Википедија

Rat u Gruziji (2008)

Rat u Gruziji se vodio u avgustu 2008. godine između Gruzije sa jedne i Rusije i gruzijskih otcepljenih teritorija Abhazije i Južne Osetije sa druge strane. Nakon nekoliko dana žestokih okršaja u ovoj oblasti između gruzijske vojske i snaga Južne Osetije, gruzijski vojnici su 7. avgusta pokušali da zauzmu grad Chinvali, glavni grad Južne Osetije. Kao odgovor na ovo usledio je ruski napad na Gruziju koji je Moskva opravdala odgovorom na napad na ruske mirovne snage u Južnoj Osetiji i zaštitom svojih državljana u Gruziji. Abhazija je takođe napala gruzijske snage koje su se od ranije nalazile na delu njene teritorije nakon završetka prethodnog rata 1993.

Rat u Gruziji 2008.
Deo sukoba u bivšem Sovjetskom Savezu i Drugog hladnog rata

Mapa celog regiona sa označenim pravcima dejstava i promenama u teritoriji
Vreme1. avgust 2008[1] — 12. avgust[2] ili 16. avgust[3] 2008.
Mesto
 Gruzija (pretežno  Abhazija,
 Južna Osetija i okolna područja)
Ishod Gruzijska vojska potisnuta iz Abhazije i Južne Osetije. Rusija priznala Južnu Osetiju i Abhaziju kao nezavisne države. Gruzija napustila ZND.
Sukobljene strane
 Južna Osetija
 Abhazija (od 9. avgusta)
 Rusija (od 8. avgusta)		  Gruzija
Komandanti i vođe
Južna Osetija Eduard Kokojti
Abhazija Sergej Bagapš
Rusija Dmitrij Medvedev
Rusija Vladimir Putin
Rusija Marat Kulhametov		 Gruzija Mihail Sakašvili
Gruzija Davit Kezerešvili
Gruzija Zaza Gogava
Jačina
Južna Osetija 3.000[4]
Rusija 8.000—10.000 vojnika
Abhazija oko 1.000[5]		 Gruzija 29.000
Žrtve i gubici
Južna Osetija nepoznati vojni gubici
Južnoosetijski lider Eduard Kokojti tvrdi da je ubijeno preko 1.600 civila.[6][7][8]
Rusija 64 vojnika i 323 ranjenih[9]
Abhazija 1 vojnik ubijen, 2 ranjena		 Gruzija oko 300 vojnika i oko 100 oklopnih vozila, 8 od 10 borbenih aviona[9]

Po izveštaju Ujedinjenih nacija, broj izbeglica iz Južne Osetije koji je pobegao u Rusiju je oko 30.000 od ukupno 70.000 stanovnika koji su živeli tu pre rata, dok je 68.000 Gruzina moralo da napusti svoje domove.[10]

Rusija i Gruzija su uz posredovanje Evropske unije potpisale primirje 15. avgusta 2008. u kom su se Rusi obavezali da će se povući sa gruzijske teritorije. Gruzija je često iskazivala nezadovoljstvo tempom ruskog povlačenja i prisustvom ruske vojske u crnomorskoj luci Poti.

Ruska duma je zvanično priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije 26. avgusta, što je Gruzija okarakterisala kao čin aneksije. Jednostrano rusko priznanje je izazvalo osudu nekih zemalja poput SAD i nekih članica Evropske unije zbog kršenja teritorijalne celovitosti Gruzije, dok je Rusija prethodni slučaj priznanja Kosova i Metohije navodila kao presedan koji je omogućio separatističkim oblastima da dobiju nezavisnost.

Pozadina sukoba uredi

Glavni članci: Gruzijsko-južnoosetijski sukob i Južnoosetijski rat
 
Položaj Južne Osetije i Abhazije

Oseti su iranski narod čija je postojbina bila duž reke Don. Na Kavkaz su došli u 13. veku nakon što su ih iz njihove domovine proterali Mongoli. Neki klanovi su se naselili na teritoriji današnje Severne Osetije-Alanije (deo Rusije) i Južne Osetije.

Južna Osetija, u kojoj Gruzini čine oko jedne petine stanovništva (14 000) od ukupno 70 000 stanovnika, faktički se odvojila od Gruzije u Južnoosetijskom ratu 1991—1992. Ruske, gruzijske i južnoosetijske mirovne snage su od tada razmeštene u ovoj oblasti pod mandatom Zajedničke kontrolne komisije. Primirje iz 1992. godine je takođe definisalo i zonu sukoba oko južnoosetijske prestonice Chinvalija i bezbednosni koridor duž granica Južne Osetije.

Na referendumu o nezavisnosti Južne Osetije iz 2006. koji je organizovala južnoosetijska vlada, za potpunu nezavisnost se izjasnilo 99% glasača. Gruzija je tada optužila Rusiju za aneksiju njene međunarodno priznate teritorije i postavljanje marionetske vlade na čelu sa Eduardom Kokojtijem i nekoliko zvaničnika koji su služili u Ruskoj armiji i Federalnoj službi bezbednosti.[11][12][13][14] Povratak Južne Osetije i Abhazije pod teritorijalni integritet Gruzije bio je cilj gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija još od njegovog dolaska na vlast u ružičastoj revoluciji iz 2003.

Sa druge strane, velika većina Južnoosetijaca poseduje ruski pasoš i time se kvalifikuje za zaštitu po članu 80 Ustava Ruske Federacije.

Gruzija je od Bugarske, Ukrajine i Srbije kupila znatan ratni arsenal [15], (samo od Izraela za 500.000.000 dolara[16]) a jedan deo njene vojske obučavali su marinci iz SAD[15] i izraelski generali (npr. Gal Hirš)[17][16].

Hronologija uredi

1. avgust — 7. avgust: Početak sukoba uredi

Sukobi između gruzijske vojske i paravojnih snaga Južne Osetije su izbili u kasnim satima 1. avgusta 2008. godine. U ovim sukobima je poginulo šestoro ljudi, a povređen je još 21 čovek. Obe strane su se međusobno optuživale za početak sukoba[18]. Južnoosetijske vlasti su izjavile da je šestoro ljudi poginulo, a još 15 ranjeno kada su gruzijske snage otvorile vatru, i nakon toga bombardovale glavni grad Južne Osetije Chinvali, a komandant ruskih mirovnih snaga je izjavio da je jedan južnoosetijski vojnik ubijen iz snajpera, sa policijske stanice pod kontrolom Gruzije[18]. On je takođe izjavio da je u Chinvaliju iz snajpera ubijeno najmanje troje ljudi[18]. Južnoosetijska strana tvrdi da je pucnjava i bombardovanje nastavljeno i preko noći 2. avgusta. Gruzijski ministar odbrane Mamuka Kurašvili je izjavio da je Gruzija otvorila vatru kao odgovor na granatiranje gruzijskih sela. Gruzijski ministar unutrašnjih poslova je izjavio da je tokom granatiranja povređeno 6 civila i 1 gruzijski policajac[18]. Kurašvili je takođe izjavio da smatra da su ruske mirovne snage učestvovale u granatiranju sela[18]. Gruzijska strana je takođe izjavila da je 5 policajaca povređeno, kada je njihovo vozilo pogođeno sa dve eksplozivne naprave[19].

Ruska vlada je 3. avgusta dozvolila građanima Južne Osetije da se evakuišu u Rusiju, tako da je prvog dana 20 autobusa sa izbeglicama napustilo Južnu Osetiju[20]

7. avgust — 8. avgust: Gruzijski napad uredi

 
Gruzijci protestuju u Tbilisiju ispred ruske ambasade

Snajperski napadi su učestali 7. avgusta, a tokom dana otpočelo je i dejstvovanje gruzijske artiljerije. Granate su pogađale pogranične predele Južne Osetije, uključujući ubrzo i samu prestonicu Chinvali, koja se nalazi u pograničnom području. Nakon toga, Gruzija je jednoglasno proglasila primirje, ali su napadi obnovljeni oko ponoći po lokalnom vremenu. Novi napad je bio najžešći: uključena su sva artiljerijska sredstva (među njima višecevni raketni bacači, samohotke)[21] ali i ratno vazduhoplovstvo. Narednog jutra, gruzijska vojska potpomognuta artiljerijom opkoljava Chinvali i kreće u ofanzivu. Zvaničnici Južne Osetije javljaju da više od hiljadu vojnika kreće ka gradu. Ruski zvaničnici javljaju o bar deset mrtvih i oko 30 ranjenih ruskih mirotvoraca. Gruzijske vlasti u prepodnevnim satima objavljuju da su ušli u Chinvali. Kada je izgledalo da je sve gotovo, gruzijska strana oko podneva proglašava tročasovno primirje, u nameri da civili napuste grad[22]. Broj izbeglica je procenjen na oko 30.000, dok je broj stradalih porastao na oko 1400. Zvaničnici Južne Osetije govore o „potpuno razorenom gradu“ i o „etničkom čišćenju“ grada i okolnih sela. U mesecima nakon rata, optužbe su išle dotle, da su pojedini južnoosetijski i ruski izvori optuživali Gruziju da je 7. avgusta počinila genocid[23].

U međuvremenu, Gruzija je optužila Rusiju za agresiju, tvrdeći da su najpre njeni bombarderi dejstvovali u spornom području. Rusija je odgovorila pokretanjem kontraofanzive.

8. avgust: Rusko angažovanje uredi

Ruski tenkovi i oklopna vozila su u ranim popodnevnim časovima otpočeli kontraofanzivu, krećući od svoje južne granice u „misiju pojačanja napadnutim mirovnjacima“. U popodnevnim časovima stigli su do gotovo potpuno razrušenog Chinvalija, primoravši gruzijske snage na povlačenje. Deo snaga koji je ostao u gradu, bio je napadnut i do narednog jutra je uništen, ili se povukao. Saznavši za ovo, Sakašvili je optužio Rusiju za otpočinjanje rata, najavivši da će u toku noći zavesti ratno stanje. Uveče, gruzijske vlasti su saopštile da je bombardovana njihova luka Poti na Crnom moru[24].

9. avgust: Ratno stanje u Gruziji i Abhaziji uredi

 
Uništeni gruzijski tenk u Chinvaliju

U prepodnevnim časovima, Sakašvili potpisuje odluku o ratnom stanju, koju potvrđuje parlament. Istovremeno, u drugoj spornoj oblasti, Abhaziji vrši se delimična mobilizacija i evakuacija dela stanovništva na granici sa Gruzijom [25]. U toku dana, u 5 oblasti Abhazije takođe se proglašava ratno stanje. Abhazijski zvaničnici najavljuju da će učiniti sve što je potrebno da se pomogne narodu Južne Osetije[25]. U popodnevnim časovima otpočinju borbe u Kodorskom klancu- jedinom delu Abhazije koji su kontrolisale gruzijske snage. Istovremeno, rusko ministarstvo odbrane potvrđuje da je razrušeni Chinvali sada pod njihovom kontrolom, ali da je gruzijska vojska još uvek u Južnoj Osetiji. Uveče, mediji prenose kako je rusko ratno vazduhoplovstvo bombardovalo Gori- grad na severu centralne Gruzije, kao i ponovo luku Poti[24].

10. avgust: Angažovanje ruske Crnomorske flote uredi

U toku dana, ruska vrhovna komanda potvrđuje da je Crnomorskoj floti naloženo da se pokrene iz luke u Sevastopolju (Ukrajina) prema abhazijskoj obali, kako bi blokirala navodno gruzijsko snabdevanje oružjem iz Ukrajine[25]. Ukrajina je sa svoje strane najavila da će otkazati gostoprimstvo ruskoj floti, kako „ne bi bila uvučena u konflikt“. Rusija je navela da će vratiti brodove u Sevastopolj, jer joj je tadašnji ugovor sa Ukrajinom o gostoprimstvu isticao tek 2017. godine. Vladimir Putin je nakon posete izbeglicama u Severnoj Osetiji-Alaniji izjavio da je teško poverovati da će Gruzija posle svega kontrolisati svoje sporne teritorije.[26] Tokom dana su bile obnovljene sporadične borbe u Južnoj Osetiji, ali su se gruzijske trupe uglavnom povukle. U večernjim časovima, Ruska mornarica je kod Abhazije potopila jedan manji gruzijski brod, naoružan raketama. Prema zapadnim izvorima, bombardovani su Gori, luka Poti i vojni aerodrom i radarsko postrojenje kod samog Tbilisija. U međuvremenu, broj izbeglih iz Južne Osetije dosegao je preko 30.000- oko pola stanovništva Chinvalija. Medvedev je izjavio da se to ne može drugačije okarakterisati nego kao genocid i pozvao na formiranje ad hok tribunala za ratne zločine[25].

11. avgust: Borbe izvan spornih teritorija uredi

 
Ruševine u Goriju

U toku noći, Rusija je Gruziji dala ultimatum da do 8 časova pre podne 11. avgusta razoruža sve trupe u Abhaziji. Ultimatum je odbačen i obnovljene su borbe u Kodorskom klancu[25]. U toku dana rusko RV je bombardovalo više ciljeva u Gruziji i ugrožavalo sam Tbilisi. U popodnevnim časovima, prema zapadnim izvorima, ruska vojska je otpočela napad, otvarajući dva fronta izvan spornih teritorija: iz Južne Osetije prema Goriju i izvan Abhazije prema Potiju. Uveče, Gruzija je čak tvrdila da su oni pali, a Sakašvili govori u dve izjave da je više od pola Gruzije pod ruskom kontrolom i da je Gruzija prepolovljena. Rusija je to demantovala. Ipak, u izjavi za britansku mrežu "Skaj", neki gruzijski vojnici su rekli kako su u potpunom povlačenju prema Tbilisiju[24].

11—13. avgust: Primirje uredi

Francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner i finski diplomata Aleksandar Stub su otputovali u Tbilisi, kako bi pružili podršku celovitosti Gruzije[24]. Tom prilikom, Sakašvili je potpisao francuski predlog o primirju, kojim se sve strane povlače sa ratišta. Uveče, zajedno sa francuskim predsednikom, Nikolom Sarkozijem, otputovali su u Moskvu, kako bi ubedili Dmitrija Medvedeva da učini isto. Iako se tokom dana činilo da on to neće učiniti, naročito nakon što je na petoj uzastopnoj sednici SB UN predlog odbačen, narednog jutra, Medvedev je naredio obustavu vatre. Tokom dana, Sakašvili je tvrdio da je bombardovanje Gruzije nastavljeno[24]. Borbe u Abhaziji su nastavljene potiskivanjem gruzijskih trupa[25]. 13. avgusta, ruske trupe su napustile Gori i na trenutak se uputile prema jugu, mnoge nateravši da posumnjaju kako se kreću prema Tbilisiju. Ipak, par sati kasnije, ispostavilo se da su oni to učinili da bi razoružali i uništili gruzijsku bazu oko 16 kilometara južno od Gorija. Nakon toga, objavljeno je povlačenje sa gruzijske teritorije.

Dani nakon objavljivanja primirja uredi

Abhazijske trupe su 13. avgusta ovladale Kodorskim klancem i proterale gruzijske snage.[27][28] Istog dana ruska vojska je viđena na putu od Gorija do Tbilisija, ali je na pola sata od Tbilisija skrenula na sever i ulogorila se. Gruzijska vojska se utvrdila na putu 10 km od Tbilisija.[29][30]

"Rojters“ je 15. avgusta izjavio da je ruska vojska stigla na 55 km od Tbilisija, najbliže od početka rata, i da se zaustavila u Igoetiju. Tog dana je američka državna sekretarka Kondoliza Rajs doputovala u Tbilisi, gde je Sakašvili potpisao mirovni plan u njenom prisustvu.[31][32]

Rusi su 16. avgusta zauzeli Poti, kao i vojne baze u Goriju i Senakiju.[33][34]

Rusko povlačenje uredi

Dmitrij Medvedev je izjavio da će Rusija započeti povlačenje svoje vojske 18. avgusta, a da će se okončati do 25. avgusta.[35] Anatolij Nogovicin je izjavio da će Rusija zadržati tampon-zone oko Južne Osetije i Abhazije u kojima će uspostaviti 18 kontrolnih stanica unutar gruzijske teritorije, uključujući 8 stanica na gruzijskoj teritoriji koja nije bila predmet spora, a jedna će biti malo izvan Gorija.[36] Ruski izvori su navodili da je to u skladu sa izveštajem Zajedničke kontrolne komisije iz 1999. koji obezbeđuje bezbednosni koridor oko Južne Osetije u kom su mirotvorci mogli da patroliraju. Rusija tvrdi da ovaj izveštaj implicira autoritet da drži svoju vojsku na glavnoj gruzijskog saobraćajnici koju spaja Tbilisi sa crnomorskim lukama.

Ruski vojnici su počeli da napuštaju Gori 22. avgusta.[37] Rusija je izjavila da će njeni vojnici nastaviti da patroliraju najvažnijom gruzijskom lukom Poti, iako se taj grad nije nalazio u njihovoj tampon-zoni.[38][39]

Posledice uredi

Rusko priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije i reakcije uredi

Ruska državna duma je 25. avgusta 2008. javno i jednoglasno izglasala rezoluciju kojom se poziva ruski predsednik Dmitrij Medvedev da zvanično prizna Abhaziju i Južnu Osetiju kao nezavisne države.[40] Medvedev je sledećeg dana potpisao ukaze kojima je to i učinio. Gruzija je ocenila ovaj potez kao aneksiju svoje teritorije.[41]

Predsedavajući EU, francuski ministar inostranih poslova Bernar Kušner, je zapretio Rusiji uvođenjem sankcija.[42]. Nekoliko članica Evropske unije, poput Nemačke i Holandije su se usprotivile ovakvim pretnjama, zbog energetske zavisnosti tih zemalja od Rusije. Sergej Lavrov je sa svoje strane ovu Kušnerovu pretnju nazvao proizvodom „bolesne mašte“ i „političke dezorijentacije"[42]. Rat između Rusije i Gruzije je dodatno pogoršao odnose između Sjedinjenih Država i Rusije, što je mnoge ljude podsetilo na period Hladnog rata. Vladimir Putin je optužio SAD da koriste sukob kako bi uticali na ishod predsedničkih izbora u SAD u korist republikanskog kandidata Džona Mekejna[43].

Ruski čin priznanja nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije je povukao mnoge paralele sa priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, kada je Rusija branila teritorijalnu celovitost Srbije, a zapadne zemlje priznale Kosovo kao nezavisnu državu.[44][45]

Stavovi pojedinih zemalja uredi

Progruzijski stavovi

  Američki predsednik, Džordž V. Buš, nazvao je rusko uplitanje u sukob „agresijom“, optužio Rusiju za izazivanje rata i dodao da „nasilne provokacije i uplitanje u konflikte nisu način za vođenje spoljne politike u 21. veku“[46]. Bušov zamenik, Dik Čejni, je dodao da „ruska agresija neće proći bez odgovora“[47] .

  Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko je najavio da će uskratiti gostoprimstvo ruskoj crnomorskoj floti na Krimu.[48]

Proruski stavovi:

  Pored činjenice da se i sama umešala u rat, Abhazija je ponudila Rusiji svoju luku Suhumi kao novo sedište crnomorske flote. Ovim bi Rusija prekinula dogovor sa Ukrajinom iz 1997. godine, kojim godišnje plaća za krimsku luku 98 miliona dolara do 2017. godine.[49]

  Sa druge strane, italijanski ministar spoljnih poslova, Franko Fratini je izjavio kako „ne možemo stvarati antirusku koaliciju u Evropi“ i „kako smo u ovom slučaju bliski Rusiji“.

Neutralni stavovi:

    Francuska i Nemačka su zauzele posrednički stav, nastojeći da dovedu do okončanja sukoba.[50][51]

  Ministar inostranih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Dejvid Miliband, nazvao je rusku akciju „opasnom i pogrešnom“, ali je, nakon što je informisan o mogućim gruzijskim zločinima, takođe i njihove akcije nazvao „opasnim“[52].

Gomilanje brodova u Crnom moru uredi

 
Američki brod Dalas u gruzijskoj luci Batumi

NATO je u Crno more poslao nekoliko ratnih brodova[53]. Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko, čija je zemlja bila u trenutku rata potencijalni kandidat za člana NATO pakta, je najavio da će tražiti reviziju ugovora o ustupanju sevastopoljske luke ruskoj Crnomorskoj floti[54].

Zločini i izbeglice uredi

Prilikom prve godišnjice rata, istražni komitet pri tužilaštvu Ruske Federacije objavio je spisak zločina koje je počinila gruzijska armija. Prema tom izveštaju, u glavnom gradu i drugim naseljenim mestima u Južnoj Osetiji potpuno je uništeno i spaljeno 655 stambenih jedinica. Još oko dve hiljade je delimično oštećeno. Više od 33.000 stanovnika Južne Osetije je moralo da pobegne iz zemlje.

U izveštaju se kaže i da je utvrđeno da je Gruzija koristila zabranjene kasetne bombe i avionske bombe od 500 kilograma protiv civilnog stanovništva. Iz svih vrsta oružja, uključujući i sisteme „grad” koji spaljuju sve pred sobom, gađane su medicinske ustanove, podrumi i crkve u kojima su se skrivali civili. Gruzijski snajperi gađali su kolone izbeglica koje su napuštale svoje domove.[55]

 
Gruzijske izbeglice traže pomoć ispred zgrade skupštine u Tbilisiju
 
Južnoosetijske izbeglice u ruskom kampu

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „FT.com”. Pristupljeno 24. 4. 2013. [mrtva veza]
  2. ^ „Očenь oni nam nužvы”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  3. ^ http://www.kremlin.ru/eng/text/news/2008/08/205406.shtml Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2008) President of Russia Dmitry Medvedev signed a plan to resolve the Georgian-South Ossetian conflict, based on the six principles previously agreed on. kremlin.ru
  4. ^ Вооруженные силы Грузии, Lenta.ru.
  5. ^ Абхазия отправляет в Южную Осетию тысячу добровольцев, Российская Газета
  6. ^ „Stotine civila ubijeno u Chinvali -Kokojti”. Pristupljeno 24. 4. 2013. [mrtva veza]
  7. ^ „'1,692 killed in Georgian aggression'”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. maj 2011)
  8. ^ „Independent.co.uk”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  9. ^ a b „Time line: Georgia-Ossetia armed conflict, 8. август”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2008), Russia Today, 8. avgust 2008.]
  10. ^ U.N.: 115,000 displaced by Georgia conflict Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. avgust 2008), CNN, 15. avgust 2008.
  11. ^ (jezik: ruski) «Osetinы ne imeюt nikakogo želaniя zaщiщatь režim Kokoйtы», Svoboda News, 2008-08-08
  12. ^ (jezik: ruski) Voйskami Юžnoй Osetii komanduet bыvšiй permskiй voenkom general-maйor Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. avgust 2008), UralWeb.ru, 11 August 2008
  13. ^ (jezik: ruski) Mindzaev, Mihail: Ministr vnutrennih del nepriznannoй respubliki Юžnaя Osetiя, Lenta.Ru, 17. 08. 2008
  14. ^ Georgia blames Russia of a territorial annexation, Utro, January 18, 2005
  15. ^ a b Stranы i organizacii, pomogavšie Gruzii v podgotovke voennoй agressii protiv Abhazii i Юžnoй Osetii[mrtva veza], Segodnя
  16. ^ a b Gruzinskaя tenь nad Izrailem, Vremя novosteй
  17. ^ „Israel 'has a hand in S. Ossetia war'”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jun 2010)
  18. ^ a b v g d Six Die in S.Ossetia Shootout, Civil Georgia, 2. avgust 2008. (Gugl keš)
  19. ^ „MIA: Five Policemen Injured in S.Ossetia Blast”. Pristupljeno 1. 8. 2008. 
  20. ^ Вывезли из-под огня. В Россию прибывают беженцы из Южной Осетии Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. avgust 2008). kanal 1, 3. avgust 2008.
  21. ^ Južna Osetija optužuje Gruziju za agresiju, Politika, 8. avgust 2008.
  22. ^ n:Gruzija najavila prekid vatre radi evakuacije civila
  23. ^ “” (8. 8. 2008). „Georgia VS Russia: who started?”. YouTube. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  24. ^ a b v g d „Skynews”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  25. ^ a b v g d đ „Russia Today”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. март 2013)
  26. ^ Политика
  27. ^ „Georgian troops leave Abkhazia, Russians in Gori”. Associated Press. 13. 8. 2008. Архивирано из оригинала 14. 8. 2008. г. Приступљено 15. 8. 2008. 
  28. ^ „Abkhaz Open "Second Front"”. Institute for War & Peace Reporting. 14. 8. 2008. Архивирано из оригинала 28. 9. 2008. г. Приступљено 15. 8. 2008. 
  29. ^ Bush, Sending Aid, Demands That Moscow Withdraw, The New York Times, August 13 2008
  30. ^ Russian feint toward Tbilisi shows truce fragile, Associated Press, Aug 13, 4:27 PM EDT
  31. ^ Kilner, James (15. 8. 2008). „Russian convoy moves deeper inside Georgia: witness”. Reuters. Приступљено 15. 8. 2008. 
  32. ^ Alexander, David; Oleg Shchedrov (15. 8. 2008). „Georgia signs peace deal, West condemns Russia”. Reuters. Приступљено 15. 8. 2008. 
  33. ^ Traynor, Ian (16. 8. 2008). „Six days that broke one country - and reshaped the world order”. The Guardian. Приступљено 16. 8. 2008. 
  34. ^ Galpin, Richard (16. 8. 2008). „Russia in control and on the move”. BBC News. Приступљено 16. 8. 2008. 
  35. ^ Solvyov, Dmitri (19. 8. 2008). „Russia starts to withdraw from Georgia - witness”. Reuters. Приступљено 19. 8. 2008. 
  36. ^ Sergei Loiko and Borzou Daragahi, "Russian general: 'We are not pulling out' of Georgia", Los Angeles Times, August 20 2008
  37. ^ „Smiling Russians quit relieved Georgian town”. Reuters. 22. 8. 2008. Приступљено 22. 8. 2008. 
  38. ^ "Russian troops still entrenched in Georgia", AFP, 22 August 2008
  39. ^ Michael Schwirtz, "Georgia Prepares for Refugees; Russians Declare Pullback Finished", New York Times, August 24 2008
  40. ^ „BLIC: Južna Osetija i Abhazija na putu potpune nezavisnosti”. Приступљено 24. 4. 2013. [мртва веза]
  41. ^ Medvedev recognises Georgian states, Al Jazeera, 26. 8. 2008.
  42. ^ а б (AG.) (29. 8. 2008). „Press Online :: Eu Preti Rusiji Sankcijama” (на језику: (језик: српски)). Pressonline.rs. Архивирано из оригинала 6. 5. 2015. г. Приступљено 24. 6. 2010. 
  43. ^ „Свет : Мекејнов предизборни рат : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. Приступљено 24. 6. 2010. 
  44. ^ „Peščanik - Južna Osetija nije Kosovo”. Pescanik.net. 23. 8. 2008. Приступљено 24. 6. 2010. [мртва веза]
  45. ^ Balveg, Silke. „Kosovo i Južna Osetija: Sličnosti i razlike | Evropa | Deutsche Welle | 12. 8. 2008.”. Dw-world.de. Приступљено 24. 6. 2010. 
  46. ^ Bush to Russia: 'Bullying and intimidation are not acceptable' Архивирано на сајту Wayback Machine (18. avgust 2008), Los Angeles Times
  47. ^ Spetalnick, Matt (10. 8. 2008). „Cheney: "Russian aggression must not go unanswered"”. Reuters. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  48. ^ „NATO Ships in Black Sea Raise Alarms in Russia - NYTimes.com”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  49. ^ „Russia-Georgia conflict raises Black Sea tension - 722636 - 27/08/08 - EcoDiario.es — EcoDiario”. Ecodiario.eleconomista.es. 27. 8. 2008. Pristupljeno 10. 5. 2009. 
  50. ^ Bennhold, Katrin (12. 8. 2008). „Differences emerge in Europe of a response to Georgia conflict”. International Herald Tribune. Arhivirano iz originala 13. 8. 2008. g. Pristupljeno 21. 8. 2008. 
  51. ^ „Bundeskanzlerin | Angela Merkel calls for immediate ceasefire”. Bundeskanzlerin.de. 8. 8. 2008. Arhivirano iz originala 31. 8. 2008. g. Pristupljeno 10. 5. 2009. 
  52. ^ Whewell, Tim (28. 10. 2008). „Georgia accused of targeting civilians”. BBC News. Pristupljeno 10. 5. 2009. 
  53. ^ „Kriza na Kavkazu i njen uticaj na međunarodnopravni poredak | Kosovo i Metohija”. Nspm.rs. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  54. ^ „Crnomorska flota pretnja Ukrajinskoj nacionalnoj bezbednosti? - Vikivesti” (na jeziku: (jezik: srpski)). Sr.wikinews.org. 15. 11. 2008. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  55. ^ „Svet : Medvedev: Postupili smo časno i odgovorno : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рат_у_Грузији_(2008)&oldid=27700591”