Hronologija radničkog pokreta kod južnoslovenskih naroda 1900—1904.

Hronologija radničkog pokreta do 1919. godine do 1879. 1880—1899. 1900—1904. 1905—1909. 1910—1918.	sledeća celina: 1919—1929. ►

Hronološki pregled važnijih događaja vezanih za radnički i socijalistički pokret kod južnoslovenskih naroda koji su se dogodili od 1900. do 1904. godine. Hronologija se bavi događajima na području bivše Jugoslavije, a tada Austrougarske i Osmanlijskog carstva, kao i nezavisnih država Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore i opštim događajima vezanim za međunarodni radnički pokret i južnoslovenske narode.

Napomena: Za događaje koji su se odigravali na teritoriji današnjih država Srbije (bez Vojvodine), Crne Gore i Makedonije, gde je do 1919. bio na snazi stari kalendar, odnosno julijanski kalendar, u zagradi se nalazi datum po starom kalendaru.

1900. godina

16. jun (3. jun po s.k.)

U Kruševu održana Prva konferencija makedonskih socijalista. Oni su tada kao borci za socijalno i nacionalno oslobođenje odlučili da se priključe u organizaciju TMRO. Tokom Ilindanskog ustanka avgusta 1903, makedonski socijalisti su postali istaknuti rukovodioci ovog ustanka.^[1]

23. septembar

U Parizu od 23. do 27. septembra održan Peti kongres Druge internacionale, na kome se raspravljalo o pitanju kako da se osvoji državna vlast i da li se mogu stvarati politički savezi sa buržoaskim strankama. Kongres je takođe izglasao Rezoluciju u kojoj je osuđen militarizam, ali ja na Kongresu uočeno da su reformističke i oportunaške struje duboko prodrle u socijalistički pokret.^[1]

11. novembar

U Novom Sadu osnovano Opšte društvo za obrazovanje radnika.^[1]

1901. godina

11. februar

U Beču umro kralj Milan Obrenović (1854—1901), vladar Kneževine Srbije od 1872. do 1882. i prvi novovekovni kralj Srbije od 1882. do 1889. godine, kada je abdicirao u korist svog sina Aleksandra. Sahranjen je u manastiru Krušedolu, na Fruškoj gori.

19. mart (6. mart po s.k.)

U Beogradu potvrđena pravila Beogradskog radničkog društva. Ovo društvo je do polovine 1903, kada je osnovana Srpska socijaldemokratska partija predstavljalo centralnu radničku organizaciju u Kraljevini Srbiji. Putem zborova, konferencija, predavanja, kurseva, štampe, literature i dr, odigrala je značajnu ulogu u procesu formiranja radničkog pokreta u Srbiji. Društvo je rasformirano februara 1905. godine.^[2]

15. maj (2. maj po s.k.)

U Beogradu otpočeo štrajk radnika u privatnim štamparijama. Štrajkom je rukovodila Družina tipografskih radnika.^[2]

27. jul (14. jul po s.k.)

U Beogradu osnovano prvo Radničko pozorište, koje je radilo u kafani „Radnička kasina“, na uglu Dečanske i Skopljanske ulice (danas Nušićeva ulica).^[2]

20. jul

U Novom Sadu, od 20. do 24. jula tekao štrajk oko 400 radnica novosadske svilare, koje su zahtevale bolje uslove rada i povećanje nadnica. Štrajk je okončan sa uspehom.^[2]

8. decembar (25. novembar po s.k.)

U Beogradu u hotelu „Bulevar“, održan radnički zbor na kome je osuđeno pogoršavanje političkih prilika i zahtevana sloboda štampe, zbora i udruživanja. Posle zbora je održana protestna šetnja ulicama centralnim gradskim ulicama u kojoj je učestvovalo oko 2.000 lica.^[2]

1902. godina

Radničke novine iz 1897.

18. januar (5. januar po s.k.)

U Beogradu pokrenut socijalistički list Radničke novine (prvobitno pokrenut aprila 1897, ali je ubrzo potom bio zabranjen). Liste je od 1903. bio zajednički organ centralnih foruma radničkog okreta Srbije, a glavni urednici lista su bili — Radovan Dragović, Dragiša Lapčević, Dimitrije Tucović, Dušan Popović i dr. List je izlazio do 1915, kada je Srbija okupirana od Austrougarske. Posle Prvog svetskog rata je obnovljen, najpre kao glasilo SRPJ(k), a kasnije Socijalističke partije.^[2]

13. mart

U Trstu, od 13. do 15. marta, održan generalni štrajk slovenačkih i italijanskih radnika. U sukobu sa policijom i austrougarskom vojskom bilo je 14 mrtvih i 56 povređenih lica.^[2]

30. mart

U Zagrebu, 30. i 31. marta, održana proslava desetogodišnjice izlaženja lista Sloboda, organa Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije (SDSHS). U okviru proslave je održana i Konferencija, kojoj je prisustvovalo 120 osoba iz svih krajeva Jugoslavije (ova Konferencija je bila prva Jugoslovenska socijalistička konferencija). Među učesnicima Konferencije bili su predsednik Beogradskog radničkog društva Nikola Veličković, urednik Radničkih novina Kosta Jovanović i dr. Na Konferenciji se najviše raspravljalo o osnivanju Saveza jugoslovenskih radničkih društava, koje je imalo za cilj da udruži sva radnička društva južnoslovenskih naroda, a jedan od inicijatora je bio Vitomir Korać.^[2]

1. april

U Rijeci, od 1. do 3. aprila, trajao štrajk 2.500 lučkih radnika koji su zahtevali osmočasovno radno vreme i povećanje nadnica. Štrajk je okončan posle postignutog dogovora sa lučkim vlastima.^[2]

23. jun (10. jun po s.k.)

U blizini sela Rakitnica, kod Kruševa u borbi sa turskom vojskom poginuo Vele Markov (1870—1902), makedonski socijalista i nacionalni revolucionar. Bio je jedan od osnivača Makedonske socijalističke grupe, osnovane 1893. godine.^[2]

29. oktobar

U Zagrebu počeo da izlazi list Slobodna riječ, koji je bio organ Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije. List je bio izložen čestim zabranama, a definitivno je zabranjen 1914. godine.^[2]

22. novembar

U Budimpešti počeo da izlazi list Crvena sloboda. List je izlazio povremeno i štampan je u Srpskoj štampariji. Pošto je veoma oštro kritikovao tadašnjeg bana Kuena Hedervarija, list je ilegalno prenošen u Hrvatsku. Oko uređivanja, štampanja i prenošenja lista hrvatskim socijalistima su pomagali mađarski i srpski socijalisti.^[2]

1903. godina

23. februar

U Ljubljani izvršio samoubistvo France Železnikar (1843—1903), jedan od prvih slovenačkih socijalista i osnivača Jugoslovenske socijaldemokratske stranke (JSDS).^[2]

14. mart (1. mart po s.k.)

U Radničkom listu objavljeni članci Fridriha Engelsa Na grobu Karla Marksa i O materijalističkom shvatanju istorije.^[2]

29. mart (16. mart po s.k.)

Vlasti Kraljevine Srbije zabranile izlaženje lista Radničke novine (ponovo je počeo da izlazi nakon Majskog prevrata, kao glasilo Srpske socijaldemokratske stranke).^[2]

5. april (23. mart po s.k.)

U Beogradu održane demonstracije oko 5.000 studenata, đaka i radnika protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića. Organizatori ovih demonstracija su bili studenti-socijalisti Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović. Na demonstrante je intervenisala žandarmerija i vojska, usred čega je ubijeno pete, a ranjeno šest lica. Uhapšeno je bilo 123 demonstranata, a protiv njih 27 je bila podneta prijava sudu (posle Majskog prevrata svi optuženi su bili oslobođeni).^[2]

8. maj (25. april po s.k.)

U Beogradu održan radnički zbor na kome je odneta odluka o osnivanju Radničkog saveza, koji bi bio zemaljska centrala svih sindikalnih organizacija i opšteradničkih socijalističkih društava. Savez je konstituisan tek u junu, nakon Majskog prevrata.^[2]

20. maj

Na teritoriji Kraljevine Hrvatske i Slavonije izbile masovne demonstracije protiv bana Kuena Hedervarija. Demonstracije su bile najveće u Zagrebu, gde je bilo proglašeno vanredno stanje, a na zavođenju mira 1. juna bila je angažovana i vojska. Teror u Zagrebu, je izazvao talas demonstracija pripadnika Slovenskih naroda u čitavoj Austrougarskoj. Situacija se kasnije smirila, a Kuen je 27. juna premešten na funkciju premijera Kraljevine Ugarske.^[2]

10. jun (28. maj po s.k.)

Kralj Aleksandar i kraljica Draga na venčanju, 1901.

U Beogradu u noći 10/11. juna izvršen tzv „Majski prevrat“ u kom je grupa oficira (članova tajne organizacije „Crna ruka“), predvođena pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom upala u dvor i ubila kralja Aleksandra (1876—1903) i kraljicu Dragu Obrenović (1864—1903). Ovim činom s vlasti je zbačena dinastija Obrenović, a na vlast je došao kralj Petar Karađorđević.

krajem juna (polovinom juna po s.k.)

U Beogradu održana sednica Uprave Beogradskog radničkog društva na kojoj je doneta odluka da se formira Srpska socijaldemokratska stranka (SSDS). Inicijatori osnivanja partije su bili Dragiša Lapčević i Radovan Dragović, a stranka je formirana 2. avgusta (20. jula po s.k.).^[2]

7. jul (24. jun po s.k.)

U Kragujevcu održan osnivački zbor Kragujevačkog radničkog društva. Na Zboru su govorili Radovan Dragović, Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović.^[2]
U selima Veliki i Mali Torak (danas jedno selo Torak) na posedu grofa Čekonjića izbio štrajk žetelačkih radnika. Pošto nisu uspeli da nagovore radnike da se vrate na posao, sreski narednik je 9. jula doveo 30 žandarma. Tada su izbili nemiri, a vlasti su primenile tzv „robovski zakon“ iz 1898. godine i 80 radnika osudile na 30 dana zatvora. Pošto nisu uspeli da pronađu druge radnike, pohapšeni radnici su bili pušteni i vraćeni na posao, uz povećanu dnevnicu.^[2]

12. jul (29. jun po s.k.)

U Leskovcu održan zbor, kome je prisustvovalo oko 600 radnika i na kome je doneta odluka o osnivanju Radničkog društva.^[2]

2. avgust (20. jul po s.k.)

Dimitrije Tucović

U Beogradu održan Prvi kongres Radničkog saveza Srbije i Osnovački kongres Srpske socijaldemokratske stranke (skraćeno SSDS, a od 1909. Srpska socijaldemokratska partija). Ovim Kongresima je prisustvovalo 33 delegata socijalističkih radničkih organizacija iz 20 mesta, kao i privremena uprava Radničkog saveza, redakcija Radničkih novina i pojedini socijalisti, sve ukupno oko 130 ljudi. Na Sindikalnom kongresu je usvojen pravilnik Radničkog saveza i izabrana uprava sa predsednikom Lukom Pavićevićem i sekretarom Stevanom Vasiljevićem. Na Kongresu SSDS donet je statut i program stranke i izabrana Glavna partijska uprava na čelu sa predsednicima Dragišom Lapčevićem i Nikolom Veličkovićem i sekretarima Kostom Jovanovićem i Radovanom Dragovićem.^[2]
U Makedoniji izbio tzv. „Ilindanski ustanak” protiv turske vlasti, koji je organizovala organizacija TMRO. U toku ustanka su bila oslobođena mnoga mesta i proglašena Kruševska republika, na čijem čelu je stajao revolucionar Nikola Karev. Turci su ubrzo pokrenuli jaku ofanzivu u kojoj su ponovo zauzeli oslobođenu oblast.^[2]

3. avgust (21. jul po s.k.)

U Senjskom rudniku, kod Despotovca, dogodila se rudarska nesreća u kojoj je poginula cela smena (ovaj dan 21. jul se do Drugog svetskog rata obeležavao kao Dan rudara u Srbiji).^[2]

19. avgust (6. avgust po s.k.)

U Senjskom rudniku izbio štrajk oko 600 rudara, zbog otpuštanja dvojice rudara, ali i loših uslova rada koji su prouzrokovali rudarsku nesreću i otpuštanja rudara. Svi zahtevi štrajkača su prihvaćeni i štrajk je uspešno okončan 28. avgusta. (Dan početka štrajka 6. avgust se od Drugog svetskog rata obeležava kao Dan rudara u Srbiji).^[2]

23. avgust (10. avgust po s.k.)

U Užicu održan zbor na kome su u prisustvu oko 1.500 građana govorili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.^[2]

6. septembar (24. avgust po s.k.)

U Beogradu Srpska socijaldemokratska stranka održala zbor na kome je govoreno o položaju naroda Makedonije i Stare Srbije, koju su još uvek bili pod turskom vlašću. Na zboru je doneta Rezolucija u kojoj je donet zaključak da je njihov jedini spas u revoluciji. Takođe je rečeno da je rešenje makedonskog pitanja u stvaranju konfederacije balkanskih država.^[2]

21. septembar (8. septembar po s.k.)

U Kraljevini Srbiji održani parlamentarni izbori. Srpska socijaldemokratska stranka osvojila je jedno poslaničko mesto izborom dr Mihaila Ilića u Kragujevcu.^[3]

9. novembar

U Splitu održana Prva konferencija socijaldemokrata Dalmacije (na njoj su bili prisutni socijaldemokrati italijanske, hrvatski i srpske nacionalnosti). Na Konferenciji je konstituisana pokrajinska organizacija Jugoslovenske socijaldemokratske stranke (JSDS) za Dalmaciju (sedište ove stranke se nalazilo u Ljubljani). Do tada su dalmatinski socijaldemokrati bili u sastavu Jadranske sekcije Socijaldemokratske stranke Austrije (SDSA), čiji se sedište nalazilo u Trstu. Iako su pristupili JSDS, socijaldemokrati iz Dalmacije su u praktičnom radu više sarađivali sa Socijaldemokratskom strankom Hrvatske i Slavonije (SDSHS) iz Zagreba, nego sa JSDS.^[2]

14. januar (1. januar po s.k.)

U Beogradu održan protestni zbor na kome je raspravljano o nezaposlenosti. Organizator skupa je bio Radnički savez, a na skupu je takođe osuđen odnos policije prema nezaposlenim radnicima.^[4]

17. januar

U Splitu održan Osnivački kongres Socijaldemokratske stranke Dalmacije, koja je i dalje bila u sastavu Jugoslovenske socijaldemokratske stranke (JSDS), iz Ljubljane i Socijaldemokratske stranke Austrije (SDSA), iz Beča. Kongresu su prisustvovali delegati iz Dubrovnika, Knina, Omiša i Splita. Sindikalne organizacije u Dalmaciji su i dalje bile vezane za strukovne saveze u Beču (ovo je bila posledica državno-pravne podele Austrougarske).^[4]

28. februar

U Somboru, od 28. februara do 4. marta, tekao štrajk oko 300 građevinskih radnika, koji su zahtevali desetosatno radno vreme, fiksiranje zarada i priznavanje radničkih poverenika.^[4]

20. mart (7. mart po s.k.)

U Beogradu održan radnički zbor na kome su o poskupljenju životnih namirnica i merama koje treba preduzeti u cilju zaštite radnika govorili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.^[4]

3. april

U Zagrebu, 3. i 4. aprila, održana Konferencija Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije (SDSHS), kojoj je prisustvovalo 89 delegata strukovnih i političkih organizacija. Na Konferenciji je prihvaćene rezolucije stranke o agitaciji stranke i štampi, kao i protiv apsolutizma u Rusiji.^[4]
U Budimpešti, od 3. do 5. aprila, održan Jedanaesti kongres Socijaldemokratske partije Mađarske (SDPM), kome je prisustvovalo 665 delegata, od čega njih 38 iz raznih mesta Vojvodine. Na Kongresu je doneta odluka o osnivanju Srpskog komiteta sa ciljem organizovanjem agitacije među radnicima i seljacima srpske nacionalnosti u Tamiškoj, Torontalskoj, Bačbodroškoj, Sremskoj i Peštanskoj županiji. Srpski komitet je sačinjavalo pet članova, po jedan iz svake županije: Milan Stanković iz Bavaništa, Branko Popov iz Kikinde, Sava Petrović iz Begeča i Aleksandar Bankovački iz Srema (predstavnik peštanske županije je naknadno izabran). Od Srpskog komiteta je kasnije formiran Srpski agitacioni odbor. Takođe na Kongresu su donete odluke i o formiranju ostalih komiteta — nemačkog, slovačkog, rumunskog (ovi komiteti su takođe delovali na području Vojvodine).^[5]

10. april (28. mart po s.k.)

U Beogradu, 10. i 11. aprila, održan Drugi kongres Radničkog saveza (RS), kome je prisustvovalo 156 delegata iz 24 mesta. Na Kongresu su usvojeni referati O sindikalnim organizacijama Dimitrija Tucovića i O potrošačkim zadrugama Triše Kaclerovića. Takođe na Kongresu je doneta odluka o reorganizovanju radničkog pokreta — na osnovu koje su ukinuta opšta radnička društva, a mesto njih su formirana čisto sindikalne i partijske organizacije, kao i promenjen naziv Radničkog saveza u Glavni radnički savez Srbije (GRSS). Za predsednika nove uprave Saveza je bio izabran Luka Pavićević.^[4]

11. april (29. mart po s.k.)

U Beogradu, 11. i 12. aprila, održan Drugi kongres Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS), kome su prisustvovali skoro svi delegati tek održanog sindikalnog kongresa. Na Kongresu se diskutovalo o dotadašnjem radu, a referate su podneli Radovan Dragović o kandidacijama i Dragiša Đurić o štampi. Usvojena je odluka o slavljenju Praznika rada 1. maja i osuđena pojava opozicione struje u radničkom pokretu, okupljene oko lista Svest (ovaj list je izlazio u Beogradu tokom marta i aprila). Za predsednike stranke su bili izabrani Dragiša Lapčević i Nikola Veličković, a za sekretare Radovan Dragović i Nikola Nikolić.^[4]

14. april

U Sonti, kod Apatina izbila pobuna bezemljaša, koji su zbog nepovoljnog imovinskog odnosa tražili podelu državne zemlje. U Bačvanskoj županiji je bilo osnovano astalsko društvo koje je okupljalo oko 1.700 poljoprivrednika. Oni su bili za 14. april zakazali zbor na kome su želeli da formiraju radničko prosvetno društvo, ali načelnik Apatinskog sreza nije dozvolio da se taj skup održi. Ovo je izazvalo negodovanje oko 500 ljudi, koji su odlučili da protestuju. Tada je intervenisala žandarmerija i uhapsila vođe radnika — Marka Miloša i Imre Saboa. To je izazvalo još veće negodovanje, oko 1.000 ljudi koji su se okupili ispred gradske kuće tražeći njihovo puštanje, ali je na njih bila poslata četa vojske. Pred sud je bilo izvedeno 22 ljudi. Marko Miloš i Imre Sabo su bili osuđeni na dve i po godine zatvori, a ostali na manje vremenske kazne.^[5]

u toku aprila

U Subotici izbio štrajk železničkih radnika. Oni su se bili pridružili Zemaljskom generalnom štrajku železničkih radnika na prostoru Kraljevine Ugarske, koji je tekao od 14. do 17. aprila. Glavni zahtevi ovog štrajka bili su uvođenje redovnih nadnica i da radno vreme traje od 7 ujutru do 7 uveče. Protiv ovog štrajka tadašnji ugarski premijer Ištvan Tisa je bio preduzeo vanredne mere, mobilišući čak i vojsku. Sledeći Vladin primer i vlasti u Subotici su takođe pokušale da razbiju štrajk — Okružno tužilaštvo bilo je podnelo optužnicu protiv dvojice mašinovođa, jer ih je okrivilo za organizatore štrajka (oni su kasnije bili oslobođeni usled nedostatka dokaza).^[5]

20. jun (7. jun po s.k.)

U Beogradu Glavni radnički savez zaključio tarifu sa Beogradskom opštinom, kojom je utvrđeno — zapošljavanje radnika preko sindikata, radni dan traje 10 i po časova, minimalna dnevnica iznosi 2 dinara i dr.^[5]

12. jul (29. jun s.k.)

Skulptura radnika vajara Alfreda Bouhera iz 1890. godine

U Kragujevcu, na dan Kraljevog rođendana ispred kafane „Takovo” izbio incident između radnika i oficira. Loš odnos između oficira i radnika u Kragujevcu je izbio posle jednog teksta u kragujevačkom socijalističkom listu Radnik u kome je loše pisano o vojsci i oficirima. Ovaj tekst je bio objavljen početkom jula (sredina juna po s.k.) i od tada je situacija bila napeta, a izbilo je i nekoliko manjih tuča između oficira i radnika. Uveče 12. jula, ispred kafane „Takovo“ je izbila opšta tuča između oficira i radnika, u kojoj je došlo i do pucnjave. U ovom okršaju poginulo je nekoliko radnika, dok je njih više bilo ranjeno. Ovaj događaj je ostao upamćen kao „Kragujevački kraval“. U znak podrške kragujevačkim radnicima, u mnogim mestima Srbije su bili održani radnički zborovi.^[5]

14. avgust

U Amsterdamu, od 14. do 20. avgusta, održan Šesti kongres Druge internacionale, na kome se raspravljalo — o međunarodnim pravilima socijalističke taktike, o kolonijalnoj politici, o generalnom štrajku i o jedinstvu partija. SSDS je na Kongresu zastupao Krsta Rakovski.^[5]

22. avgust (9. avgust po s.k.)

U Skoplju organizovan štrajk obućarskih radnika, na kome je zahtevano — skraćenje radnog vremena, povećanje nadnica, zaštita radnika, poboljšanje uslova rada i dr. Štrajk je trajao nekoliko dana i uspešno je završen, što je veoma pozitivno uticalo na radnike drugih grana i opšte jačanje radničkog pokreta u Skoplju.^[5]

u toku oktobra

U Gnjilanu (koje se tada još uvek nalazilo u sastavu Otomanskog carstva) formirana prva organizacija Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS) na Kosovu. Ova organizacija je delovala ilegalno i imala je oko 120 članova, uglavnom radnika i nekoliko seljaka (među članovima nije bilo Albanaca). Oni su najpre širili socijalističke ideje, a kasnije je organizacija poprimila više nacionalni karakter.^[5]

7. decembar

U Ljubljani, 7. i 8. decembra, održana Peta skupština Jugoslovenske socijaldemokratske stranke (JSDS), na kojoj je skromnom većinom od 26 naspram 29 glasova, Izvršni odbor doneo odluku da posle četiri godine delovanja u Trstu, ponovo pređe u Ljubljanu. Ujedno je doneta odluka da list Crveni barjak (sloven. Rdeči praopr), koji je bio organ stranke počne da izlazi u Ljubljani i da postane isključivo političko glasile, a da stručne organizacije prema potrebi izdaju sopstvena glasila.^[6]

24. decembar (11. decembar po s.k.)

U Radničkim novinama 24. i 25. decembra objavljeni članci Vladimira Lenjina — Šta znači, sloboda kritike? i Engels o zajednici klasne borbe.^[2]

30. decembar (17. decembar po s.k.)

Iz Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS) isključena opoziciona grupa okupljena oko časopisa i društva Novo vreme (ovaj list je bio pokrenut 13. novembra/30. oktobra po s.k./ i izlazio je do 27. novembra /10. decembra po s.k./, pre ovog časopisa ova grupa je izdavala list Svest, koje je izlazio u periodu od 19. marta /6. marta po s.k./ do 10. aprila /23. marta po s.k.). Na čelu ove opozicione grupe bili su Milorad Popović, Jovan Skerlić i Kosta Jovanović.^[6]

u toku godine

U Beogradu, u izdanju knjižare Dragiše Lapčevića izašla knjiga ruskog socijaliste Georgi Plehanova Glavna dužnost jednog socijaldemokrate. Knjigu je sa ruskog na srpski preveo Trajko Jovanović.^[6]

Reference

^ ^a ^b ^v Hronologija 1 1980, str. 21.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m ⁿ ^nj ^o ^p ^r ^s ^t ^ć ^u ^f ^h ^c ^č ^dž ^š Hronologija 1 1980.
^ Hronologija 1 1980, str. 25.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Hronologija 1 1980, str. 26.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž Hronologija 1 1980, str. 27.
^ ^a ^b ^v Hronologija 1 1980, str. 28.

Literatura

Pregled istorije Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Institut za izučavanje radničkog pokreta. 1963. COBISS.SR 54157575
Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980. COBISS.SR 1539739342
Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Izdavački centar „Komunist”; Narodna knjiga; Rad. 1985. COBISS.SR 68649479

[FOOTNOTEHronologija_1198021-1] v Hronologija 1 1980, str. 21.

[FOOTNOTEHronologija_11980-2] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m ⁿ ^nj ^o ^p ^r ^s ^t ^ć ^u ^f ^h ^c ^č ^dž ^š Hronologija 1 1980.

[FOOTNOTEHronologija_1198025-3] Hronologija 1 1980, str. 25.

[FOOTNOTEHronologija_1198026-4] v ^g ^d ^đ ^e Hronologija 1 1980, str. 26.

[FOOTNOTEHronologija_1198027-5] v ^g ^d ^đ ^e ^ž Hronologija 1 1980, str. 27.

[FOOTNOTEHronologija_1198028-6] v Hronologija 1 1980, str. 28.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]