Википедија

Sartak-kan

Sartak-kan (umro 1257.) je bio kan Plave horde, samim tim sizeren Bele horde i poglavar Zlatne horde (Džučijevog ulusa[a]) (1256—1257), mongolskog kanata sa centrom u Rusiji, iz dinastije Bordžigin. Bio je sin Batu-kana, sina Džučija, najstarijeg sina Džingis-kana.[1]

Sartak-kan
Beloozerski knez Gleb Vasiljkovič dolazi Sartaku i vraća se sa počastima u svoju kneževinu, strana iz Ilustrovane hronike Ivana Groznog iz 1568. god.
Lični podaci
Mesto rođenjaMongolsko carstvo
Datum smrti1257.
Mesto smrtiizmeđu Karakoruma i Saraja, Mongolsko carstvo
GrobSaraj
Religijanestorijansko hrišćanstvo
Porodica
PotomstvoTaktuva,
Hukči,
Ulagči-kan,
Teodora
RoditeljiBatu-kan
Borakčin-katun
DinastijaBordžigin
kan Plave horde i Zlatne horde
Period1256—1257
PrethodnikBatu-kan
NaslednikUlagči-kan

Doba njegove vladavine, prvo u neku ruku kao očevog savladara, a zatim i samostalne vladavine obeležila je borba klike okupljene oko njega i njegove majke Borakčin-katun sa drugim Džučijevim potomcima za prevlast u Zlatnoj hordi uslovljena nedovoljno određenim sistemom nasleđivanja u istoj.[2][3] Iako formalno deo jedinstvenog Mongolskog carstva, Zlatna horda je u to vreme već postala izuzetno značajan činilac u jugoistočnoj Evropi. O tome svedoči diplomatska misija francuskog plemića Balduina od Enoa sa ciljem sklapanja saveza između Latinskog carstva i Mongola.[4][5] Uprkos tome, tokom Batuove i Sartakove vladavine, unutrašnje prilike u Mongolskom carstvu i organizacija upravnog aparata u crnomorskim stepama predstavljale su prioritet u delovanju tatarske elite, a tek onda su na red dolazila nova osvajanja.[5][6]

Sartak je jedini kan Zlatne horde koji je bio hrišćanin, što je podstaklo često slanje diplomatskih misija iz Evrope ka njemu, među kojima su najpoznatije već pomenuta misija Balduina od Enoa i misija Viljema de Rubruka.

Poreklo i očev savladar uredi

 
Statua Sartakovog oca i prethodnika na mestu kana Zlatne horde Batua u Mongoliji.

Bio je najstariji sin Batu-kana, sina Džučija, najstarijeg sina Džingis-kana, i njegove prve supruge Borakčin-katun. Sartak je poslednjih nekoliko godina vladavine svog oca uživao je izuzetna ovlašćenja, imajući pravo da pregovara sa okolnim zemljama, možda zbog Batuove zauzetosti na istoku, a možda i usled očeve bolesti.[1][7] Verovatno se preuzimanje tog velikog udela u vlasti desilo 1249. god, jer se od te godine, kada je Sartak postavio Gleba Vasiljkoviča za beloozerskog kneza, u ruskim letopisima redovno pominje da su ruski kneževi išli na poklonjenje Batuovom sinu.[3]

Misija Balduina od Enoa uredi

Između 1249. i 1252. god. francuski plemić Balduin od Enoa, delegat Latinskog carstva u Konstantinopolju i kumanski zet, pokušavajući da uspostavi tešnje veze sa Zlatnom hordom i obezbedi njenu podršku u borbi protiv Nikejskog carstva, posećuje Sartaka.[8] Balduin je potom preduzeo putovanje u Mongoliju. Nije ostavio beleške o svom poduhvatu, ostao zapamćen jedino zahvaljujući par uzgrednih napomena, prisutnih u delu Viljema de Rubruka, sledećeg putnika na istok, koji je iz Konstantinopolja krenuo stopama svog prethodnika na dvor velikog kana Mongkea nekoliko godina kasnije.[9]

Postoje nagoveštaji koji ukazuju na to da je misija Balduina od Enoa postigla uspeh, kao i da je dovela do uspostavljanja diplomatskih odnosa između Latinskog carstva i Zlatne horde. O tome najpre svedoče preporuke cara Balduina II koje je Rubruk nosio sa sobom prilikom puta u crnomorske stepe. One su Flamancu obezbedile slobodan prolazak kroz teritorije severno od Krima koje su pripadale tatarskom zapovedniku Skatataju. Drugi pokazatelj njenog povoljnog ishoda oslikan je u otvaranju trgovačkog puta iz Konstantinopolja u Zlatnu hordu, koji su kasnije koristili mletački trgovci Mateo i Nikolo Polo. Uspostavljanje bliskih veza sa Tatarima svedoči o vitalnosti diplomatije Latinskog carstva u poslednjim godinama njegovog postojanja. Ova epizoda nije popravila njegov međunarodni položaj, niti je mogla da spreči pad Konstantinopolja u ruke Nikeje 1261. godine. Međutim, poduhvat Balduina od Enoa postao je i pored toga važan presedan za sličan strateški potez dve decenije kasnije, kada je vizantijski car Mihailo VIII Paleolog odlučio da sklopi savez sa Nogajem.

Misija Viljema de Rubruka uredi

Osim što sadrži vesti o putovanju svog prethodnika, Rubrukov izveštaj i u punoj meri pokazuje opseg tatarske sfere uticaja u regionu.[9] Prema njegovim rečima:

Od ušća Tanaisa[b] na zapad, do Dunava, sve je njihovom[v], štaviše i preko Dunava ka Konstantinopolju: Vlaška koja je Asenova zemlja i Mala Bugarska, sve do Sklavonije[g], svi oni im plaćaju danak i osim ustanovljenog danka do nedavno su sakupljali od svake kuće jednu sekiru i svo gvožđe koje bi nabavili u polugama. (lat. Ab orificio Tanais versus occidentem usque ad Danubium totum est eorum, etiam ultra Danubium versus Constantinopolim, Blakia que est terra Assani et minor Bulgaria usque in Sclavoniam omnes solvunt eis tributum; et etiam ultra tributum condictum sumpserunt annis nuper transactis de qualibet domo secu-rim unam et totum ferrum quod invenerunt in massa.)[10]

Rubruk je ukazao i da je bugarski car Mihailo II Asen, koji je još uvek dečak, iscrpljen službom Tartarima.

Flamanac o Sartaku govori sledeće:

Što se tiče Sartaka, da li veruje u Hrista ili ne, ne znam. Znam da on ne želi da se naziva hrišćaninom, već mi se čini da se ruga hrišćanima. Jer on se nalazi na putu hrišćana: Rutena, Vlaha, Bugara iz Male Bugarske, Soldajaca, Čerkeza i Alana koji svi prolaze preko njegove zemlje kada idu na dvor njegovog oca noseći mu darove da ih još više prigrli. (lat. De Sartach autem utrum credat in Christum vel non, nescio. Hoc scio quod christianus non vult dici, immo magis videtur michi deridere christianos. Ipse enim est in itinere christianorum, scilicet Rutenorum, Blacorum, Bulgarorum minoris Bulgariae, Soldainorum, Kerkisorum, Аlanorum, qui omnes transeunt per eum quando vadunt ad curiam patris sui, deferrentes ei munera, unde magis amplectitur eos.)

Prema tome, predstavnici vazalnih naroda posećivali su, pored još uvek živog kana, i Sartaka, noseći tribut kao znak priznavanja tatarske vrhovne vlasti.[3]

Sartak i hrišćanstvo uredi

 
Putovanja Viljema de Rubruka od 1253. do 1255. god.

Svojim ispovedanjem hrišćanske vere, po svemu sudeći u njenom nestorijanskom vidu, Sartak se razlikovao od većine drugih mongolskih prvaka. Njegov savremenik jermenski istoričar Kirakos iz Gandže prenosi da ga je u tom duhu odgajila njegova dojilja, da je bio kršten od strane sirijskih sveštenika i da je redovno pružao podršku jermenskoj crkvi. Još jedan jermenski istoričar ovog perioda Vardan Veliki (jerm. Վարդան Արևելցի), pripisuje mu u zaslugu spasenje mnogih hrišćana jermenskog i drugih naroda. Sirijski pisac Grigorije Abulfarac, takođe savremenik Sartaka, otišao je korak dalje, dodajući da je kan bio posvećen za đakona.

U Sartaka je velike nade polagao i Viljem de Rubruk. One su bile nadahnute prethodnim susretom latinskog plemića Balduina od Enoa sa mongolskim princem, kao i lepim rečima koje je pravoslavni episkop u Soldaji izrekao flamanskom putniku o Batuovom sinu. Međutim, Rubruk je doživeo gorko razočaranje kada se ispostavilo da Sartaku nije bilo toliko stalo do Biblije ili psaltira, koliko do vrednih poklona i ukazivanja poštovanja prema njegovoj vlasti. Razlike u verskim pogledima Mongola i zapadnjaka bile su isuviše duboke i jedan prinčev čovek je Rubruku na njih slikovito ukazao:

Nemojte govoriti da je naš gospodar hrišćanin. On nije hrišćanin, već Mongol.[1]

Nedugo zatim, Sartak je privukao veliku pažnju i crkvenih krugova u Rimu. U Italiju je 1254. godine doputovao Jermenin Jovan, njegov navodni izaslanik i lični ispovednik. Nije utvrđeno da li je on bio samo avanturista ili autentični mongolski predstavnik. Ipak, papa Inoćentije IV ga je primio sa dužnim počastima i uputio je njegovom gospodaru poduže pismo u kome mu je čestitao na primanju hrišćanske vere. Uprkos tome što u svom delovanju nije odstupao od uobičajenog načela trpeljivosti prema svim religijama, Sartakove lične verske sklonosti pružile su snažan podstrek nadama da će Mongoli u jednom trenutku postati deo hrišćanske vaseljene.[11]

Odnos prema vazalima uredi

 
Nevrujeva armija, strana iz Ilustrovane hronike Ivana Groznog iz 1568. god.

Po ruskim letopisima, Sartak se tokom 1251/52. godine umešao i u unutrašnje ruske prilike. On je darovao velikokneževski presto svom savezniku Aleksandru Nevskom i poslao je vojsku na čelu sa zapovednikom Nevrujem da suzbije njegovog brata Andreja.[3] Sudeći po tome što je ostao zapamćen u lepom svetlu u gruzijskoj, jermenskoj, pa čak i u ruskoj tradiciji, Sartakov odnos prema hrišćanskim zemljama verovatno je bio više blagonaklon nego što je to bilo u slučaju njegovog oca.[12]

Time bi se možda moglo objasniti ukidanje vanrednog nameta u metalima i oruđu koji je u Bugarskoj bio sakupljan do nedavno, odnosno u vreme koje je neposredno prethodilo Rubrukovom putovanju. Moguće je da je ubiranje ovog danka usledilo kao posledica nekih vanrednih okolnosti, što bi verovatno bila Batuova priprema za rat protiv Gujuka. Slična rekvizicija bila je 1255. godine jednokratno sprovedena u Jermeniji, u cilju obezbeđenja potrepština za Hulaguovu vojsku. Pored pšenice, vina i pirinča, tada je od svake odrasle muške glave tražena i po jedna strela i potkovica. Pojava ovih izuzetnih nameta nazivanih kubčur (qübčür) posvedočena je i na Dalekom istoku.

U vreme dok je Sartak bio očev savladar došlo je i do odmetanja Danila, kneza Galiča. Mongolski uticaj u zapadnoruskim zemljama nije bio tako jak, pa je knez zauzeo novi politički kurs. Godine 1253. on je u Drohičinu krunisan za kralja Rusije krunom koju je dobio iz Rima. U međuvremenu, on se približio Ugarskoj i izmirio sa Litvancima, oženivši svog sina kćerkom njihovog moćnog kneza Mindaugasa. Na rusko-tatarskoj granici to je neizbežno dovelo do sukoba u kojima je Danilo imao uspeha porazivši beglerbega Kurumišija. Za Sartakovog života Danilo Galički nije vraćen u stanje pokornosti.[13]

Kan Zlatne horde uredi

Vest o očevoj smrti zatekla je Sartaka u Karakorumu, gde je bio gost velikog kana. Mongke mu je formalno potvrdio nasledstvo nad očevinom. Otpustio ga je sa ogromnim bogatstvom, dostojnim nekakvog velikog kralja, dao mu zvanje drugog čoveka u Carstvu i uvećao je njegovu moć čak i u odnosu na onu koju je imao Batu. Time je javno proklamovan kontinuitet prethodno uspostavljenog dihotomnog ustrojstva imperije[d], ali Sartaku nije bilo suđeno da uživa u svom novom položaju. Nadživeo je svog oca nešto više od godinu dana. Kirakos iz Gandže je primetio da je nakon vesti o njegovoj smrti među svim hrišćanima zavladala tuga koju su jednako delili veliki kan Mongke i njegov brat Hulagu. Vardan je bio pod još jačim emotivnim utiskom:

Njegova smrt je veoma ražalostila hrišćane, jer on je bio savršeni hrišćanin i spasilac, kako mnogih ljudi iz njegovog naroda koji su primili hrišćansku veru, tako i drugih.

Sumnjalo se, verovatno s pravom, da ga je otrovao njegov stric Berke.

 
Mapa Zlatne horde.

Sartakov prerani odlazak sa istorijske pozornice označio je početak prve duboke krize u zemljama Džučijevih potomaka.[11] Nasledio ga je maloletni Ulagči, možda njegov sin, a možda brat.[14]

Potomstvo uredi

Persijski istoričari Džuvejni, Sartakov savremenik, i Vasaf i Hamdalah Kazvini, koji su delovali nešto kasnije, smatraju Ulagčija Sartakovim sinom, Rašid al-Din tvrdi da Sartak nije imao sinova i tvrdi da je Ulagči bio njegov brat. U persijskom genealoškom tekstu Muiz al-Ansab, sastavljenom tokom prve polovine XV veka, pominju se dva Sartakova sina Tuktuva i Hukči o kojima ništa bliže nije poznato. U svakom slučaju, u borbi za vlast koja se povela posle njegove smrti, verovatno su stradali svi njegovi potomci. Od Sartakovog potomstva ostala je samo jedna kćerka, koja se 1257. god. udala za beloozerskog kneza Gleba Vasiljkoviča i po krštenju dobila ime Teodora. Međutim, ruski letopisci govore o Glebovoj supruzi kao o ordinskoj princezi, bez spomena njenog oca. Zbog toga postoji rezerva prema ustaljenom stanovištu da je ona bila Sartakova kćer.[15]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Jesugej
 
 
 
 
 
 
 
8. Džingis-kan, Veliki kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Hoelun
 
 
 
 
 
 
 
4. Džuči
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Dej-Sečen
 
 
 
 
 
 
 
9. Borte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Čotan
 
 
 
 
 
 
 
2. Batu-kan, kan Zlatne horde
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Uki-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Sartak-kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Borakčin-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene uredi

  1. ^ Pleme Džingis-kanovog najstarijeg sina Džučija.
  2. ^ Don.
  3. ^ Mongolsko.
  4. ^ Misli se na kraljevinu Srbiju.
  5. ^ Batu-kan je u svojoj zemlji već imao veliku autonomiju, koja se graničila sa nezavisnošću, po sporazumu postignutim sa velikim kanom Mongkeom.

Reference uredi

  1. ^ a b v Uzelac 2015, str. 66.
  2. ^ Uzelac 2015, str. 69.
  3. ^ a b v g Uzelac 2015, str. 76.
  4. ^ Uzelac 2015, str. 74.
  5. ^ a b Uzelac 2015, str. 259.
  6. ^ Uzelac 2015, str. 263.
  7. ^ Uzelac 2015, str. 139.
  8. ^ Uzelac 2015, str. 74-75.
  9. ^ a b Uzelac 2015, str. 75.
  10. ^ Uzelac 2015, str. 75-76.
  11. ^ a b Uzelac 2015, str. 67.
  12. ^ Uzelac 2015, str. 76-77.
  13. ^ Uzelac 2015, str. 77.
  14. ^ Uzelac 2015, str. 67-68.
  15. ^ Uzelac 2015, str. 68.

Literatura uredi

  • Aleksandar Uzelac. Pod senkom psa; Tatari i južnoslovenske zemlje u drugoj polovini XIII veka. Beograd: Utopija, 2015.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сартак-кан&oldid=26999477”