Википедија

Fridrih III Sicilijanski

Fridrih III Sicilijanski[a] (kat. Frederic, sic. Fidiricu, ital. Federico, lat. Fridericus; Barselona, 13. decembar 1272 — Paterno, 25. jun 1337) je bio kralj Sicilije (1296—1337) iz dinastije Barselona.

Fridrih III Sicilijanski
Fridrih III Sicilijanski, mozaik u katedrali u Mesini iz XIV veka.
Lični podaci
Datum rođenja(1272-12-13)13. decembar 1272.
Mesto rođenjaBarselona, Kruna Aragona
Datum smrti25. jun 1337.(1337-06-25) (64 god.)
Mesto smrtiPaterno, Kraljevina Sicilije
GrobKatanijska katedrala
Porodica
SupružnikEleonora Anžujska
PotomstvoPetar II Sicilijanski,
Ruđer od Sicilije,
Manfred od Atine,
Konstanca od Sicilije,
Elizabeta od Sicilije,
Vilijam II od Atine,
Jovan II od Atine,
Margarita od Sicilije
Alfonso Fadrike,
Izabela od Aragona,
Eleonora od Aragona,
Sančo od Sicilije,
Orlando od Aragona
RoditeljiPere III od Aragona
Konstanca od Sicilije, kraljica Aragona
DinastijaBarselona
kralj Sicilije
Period1296—1337
PrethodnikĐaume I
NaslednikPetar II

Bio je sin Perea III od Aragona i Konstance od Sicilije.[1][2][3] Važna je ličnost rata Sicilijanske večernje. Prvo je zauzimao položaj namesnika svog brata Đaumea II od Aragona na Siciliji od 1291. godine. Pošto je odbio da po ugovoru u Ananjiju, koji je potpisao Đaume, Siciliju preda papi, bio je krunisan za sicilijanskog kralja. Ta titula mu je priznata mirom u Kaltabeloti 1302. godine, kojim se i završio rat Sicilijanske večernje. Ostatak vladavine kralj Fridrih je proveo u relativnom miru. Sukobi su bili samo povremeni.[4][2]

U tom periodu bio je jedna od važnijih figura katalonske ekspedicije na istok. Politički efekti ovog izuzetnog poduhvata nisu bili značajni, niti se mogao očekivati bilo kakav drugi rezultat. Ekspedicija je započela samo da bi se Sicilija oslobodila ogromnog broja nezauzetih plaćenika Almogavera. Jedini rezultat ovog poduhvata koji je imao veze sa samom Sicilijom bilo je, barem nominalno, uspostavljanje vrhovne vlasti nad Atinskim vojvodstvom, jednom od poslednjih državnih tvorevina Četvrtog krstaškog rata.[5]

Poreklo i namesnik Sicilije

uredi
Fridrihovi roditelji
 
Pere III Veliki, kralj Aragona, osvajač Sicilije i pokretač rata Sicilijanske večernje. Minijatura iz Geneologije kraljeva Portugalije[b] (port. Genealogia dos Reis de Portugal) Holanđanina Antonija de Olanda iz 1530-ih.
 
Konstanca od Sicilije, supruga Perea III i kćerka sicilijanskog kralja Manfreda Hoenštaufena. Preko nje je aragonska kraljevska kuća i došla do prava na sicilijanski tron. Minijatura je iz istog dela.

Fridrih je rođen 13. decembra 1272. godine u Barseloni kao treći sin aragonskog kralja Perea III Velikog i Konstance od Sicilije.[1][2][3] Pošto mu je umro najstariji brat Alfonso III od Aragona 1291. godine bez naslednika, u Aragon je pozvan drugi brat Đaume da preuzme vlast. Đaume, tada kralj Sicilije, ostavio je Fridriha na ostrvu kao namesnika.[6][2] Na taj način je Sicilija ostala u personalnoj uniji sa Aragonom, iako je Alfonsov testament predviđao da njom zavlada Fridrih kao samostalni vladalac.[7][2] Situacija u Kruni Aragona bila je u tom trenutku vrlo teška zbog zategnutih odnosa sa svetom stolicom. Pere III je, suprotno papinoj volji, kao zet bivšeg sicilijanskog kralja Manfreda, pružio podršku antifrancuskoj pobuni na Siciliji, Sicilijanskoj večernji, izazvavši na taj način rat Sicilijanske večernje. Aragon je zavladao Sicilijom i bio stavljen pod interdikt. Na taj način, bilo je onemogućeno sklapanje ugovora između ove zemlje i drugih, a već postojeći ugovori postali su nevažeći.

Vojni uspesi

uredi

U tom periodu rata Sicilijanske večernje Aragon i Sicilijanci su imali inicijativu, stalno napadajući Kalabriju. Aragonski admiral Ruđer de Ljurija nastavio je da niže pobede nad Napuljskom kraljevinom, kojoj je papa u pomoć zvao Francusku. Glavni aragonski neprijatelj na moru, Republika Đenova, pristala je na sklapanje mira. Godine 1293. sicilijanska delegacija je molila kralja Đaumea da ne napušta njihovu stvar i, ako više nije u mogućnosti da im pomogne, da im ostavi Fridriha za kralja. Međutim, Đaume je već bio ubeđen da je napuštanje Sicilije neizbežno da bi se postiglo bilo kakvo trajno rešenje.[8]

Đaumeova izdaja Sicilijanaca

uredi

U junu 1295. godine, mirom u Ananjiju, papa je uklonio interdikt, a u zamenu za to se Đaume odrekao Sicilije i predao je papstvu, koje ju je dalo napuljskom kralju Karlu II Anžujskom. Iako je Aragonu ovim mirom dato pravo da zavlada Sardinijom i Korzikom, teško da bi se mir u bilo kom smislu mogao smatrati povoljnim za ovu zemlju. Đaumeu je Fridrih gorko zamerio napuštanje i izdaju Sicilijanaca, koji su očigledno bili zadovoljni pod njegovom vlašću i bili duboko ožalošćeni zbog ovog čina. Između dva brata se već tada naslućivao neizbežan rat.[9]

Papa Bonifacije VIII, svestan koliko je teško održivo stanje koje je trebalo da uspostavi sporazum iz Ananjija, pozvao je Fridriha da ga poseti. Iako su građani Palerma upozorili infanta da ne veruje bilo kakvim papinim uveravanjima, on je u julu 1295. otišao na sastanak u pratnji Đovanija da Pročide, Ruđera de Ljurije i drugih uglednih Katalonaca. Papa mu je tada obećao brak sa Katarinom Kurtene, kćerkom titularnog latinskog cara Filipa i unukom poslednjeg latinskog cara Balduina II, i da će sveta stolica podržati njegove pretenzije na Konstantinopolj koje će tako steći. Međutim, kako se ovome usprotivio francuski kralj Filip IV, pregovori su prekinuti.[9][2]

„Nelegitimni” kralj Sicilije

uredi
 
Đaume II od Aragona, Fridrihov stariji brat i kralj Krune Aragona. Njegovo napuštanje kraljevine Sicilije stavilo ga je u tabor Fridrihovih neprijatelja, pošto Fridrih nije hteo da se odrekne tekovina svog oca. Slika je delo Manuela Agira i Monsalbea.

Izbor za kralja i prvi koraci

uredi

Na vest o postignutom sporazumu u Ananjiju, održan je opšti sastanak lokalnih sicilijanskih vođa i aragonskih i katalonskih plemića na ostrvu; Đaumeu je poslato poslanstvo, koje je stiglo u oktobru 1295. godine.[10] Kako se nije mogao dobiti zadovoljavajući odgovor, Fridrih je 12. decembra u Palermu izabran za kralja Sicilije, da bi to 15. januara 1296. godine potvrdila skupština u Kataniji. Dana 25. marta, krunisan je u Palermu.[11][2] Tom prilikom je Fridrih uzeo svoju numeraciju po svom pradedi, Fridrihu II Hoenštaufenu, koji je bio car Svetog rimskog carstva i prvi kralj Sicilije pod tim imenom. Tako da se on, iako je bio drugi sicilijanski kralj sa imenom Fridrih, potpisivao kao Fridrih III.

Iako je Đaume opozvao svoje podanike, oni su odlučili da ostanu na Siciliji, navodeći da je Fridrih zakoniti kralj ostrva prema zaveštanju njihovog oca. Napori pape da spreči ove izbore bili su potpuno bezuspešni. Njegovi ambasadori su bili primorani da pobegnu sa Sicilije da bi sačuvali svoje živote. Ne oduglovačivši, Fridrih je na zahtev Sicilijanaca odmah po krunisanju skupio vojsku i krenuo u napad na Napuljsku kraljevinu i papu. Kralj je ubrzo pregazio celu Kalabriju, dok Karlo Anžujski nije mogao da učini ništa više od odbrane apulijske obale.[11] Podstaknuo pobunu u Napulju, a pored toga i pregovarao sa gibelinskim gradovima Toskane i Lombardije, potpomažući pobune protiv pape.

Invazije na Siciliju

uredi

Ovi uspesi su kod druge strane stvorili sklonost za izmirenje. Fridrih je bio pozvan na venčanje svoje sestre Jolande i sina Karla Anžujskog, Roberta od Kalabrije u Rimu u martu 1297. godine.[11] Sicilijanski kralj nije došao lično već je poslao kao svoje predstavnike Đovanija da Pročidu i Ruđera de Ljuriju. U aprilu, Đaume je, vrativši se u Kataloniju, počeo da priprema napad na brata, želeći da bespogovorno sprovede u delo odredbe iz Ananjija. Sa svoje strane Fridrih je bezuspešno pokušavao da ga razuveri. Kraljevu situaciju dodatno je pogoršao sukob sa Ruđerom de Ljurijom, koji se sada stavio na raspolaganje Đaumeu i Karlu.

Krajem avgusta 1298. godine, udružena vojska sa flotom od preko 70 galija krenula je protiv Sicilije. Fridrih nije bio u stanju da pruži nikakav otpor na moru, ali osvajači nisu mogli mnogo da napreduju kopnom; Sirakuza je bezuspešno opsedana nekoliko meseci, a očajnički otpor Sicilijanaca, zajedno sa pitanjima na Pirinejskom poluostrvu, primorali su aragonskog kralja da tokom zime prekine ofanzivu. Naprijateljstva su obnovljena u proleće 1299. godine. Dana 4. jula Đaume i Ruđer de Ljurija su posle očajničkog otpora pobedili Fridrihovu flotu u bici kod rta Orlando.[12] Napuljska vojska predvođena kraljevim sinovima Robertom Kalabrijskim i Filipom Tarentskim se zatim iskrcala na Siciliji i zauzela Kataniju. Međutim, Đaume je, pokoleban usled teških gubitaka ili molbi svoje majke Konstance, napustio Siciliju i vratio se u Barselonu krajem godine.[12] Prestanak pritiska sa te strane dao je slobodne ruke Fridrihu protiv Napulja, čije su snage bile potisnute iz Katanije, pri čemu je zarobljen Filip Tarentski. Rat je potom nastavljen promenljivom srećom.[13] Međutim, 14. juna 1300. godine Ruđer de Ljurija je odneo još jednu pobedu nad sicilijanskom flotom i uspeo da zarobi kralja Fridriha.

Opštepriznati kralj Sicilije

uredi
 
Ostrvo Sicilija.

Mir u Kaltabeloti

uredi

Godine 1302. na Siciliji se iskrcao Šarl Valoa, ali mu je kuga desetkovala vojsku. Brat francuskog kralja bio je prinuđen da traži mir, za koji je posredovala Fridrihova sestra Jolanda.[13] Karlo Napuljski, Šarlo Valoa i papa su predložili Fridrihu da se odrekne svojih prava na kraljevinu Siciliju u zamenu za kraljevinu Albaniju, koja u tom trenutku nije ni postojala, ili u zamenu za kraljevinu Kipar, čija bi dinastija Lizinjan izgubila pravo na ostrvo u tom slučaju. Fridrih je odbio ovaj predlog.[2] Do sporazuma je došlo u Kaltabeloti 19. avgusta 1302. godine, čime je likvidiran rat Sicilijanske večernje.[13][14][2] Komromis je postignut time što je ugovoren brak između Fridriha i Karlove kćeri Eleonore, kojoj je kao miraz data Sicilija. Na taj način Fridrihu je priznata nezavisnost i titula kralja Trinakrije[v] (lat. rex Trinacrie) do kraja života. Odredbama sporazuma, njegovim sinovima sa Eleonorom, ako im papstvo ne pronađe vojvodstvo kojim bi upravljali, priznato je pravo nasleđa nad Sicilijom, a kralju Karlu i njegovim naslednicima pravo kupovine te titule.[13][2] Dogovorena je i opšta amnestija i razmena zatvorenika, a imovina crkve na Siciliji pre pobune trebalo je da bude vraćena.[13] Tokom 1303. godine, papa je ratifikovao sporazum.

Almogaversko pitanje

uredi

Sklapanje mira ostavilo je bez posla brojne katalonske najamničke snage kojima je Fridrih raspolagao, koje su mu u velikoj meri pomogle da obezbedi svoju nezavisnost, a koje su poznate kao Almogaveri.[13][14] Almogaveri nisu mogli da se vrate u Aragon, jer su sad bili otpadnici u očima Đaumea. Fridrih se stoga suočio sa teškim pitanjem ove veoma strašne sile svirepih nasilnika, koju osiromašena Sicilija, još i pogođena kugom, nije mogla da izdržava ili zaposli.[13][14] Pomenute trupe su se stoga izdržavale pljačkom.[14] Za Fridriha, koji je znao da im toliko toga duguje, bilo je veliko olakšanje kad su našle svoj angažman u Vizantijskom carstvu.[13][14] Uz njegovu dozvolu, almogaverski vođa i sicilijanski viceadmiral Ruđer de Flor, otišao je u Konstantinopolj da sredi uslove službe, koji su bili spremno prihvaćeni.[15] Almogaveri su isplovili sa Sicilije, stigavši na svoje odredište u septembru 1303. godine.[16] Sicilijanski kralj nije bio u stanju da ponudi bilo kakvu finansijsku pomoć, ali je obezbedio flotu za transport i neke namirnice. Po Almogaveru Ramonu Muntaneru, sa kojim se slažu i vizantijski istoričari, njihova vojska je brojala 1500 konjanika, 4000 pešaka, 1000 mornara i sa ženama i decom ukupno oko 8000 ljudi.[17]

Almogaverska ekspedicija na Istoku

uredi
 
Ulazak Ruđera de Flora u Konstantinopolj, ulje na platnu Hosea Morena Karbonera iz 1888. godine.

Almogaverski uspesi u borbi s Turcima i dodeljivanje visokih titula, stvorili su kod Vizantinaca zavist. Kad im je došlo pojačanje sa Sicilije u vidu Bernata de Rokaforta, koji je sa Sicilije stigao u Konstantinopolj sa 200 konja i 1000 pešaka, čak je bila smišljena sasvim neverovatna priča da je on došao da spremi zaveru protiv cara kojoj je trebalo da se pridruži i sam kralj Fridrih sa 12 brodova.[18] Car Andronik II nije poverovao u ove priče. Godine 1305. Ruđer de Flor je ubijen i Vizantinci su pokušali da se reše i ostalih Almogavera. Pošto u tome nisu uspeli, plaćenici su počeli sa surovim pljačkanjima Trakije, suprotno očekivanjima cara, koji je mislio da će se vratiti na Siciliju. Ubrzo im se sa 10 sicilijanskih galija pridružio Sančo od Aragona, vanbračni sin kralja Perea III, koji je poslao izaslanstvo kralju Fridrihu.[19] Katalonska kompanija je pokušala i da se obrati kralju Đaumeu da im pomogne protiv vizantijskog saveznika Đenove, ali ih je on uputio na Fridriha.[20]

U martu 1307. godine Fridrih je potpisao je sporazum sa Fernandom, sinom kralja Majorke, po kome je on trebalo da ode na istok, preuzme komandu nad katalonskom ekspedicijom i da upravlja zemljom u interesu Sicilije. Fernando se obavezao da će održavati ofanzivni i defanzivni savez sa Sicilijom i da se neće ženiti bez Fridrihovog odobrenja. Kralj Sicilije je, sa svoje strane, trebalo da podrži ekspediciju novcem i ljudstvom. Fernando je stigao na Galipolje u leto 1307, noseći pisma vođama, kojima je kralj Sicilije tražio da prime infanta za svog predstavnika. I vođe i obični ljudi pozdravili su dolazak Fernanda, sa izuzetkom Rokaforta, koji se držao po strani i na kraju razbio situaciju koja je mogla da postavi ekspediciju na trajnu osnovu širenjem Fridrihovog uticaja do obala Mramornog mora.[21]

Plaćenici su zatom odlučili da napuste Trakiju i krenuli su na zapad, prema Makedoniji. Sukobi između dvojice almogaverskih vođa Berengera Etenise i Bernata de Rokaforta buknuli su u pravi rat koji se završio pogibijom prvog. Dve strane je tek uspeo da pomiri infant Fernando, koji je uskoro i sam napustio ekspediciju usled odbijanja Rokaforta da prizna njegov položaj. Infant Fernando i Ramon Muntaner su se povukli na Tasos, odakle su krajem jula 1307. isplovili za Siciliju.[22] Međutim, na putu su zarobljeni od strane atinskog vojvode.[23] Fernando je bio oslobođen tek posle nekoliko godina, kada mu je bio dozvoljen povratak na Majorku. Muntaner je ubrzo oslobođen, neko vreme je proveo na Kasandri sa Almogaverima, posle čega je uspeo je da se ukrca na mletački brod. Tim brodom je konačno stigao do Mesine i obavestio Fridriha o sudbini ekspedicije. Tražio je i dozvolu da se vrati u Kataloniju, ali Fridrih ga je, međutim, postavio za guvernera ostrva Džerbe, gde je ostao do 1315. godine.[24]

Sizerenstvo nad Atinskim vojvodstvom

uredi
 
Sicilijanski vazali vojvodstvo Neopatras (tamnije zeleno) i vojvodstvo Atina, i kneževina Ahaja (svetlije zeleno).

Atinski vojvoda Valter V od Brijena je 1310. godine uzeo Katalonsku kompaniju u svoju službu. Za šest meseci oni su zauzeli nekoliko tvrđava u Tesaliji za vojvodu, koji je tada želeo da ih se reši. Međutim, Almogaveri su odbili da idu i vojvoda je odlučio da ih istera. Dana 15. marta 1311. godine u bici kod Halmirosa je atinska vojska potpuno poražena i vojvoda je poginuo.[25][2] Almogaveri su potom bez većeg otpora osvojili redom Tebu i Atinu, a njihov vođa Rože Deslor postao je novi vojvoda.[26][2] Pošto Deslor nije uspeo da se sporazume sa opasnim susedom Mletačkom republikom, Almogaveri su poslali izaslanstvo na Siciliju, tražeći od Fridriha zaštitu i da im pošalje guvernera. Fridrih je postavio svog drugog sina Manfreda za vojvodu Atine, a zbog njegove maloletnosti kao njegovog predstavnika u Atinu poslao katalonskog viteza Berengera Estanjola. Nakon Manfredove smrti 1317. godine, Fridrih je za atinskog vojvodu postavio svog mlađeg sina Vilijama, a za njegovog predstavnika u Atini svog vanbračnog sina Alfonsa Fadrikea.[5][2] Njegovim dolaskom se može reći da je almogaverska ekspedicija završena.[5] Alfonso Fadrike je proširio svoj uticaj na Tesaliju, gde je 1319. godine osnovao vojvodstvo Neopatras. Kraljevina Sicilija branila je vojvodstva Atinu i Neopatras od napada vizantijskog cara, dračkog vojvode i drugih lokalnih plemićkih gospodara sve do 1380-ih.[27]

Ostatak vladavine

uredi

Godine 1313. Fridrih podržao Hajnriha VII Luksemburškog, cara Svetog rimskog carstva, koji je marširao prema Napulju da kazni njegovog kralja Roberta zbog nelojalnosti. Na taj način, sicilijanski kralj je obnovio neprijateljstva sa Anžujcima, prekršivši odredbe sporazuma u Kaltabeloti.[2] Pošto je osvojio Ređo di Kalabriju, Fridrih je otplovio za Toskanu da bi se susreo s carem, ali se, usled careve smrti, vrlo brzo vratio na Siciliju. Rat sa Napuljem se proširio i na Grčku, gde se kao pretendent na presto Napulju odane kneževine Ahaje javio Ferdinand od Majorke, oženivši Izabelu, kćerku gospodara Onsuia i ahajske princeze.[28] Konflikt u Ahaji završen je njegovom pogibijom 1316. godine.[29] U međuvremenu je napuljski kralj je nekoliko puta napadao Siciliju i pustošio obalu, ali nije uspeo da postigne ništa više od toga. Mir je zaključen 1317. godine po principu status quo ante bellum.

Pošto su Sicilijanci pomogli severnoitalijanskim gibelinima u napadu na Đenovu, a Fridrih zaplenio neke crkvene posede u vojne svrhe, papa Jovan XXII ga je ekskomunicirao i stavio ostrvo pod interdikt 1321. godine. Kraljevina je ponovo bila napadnuta od strane Roberta Napuljskog, ali je njegov sin Karlo Kalabrijski doživeo poraz u kopneno-pomorskoj bici kod Palerma 1325. godine.[30] Anžujski napadi na Siciliju nastavili su se sve do dolaska njihovog neprijatelja Ludviga IV Bavarskog, novog cara Svetog rimskog carstva, u Italiju 1328. godine. Opasnost od Ludviga i sukobi s njim, okupirali su pažnju kralja Roberta nekoliko godina, pa nije došlo do obnove neprijateljstava prema Siciliji sa te strane. Ubrzo je usledilo otopljenje Fridrihovih odnosa sa Aragonom, gde je Đaumea nasledio sin Alfonso IV. Otopljenje se najbolje može videti u podršci, doduše indirektnoj, koju je sicilijanski kralj dao sinovcu u gušenju pobune na Sardiniji i u ratu protiv Đenove 1331. godine.[31] Godine 1331. i 1332. sin prethodnog vojvode Valter VI od Brijena pokušao je da povrati vlast nad Atinskim vojvodstvom, ali je bio poražen. Izbor pape Benedikta XII 1334. godine, prijateljski raspoloženog prema Fridrihu, posle dugih pregovora doneo je skidanje interdikta 1335. godine. Međutim, sukob između Anžujaca i Fridriha je nastavljen.

 
Napuljska kraljevina.

Slobodouman vladar

uredi

Fridrih je bio slobodouman čovek i pokrovitelj učenih ljudi svog vremena. Između ostalog lekara, alhemičara, astrologa i verskog kritičara Arnalda iz Vilanove, čije mišljenje o crkvenoj reformi je delio. Arnaldo mu je 1304. godine posvetio Hrišćanski govor (lat. Allocutio christiani), a 1310. godine neku vrstu dvorskog pravilnika inspirisan verskom strogoćom, poznat pod naslovom Duhovne informacije (kat. Informació espiritual). Filozof, mističar, misionar i književnik Ramon Ljulj mu je posvetio pet dela, uključujući Knjigu o učešću hrišćana i muslimana (lat. Liber de participatione christianorum et saracenorum); ne bez razloga, jer je kralj imao snažan interes, pojačan geopolitičkom situacijom ostrva i nasleđem verske tolerancije Ruđera II i Fridriha II, za dijalog sa muslimanima.[3]

Fridrih kao pesnik

uredi

Fridrih Sicilijanski se javlja kao jedan od poslednjih trubadura, u stilu sirventesa, u svojoj poetskoj prepisci sa Ponsom Ugom IV, grofom Emporiona, pokušavajući da pridobije mnjenje u Kataloniji za svoju stvar.[32][3] Grofov brat Ugo je bio jedan od prvih katalonskih plemića koji je ostao u Fridrihovoj službi posle ugovora iz Ananjija i spasao mu život u bici kod rta Orlando 1299. godine.[33] Fridrihov glasnik u prepisci bio je izvesni Eble, koga je kralj Đaume u jednom trenutku bio zatvorio i o kome se više ništa ne zna.[34][3] Petar, Ugov glasnik, identifikovan je sa Pjetrom Lančijom, koji je postao grof od Kaltanisete.[34] Pesme su nastale u proleće 1296. godine, kada se Đaume spremao da ga napadne u skladu sa ugovorom iz Ananjija.[34][3] Opšti ton nade i poverenja u Sicilijance karakterističan je za Fridriha, i dok se žali na postupak svog brata, ne pominje ga po imenu.

Pismo Fridriha Sicilijanskog:

 
Zastava koji su Sicilijanci koristili u pobuni Sicilijanske večernje. Kasnije je uzeta za zastavu Sicilije.
I
Ges per guerra no.m chal aver consir[г]
No non es dreiz de mos amis mi plangna,
Ch'a mon secors vei mos parens venir
E de m'onor chascuns s'esforza e.s langna
Perche.l meu nom major cors pel mon aja;
E, so neguns par che de mi s'estraja,
No l'en blasmi, ch'enmental faiz apert,
Ch'onor e prez mos lignages non pert.
II
Pero el reson dels Catolans auzir
E d'Aragon puig far part Alamagna,
E so ch' enpres mon paire gent fenir;
Del Regn' aver crei che per dreiz me tangna;
E, se per so de mal faire m'asaja
Niguns parens, car li creseha onor gaja,
Be.m porra far dampnage a deschubert,
Ch'en altre vol no dormi ni.m despert.
III
N'Ebble, va dir a chui ohausir so plaja
Che dels Latino lor singnoriu m'apaja,
Per q'eu aurai lor e il me per sert;
Mas mei parenz mi van un pauc cubert.[34]
I
Ne treba da brinem o ratu
i nije pravedno da se žalim na svoje prijatelje,
jer vidim da mi rodbina dolazi u pomoć
i na moju čast svaki od njih se nastoji i trudi
da imam najpopularnije ime na svetu;
i ako se čini da se ko od mene odvaja,
ne hulim, jer tu činjenicu otvoreno nosim,
da moja loza ne izgubi čast i zasluge.
II
Ali eho Katalonaca mogu da čujem
a takođe i one iz Aragona, izvan Nemačke,
i što je moj otac naumio da završi;
kraljevstvo verujem da mi pripada po pravu;
i zato pokušava da me povredi
neki rođak, da uveća svoju radosnu čast,
pa on može da mi naudi otvoreno,
jer nemam druge želje ni da spavam ni budan.
III
Eble, idi reci onome ko čuti želi
da kod Latina više gospodstvo mi je drago,
da ću imati njih i oni mene sigurno;
ali se moji rođaci ponašaju sa mnom malo podmuklo.[35]

Odgovor grofa Emporiona:

 
Pečat Ponsa Uga IV od Emporiona.
I
A l'onrat rei Frederic Terz vai dir
Q'a noble coro no.s taing poder sofragna,
Peire qomte; o pusc li ben plevir
Che dels parenz ch'aten de vas Espagna
Secors, ogan non creja ch'a lui vaja,
Mas a l'estiu fasa cont che.ls aja
E dels amics, e tegna li oll ubert
Che.ls acoilla pales e non cubert.[35]
II
Ne no.s cug ges che.l seus parenz desir
Ch'el perda tan che.l Regne no.ill remagna
Ne.l bais d'onor, per Franzeis enrechir;
Ch'en laiseran lo plan o la montagna;
Confunda.ls Deus e lor gorgoil dezaja!
Pero lo Rei e Cicilia.n traja
Onrat del faitz, che.l publat e.l desert
Defendon ben; d'acho sion apert.
III
Del gioven Rei me plaz car non s'esmaja
Per paraulas, sol q'a bona fin traja
So che.i paire chonquis, a lei de sert,
E, si.l reten, tenrem l'en per espert.[36]
I
Časnom kralju Fridrihu Trećem recite
da plemenitom srcu ne priliči da popusti,
Pere[d] grofe; i mogu da ga uverim da pomoć
od svojih rođaka koju očekuje u Španiji
mislim, neće ove godine mu stići,
ali neka se leti uzda u njihovu pomoć
i svojih prijatelja, i neka drži oči otvorene
primajući ih otvoreno, a ne tajno.[35]
II
Ne treba pretpostaviti da njegov rođak želi
da izgubi toliko da s njim kraljevstvo više ne ostane
niti da se njegova čast snizi da bi Francuze obogatio;[36]
oni će napustiti i ravnicu i planinu;
neka ih Bog posrami i njihovu gordost obori!
ali neka kralj i Sicilija čast
iz podviga izvuku, jer i grad i selo
pravilno brane; u tome mogu biti spremni.
III
Mladim kraljem sam zadovoljan jer ga ne plaše
reči i želje da dobro završi osvajanje
svog oca, koje je zakonito izvršeno,
i ako ga zadrži, smatraćemo ga za čoveka dokazanog.[37]

Smrt i nasledstvo

uredi

Fridrih je umro 25. juna 1337. godine u Paternu.[38][2][3] Na prestolu ga je nasledio sin Petar II. Sa nasleđem je bilo problema, jer je Fridrih bio priznat za doživotnog kralja Sicilije, a pravo nasleđa je ostalo sporno. Zbog toga je sam kralj morao da preduzme određene mere da bi osigurao sinu nasledstvo. Fridrih je 12. juna 1314. godine naterao sicilijansku skupštinu da prizna Petra za njegovog naslednika, a 9. avgusta iste godine proglasio ga je za svog savladara. Sicilija je obnovila svoju vernost Petru 1322. godine. Fridrih kralj Trinakrije sa damom Eleonorom kraljicom Trinakrije našom suprugom [i] kraljem Petrom Drugim prvorođenim sa svojim mužem[đ] (lat. Fredericus rex Trinacrie cum domina Elyonora regina Trinacrie consorte nostra [et] rege Petro secundo primogenitor cum consorte eius), kralj je pisao gospodaru malom Alfonsu prvencu gospodara kralja Aragona grofa od Urhela (lat. domino infanti Alfonos domini regis Aragonum primogenitor comiti Urgellensi) 20. maja 1326. godine.[2] Kralj Fridrih je doneo i odluku da u slučaju izumiranja njegove grane dinastije Sicilija treba da pripadne Aragonu, što je na kraju i dovelo do njenog vraćanja u okrilje Krune Aragona.[38]

Porodica

uredi
 
Eleonora Anžujska, kćerka napuljskog kralja Karla II i Fridrihova supruga. Mozaik u katedrali u Mesini iz XIV veka.

Fridrih je 1295. godine bio veren sa Katarinom Kurtene, ali su pregovori o sklapanju braka propali. Po miru u Kaltabeloti 1302. godine, bilo je predviđeno da se kralj Sicilije oženi Eleonorom Anžujskom, udovicom Filipa de Tusija, titularnog kneza Antiohije, i kćerkom napuljskog kralja Karla II. Brak je bio sklopljen u Mesini maja 1303. godine. Sa Eleonorom je Fridrih imao devetoro dece:

Sa svojom ljubavnicom Sibilom Sormelom, Fridrih je imao petoro dece:

  • Alfonsa Fadrikea (1290 – 20. decembar 1335/4. mart 1339), predstavnika atinskog vojvode i faktičkog upravnika vojvodstva, naslednog gospodara Salone i grofa Malte i Goca pod okriljem kraljevine Sicilije;
  • Izabelu od Aragona (umrla 1341), udatu 1313. godine za grofa Ponsa Uga V od Emporiona, sina Ponsa Uga IV, potom 1322. za Rajmonda Peralta, grofa Kaltabelote;
  • Eleonoru od Aragona (umrla posle 1313), udatu 1313. za Ruđera de Ljuriju, sina velikog admirala Ruđera de Ljurije;
  • Sanča od Aragona (umro 1334), naslednog barona Militela;
  • Orlanda od Aragona (1296 – 1361), naslednog gospodara Avole.[2]

Porodično stablo

uredi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Alfonso II od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
8. Petar II Aragonski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Sanća od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
4. Đaume I od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Viljem VIII od Monpeljea
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija od Monpeljea
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Evdokija Komnin
 
 
 
 
 
 
 
2. Pere III od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Bela III
 
 
 
 
 
 
 
10. Andrija II Arpadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Agnesa od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
5. Jolanda od Ugarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Petar II Kurtene
 
 
 
 
 
 
 
11. Jolanda od Kurtenea
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Jolanda Flandrijska
 
 
 
 
 
 
 
1. Fridrih III Sicilijanski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Hajnrih VI, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
12. Fridrih II, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Konstanca, kraljica Sicilije
 
 
 
 
 
 
 
6. Manfred Sicilijanski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Bjanka Lancio
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Konstanca od Sicilije, kraljica Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Toma I od Savoje
 
 
 
 
 
 
 
14. Amedeo IV od Savoje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Margareta od Ženeve
 
 
 
 
 
 
 
7. Beatriče Savojska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Igo III od Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
15. Margarita od Burgundije, grofica Savoje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Beatris od Albona
 
 
 
 
 
 

Napomene

uredi
  1. ^ Frederik III ili Federiko III. Poznat i kao Fadrike.
  2. ^ Pere III od Aragona je preko svoje kćerke Elizabete bio predak sledećih portugalskih kraljeva.
  3. ^ Drevni naziv za Siciliju, dobijen od trouglastog oblika ostrva.
  4. ^ Ova prva rečenica se obično uzima za naslov pesme. Pesma je izvorno napisana na starom katalonskom jeziku.
  5. ^ Katalonski oblik imena Petar.
  6. ^ Misli se na muškarca, sina.

Reference

uredi
  1. ^ a b Chaytor 1933, str. 125.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Sicily/Naples: counts & kings.
  3. ^ a b v g d đ e Enciclopedia.cat.
  4. ^ Chaytor 1933, str. 133-140.
  5. ^ a b v Chaytor 1933, str. 160.
  6. ^ Chaytor 1933, str. 133.
  7. ^ Chaytor 1933, str. 133-134.
  8. ^ Chaytor 1933, str. 134.
  9. ^ a b Chaytor 1933, str. 136.
  10. ^ Chaytor 1933, str. 136-137.
  11. ^ a b v Chaytor 1933, str. 137.
  12. ^ a b Chaytor 1933, str. 138.
  13. ^ a b v g d đ e ž Chaytor 1933, str. 140.
  14. ^ a b v g d Chaytor 1933, str. 143.
  15. ^ Chaytor 1933, str. 144.
  16. ^ Chaytor 1933, str. 144-145.
  17. ^ Chaytor 1933, str. 145.
  18. ^ Chaytor 1933, str. 147.
  19. ^ Chaytor 1933, str. 150.
  20. ^ Chaytor 1933, str. 155.
  21. ^ Chaytor 1933, str. 156.
  22. ^ Chaytor 1933, str. 157.
  23. ^ Chaytor 1933, str. 157-158.
  24. ^ Chaytor 1933, str. 158.
  25. ^ Chaytor 1933, str. 159.
  26. ^ Chaytor 1933, str. 159-160.
  27. ^ Chaytor 1933, str. 192.
  28. ^ Chaytor 1933, str. 170-171.
  29. ^ Chaytor 1933, str. 171.
  30. ^ Chaytor 1933, str. 141.
  31. ^ Chaytor 1933, str. 163-164.
  32. ^ Chaytor 1933, str. 299.
  33. ^ Chaytor 1933, str. 299-300.
  34. ^ a b v g Chaytor 1933, str. 300.
  35. ^ a b v Chaytor 1933, str. 300-301.
  36. ^ a b Chaytor 1933, str. 301.
  37. ^ Chaytor 1933, str. 301-302.
  38. ^ a b Chaytor 1933, str. 191-192.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Fridrih III Sicilijanski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_III_Сицилијански&oldid=27038228”