Slobodan Macura Bondo
Slobodan Macura Bondo (Zadar, 26. april 1918 — Kalinovik, 21. mart 1943), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.
| slobodan macura | |
|---|---|
 Slobodan Macura Bondo | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 26. april 1918. |
| Mesto rođenja | Zadar, Austrougarska |
| Datum smrti | 21. mart 1943. (24 god.) |
| Mesto smrti | Kalinovik, Nezavisna Država Hrvatska |
| Profesija | student šumarstva |
| Delovanje | |
| Član KPJ od | pre rata |
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba |
| Služba | NOV i PO Jugoslavije |
| Heroj | |
| Narodni heroj od | 5. jula 1951. |
Biografija uredi
Rođen je 26. aprila 1918. godine u Zadru, u svešteničkoj pravoslavnoj porodici. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šibeniku. Godine 1937. upisao se u Beogradu na studije šumarstva. Kao student politički je bio vrlo aktivan. Ubrzo je bio izabran za predsednika udruženja studenata šumarstva. Tu je postao i član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[1]
U martovskim događajima 1941. godine, učestvovao je u beogradskim demonstracijama, a po fašističkoj agresiji vratio se u Šibenik, gde su mu živeli roditelji. Angažovao se na radu u partijskoj organizaciji. Bio je u delegaciji koju je organizovala KPJ u Šibeniku, a koja je od komandanta grada zahtevala oružje radi odbrane zemlje i suzbijanja petokolonaša.[1]
Odmah po okupaciji, Slobodan je sa bratom Momčilom i još nekim omladincima bio uhapšen. Nakon izvesnog saslušavanja, pušten je iz zatvora. Odmah je napustio grad i, koncem jula 1941. godine, došao je u Bukovicu, te na području Gošića, Plavna i Tromeđe radio na pripremama za oružani ustanak.[1]
U jesen 1941. godine, Slobodan je stupio u četu dalmatinskih boraca koja je došla u Liku i tu ušla u sastav partizanskog bataljona „Marko Orešković“. Već posle prvih borbi, po odluci Partije, vratio se na politički rad u severnu Dalmaciju. Tu je, maja 1942, postao partijski rukovodilac i zamenik političkog komesara Prvog severnodalmatinskog bataljona „Bude Borjan“. Istog dana Slobodan je sa Prvom četom napao karabinijersku stanicu u selu Bruška kod Obrovca. Popeo se na krov kasarne i pozvao posadu na predaju, a pošto posada nije prihvatila poziv, Slobodan je bacio dve bombe i tako prisilio karabinijere na predaju.[1]
Krajem maja 1942. godine, Slobodan je postavljen za komandanta bataljona „Bude Borjan“. Sledećih dana sa jednim vodom je na putu Ervenik—Žegar uništio italijansku autokolonu. Tom prilikom poginuo je prefekt zadarske provincije Vecio Oraci sa tri oficira i sedam vojnika. Početkom juna 1942, na putu Kistanje—Knin, Slobodan je sa dve čete izvršio juriš na drugu italijansku autokolonu i izbacio iz stroja dva oficira i više vojnika. Tri dana kasnije, Slobodan je sa četom napao i zauzeo karabinijersku stanicu u selu Nuniću, nedaleko od Kistanja. Prilikom napada dva su karabinijera poginula, a sedam ih je zarobljeno.[1]
Polovinom jula 1942. godine, Slobodan je postavljen za političkog komesara bataljona „Branko Vladušić“, koji je 3. oktobra 1942. godine ušao u sastav Druge dalmatinske proleterske brigade. U sastavu brigade bataljon je vodio borbu protiv ustaša za oslobođenje Kijeva, Livna i Posušja, te borbe protiv Italijana i četnika na Vrdima iznad Mostara i na Glavatičevu, a zatim učestvovao u bici na Neretvi. Osobito teške borbe bataljon je vodio sa četnicima kod Kalinovika u nastupanju operativne grupe divizija NOVJ posle bitke na Neretvi, 21. marta 1943. godine.[1]
Toga dana četnici su preduzeli napad na dominirajuće položaje Humca i Prisoje, koje je držao Slobodanov bataljon. Kada je video da su glavninom snaga krenuli na položaj njegove Treće čete, brzo se našao među njenim borcima. Na četnički juriš usledila je snažna vatra, a zatim Slobodanova komanda za protivjuriš. Četnici su odbijeni uz velike gubitke. U protivjurišu Slobodan je bio ranjen u koleno i na zahtev komandira čete prebačen u zaklon iza položaja. Posle podne, četnici su ponovo krenuli u napad. Slobodan se ponovo našao među borcima čete. Kada su četnici došli nadomak ručnih bombi, Slobodan se iz zaklona na položaju Kovačeva glava uspravio da osmotri položaj i borce na njemu, ali ga je pritom puščano zrno pogodilo u čelo.[1]
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 5. jula 1951. godine, proglašen je za narodnog heroja.[1][2]
Reference uredi
Literatura uredi
- Vojna enciklopedija tom VI. Beograd. 1973. ISBN.
- Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. ISBN.
