Википедија

Rejnoov fenomen

Rejnoov fenomen je stanje u kojem niska temperatura ili jake emocije izazivaju ponovljene i prolazne napade grčeva (spazama) malih mišićnih arterija, prekapilarnih arteriola i arterio-venskih šantova, koji blokiraju protok krvi u prstima, nogama, ušnim školjkama, nosu i drugim akralnim delovima tela.[1] Rejnoov fenomen može biti povezana sa oboljenjima arterija kod ateroskleroze, Birgerove bolesti, reumatoidnog artritisa, sistemske skleroze i sistemskog eritemskog lupusa i nekih drugih sistemskih i autoimunskih bolesti. Specifični simptomi koji karakterišu ovaj fenomen su promena boje kože prstiju, pojava bolova u prstima i nogama nakon izlaganja hladnoći ili pritisku i pojava peckanje ili bola u prstima nakon zagrevanja. Rejnoov fenomen se teško leči. Proces lečenja mora da bude sveobuhvatan, dugotrajan i traži veliku upornost bolesnika i lekara. Prognoza toka bolesti je povoljna.[2]

Rejnoov fenomen
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostImunologija
Patient UKRejnoov fenomen

Eponimi [3] uredi

Rejnoova bolest

Poremećaj funkcije perifernih krvni sudova nepoznate etiologije koji karakteriše izražena vazokonstrikcija krvnih sudova udova (ekstremiteta) nakon izlaganja organizma hladnoći ili emocionalnom stresu. Ostali uzroci uključuju; pušenja kod pacijenata osetljivih na duvan, i mehanički pritisak (koji izazva prolazne promene u cirkulaciji) krvnih sudova vrata kod hiperabdukcionog sindroma. Simptome Rejnoove bolesti karakteriše pojva povremenih bilateralnih (obostranih) ili simetričnih napada bledila i/ili cijanoze kože (obično na prstima), nakon izlaganja organizma hladnoći ili emocionalnom stresu, sa očuvanim-normalanim radijalnim i ulnarnim pulsom. Kod Rejnoove bolesti nema dokaza o prisutnosti okluzivne bolesti krvnih sudova u bolesnika. Kod pojedinih bolesnika može doći do pojave gangrene, ali je ona ograničena samo na kožu vrhova prstiju. Proces nastanka promena je obrnut kod zagrevanja, ali se karakteraiše jakim bolom i otokom. Bolest se najčešće javlja kod žena starosti od 18 i 30 godina.[4]

Rejnoova gangrena

Simetrična (obostrana) gangrena na udovima.

Rejnoov znak

Stanje koje se karakteriše pojavom simetrične cijanoze udova sa neravnomerno „išaranom“, plavom ili crvenom bojom, kože zglobova prstiju i gležnjeva, praćeno obilnim znojenjem i hladnim prstima ruku i nogu. Nastaje nakon spazma krvnih sudova, najčešće udova i nastaje kao posledica izlaga organizma hladnoći, emocionalnom stresu, ili drugim činiocima.

Rejnoov fenomen

Predstavlja posledicu ponovljenih i prolaznih napada grčeva (spazama) malih mišićnih arterija prekapilarnih arterija, arteriola i arterio-venskih šantova oba uda (ekstremiteta)i drugih akralnih delova tela, sa sekvencijalnim („trofaznim“) promenama u boji kože obično posle izlaganja hladnoći i stresu. Prsti prvo postaju bledi, a zatim plavi (cijanotični)i bolni, da bi na kraju napada dobili svetlo crvenu boju. Rejnoovim fenomenom se označavaju i sekundarni simptomi sa karakteristikama Rejnoove bolesti koji nastaju kao komplikacija drugih bolesti sa okluzivnim promenama (vazospazmom) arterija visceralnih organa kod; sistemske skleroze, reumatoidnog artritisa, primarne plućne hipertenzije, miksoedem ili kod povrede.[5]
U svojoj doktorskoj disertaciji, Rejno je opisao promene na koži nekoliko bolesnika u obliku cijanoze i bledila prstiju, nakon izlaganja hladnoći. Jedan od njegovih pacijenata je imao prilično dramatičnu reakciju i umro je dve godine kasnije, a da Rejno, nije mogao da objasni ovaj fenomen.[6]

Maja 2011, na predlog lekara vaskularne medicine, Kraljevskog društva za medicinu Velike Britanije postignut je konsenzus u kome je preporučeno napuštanje primene termina Rejnoov sindroma i Rejnoova bolest zbog nedostatka odgovarajućih dokaza o njihovoj upotrebi i predlažena isključivlj primena termina, Rejnoov fenomen [7][8].

Istorija uredi

 
dr Moris Rejno (1834-1881), po kome je fenomen dobio naziv

Rejnoov fenomen je naziv dobio po francuskom lekaru dr Morisu Rejnou (1834—1881) (franc. dr Maurice Raynaud),[9] koji je prvi krajem 1850. uočio promene na prstima ruku kod jedne mlade francuskinje stare 27 godina. Njene ruke su na momente, odjednom postajale blede i hladne, da bi se tokom narednih nekoliko nedelja neki njeni prsti smežurali i poprimili crnu boju, a bolesnica je osećala jake bolove.

Gledajući promene na rukama ove devojke, kod koje su se spontano razvijala i koje su ličile na gangrenu prstiju, ali bez jasnog povoda, jer je devojka izgledala zdrava i sa potuno očuvanim pokretima u zglobovima prstiju ruku. Rajno je došao do zaključka da se njegova pacijentica ne uklapa ni u jednu kliničku sliku klasične gangrene koja je mogla biti uzrokovana nekim od tada lekrima poznatim mehanizmima kao što je; blokada glavnih arterija u udu, dijabetes, tifus, ili trovanje ergotom (gljivom koja raste na buđavoj raži). Pažljivim proučavanjem istorije bolesti Rejno je uočio da se boja devojkinih prstiju menjala svaki put kada je ona bila izložena hladnoći ili nakom stresnom događaju.

U razgovoru sa kolegama Rejno je saznao da su i oni u praksi sretali slične slučajeve. Nakon sistematskog rada Rejno je prikupio istorije bolesti 25 pacijenata čiji su prsti ruku i stopala, ili ponekad lice i ušiju menjali boju pod uticajem hladnoće.

Otprilike u isto vreme, još jedan veliki francuski lekar Klod Bernar, je otkrio da su arterije, krvni sudove koji prenose svežu (oksigeniranu) krv, jarko crvene boje, širom tela, i da pod dejstvom vegetativnog nervnog sistema, arterije mogu suziti svoj lumen (vazospazam) što dovodi do smanjenja protoka krvi u tkivima. Ova saznanja su omogućila Rejnou da nađe odgovor zašto se promene slične gangrenoznim, javljaju povremeno i u blažoj formi u pogođenim područjima tela bolesnika (najčešće prstima). Koji povremeno pobele ili poplave i na kraju pocrvene, kada se krv ponovo vrati u njih. Rejno je tada razmišljao da ove promene najverovatnije nastaju zbog neke vrste povremenih zastoja u snabdevanju krvlju a da je spontana pojava gangrenoznih promena na vrhovima prstiju na neki način povezana sa zastojem u cirkulaciji i konačno zaključio da je...„lokalna asfiksija u ekstremitetima (udovima) rezultat povećane razdražljivosti u centralnim delovima nervnog sistema koji „predsedavlja“ vaskularnu inervaciju“...[10]

Ova svoja zapažanja Rejno je objavio 25. februara 1862. u obliku doktorske teze pod nazivom; (franc. "De l'asphyxie locale et de la gangrène symétrique des extrémités")[11] ili prevedeno "Lokalna asfiksija i simetrična gangrena udova“. Kasnije će ovaj fenomen koji je Rejno prvi opisao nositi njegovo slavno ime „Rejnoova bolest“. (danas poznatija pod eponimom Rejnoov fenomen).

Oko 70 godina kasnije, Luis (Lewis T) je naveo da uzrok ovog fenomena nije centralnog porekla zbog promena u (CNS), već perifernog porekla zbog...„spazma digitalnih arterija kao posledica nenormale reakcije na hladnoću koja je direktno izazvana izmenjenim stanjem zida krvnog suda na lokalnom nivou a ne rezultat refleksne vazomotorne reakcije nerava.“.. [12] Uprkos mnogih dokaza koji ukazuju da su periferni mehanizmi prvenstveno odgovorni, za manifestaciju promena kod većine pacijenata, najverovatnije da i centralni mehanizmi doprinose pojavi simptoma, naročito kod sekundarnog oblika Rejnoovog fenomena kada se promene javljaju na unutrašnjim organima.

Bez obzira na to što Rejnoov fenomen, može biti primarni (idiopatski) ili sekundarni na njegovu pojavu utiče veći broj različitih činilaca, koji ne uključuju samo reumatična oboljenja, već i niz drugih uzroka, uključujući i spoljašnju vaskularnu opstrukciju, kao i plućni opstruktivni sindrom, paraproteinemiju i dejstvo određenih lekova ili hemikalije (npr. β-blokatori, polivinil hlorid itd).[13][14] Tačna patogeneza i patofiziologija Rejnoovog fenomena će još dugo varirati između ovih mehanizama, i onih čije je osnove postavio dr Moris Rejno.

Epidemiologija uredi

Iako se Rejnoov fenomen može javiti kod pacijenata svih uzrasta, primarni oblik poremećaja obično počinje kod osoba između 15 i 25 godine života. Sekundarni Rejnoov fenomen počinje u skladu sa osnovnim poremećajem.

Rejnoov fenomen se znatno češće javlja kod pacijenata koji žive u hladnijim klimatskim područjima (uslovima). Da je ova pretpostavka tačna govori i pojava „napada“ Rejnoovog fenomena kod pacijenata u periodu hladnijeg vremena.[15]

Iako procene učestalosti variraju od 5 do 10%,[5] ipak većina sprovedenih medicinskih istraživanja je pokazala da se Rejnoov fenomen javlja u 3% opšte populacije.[15] Kod većine pacijenata, simptomi su blagi i nisu povezani sa bilo kojim oštećenjima krvnih sudova ili drugih tkiva.

U sedmogodišnjoj studiji sprovedenoj u SAD prevalenca Rejnoov fenomen u osoba bele rase je bila 11%, kod žena i 8% kod muškaraca a godišnja stopa incidence 2,2% u žena i 1,5% kod muškaraca.[16]

Prevalenca primarnog Rejnoovog fenomena jako se razlikuje među različitim populacijama u svetu, i kreće se od 4,9% - 20,1% kod žena i 3,8% - 13,5% kod muškaraca.[15]

U SAD i svetskim okvirima, prevalenca sekundarnog Rejnoovog fenomena zavisi od primarnih poremećaja.

Pol uredi

Žene u oko 75% slučajeva ispoljavaju znake Rejnoovog fenomena a muškaraci u 25% slučajeva.[5] Prevalenca primarnog Rejnoovog fenomen varira u različitim populacijama, i kreće se rasponu od 4,9% -20,1% kod žena i 3,8% -13,5% kod muškaraca.

Mortalitet i morbiditet uredi

Primarni Rejnoov fenomen obično ne prouzrokuje smrt ili ozbiljan morbiditet. Međutim, u veoma retkim slučajevima, izraženija ishemija na pojedinim delovima tela može da dovede do nekroze. Sekundarni Rejnoov fenomen je važan kao mogući marker (znak) za druge bolesti koje mogu dovesti do morbiditeta i mortaliteta. Primeri za to su skleroderma (progresivne sistemske skleroze), sistemski lupus eritematosus, i hiperviskozni sindrom.

Etiologija uredi

Prema načinu nastanka i manifestacijama njegovih simptoma i znakova Rejnoov fenomen se deli u dva oblika;

Primarni (idiopatski) oblik uredi

Većina pacijenata sa Rejnoovim fenomenom pati od primarnog oblika poremećaja, koje karakterišu simptomi izazvani abnormalnim reverzibilnim fiziološkim odgovorom, koji nije povezan sa bilo kojim osnovnim oboljenjem. Kod tih osoba poremećaj se javlja kao posledica preosteljivosti ili izraženijeg odgovora njihovog organizma na dejstvo niske temperature i/ili stresa, u odnosu na normalnan odgovor organizma prisutan kod većine ljudi.[17]

Rejnoov fenomenom se najčešće javlja kod mladih žena (u drugoj i trećoj deceniji života) ali i u zrelim godinama, verovatno zbog drugojačijeg hormonalnog statusa u odnosu na muški pol. Dok neke studije ovu razliku objašnjavaju razlikom u veličini ruku, (manje ženske ruke se brže rashlade nakon izlaganja niskoj temperaturi).[18]
Postoje i pretpostavke da je primarni oblik Rejnoovog fenomena delimično uzrokovan naslednim faktorima, mada specifični geni za sada još uvek nisu identifikovani.[19]

Pušenje, kofein i neki lekovi pogoršavaju bolest a „napadi“ su učestaliji i intenziviji.
Takođe kod pacijenata sa Rejoovim fenomenom, postoji i veća sklonost ka nastanku migrene i anginoznih tegobah, u odnosu na prosečnu populaciju.

Karakteristike primarnog (idiopatskog) oblika Rejnoovog fenomena

Uzrok i mehanizmi Karakteristike
Uzrok
  • Prekomerna vazokonstrikcija digitalnih arterija (arterija prstiju),
  • Krvni sudovi su „normalni“ između dve epizode vazokonstrikcije
  • Hlađenje prstiju ruku izaziva intenzivnu vazokonstrikciju
  • Protok u digitalnim arterijama prestaje pod dejstvom kritične temperature zatvaranja
  • Ponavni protok kroz krvne sudove zahteva porast perfuzionog pritiska
Mogući patofiziološki mehanizmi
  • Povećana simpatička aktivnost
  • Povećana osetljivost krvnih sudova na adrenergičke nadražaje
  • Povećan broj alfa-receptora (α2-adrenergičkih receptora) u zidu krvnog suda [20]

Sekundarni oblik uredi

Pojava sekundarnog Rejnoovog fenomena je često uzrokovana ili neposredno povezana sa nekom (osnovnom) bolešću. Sekundarni oblik Rejnoov fenomen najčešće počninje i razvija se kod pacijenata u kasnijoj životnoj dobi u odnosu na primarni oblik, (obično posle 35 do 40 godina starosti). Uobičajena je pojava da se sekundarni oblik Rejnoov fenomen najčešće javlja u pacijenata sa bolestima vezivnog tkiva. Zato se u više od 90% bolesnika sa sistemskom sklerozom, i u oko 30% bolesnika sa sistemskim eritemskim lupusom i Sjogrenovim sindromom javlja sekundarni oblik Rejnoovog fenomena. Sekundarni oblik Rejnoovog fenomena takođe može biti povezana i sa izloženošću organizma dejstvu vibracija (npr. u minera, pilota helikoptera, radnika na pneumatskim bušilicama i drugim vibrirajućim alatima i mašinama), koje izazivaju mikrotraume na rukama i zglobovima.[21] Rejnoov fenomen može biti izazvan i upotrebom određenih vrsta lekova, kao što su hemioterapeutici (citostatici), i nekim hemikalijama, kao što je npr. vinil hlorid.

 
 
Sekundarni Rejnoov fenomen šaka kod bolesnice sa Sjogrenovim sindromom

Bolesti i stanja u kojim je prisutan sekundarni oblik Rejnoovog fenomena

Uzrok-poremećaj Bolest-stanje
Bolesti vezivnog tkiva
Metabolički poremećaji
Lekovi
Opstruktivne bolesti
Profesija
Ostalo

Patofiziologija uredi

Patofiziološki mehanizmi nastanka primarnog i sekundarnog Rejnoovog fenomen su i dalje nedovoljno razjašnjeni i pored višegodišnjih istraživanja. Primarni Rejnoov fenomen je povezan sa funkcionalnim promenama u miru. Nasuprot tome, sekundarni Rejnoov fenomen je prateća pojava mnogih strukturnih mikrovaskularnih poremećaja. Kao mogući mehanizmi u ovom fenomenu najčešće se navode ovi uslovi:

  • poremećaj nervne kontrole funkcije krvnih sudova; izazvan organskim (npr. sistemskim, reumatičnim i drugim autoimunskim) bolestima ili psihosomatskim (npr. kod stresa) porememećajima,
  • povećana vazospastična reakcija krvnih sudova; nakon izlaganja organizma ili pojedinih njegovih delova niskim (kod nekih i na povišenim) temperaturama.
 
 
Patofiziološki mehanizmi nastanka primarnog i sekundarnog Rejnoovog fenomen su posledica poremećaja nervne kontrole simpatičkog nervnog sistema i lokalnih poremećaja u zidu krvnog suda (vazokonstrikcija)

Prebojenost (plavetnilo ili bledilo) kože prstiju, nastaje zbog;

  • Grčenja (vazospazma) mišića u zidovima mali krvnih sudova što izazva ne samo njihovo suženje već i značajno smanjen protok krvi koja zbog usporenog kretanja i većeg odavanja kiseonika iz krvi lokalnom (sada već hipoksičnom) tkivu, sa intermitentnom tendencijom da se krvni sudovi iznenada prošire.
  • Mikroskopskih zadebljanja malih arterija i kapilara u tkivima prstiju, što takođe dovodi do patološkog sužavanje lumena krvnih sudova i redukcije protoka krvi.
 

Herik (Herrick AL) (2005) razvrstava moguće patogenetske mehanizme kod Rejnoovog fenomena u tri grupe poremećaja: vaskularne, nervne i intravaskularne. Iako je ova podela patogenetskih mehanizma samo teoretska (jer se one retko javljaju u izolovanom obliku već se međusobno prožimaju), one treba kako kaže Herik da omogući čitaocu lakše razumevanje ove problematike.[24]

Vaskularni poremećaji (oštećenje vazodilatacije) uredi

Kao patogenetski mehanizaam u ovom poremećaju navodi se nedostatak vazodilatornih posrednika (endotelina-1, angiotenzina, vazopresina) ali i i azot oksida.[25]

Disfunkcija endotela uredi

 
Patofiziološki mehanizam Rejnoove bolesti

Endotelin-1. U endotelu krvnih sudova bolesnika sa sekundarnim Rejnoovim fenomenom, istraživanjem je utvrđen visoki nivo vazokonstriktornog proteina endotelina-1.[26] Endotelina-1 izaziva vazoaktivni nadražaj, zajedno sa angiotenzinom, vazopresinom i dovodi do transformacije beta faktora rasta (TGF-β).[27] Rajagopalan (2003) je u svojoj studiji izneo podatak o povećanom nivom endotelina-1 u krvi bolesnika sa sekundarnim Rejnoovim fenomenom.[25]

Angiotenzin, je drugi vazoaktivni peptid koji ima učinak na pojavu Rejnoovog fenomena zbog njegovog vazokonstriktornog i profibrotičkog učinka.[28] Kavaguči J. (Kawaguchi Y) je 2004. u svojoj studiji objavio da je nivo angiotenzina II u bolesnika sa difuznom kožnom sistemskom sklerozom (ali ne i u bolesnika sa ograničenom kožnom sistemskom sklerozom), značajno uvećan.[29] Na osnovu rezultata ovih istraživanja, započeta je primena ACE (engl. Angiotensin Converting Enzym) inhibitora u lečenju Rejnoovog fenomena, koji su donekle smanjila učestalost, težinu i ozbiljnost „napada“ Rejnoovog fenomena u difuznoj sistemskoj sklerozi, ali masovnija primena ACE za sada zahteva dalji nastavak istraživanja.[30]

Strukturni poremećaji uredi

 
Rana faza sistemske skleroze sa Rejnoovim fenomenom

Kod bolesnika sa sistemskom sklerozom, Rejnoov fenomen treba razlikovati od Rejnoove bolesti (vidi deo eponimi).[31] U sistemskoj sklerozi fibrozne promene na krvnim sudovima su primarni uzrok poremećaja, koji dovodi do suženja njihovog lumena i smanjenjenog protoka krvi.

Iako je suptilni mikrovaskularni poremećaj prisutan u primarnom Rejnoovom fenomenu [32], opšte je prihvaćeno da je u primarnom Rejnoovom fenomenu vaskularna disfunkcija prevashodno funkcionalanog porekla. Nasuprot tome, strukturni poremećaji vaskularne mikrocirkulacije digitalnih arterija su dobro izraženi u sistemskoj sklerozi.[33][34] Vaskularna struktura i funkcije krvnih sudova su kod bolesnika sa kožnim oblikom sistemske skleroze međuzavisne. Nema sumnje da je protok krvi u prstima pacijenata kod ovog poremećaja ozbiljno ugrožen, čak i na sobnoj temperaturi, i da svaki superponirani vazospazam, (npr. kao rezultat izlaganja hladnoći), povećava rizik ireverzibilnog oštećenja tkiva.

Patogeneza strukturnih vaskularnih poremećaja u sistemskoj sklerozi nije u potpunosti jasan [35] i obuhvata programiranu ćelijsku smrt (apoptoza) ćelija endotela, iregularnu adheziju molekula, kao i interreakciju velikog broja citokina i faktora rasta.[36] Poremećaji u endotelu se javljaju rano [37], ali je nerazjašnjeno kako se javlja pojava crvenila kod izraženih zadebljanja intime krvnog suda koja je tako teška da dovodi do skoro potpunog začepljenja krvnog suda.

Strukturne vaskularne anomalije su takođe prisutne u rukama kod vibracionog sindroma (vibraciona bolest izazvana lokalnim vibracijama). Takeuši T (Takeuchi T) je nakon proučavanja preparata digitalne biopsije kod ovog sindroma, opisao hipertrofiju glatkih mišića arterija i fibrozne promene u periarterijalnom području.[38] Kapilaroskopski te iste promene kod vibracionog sindroma se vide kao spazam kapilara (angiospazam) ili spastično atonična promena, koju karakteriše atonija arterijskog i venskog dela kapilara, staza krvi i tromboza u venskom delu kapilara.

Nervni poremećaji uredi

Centralni mehanizam uredi

Edvards je (1998) izveo čitav niz eksperimenata u kojima je dobio kod pacijenata sa primarnim Rejnoovim fenomen da ne naviknuti na stresne stimuluse reaguju na isti način kao zdrava kontrolna grupa pacijenata. Sposobnost da se osobe naviknu na stres se opisuje kao pojava vazodilatacije u mišićima podlaktice vazokonstrikcije u koži, odnosno njenoj cirkulaciji. Na osnovu ovih podataka, pretpostavlja se da bolesnici sa Rejnoovim fenomen više puta prođu kroz pojavu vazokonstrikcije u koži na mnoge stresne stimuluse. Zdrave osobe su u stanju da se na te događaje naviknu, tako da ne ispoljavaju bilo kakav odgovor.[39]

Poremećaj vazodilatacije uredi

  • Neuropeptid, kalcitonin gen-peptid, (endothelin-1) koji izulučuju nervi može imati moćan vazodilatatorni učinak nakretanje krvi u krvnim sudovovim.[40]
  • Smanjenje broja kalcitonin-gen vezanih peptida koje oslobađaju neuroni je pronađen u uzorcima nakon biopsija kože bolesnika sa primarnim Rejnoovim fenomenom i sistemskom sklerozom.[41]
  • Uvećan nivo vazokonstriktornog proteina, neuropeptida-1, pronađen je u Rejnoovom fenomenu i sekundaranoj sistemskoj sklerozi.

Poremećaj vazokonstrikcije uredi

Hiperaktivni α2c -adrenoreceptori: Istraživanja su pokazala da α2c -adrenoreceptori omogućavaju nastanak hladnoćom indukovane vazokonstrikcije krvnih sudova.[42]

Dve studije koje je objavio Furspan (Furspan PB ) sa saradnicima 2004. su pokazala da je veća kontrakcija krvnih sudova, kao odgovor na α2 -adrenergičke agoniste i hladnoću u bolesnika sa primarnim Rejnoovim fenomen možda povezana sa povećanim nivom i većom aktivnošću proteina tirozin kinaze.[43] Ova saznanja ukazuju na mogućnost primene inhibitora proteina tirozin kinaze u lečenju Rejnoovog fenomena.

Intravaskularni poremećaji uredi

 
Promene na šakama kod Rejnoovog fenomena
  • U osnovni pojave Rejnoovog fenomena kod sistemske skleroze „leži“ povećana agregacija trombocita.[44] Povećana produkcija trombocitnog tromboksana A2, snažanog vazokonstriktora, otkrivena je kod bolesnika sa Rejnoovim fenomenom.[45]
  • Kod bolesnika sa sistemskom sklerozom, pojava oštećenja funkcija fibrolitičkog sistem je verovatno jedan od uzroka vaskularne opstrukcije.[46]
  • Oksidativni stres izazvan uvećanim stvaranjem reaktivnih vrsta kiseonika je takođe je jedan od mogućih mahanizama u patogenezi Rejnoovog fenomena.[47]
  • Trenutno nisu u potpunosti razjašnjeni mogući uticaji hormona na vaskularni tonus krvnih sudova. Najverovatnije da periodicitet promena i specifičnost u hormonalnom statusu, igra važnu ulogu u češćem javljanju Rejnoovog fenomena u žena nego kod muškaraca. Hormonalne oscilacije u krvi povezane sa menstrualnim ciklusom i u preovulacionom periodu, izazivaju vaskularne reakcije u prstima zdravih žena slične onima kod pacijenata sa Rejnoovim fenomenom, što na neki način objašnjava veću učestalost ovog fenomena kod žena.[48]

Klinička slika uredi

 
Ruka bolesnice sa Rejnoovim sindromom tokom napada ishemije.

Klinička slika kojase primećuje kod Rejnoovog sindroma obično se javlja u tri faze u pogođenim regionima:[6]

Ishemija

Bledilo kože izazvano sužavanjem krvnih sudova zbog paroksizmalnih vaskularnih grčeva. Rezultat je značajno smanjenje protoka krvi u akralnim područjima . Ako se ovo nastavi, javlja se utrnulost, osećaj hladnoće, gubitak pokretljivosti i bol.[12]

Cijanoza

Plavo obojena koža - izazvana hipoksijom koja rezultuje širnjem krvnih sudovae kao odgovor na nedostatak snabdevanja tkiva. Tkivo je uzelo više kiseonika iz nagomilane venske krvi nego obično, što se ogleda u plavičastoj promeni boje kože.

Hiperemija

Hiperemija ili crvenilom kože javlja se kao reakcija na pojačan protok krvi sa crvenilom i otokom, peckanjem, pulsiranjem, osećajem toplote i bola.

Karakteristike ove tri faze i njihovo trajanje mogu se razlikovati od slučaja do slučaja. Promena boje koja se obično javlja u predelu kože poznata je i kao fenomen trobojnice .

Ako je region nedovoljno snabdeven duže vreme ili bolest traje dugo, može doći do sekundarnog oštećenja vaskularnih zidova sa naknadnom nekrozom i gangrenom.[6]

Dijagnoza uredi

Anamneza i fizički pregled
 
Termogram koji prikazuje Rejnoovu ruku (gore) i zdravu ruku (dole): Crvena boja označava topla područja, dok zelena označava hladna područja.

Dijagnoza se najčešće može postaviti nakon pravilno sačinjene istorije bolesti u kojoj dominira klinička slika tzv. „trofaznog odgovora“ organizma nakon izlaganja hladnoći;

Fizičkim pregledom se može utvrditi; da su promene kod pacijenata sa primarnim oblikom Rejnoove bolesti bilateralne (obostrane), simetrične i da se javljaju na svim prstima. Simptomi u primarnom obliku su često blaži za razliku od sekundarnog oblika Rejnoovog fenomena, kod kojeg su najčešće neujednačeni i asimetrični. Periferni puls je najčešće očuvan - normalan.

Laboratorijska dijagnostika

Vrsta i broj laboratorijskih analiza određuje se na osnovu karakteristika kliničke slike;

  • Serološke analize obuhvataju; određivanje - reumatoidnog faktora, sedimentacije, antinuklearnih antitela,
  • Elektroforeza obuhvata analizu; proteina, hladnu aglutinaciju i određivanja nivoa fibrinogena, (što može ukazati na uvećanu viskoznost-gustinu krvi).
Angiografija, ultrazvučna i radiološka dijagnostika

Pregled krvnih sudova ultrazvukom ili angiografijom može isključiti ili dokazati postojanje arterijske bolesti.

Biopsija kože

Uzorak (isečak kože) za biopsiju se često uzima sa mesta promene na tkivu kada je uzrok primarne bolesti kod sekundarnog oblika Rejnoovog fenomena nepoznat, ili kada postoji sumnja na neku drugu histološku promenu. Prisustvo vaskulitis, kod sekundarnog oblika Rejnoovog fenomena, najčešće se dijagnostikuje biopsijom, što potvrđuje kliničku sliku.

Test provokacije hladnoćom
 

Terapija uredi

Cilj lečenja Rejnoovog fenomena je da smanji učestalost i ublaži intenzitet vazospazama (grčenja) krvnih sudova na jedan od sledećih načina (vidi tabelu);

Oblici lečenja Rejnoovog fenomena [5]

Oblik lečenja Procedure - lekovi
Opšte mere
Oralni vazodilatatori
  • Blokatori Ca++ kanala (nifedipin, nikardipin, nizoidipin, amiodipin, diltiazem)®
  • Blokatori simpatičkog nervnog sistema (prazosin (Minipress), guanethidine,
Antioksidanti
Transdermalni vazodilatatori
Parenteralni vazodilatatori
Lekovi u istraživanju
Lekovi sa nedokazanom efikasnošću
Hirurške mera
Hiperbarična oksigenacija

Opšte mere uredi

Prvi postupak u lečenju Rejnoovog fenomena je sprečavanje izlaganja hladnoći, a kod bolesnika kod kojih je emocionalni stres glavni provokativni faktor-opravdana je upotreba sredstava za smirenje (sedativa). U opšte mere lečenja spada i prestanak pušenja i konzumiranje kafe i alkohola.[55][56] U blažim slučajevima Rejnoovog fenomena opšte mere mogu biti dovoljne.[5]

Poseban problem u lečenju Rejnoovog fenomena predstavlja pojava ulceracija i gangrenoznih promena na vrhovima prstiju. Najčešće se ove promene javljaju kod bolesnika koji se na pridržavaju opštih mera i drugih saveta o sprečavanju napada vazospazama, ili kod neadekvatno sprovedenog medikamentoznog lečenja. Zato se svaka pojava rana mora agresivno lečiti kako bi se sprečila pojava infekcije i njena progresija u gangrenu.[5]

Farmakoterapija uredi

Na osnovu nekoliko sprovedenih studija, nije utvrđeno da postoje jasno propisana uputstva (protokoli) o farmakološkom načinu lečenja Rejnoovog fenomena. Zato će u ovom članku biti prikazana samo primena onih lekova koji se trenutno koriste (van jasno definisanih protokola) u lečenju, čija je primena različita od slučaja do slučaja. Pri tome je vođeno računa da se uspostavi ravnoteža između prikaza, dokaza o efikasnosti pojedinih lekova u odnosu na dokaze o toksičnosti. Takođe je dat i prikaza lekova koji pogoršavaju simptome bolesti [57][58][59]

Oralni vazodilatatori uredi

U grupu ovih lekova koji se najčešće primenjuju kod čestih i dugotrajnih vazospazama, kad prethodne mere nisu uticale na njihovu pojavu, spadaju;

Blokatori Ca++ kanala

U lečenju Rejnoov fenomen najčešće se koriste kardioselektivni dihidropiridinski blokatori kalcijumskih kanala (nifedipin, nikardipin, nizoidipin, amlodipin, diltiazem) [60] . Nifedipin izaziva relaksaciju glatkih mišićnih ćelija krvnih sudova i dovodi do vazodilatacije. U kontrolisanim ispitivanja utvrđeno je da nifedipin (u dozi od 10 do 20 mg tri puta dnevno) smanjuje broj napada za 2,8 do 5,0 nedeljno i njihovu težinu za 33%. U slučajevima kada su vazospazmi česti i duigotrajni može se primeniti maksimalna doza od 180 mg dnevno

Međutim, efekti ovih lekova mogu biti kratkog daha, naročito kod primene manjih doza. Takođe i duža primena blokatora kalcijumskih kanala ili amlodipina vremenom može da bude neefikasna [61]. Nažalost, u toku primene ovih lekova bolesnici često prijavljuju i njihova neželjena dejstva kao što su hipotenzija, glavobolja, i tahikardija, što nameće primenu dopunskih istraživanja.

Blokatori simpatičkog nervnog sistema

Tačan mehanizam delovanja lekovi iz ove grupe (prazosin (Minipress), guanetidin), kod Rejnoovog fenomena je nepoznat. Tako npr prazosin izaziva smanjenje ukupnog perifernog otpora, mada se prvobitno mislio da ima direktno dejstvo na opuštanje glatkih mišića krvnih sudova. Nedavne studije sprovedene među životinjama, međutim, govore da se vazodilatorni efekat prazosin takođe odnosi na blokadu postsinaptičkih alfa-adrenoreceptora. Rezultati tih eksperimenti pokazuju da periferni vasodilatorni efekat prazosin je uglavnom ograničava na nivo otpora u malim krvnim sudovima (arteriolama). Za razliku od standardnih alfa-blokatora, antihipertenzivnu aktivnost prazosin obično ne prati refleksna tahikardija. Prazosin treba posteepeno uvoditi u terapiju. Početna doza je obično 1,5 mg, a maksimalna i do 20 mg u toku dana. Tokom dugotrajne terapije nije utvrđena tolerancija na ovaj lek [62][63] .

Lekovi sa nedokazanom efikasnošću uredi

ACE-inhibitori

U ovu grupu lekova spadaju - inhibitori angiotenzin konvertujućih enzima (kaptopril, enalapril, lizinopril, kvinapril). Delovanje kaptoprila i drugih lekova iz ove grupe zasniva se na blokiranju angiotenzin konvertujućeg enzima.[64][65] Tokom terapije inhibitorima angiotenzin-konvertujućeg enzima može nastati odloženi angioedem, posebno kod osoba sa inflamacijom disajnih puteva usled infekcije ili hronične iritacije. Angioedem posle primene ACE inhibitora javlja se relativno retko: najveći broj studija procenjuje učestalost kod 0,1 do 0,2% bolesnika [66][67].

Blokatori angiotenzin receptora

U ovu grupu lekova spadaju - (ARBs), (lozartan (Cozaar®))

Nitrati

U ovu grupu lekova spadaju (isosorbid dinitrat (Dilatrate-SR, Isordil, Sorbitrate))

Biljni lekovi

U ovu grupu lekova spada (Johimbin)

Hirurško lečenje uredi

Veoma mali broj bolesnika sa teškim i upornim oblikom Rejnoovog fenomen mogu se lečiti torakoskopskom simpatektomijom - presecanjem živaca koji izazivaju vazokonstrikciju perifernih krvnih sudove. Operacija se izvodi u opštoj anesteziji. Operišu se obe strane grudnog koša kroz dva reza na koži veličine po pet milimetara. Rezovi na koži se lepe specijalnim lepkom, i ožiljaka posle operacije gotovo i da nema. Efekat operacije se javlja odmah nakon buđenja iz anestezije - pacijent se budi sa suvim i toplim dlanovima i suvim pazušnim jamama.

Međutim, procedura nije bez mogućih komplikacija, i ima prilično nizak procenat uspešnosti (jer bolesniku može da ponudi samo privremeno olakšanje). Zato simpatektomiju treba primeniti samo ako su svi drugi oblici lečenja bili neuspešni.[68]

Dok se vratna simpatektomija još uvek smatra, kontroverznom metodom, zbog privremenih rezultata, digitalna simpatektomija se sa većom uspešnošću može primeniti kod težih oštećenja tkiva u malignijem obliku Rejnoovog fenomena. Simpatektomija se može primeniti kod bolesnika sa primarnim ili sekundarnim oblikom Rejnoovog fenomena, ali je njena primena potrebnija u sekundarnim oblicima.[69]

Hiperbarična oksigenoterapija uredi

 
Rezultati lečenja ulceroznih i gangrenoznih promena u Rejnoovoj bolesti su mnogo bolji ako se dopuni primenom HBOT u barokomorama
 
Prikaz rezultata lečenja hronične rane izazvane vaskularnim promenama primenom HBOT
Glavni članci: Hiperbarična oksigenoterapija i Hiperbarična medicina

Vaskularne promene u Rejnoovom fenomenu imaju za posledicu vazospazam u zahvaćenim krvnim sudovima gornjih i donjih udova i visceralnim organima, što izaziva pojavu hipoksije u tkivima, koja može rezultovati trofičkim poremećajem u koži sve do nastanka gangrene i oštećenja funkcije udova.[70]

U uslovima hipoksije i ishemije zbog smanjene produkcije ATP-a, javljaju se mnoge strukturne i funkcionalne promene naročito u visoko diferenciranim ćelijama. Gubitak funkcije ćelijske membrane predstavlja primarni događaj u genezi ćelijskih oštećenja u hipoksičnim uslovima kao što je to slučaj kod Rejnoovog fenomena. Nažalost mehanizmi zbog kojih nastaje membranska disfunkcija ćelija u ovoj bolesti još uvek su nejasni. Postojanje sledećih potencijalnih mehanizama: poremećaj jonske homeostaze, peroksidacija membranskih lipida, unakrsno povezivanje membranskih proteina, povećana razgradnja fosfolipida uz izraženiju produkcije reaktivnih vrsta kiseonika samo su neki od mogućih uzroka koji nastaju u uslovima hipoksije.[71][72][73]

Zato u organizmu bolesnika sa Rejnoovim fenomenom hipoksija može imati za posledicu pojavu ulceroznih i gangrenoznih promena u udovima, ako su promene povezane sa reverzibilnim hipoksičnim i ishemičnim ćelijskim oštećenjima i ako su one kvalitativno ili kvantitativno „adekvatne“ da mogu izazvati njihova ireverzibilna oštećenja.

Da bi se u slučajevima izražene hipoksije i ishemije udova, u bolesnika sa Rejnoovim fenomenom, zaustavile ove promene neophodna je primena lekova, koje obavezno treba nadopuniti i udisanjem 100% medicinskog kiseonika na uvećanom pritisku (HBOT), što će značajno doprineti očuvanju membranske stabilnosti i zaustavlju daljeg izumiranje ćelija.[74]

Zato je pored primene standardnih lekova, u Rejnoovom fenomenu u potpunosti opravdano i lečenje primenom hiperbarične oksigenoterapije (što se može videti na osnovu rezultata lečenja prikazanog slikama desno, primenom HBOT).[75]

Prognoza uredi

Prevencija uredi

Principi prevencije Rejnoove bolesti zasnivaju se na sprečavanju vazokonstrikcije (sužavanja) lumena krvnih sudova što se postiže;

  • Izbegavanjem boravka na hladnoći,
  • Upotrebom odgovarajuće obuće i odeće sa što većim faktorom zaštite od dejstva hladnoće.
  • Prestanak pušenja
  • Izbegavanje stresnih događaja, uz prethodni pokušaj lekara i bolesnika da zajednički identifikuju stresogene uticaje iz svakodnevnog života koji pogoršavaju simptome.
  • Ublažavanje ili uklanjanje vibracija na radnom mestu primenom sledećih mera;[76]
- zamena alata
- primena amortizera i prigušivača vibracija
- skraćivanje radnog vremena za 30% do 50%
- grejanje radne sredine (22 °C)
- primena ličnih zaštitnih sredstava na radu (rukavice, cipele)

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ Raynaud's phenomenon- Definition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. april 2009), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  2. ^ Siegel ME, Stewart CA. Peripheral vascular diseases. In: Harbert J, Da Rocha F, editors. Textbook of nuclear medicine. Philadelphia: Lea and Febiger; 1984:, pp. 467-8.
  3. ^ eponym (medical-dictionary) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. septembar 2011), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  4. ^ Richard Cassirer Die vasomotorish-trophischen Neurosen. Berlin, Karger, 1901.
  5. ^ a b v g d đ Popović M. i sar. Reumatične i srodne bolesti, dijagnoza i terapija, Vojnoizdavački zavod Beograd, 2000
  6. ^ a b v A. G. M. Raynaud: De l’asphyxie locale et de la gangrène symétrique des extrémités. Doctoral thesis, published February 25, 1862. Paris, Rignoux, 1862. L. Leclerc, Libraire-Éditeur.
  7. ^ Goundry, B.; Bell, L.; Langtree, M.; Moorthy, A. (2012). „Diagnosis and management of Raynaud's phenomenon”. BMJ. 344: e289. PMID 22315243. S2CID 29237865. doi:10.1136/bmj.e289. 
  8. ^ (jezik: engleski) Reynaud’s and Scleroderma Association. Coping with Raynaud’s. [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. mart 2012), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  9. ^ Who named it? - A. G. Maurice Raynaud, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  10. ^ Raynaud M. Local asphyxia and symmetrical gangrene of the extremities 1862. New researches on the nature and treatment of local asphyxia of the extremities 1874. Translated by Barlow. London: New Sydenham Society, 1888
  11. ^ Maurice Raynaud De l’asphyxie locale et de la gangrène symétrique des extrémités. Doctoral thesis, published February 25, 1862. Paris, Rignoux. L. Leclerc, Libraire-Éditeur. Also, Paris, Rignoux: 15—20. 1867.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  12. ^ a b Lewis T. Experiments relating to the peripheral mechanism involved in spasmodic arrest of the circulation in the fingers, a variety of Raynaud's disease.. Heart. 15: 7—101. 1929.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  13. ^ Block, J. A.; Sequeira, W. (2001). „Raynaud's phenomenon”. Lancet. 357 (9273): 2042—8. PMID 11438158. S2CID 27272970. doi:10.1016/S0140-6736(00)05118-7. 
  14. ^ Al-Allaf A-W, Belch JJF. Raynaud's phenomenon. In: Hochberg MC, Silman AJ, Smolen JS et al., eds. Rheumatology, 3rd edn. Elsevier, Edinburgh, 2003;1507–1512.
  15. ^ a b v Anita Narayanan, Jeffrey R Lisse, Mayra Oberto-Medina, Raynaud Phenomenon-Frequency Jun 3, 2009 eMedicine, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  16. ^ Suter, L. G.; Murabito, J. M.; Felson, D. T.; Fraenkel, L. (april 2005). „The incidence and natural history of Raynaud's phenomenon in the community”. Arthritis Rheum. 52 (4): 1259—63. PMID 15818710. doi:10.1002/art.20988. .
  17. ^ Bukhari M, Herrick AL, Moore T, Manning J, Jayson MIV. Increased nailfold capillary dimensions in primary Raynaud's phenomenon and systemic sclerosis. Br J Rheumatol
  18. ^ Jay, O., and G. Havenith. Finger skin cooling on contact with cold materials: a comparison between male and female responses during short-term exposures. Eur. J. Jay, O.; Havenith, G. (2004). „Finger skin cooling on contact with cold materials: A comparison between male and female responses during short-term exposures”. Appl Physiol. 91 (4): 373—381. PMID 14605896. S2CID 35852625. doi:10.1007/s00421-003-0986-0. .
  19. ^ Pistorius, M. A.; Planchon, B.; Schott, J. J.; Lemarec, H. (2006). „Heredity and genetic aspects of Raynaud's disease”. Journal des Maladies Vasculaires. 31 (1): 10—15. PMID 16609626. doi:10.1016/s0398-0499(06)76512-x. 
  20. ^ Freedman RR, Baer RP, and Mayes MD. Blockade of vasospastic attacks by 2-adrenergic but not 1- adrenergic antagonists in idiopathic Raynaud's disease. Circulation 92: 1448–1451,. . 1995 http://circ.ahajournals.org/cgi/content/abstract/92/6/1448.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)Abstract/Free Full Text]
  21. ^ Littleford, R. C.; Khan, F.; Hindley, M. O.; Ho, M.; Belch, J. J. (1997). „Microvascular abnormalities in patients with vibration white finger”. Q J Med. 90 (8): 525—9. PMID 9327031. doi:10.1093/qjmed/90.8.525. 
  22. ^ Gayraud, Martine (2007). „Raynaud's phenomenon”. Joint Bone Spine. 74 (1): e1—e8. PMID 17218139. doi:10.1016/j.jbspin.2006.07.002. 
  23. ^ Berlin, Alexander L.; Pehr, Kevin (2004). „Coexistence of erythromelalgia and Raynaud's phenomenon”. Journal of the American Academy of Dermatology. 50 (3): 456—460. PMID 14988692. doi:10.1016/S0190-9622(03)02121-2. 
  24. ^ Herrick, A. L.; Illingworth, K.; Blann, A.; Hay, C. R.; Hollis, S.; Jayson, M. I. (1996). „Von Willebrand factor, thrombomodulin, thromboxane, beta-thromboglobulin and markers of fibrinolysis in primary Raynaud's phenomenon and systemic sclerosis”. Annals of the Rheumatic Diseases. 55 (2): 122—7. PMC 1010106  . PMID 8712862. doi:10.1136/ard.55.2.122. 
  25. ^ a b Rajagopalan, Sanjay; Pfenninger, Dana; Kehrer, Christine; Chakrabarti, Anjan; Somers, Emily; Pavlic, Robert; Mukherjee, Debabrata; Brook, Robert; d'Alecy, Louis G.; Kaplan, Mariana J. (2003). „Increased asymmetric dimethylarginine and endothelin 1 levels in secondary Raynaud's phenomenon: Implications for vascular dysfunction and progression of disease”. Arthritis & Rheumatism. 48 (7): 1992—2000. PMID 12847693. doi:10.1002/art.11060. hdl:2027.42/34308. 
  26. ^ Kirchengast, M.; Münter, K. (septembar 1999). „Endothelin-1 and endothelin receptor antagonists in cardiovascular remodeling”. Proc Soc Exp Biol Med. 221 (4): 312—25. PMID 10460693. doi:10.1046/j.1525-1373.1999.d01-88.x. 
  27. ^ Sakurai, T.; Goto, K. (1993). „Endothelins. Vascular actions and clinical implications”. Drugs Nov. 46 (5): 795—804. PMID 7507031. doi:10.2165/00003495-199346050-00001. 
  28. ^ Duprez, D. A. (jun 2006). „Role of the renin-angiotensin-aldosterone system in vascular remodeling and inflammation: A clinical review”. J Hypertens. 24 (6): 983—91. PMID 16685192. S2CID 3085972. doi:10.1097/01.hjh.0000226182.60321.69. 
  29. ^ Kawaguchi, Y.; Takagi, K.; Hara, M.; Fukasawa, C.; Sugiura, T.; Nishimagi, E.; Harigai, M.; Kamatani, N. (januar 2004). „Angiotensin II in the lesional skin of systemic sclerosis patients contributes to tissue fibrosis via angiotensin II type 1 receptors”. Arthritis Rheum. 50 (1): 216—26. PMID 14730619. doi:10.1002/art.11364. 
  30. ^ Dziadzio, M.; Denton, C. P.; Smith, R.; Howell, K.; Blann, A.; Bowers, E.; Black, C. M. (1999). „Losartan therapy for Raynaud's phenomenon and scleroderma: Clinical and biochemical findings in a fifteen-week, randomized, parallel-group, controlled trial”. Arthritis Rheum. 42 (12): 2646—55. PMID 10616013. doi:10.1002/1529-0131(199912)42:12<2646::AID-ANR21>3.0.CO;2-T. 
  31. ^ Wigley, F. M.; Flavahan, N. A. (novembar 1996). „Raynaud's phenomenon”. Rheum Dis Clin North Am. 22 (4): 765—81. PMID 8923595. doi:10.1016/S0889-857X(05)70300-8. 
  32. ^ Bukhari, M.; Herrick, A. L.; Moore, T.; Manning, J.; Jayson, M. I. (1996). „Increased nailfold capillary dimensions in primary Raynaud's phenomenon and systemic sclerosis”. Br J Rheumatol. 35 (11): 1127—31. PMID 8948300. doi:10.1093/rheumatology/35.11.1127. 
  33. ^ Campbell, P. M.; Leroy, E. C. (1975). „Pathogenesis of systemic sclerosis: A vascular hypothesis”. Semin Arthritis Rheum. 4 (4): 351—68. PMID 1135634. doi:10.1016/0049-0172(75)90017-7. 
  34. ^ Rodnan, G. P.; Myerowitz, R. L.; Justh, G. O. (1980). „Morphologic changes in the digital arteries of patients with progressive systemic sclerosis (Scleroderma) and Raynaud phenomenon”. Medicine. 59 (6): 393—408. PMID 7442530. doi:10.1097/00005792-198011000-00001. 
  35. ^ Flavahan, N. A.; Flavahan, S.; Mitra, S.; Chotani, M. A. (2003). „The vasculopathy of Raynaud's phenomenon and scleroderma”. Rheum Dis Clin North Am. 29 (2): 275—91. PMID 12841295. doi:10.1016/S0889-857X(03)00021-8. 
  36. ^ Rajkumar, V. S.; Sundberg, C.; Abraham, D. J.; Rubin, K.; Black, C. M. (1999). „Activation of microvascular pericytes in autoimmune Raynaud's phenomenon and systemic sclerosis”. Arthritis Rheum. 42 (5): 930—41. PMID 10323448. doi:10.1002/1529-0131(199905)42:5<930::AID-ANR11>3.0.CO;2-1. 
  37. ^ Prescott, R. J.; Freemont, A. J.; Jones, C. J.; Hoyland, J.; Fielding, P. (1992). „Sequential dermal microvascular and perivascular changes in the development of scleroderma”. J Pathol. 166 (3): 255—63. PMID 1517881. S2CID 38077812. doi:10.1002/path.1711660307. 
  38. ^ Takeuchi T, Futatsuka M, Imanishi H, Yamada S. Pathological changes observed in the finger biopsy of patients with vibration-induced white finger. Scand J Work Environ Health
  39. ^ Edwards CM, Marshall JM, Pugh M. Lack of habituation of the pattern of cardiovascular response evoked by sound in subjects with primary Raynaud's disease. Clin Sci (Lond). . 95 (3). septembar 1998: 249—60.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  40. ^ Bunker, C. B.; Goldsmith, P. C.; Leslie, T. A.; Hayes, N.; Foreman, J. C.; Dowd, P. M. (mart 1996). „Calcitonin gene-related peptide, endothelin-1, the cutaneous microvasculature and Raynaud's phenomenon”. Br J Dermatol. 134 (3): 399—406. PMID 8731660. doi:10.1111/j.1365-2133.1996.tb16221.x. 
  41. ^ Bunker CB, Terenghi G, Springall DR, Polak JM, Dowd PM. Deficiency of calcitonin gene-related peptide in Raynaud's phenomenon. Lancet. Dec 22-29. . 336 (8730). 1990: 1530—3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  42. ^ Chotani MA, Flavahan S, Mitra S, Daunt D, Flavahan NA. Silent alpha(2C)-adrenergic receptors enable cold-induced vasoconstriction in cutaneous arteries. Am J Physiol Heart Circ Physiol. Apr . 278 (4). 2000.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć):H1075-83
  43. ^ Furspan, P. B.; Chatterjee, S.; Freedman, R. R. (maj 2004). „Increased tyrosine phosphorylation mediates the cooling-induced contraction and increased vascular reactivity of Raynaud's disease”. Arthritis Rheum. 50 (5): 1578—85. PMID 15146428. doi:10.1002/art.20214. 
  44. ^ Lau, C. S.; McLaren, M.; Saniabadi, A.; Belch, J. J. F. (1993). „Increased Whole Blood Platelet Aggregation in Patients with Raynaud's Phenomenon with or without Systemic Sclerosis”. Scandinavian Journal of Rheumatology. 22 (3): 97—101. PMID 8316776. doi:10.3109/03009749309099251. 
  45. ^ Kahaleh MB, Osborn I, LeRoy EC. Elevated levels of circulating platelet aggregates and beta-thromboglobulin in scleroderma. Kahaleh, M. Bashar (1982). „Elevated Levels of Circulating Platelet Aggregates and Beta-Thromboglobulin in Scleroderma”. Ann Intern Med. 96 (5): 610—3. PMID 6176160. doi:10.7326/0003-4819-96-5-610. 
  46. ^ Herrick AL (maj 2005). „Pathogenesis of Raynaud's phenomenon”. Rheumatology (Oxford). 44 (5): 587—96. PMID 15741200. doi:10.1093/rheumatology/keh552. 
  47. ^ Herrick, A. L.; Rieley, F.; Schofield, D.; Hollis, S.; Braganza, J. M.; Jayson, M. I. (1994). „Micronutrient antioxidant status in patients with primary Raynaud's phenomenon and systemic sclerosis”. J Rheumatol. 21 (8): 1477—83. PMID 7983650. 
  48. ^ Lafferty, K.; De Trafford, J. C.; Potter, C.; Roberts, V. C.; Cotton, L. T. (1985). „Reflex vascular responses in the finger to contralateral thermal stimuli during the normal menstrual cycle: A hormonal basis to Raynaud's phenomenon?”. Clin Sci. 68 (6): 639—45. PMID 2485265. doi:10.1042/cs0680639. 
  49. ^ Gross S,Tilly P, Hentsch D, Vonesch JL, Fabre JE. Journal of Experimental Medicine, 2007, 204:311
  50. ^ Coleiro, B.; Marshall, S. E.; Denton, C. P.; Howell, K.; Blann, A.; Welsh, K. I.; Black, C. M. (2001). „Treatment of Raynaud's phenomenon with the selective serotonin reuptake inhibitor fluoxetine”. Rheumatology. 40 (9): 1038—43. PMID 11561116. doi:10.1093/rheumatology/40.9.1038. 
  51. ^ Van Der Starre, P. J.; Solinas, C. (1996). „Ketanserin in the treatment of protamine-induced pulmonary hypertension”. Tex Heart Inst J. 23 (4): 301—304. PMC 325377  . PMID 8969033. 
  52. ^ Maddison, P. (2002). „Prevention of vascular damage in scleroderma with angiotensin-converting enzyme (ACE) inhibition”. Rheumatology. 41 (9): 965—71. PMID 12209028. doi:10.1093/rheumatology/41.9.965. 
  53. ^ Indeks leków Medycyny Praktycznej 2007. Kraków: Wydawnictwo Medycyna Praktyczna. . 2007. str. 209—210. ISBN 978-83-7430-110-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  54. ^ Sympathectomy - medical-dictionary
  55. ^ Harrison, B. J.; Silman, A. J.; Hider, S. L.; Herrick, A. L. (2002). „Cigarette smoking as a significant risk factor for digital vascular disease in patients with systemic sclerosis”. Arthritis Rheum. 46 (12): 3312—6. PMID 12483737. doi:10.1002/art.10685. 
  56. ^ Cherniack, M.; Clive, J.; Seidner, A. (2000). „Vibration exposure, smoking, and vascular dysfunction”. Occup Environ Med. 57 (5): 341—7. PMC 1739951  . PMID 10769300. doi:10.1136/oem.57.5.341. 
  57. ^ Levien TL. Advances in the treatment of Raynaud’s phenomenon. Vasc Health Risk Manage. 6: 167—77. 2010.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  58. ^ Baumhäkel M, Böhm M. Recent achievements in the management of Raynaud’s phenomenon. Vasc Health Risk Manage. 6: 207—14. 2010.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  59. ^ Bakst, R.; Merola, J. F.; Franks Jr, A. G.; Sanchez, M. (2008). „Raynaud's phenomenon: Pathogenesis and management”. J Am Acad Dermatol. 59 (4): 633—53. PMID 18656283. doi:10.1016/j.jaad.2008.06.004. 
  60. ^ van Zwieten PA. Amlodipine: an overview of its pharmacodynamic and pharmacokinetic properties. Clin Cardiol 1994;17(suppl III):III-3-III-6. Terapijski profil amlodipin maleata (Tenox®, Krka) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. april 2016), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  61. ^ Thompson, A. E.; Pope, J. E. (2005). „Calcium channel blockers for primary Raynaud's phenomenon: A meta-analysis”. Rheumatology. 44 (2): 145—50. PMID 15546967. doi:10.1093/rheumatology/keh390. 
  62. ^ Lubbe, WF, and Hodge, JV: New Zealand Med J, 94 (691) 169–172, 1981. Minipress Capsules (prazosin hydrochloride) For Oral Use Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2011), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  63. ^ Davey, DA, and Dommisse, J: S.A. Med J, Oct. 4, 1980 (551–556).Minipress Capsules (prazosin hydrochloride) For Oral Use Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2011), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  64. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  65. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ur. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. str. 541—4. ISBN 0781744431. 
  66. ^ Agah, R.; Bandi, V.; Guntupalli, K. K. (1997). „Angioedema: The role of ACE inhibitors and factors associated with poor clinical outcome”. Intensive Care Med. 23 (7): 793—6. PMID 9290997. S2CID 9530224. doi:10.1007/s001340050413. 
  67. ^ Vleeming, W.; Van Amsterdam, J. G.; Stricker, B. H.; De Wildt, D. J. (1998). „ACE inhibitor-induced angioedema. Incidence, prevention and management”. Drug Saf. 18 (3): 171—88. PMID 9530537. S2CID 21040028. doi:10.2165/00002018-199818030-00003. 
  68. ^ Bakst R, Merola JF, Franks AG Jr, Sanchez M. Raynaud's phenomenon: pathogenesis and management. J Am Acad Dermatol. „Raynaud phenomenon | DermNet”. 59 (4). 2008 Oct: 633—53.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć).DermNet NZ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. novembar 2010).
  69. ^ Raynaud Phenomenon: Treatment & Medication, Treatment, Surgical Care, na eMedicine, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  70. ^ Sheikh, A. Y.; Gibson, J. J.; Rollins, M. D.; Hopf, H. W.; Hussain, Z.; Hunt, T. K. (novembar 2000). „Effect of hyperoxia on vascular endothelial growth factor levels in a wound model”. Arch Surg. 135 (11): 1293—7. PMID 11074883. doi:10.1001/archsurg.135.11.1293. 
  71. ^ Ardelt, B.K., BorovitzJ.L. and/sow, G.E. (1989). Brain lipid peroxidation and antioxidation protectant mechanisms following acute cyanide intoxication. Toxicology, 5, 147-154
  72. ^ Hunt, T. K.; Pai, M. P. (oktobar 1972). „The effect of varying ambient oxygen tensions on wound metabolism and collagen synthesis”. Surg Gynecol Obstet. 135 (4): 561—7. PMID 5077722. 
  73. ^ Guidot, D. M.; Repine, J. E.; Kitlowski, A. D.; Flores, S. C.; Nelson, S. K.; Wright, R. M.; McCord, J. M. (1995). „Mitochondrial respiration scavenges extramitochondrial superoxide anion via a nonenzymatic mechanism”. Invest. 96 (2): 1131—1136. PMC 185303  . PMID 7635949. doi:10.1172/JCI118100. 
  74. ^ Knighton DR, Silver IA, Hunt TK. Regulation of wound-healing angiogenesis-effect of oxygen gradients and inspired oxygen concentration. Surgery Aug. 90 (2): 262—70. 1981.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  75. ^ (jezik: engleski) Hiperbarična oksigeno terapija, Pristupljeno 30. 5. 2009.
  76. ^ Doc Doc. dr Aleksandar Milovanović BUKA I VIBRACIJE, nastavni sadrzaj iz medicine rada, Medicinski fakultet u Beogradu [2][mrtva veza], Pristupljeno 24. 4. 2013.

Literatura uredi

  • Bakst R, Merola JF, Franks AG, Sanchez M (2008). „Raynaud's phenomenon: pathogenesis and management”. Journal of the American Academy of Dermatology. 59 (4): 633—53. PMID 18656283. doi:10.1016/j.jaad.2008.06.004. 

Spoljašnje veze uredi

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рејноов_феномен&oldid=27543259”