivna u kritici autokratskog režima kralja Milana.

Narodna radikalna stranka nakon 1881. naglo povećava broj svojih članova, a na izborima 1883. osvojili su trećinu od 130 mesta u skupštini, uprkos represiji tadašnje vlasti. Bila je to prva politička stranka u Srbiji koja je mobilizovala seljačke mase i lokalnu inteligenciji u unutrašnjosti Srbije, privukavši ih obećanjima o lokalnoj samoupravi, suzbijanju birokratske samovolje, slobodi zbora i dogovora, smanjenju poreza i drugih državnih nameta. U svom ustavnom nacrtu iz 1883. radikali su se zalagali za ograničenje uloge monarha čime bi on imao samo simboličnu ulogu bez ikakvog uticaja na sastav i rad vlade. Sva vlast bi bila skoncentrisana u Narodnoj skupštini, a vojska bi bila narodna uz malo stajaćeg kadra koja bi se mogla mobilisati samo odlukom Narodne skupštine. Kralj Milan je radikale smatrao glavnom pretnjom po svoju vlast, pa je za predsednika vlade postavio Nikolu Hristića. Radikali u skupštini su odbili da sarađuju sa Hristićem, pa je ovaj saziv skupštine raspušten.

Septembra 1883. godine izbila je Timočka buna, uzrokovana naređenjem kralja Milana Obrenovića i Hristića da vojska seljacima oduzme privatno oružje. Kralj Milan optužio je radikale da su člankom „Razoružanje narodne vojske“ u listu Samouprava podstakli seljake da odbiju predaju oružja. Buna je u krvi ugušena nakon deset dana. Na Kraljevici, blizu Zaječara, streljan je dvadeset i jedan pobunjenik. Ceo Glavni odbor Narodne radikalne stranke je uhapšen, osim Nikole Pašića i nekolicine drugih radikala, koji su prebegli u Bugarsku. Nekoliko prvaka Narodne radikalne stranke, zajedno sa odsutnim Pašićem osuđeni su na smrt. Razdoblje koje je nastupilo bilo je period porasta autoriteta kraljevske vlasti, koja se, nasuprot oslabljenim radikalima, oslanjala na lojalnu stajaću vojsku, Naprednu i Liberalnu stranku, kao i podršku Austrougarske. Brutalnost kojom je ugušena Timočka buna je bila pokazatelj snage monarhije i neophodnosti traženja kompromisa. Kralj Milan je bio čvrsto rešen da uguši radikalizam u Srbiji i pokazivao je sve veći otpor liberalizaciji zemlje i svu veću sklonost ka ličnoj vlasti. U odsustvu stranačkih vođa, slabio je nekadašnji revolucionarni duh radikala i sazrevala je svest o kompromisu sa kraljem Milanom. Posle izvesnog vremena kralj Milan amnestira neke od osuđenih radikala, koji velikih unutrašnjih sporova postižu dogovor sa kraljem i dolaze na vlast 1887. Nakon amnestije, Nikola Pašić i radikali su napustili i poslednje Markovićeve ideje i usvojili buržoasku politiku i nacionalizam kao svoje glavne ideologije.

Radikalski ustav i dolazak na vlast (1888—1901)

Uprkos pritiscima i rasulu nastalom nakon Timočke bune, Narodna radikalna stranka uspeva da konsoliduje svoje redove i da ostvari donošenje Ustava iz 1888. godine. „Radikalski ustav“ u najvećem delu ispunio je zahteve koje je u Programu postavila Narodna radikalna stranka. Njime je, iako uz izvesna ograničenja, uvedena parlamentarna vladavina, zagarantovana su prava i slobode građana i uvedena lokalna samouprava. Po donošenju kralj Milan je abdicirao i presto prepustio svom maloletnom sinu Aleksandru, umesto koga je vladalo drugo namesništvo. Vreme drugog namesništva je bilo jedini period za vreme Obrenovića u kome se monarh suzdržavao od političkih aktivnosti, što je omogućilo uvođenje parlamentarnog i vlast donelo Narodnoj radikalnoj stranci, kao najjačoj u Srbiji. Iako je moć radikala i dalje počivala na seljaštvu, njeno vođstvo političari iz srednje klase i intelektualci.Međutim, već 1892. Namesništvo je poverilo manjinskim liberalima da obrazuju vladu, a kraljević Aleksandar je sledeće godine izvršio državni udar kojim je sebe proglasio punoletnim.

Nezadovoljan radikalima, kralj Aleksandar je pozvao kralja Milana, koji se u Srbiju vratio januara 1894. U znak protesta radikali su podneli ostavku vlade. Nov kabinet formirali su naprednjaci i liberali na čelu sa Đorđem Simićem. Međutim, na prvom glasanju skupština, čiju su većinu činili radikali nije dala poverenje novoj vladi. Kralj Aleksandar je 9. maja izvršio novi državni udar i vratio na snagu Namesnički ustav. Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, za koji su bez dokaza optuženi radikali, stranački prvaci na čelu sa Pašićem našli su se na optuženičkoj klupi. Pod pretnjom da bude osuđen na smrt, Pašić je sudu optužio sopstvenu stranku optuži za buntovnički rad i izjavi da je zbog toga treba raspustiti, što mu je donelo pomilovanje, ali zbog čega je izgubio i autoritet među članovima stranke.

Od Oktroisanog ustava do Majskog prevrata (1901—1903)

Smrt bivšeg kralja Milana ponovo je na dnevni red stavila izmenu ustava. Rusija je vršila pritisak na kralja Aleksandra da postigne kompromis sa radikalima. Rezultat kompromisa je bio novi oktroisani ustav i dogovor radikala sa delom naprednjaka o stvaranju zajedničke vlade („fuzija”). Po novom Srbija je imala dvodomni parlament sa Narodnom skupštinom i Senatom, dok su prava kralja bila ojačana. Zajednička vlada sa naprednjacima i pristajanje na dvodomni parlament doneli su kraj jedinstvu Narodne radikalne stranke. Iz Narodne radikalne stranke izdvaja se mlađe krilo radikala. Iako su od sklapanja fuzije pa do kraja 1904. godine formalno bili jedna stranka, radikali su bili podeljeni u dve frakcije.

Nakon Majskog prevrata 1903. godine Narodna skupština Srbije vraća na snagu Ustav iz 1888. godine sa izmenama — ukida se Senat i uvodi jednodomno narodno predstavništvo.

Raskol i nastanak samostalaca

Vidi još: Samostalna radikalna stranka

Posle neuspelog pomirenja sa starijim radikalima Nikole Pašića, mlađi radikali su 1905. obrazovali svoju stranku pod imenom Samostalna radikalna stranka čiji su predsednici bili Ljubomir Stojanović i Ljubomir Davidović, a iz koje će posle Prvog svetskog rata nastati Demokratska stranka.

Do ujedinjenja 1918.

Srbija je u svom 'Zlatnom dobu' (1903–1914), postala parlamentarna i ustavna monarhija. Radikali Nikole Pašića obrazovali su više vlada koje su, uprkos velikim izazovima u spoljnoj politici (zavereničko pitanje, carinski rat s Austrougarskom, aneksija Bosne i Hercegovine), započeli opsežne demokratske reforme koje su i dovele do velikih pobeda u balkanskim ratovima (1912–1913).

Radikalska vlada sa Nikolom Pašićem na čelu vodila je Srbiju i u veoma teškim okolnostima tokom Prvog svetskog rata.

Od ujedinjenja do Šestojanuarskog režima (1918—1929)

Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju. U stranci je došlo do raskola oko pitanja državnog uređenja Kraljevine SHS i stranačkim shvatanjem nacionalnih interesa srpske buržoazije. Zbog Protićevog nacrta ustava, u kome je predviđeno obrazovanje samoupravnih oblasti, uglavnom u istorijskim granicama, došlo je do sukoba Pašića i Protića. Pašić je odneo pobedu, a Protić je napustio stranku. Radikali su zajedno sa Demokratskom strankom i strankama Slovenaca, muslimana i nacionalnih manjina izglasala centralistički Vidovdanski ustav.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Narodna radikalna stranka nastavlja vladavinu u koalicijama sa drugim strankama. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora. Međutim, vremenom su anti-Pašićeve struje bliske kralju Aleksandru prevladale.

Nakon Pašićeve smrti 1926. godine, za predsednika Glavnog odbora Narodne radikalne stranke izabran je Aca Stanojević. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom. Obrazovanjem vlade Vukićević-Marinković, radikali su se podelili na dve grupe, u grupu oko Velimira Vukićevića koju je podržavala kralja i onu oko Glavnog odbora i Ace Stanojevića koja je bila za parlamentarizam. Iako su pašićevci podržavali Vukićevića u njegovoj brobi sa Uzunovićevim centrumašima, oni su ubrzo postali njegovi najveći protivnici.

Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra 1929. godine, NRS bila je zabranjena. Deo radikala učestvuje u vladama pod novim Ustavom od 1931, dok Glavni odbor okupljen oko Ace Stanojevića zahteva ukidanje kraljevske diktature i vraćanje parlamentarizma i lokalne samouprave.

Nastanak JRZ

Vidi još: Jugoslovenska radikalna zajednica

Avgusta 1935. godine Narodna radikalna stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija i Slovenska ljudska stranka ujedinjuju se u Jugoslovensku radikalnu zajednicu, sa Milanom Stojadinovićem na čelu. Glavni odbor NRS ubrzo se razilazi sa Stojadinovićem, tadašnjim predsednikom vlade, i prelazi u opoziciju. Aca Stanojević je prijavio stranku u novembru 1939.

Raspuštanje, zabrana i rad u emigraciji

Tokom Drugog svetskog rata radikali su bili podeljeni u više frakcija — uz pokret Draže Mihailovića, uz vladu Milana Nedića, kao i uz vladu u emigraciji. Nakon Drugog svetskog rata došlo je do likvidacije svih stranaka, osim Komunističke partije Jugoslavije i nakratko Demokratske stranke Milana Grola, pa time i do ukidanja Radikalne stranke.

U Parizu je 1952. godine osnovan Radni odbor NRS u egzilu, koji je proširen odborima za SAD, Argentinu, Francusku i Balkanske zemlje. Osnovana su i povereništva za Veliku Britaniju, Nemačku, Španiju, severnu Afriku i akcioni odbor za Australiju. U Parizu S. Trivunac pokreće list „Radikal“. Radikali u emigraciji delovali su i kroz razne političke i kulturne organizacije, ali nisu imali veći uticaj u Srbiji.

Obnova 1990. godine

Narodna radikalna stranka je obnovljena 1990. godine. Za njenog prvog predsednika je izabran ugledni advokat Veljko Guberina. Među članovima su bili Tomislav Nikolić, Maja Gojković, Oliver Novaković, Slobodan Turlakov...

Pošto je na prvim parlamentarnim izborima 1990. godine, stranka osvojila svega 63.041 glas, odnosno 1,25%, došlo je do stranačkog raskola. Na sastanku Glavnog odbora u Beogradu, došlo je do sukoba između Guberine i Tomislava Nikolića, koji je predvodio kragujevačke radikale. Iako je Guberina napustio sastanak sa svojim pristalicama, Nikolić je poveo svoje pristalice i oni su u Kragujevcu 23. februara 1991. godine osnovali Srpsku radikalnu stranku i za njenog predsednika izabrali prof. dr Vojislava Šešelja.

Istaknuti članovi

• Nikola Pašić, osnivač i prvi predsednik, u pet mandata predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije i tri puta Ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
• Aca Stanojević, drugi predsednik stranke
• Jovan Đaja, ministar unutrašnjih dela (1891–1892)
• Andra Nikolić, predsednik Narodne skupštine Kraljevine Srbije (1909–1916)
• Petar Velimirović, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije (1902)
• Kosta Taušanović, ministar unutrašnjih dela (1889–1890) i ministar narodne privrede (1890–1891)
• dr Lazar Paču, lekar, ministar finansija
• dr Milovan Milovanović, ministar inostranih dela i predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije (1911–1912), tvorac Balkanskog saveza
• Marko Trifković, advokat, ministar unutrašnjih dela (1918) i predsednik Narodne skupštine Kraljevine SHS (1920)
• Ljubomir Jovanović, akademik, sekretar Srpske književne zadruge, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar unutrašnjih dela, ministar prosvete
• Velisav Vulović, gradonačelnik Beograda (1908–1909), ministar građevina (1909–1911), ministar saobraćaja (1918), ministar građevina (1919–1920)

• dr Mihailo Vujić, akademik, profesor Velike škole, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije (1901–1902)
• Ljubomir Davidović, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1919–1920 i 1924)

• Ljubomir Stojanović, akademik, profesor Velike škole
• Stojan Protić, prvi predsednik Ministarskog saveta Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca
• Nikola Uzunović, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1926–1927) i Kraljevine Jugoslavije (1934)
• Božidar Maksimović, ministar unutrašnjih dela (1924–1927), prosvete (1929–1932), pravde (1932), bez portfelja (1932), opet ministar pravde (1932–1934) i opet ministar prosvete (1939–1940)
• Milorad Vujičić, ministra unutrašnjih dela (1922–1924), ministar građevina (1926), ministar vera (1926–1927), ministar pošte i telegrafa (1927). ministar (1928–1929)
• dr Milan Stojadinović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (1935–1939)
• Dragiša Cvetković, gradonačelnik Niša, ministar vera, predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (1939–1941)
• dr Aleksandar Cincar-Marković, ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije (1939–1941)
• dr Momčilo Ninčić, predsednik VII zasedanja Skupštine Društva naroda (1926–1927), ministar spoljnih poslova (1922–1924 i 1941–1943)
• Vića Radovanović, (1854-1929) dugogodišnji narodni poslanik Narodne skupštine Kraljevine Srbije,istaknuti radikalski prvak i član glavnog odbora stranke,publicista,agronom,dobitnik ordena Svetog Save 1925. godine.

Literatura

• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. str. 299—300. ISBN 978-1-257-94299-2. 
• Pavlowitch, Stevan K. (2002). Serbia: The History Behind the Name. C. Hurst & Co. Publishers. str. 124. ISBN 978-1-85065-477-3. 
• Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans:. Cambridge University Press. str. 32. ISBN 978-0-521-27459-3. 
• McClellan, Woodford (2015). Svetozar Markovic and the Origins of Balkan Socialism. Princeton University Press. str. 271. ISBN 978-1-4008-7585-6. 
• Banac, Ivo (1988). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Cornell University Press. str. 155. ISBN 978-0-8014-9493-2. 
• Milan St. Protić, Radikali u Srbiji. Ideje i pokret 1881—1903, Balkanološki institut SANU 1990.
• Vasa Kazimirović, Nikola Pašić i njegovo doba 1845—1926, knj.I- II. Nova Evropa, Beograd 1990.
• Đorše Š. Stanković, Nikola Pašić i Hrvati, BIGZ, Beograd 1995.
• Miloš Trifunović, Istorija Radikalne stranke, SRS, Beograd, 1997.
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit. 
• Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558. 
• Perović, Latinka; Stojanović, Dubravka; Stanković, Đorđe Đ. (1997). Nikola Pašić u Narodnoj skupštini. Službeni list SRJ. 
• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 

Spoljašnje veze

• Tribina „Nikola Pašić i radikali u Srbiji“