Википедија

Хронологија радничког покрета и СРПЈ(к) 1919.

претходна целина:
◄ до 1919.
следећа целина:
1930—1939. ►

Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Раднички покрет Југославије и Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста) (СРПЈ (к)) (касније Комунистичка партија Југославије — КПЈ), као и општа политичка дешавања која су се догодила у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца током 1919. године.

Напомена: Почетком 1919. године на територији читаве Краљевине Срба Хрвата и Словенаца уведен је Грегоријански календар, чиме је усаглашен календар — пошто се на територији данашње Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине користио Грегоријански, а на територији данашње Србије (без Војводине), Црне Горе и Македоније Јулијански календар. Нови календар уведен је 27. јануара, односно 14. јануара по старом календару.


1919. година

уреди

Година 1919. је била прва година мира и прва година новостворене југословенске државе — Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ово је била година консолидације радничког и социјалистичког покрета и његовог уједињења, што је довело до стварања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), као и година првих политичких несугласица у новој држави.

Почетак године обележио је рад на уједињењу свих радничких и социјалистичких партија и групација и стварању јединствене партије југословенског пролетаријата. Ово је крајем јануара довело до подела унутар Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније, на присталице и противнике уједињења. Током фебруара у Југославију је из Русије стигла група југословенских револуционара, који су учествовали у социјалистичкој револуцији. Такође у фебруару је на подручју Хрватске и Славоније уведено обавезно осмочасовно радно време, а оно је крајем године уведено и у осталим деловима земље.

У периоду фебруар-март одржани су конгреси и конференције већине југословенски социјалдемократских странака на којима је донета одлука о њиховом уједињењу. „Конгрес уједињења“ одржан је 22. априла у Београду и тада је створена СРПЈ(к). Истог дана одржан је и „Конгрес уједињења“ југословенских синдиката.

Празник рада 1. мај ове године био је прослављен уз штрајкове и демонстрације, јер су власти забраниле његово прослављање. Највеће демонстрације биле су на територији Босне и Херцеговине, где је био избио генерални штрајк. Још један генерални штрајк „пролетерске солидарности“ избио је „21. јул“а у знак подршке совјетским републикама у Русији и Мађарској. Овај штрајк осујетио је намеру Владе да пошаље своје трупе да интервенишу против револуционарних снага у Мађарској.

Током јула и августа у жижи јавности била је „афера Дијамантштајн“ у којој су били ухапшени прваци СРПЈ(к) — Филип Филиповић, Сима Марковић, Владимир Чопић и Сима Миљуш. Они су били оптужени да су припремали „бољшевички преврат“ у Југославији. Половином августа, услед недостатка доказа били су пуштени на слободу. Током октобра у Загребу је основан Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а у Трбовљу је избио велики штрајк рудара.

Политички живот у новоствореној држави, почетком године обележила је „Божићна побуна“ у Црној Гори, коју су покренуле присталице свргнуте династије Петровић и противници уједињења. Побуна је била угушена у првим данима, а поједини видови отпора трајали су све до 1924. године. Ова побуна проузроковала је дубоку подељеност становништва у Црној Гори, која је била трајала наредних неколико деценија, на присталице и противнике уједињења. Ова побуна била је само почетак отвореног исказивања незадовољства делова југословенских народа који су били незадовљони уједињењем.

Прва политичка криза настала је крајем фебруара и почетком марта када је формирано „Привремено народно представништво“, у које су били делегирани посланици из скупштине Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, као и скупштина југословенских покрајина унутар Аустроугарске. У расподели мандата многе странке (углавно социјалдемократске оријентације) остале су ускраћене за мандате, што је довело до бојкотовања парламента од дела тих странака, као и од стране Хрватске пучке сељачке странке (ХПСС). Ова странка имала је у почетку малу подршку, али је својим отпором властима из Београда, стекла већу популарност код дела хрватског становништва које је било незадовољно уједињењем. У августу је била формирана нова Влада, на чијем се челу налазио Љуба Давидовић. Током 1919. године створено је неколико нових партија, које ће у каснијим годинама имати великог политичког утицаја - Демократска странка и Југословенска муслиманска организација.

У међународном радничком покрету 1919. годину су обележили следећи догађаји - убиство Розе Луксембург и Карла Либкнехта, у јануару, оснивање Комунситичке интернационале, у марту и основање Комунистичке омладинске интернационале у новембру.


Јануар

уреди

6. јануар

уреди
  • У Црној Гори избила тзв „Божићна побуна“, којом су противници уједињења — Зеленаши, потпомогнути Краљевином Италијом, покушали да преузму власт у Црној Гори. Један од организатора побуне био је капетан Крсто Поповић. Побуна је угушена у првим данима, а поједини видови отпора трајали су све до 1924. године. Као резултат побуне настала је дугогодишња подела народа у Црној Гори, на присталице уједињења и противнике.

9. јануар

уреди
  • У Загребу почео излазити лист „Пламен“, полумесечник који се бавио проблемима из културе. Уредници часописа били су Аугуст Цесарец и Мирослав Крлежа. По оријентацији часопис је био јединствен у Југославији, јер је извршио револуцију друштвене свести у складу с комунистичким ставовима и захтевао нову културну, идејну, политички и социјалну садржину друштва. Забрањен је после свега 15 издатих бројева, 8. августа исте године.[1]

11. јануар

уреди

15. јануар

уреди

26. јануар

уреди
  • На Земаљској конференцији Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније (СДСХС), која је одржана од 26. до 28. јануара и имала значај конгреса, дошло је до најјачег супротстављања гледишта у погледу будућег деловања странке. Главни одбор и његове присталице су заступали потребу сарадње с грађанским странкама у циљу стабилизације новостворене јединствене државе, а опозициона група (тзв. „лева група“) изјашњавала се за уједињење југословенског пролетаријата и непомирљиву револуционарну класну борбу. Приликом избора новог Главног одбора, „лева група“ је одбила да учествује у његовом избору и формирала Акциони одбор уједињене опозицијије. Овај одбор одиграо је значајну улогу у формирању СРПЈ(к), а већина организација СДСХ је приступила новооснованој партији.[2]

27. јануар

уреди


Фебруар

уреди
 
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1919. године

12. фебруар

уреди

18. фебруар

уреди
  • На подручју Хрватске и Славоније уведено осмочасовно радно време. Ово је био резултат интензивиране радничке борбе, од друге половине 1918. и почетком 1919. године; а у организацији Општег радничког савеза, 6. фебруара је био организован двосатни генерални штрајк. Наредба о осмочасовном радном времену важила је за све врсте радника у занатству и индустрији, а крајем године је проширена на читаву Краљевину СХС (у почетку су је послодавци слабо примењивали).[3]

21. фебруар

уреди


Март

уреди

1. март

уреди

2. март

уреди
 
Лењин и Стаљин

4. март

уреди

8. март

уреди

9. март

уреди

16. март

уреди
  • У Ћуприји одржан велики протестни збор у присуству 600 грађана на ком је говорено о тешком положају сиротиње и захтевана је радничка контрола при набавци и подели хране. Истог дана, на протестном збору у Алексинцу, који је сазвала Месна организација ССДС, у присуству 300 грађана и радника, говорено је против скупоће.[5]

20. март

уреди

24. март

уреди
  • У Суботици одржан Социјалдемократски конгрес, на ком је одлучено да делегати социјалдемократских организација Бачке и Баната, које су дотада биле у организационим оквирима Социјалдемократске партије Мађарске, учествују на Конгресу уједињења југословенског радничког покрета.[5]

25. март

уреди
  • Одржана конференција Социјалдемократске странке Далмације. На конференцији је изражена спремност за основање нове, револуционарне, јединствене партије југословенског радничког покрета.[6]

28. март

уреди
  • У Београду, од 28. до 30. марта, одржана конференција делегата покрајинских социјалдемократских партија на изради основа за „Конгрес уједињења“.[6]


Април

уреди

6. април

уреди
  • Формирана прва социјалдемократска организација на Цетињу. Четири дана касније, 10. априла, изабрана је нова управа у саставу — Јован Калуђеровић, председник, Јован Томашевић, секретар и Јошо Деља, благајник, као и делегати за „Конгрес уједињења“. Почетком априла у Црној Гори су вршене припреме за Оснивачки конгрес СРПЈ(к), у оквиру којих је формирано неколико социјалистичких организација и изабрани делегати за Конгрес.
  • У Београду одржано 20 протестних зборова на којима се говорила о тешким стамбеним приликама. На протестима је учествовало око 6.000 грађана.[6]

12. април

уреди
  • Формирана прва социјалистичка организавција у Подгорици.[6]

13. април

уреди
  • У Новом Саду одржан Осми конгрес Срба и Буњеваца социјалдемократа. На Конгресу је је донесена одлука да њихови представници учествују на Конгресу уједињења југословенског радничког покрета. У време одржавања Конгреса, Српскобуњевачки агитациони одбор имао је организације у 18 места Војводине.[6]

15. април

уреди

17. април

уреди

20. април

уреди
  • У Београду одржана Конференција жена социјалиста (комуниста) на којој је извршено уједињење свих женских социјалистичких покрета у јединствени женски социјалистички покрет Југославије. На Конференцији се расправљало о учешћу жена у друштвено-политичком животу, о запошљавању жена, о решавању свакодневних животних проблема, о обнављању постојећих и оснивању нових секретеријата жена социјалиста, организовању радница у синдикалне и партијске организације. На крају Конференције изабран је Централни секретеријат жена социјалиста и усвојен Статут жена социјалиста (комуниста), чије су основе биле исте као и Статута СРПЈ(к).[7]
 
Спомен-плоча Првом конгресу СРПЈ(к) на Славији, у Београду
  • У Београду, од 20. до 22. априла одржан Први оснивачки конгрес Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) (СРПЈ (к)). Конгресу је присуствовало 432 делегата из свих крајева Југославије, изузев Словеније. На Конгресу је усвојен Статут партије и донесено неколико Резолуција. На крају рада Конгреса изабрано је Централно партијско веће од 31 члана и Ивршни одбор од 8 чланова.[8][9]
  • У Београду, од 20. до 23. априла, одржан Конгрес уједињења југословенских синдиката. Конгресу је присуствовало 432 делегата из свих крајева Југославије, изузев Словеније (делегати су били исти као и на партијском конгресу). Реферат о уједињењу синдиката поднео је Благоје Брачинац. На Конгресу је, уз много неслагања, усвојен Правилник Централног радничког синдикалног већа Југославије (ЦРСВЈ). На крају Конгреса изабрано је Централно радничко синдикално веће од 31 члана и Извршни одбор од 12 чланова. За председнике Извршног одбора ЦРСВ изабрани су Душан Пешић, из Београда и Славко Каурић, из Загреба, а Лаза Стефановић за секретара.[8]
  • На основу Статута СРПЈ(к) формиран је Покрајински одбор СРПЈ(к) за Босну и Херцеговину и Црну Гору. Неки од његових чланова били су: Саво Капор, Милан Јокић, Сретен и Јово Јакшић, Фрањо Раушер, Богдан Крстић и др.[7][10]

27. април

уреди

29. април

уреди
  • Изашао први број „Гласа слободе“ под новим насловом „Орган Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста)“. Тако је дотадашњи орган СДС БиХ постао један од органа СРПЈ(к), али је као и раније наставио да уједно буде и партијски и синдикални лист.[7]

30. април

уреди
  • У Сарајеву отпочео генерални штрајк радника на трамвајима, у железничкој радионици, водоводу и електричној централи због забране прославе Првог маја. Заједно са овом акцијом радника, солидарисали су се и многи грађани Сарајева. Следећих дана у штрајк су ступили и радници Зенице, Какња, Брезе и Креке. Власти су на ово одговориле силом - уз помоћ војске, ухапшено је око 500 радника; пред Војни суд изведени су многи партијски и синдикални функционери, затворен је Раднички дом и забрањено излажење „Гласа слободе“.[7]
  • У Загребу отпочео протестни генерални штрајк, који је трајао од 30. априла до 2. маја ујутро. Штрајком и другим манифестацијама везаним за прославу Првог маја руководио је Раднички одбор састављен од представника СДС Хрватске и Славоније и СРПЈ(к).[7]


Мај

уреди

1. мај

уреди

15. мај

уреди


Јун

уреди

8. јун

уреди
  • У Љубљани, 8. и 9. јуна, одржан Конгрес словеначких социјалдемократских организација на ком је учествовало 87 делегата, који су заступали 19.000 чланова. На Конгресу је решено да се припреми уједињење словеначких струковних организација са другим струковним организацијама у Југославије.[12]

15. јун

уреди
  • У Босни и Херцеговини издато наређење да се може обновити рад распуштених радничких организација и да им се врати одузета имовина (до забране и одузимања имовине је дошло после радничких протеста због забране прославе првог маја). Чланови Покрајинског извршног одбора СРПЈ(к) за Босну и Херцеговину и Црну Гору поново су преузели раднички дом, архиву и редакцију листа „Глас слободе“.[12]

23. јун

уреди

29. јун

уреди
  • У Београду на тргу Славија, испред Социјалистичког народног дома, одржан митинг око 4.000 грађана. Са митинга је упућен протестни меморндум влади због пргона, цензуре, ограничавања слободе кретања и кршења Закона о радњама.[13]


Јул

уреди

6. јул

уреди
  • У Тузли, Креки и Лукавцу, уз учешће преко 1.000 радника одржана прва јавна скупштина, после првомајских прогона. На скупштини су говорили Коста Новаковић, Митар Трифуновић и Драго Жедник. Усвојена је Резолуција у којој се протестује против прогона радника.[13]

15. јул

уреди

21. јул

уреди
  • Организован је генерални штрајк „пролетерске солидарности“ са совјетским републикама у Русији и Мађарској. Штрајк је организован на предлог Народног комесеријата иностраних послова Совјетске Русије и одржан је у многим државама света. Власти Краљевине СХС покушале су на све начине да спрече одржавање штрајка. Упркос забрани у свим већим местима Југославије одржани су протестни зборови и усвојене резолуције против стране инервенције у Совјетској Русији и Совјетској Мађарској. Овај штрајк, Влада Краљевине СХС, предвођена радикалом Стојаном Протићем је искористила као изговор да своје трупе нешаље на интервенцију у Мађарску.[14]


Август

уреди

2. август

уреди

16. август

уреди
 
Грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

24. август

уреди
  • У Сарајеву, на основу решења команданта Босанске дивизијске области, из истражног затвора пуштени на слободу партијски и синдикални функционери радничког покрета Босне и Херцеговине, који су били ухапшени током првомајских протеста. Међу ухапшенима, који су тада пуштени, били су: Саво Капор, Сретен и Јово Јакшић, Фрањо Рауштер, Богдан Крекић, Богољуб Ћурић, Ђуро Мочевић, Ђуро Ђаковић, Милан Јокић и Петар Вагнер.[15]

25. август

уреди
  • У Сплиту основан Покрајински секретаријат жена-комуниста Далмације. До тада се организација, у којој су дејствовале социјалисткиње у Сплиту, називала Удруга социјалистичких жена и бројила је око 250 активних чланица.[15]


Септембар

уреди

8. септембар

уреди

12. септембар

уреди
  • Демократско-социјалистичка влада, под председништвом Љубе Давидовића, формирана средином августа, придржавајући се одлука Међународне конференције у Вашингтону, донела „Уредбу о радном времену у индустријским, занатским, рударским, трговачким и саобраћајним предузећима“, којом је уведено осмочасовно радно време. Иако ова Уредба није доследно спровођена, па је у појединим случајевима радно време трајало и по 11 часова, ипак су ове мере ограничиле експлоатацију радника.[15]

14. септембар

уреди
  • У Бањалуци одржана јавна скупштина, којој је присуствовало око 1.000 радника и грађана. О унутрашњој политици и положају радника говорио је Душан Глумац.[16]

19. септембар

уреди
  • Отпочео штрајк банковних чиновника и подорника у Загребу. Они су тражили повећање плате, а штрајк је трајао до 5. новембра. Штрајк је завршен споразумом, којим су прихваћени само минимални захтеви, а велики број чиновника је остао без посла.[16]

28. септембар

уреди
  • У Загребу, од 28. до 30. септембра, одржан Конгрес на ком су се организационо ујединиле синдикалне покрајинске организације саобраћајних и транспортних радника и службеника и створен Савез саобраћајних и транспортних радника и службеника Југославије (ССТРиСЈ) са седиштем у Загребу. Савез је имао укупно 31.191 члана, распоређених по покрајинама: Србија 4.800, Хрватска и Славонија — 10.726, Босна и Херцеговина — 7.240, Словенија — 5.300, Војводина — 2.700 и Далмација — 425 чланова. У оквиру савеза постојале су секције: железничара, бродараца, трамвајаца, ПТТ особља и др.[16]


Октобар

уреди
 
Зграда у Загребу у којој је октобра 1919. основан Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ)

10. октобар

уреди

16. октобар

уреди
  • У Приштини одржан збор радника и грађана на ком је основана месна организација СРПЈ(к) и изабрана управа од 9 чланова.[17]

25. октобар

уреди
  • У Трбовљу одржан збор рудара на коме су намеравали да оснују комунистичку организацију. Пошто су жандарми намеравали да растуре збор и ухапсе организатора — рударског секретара Нина Фурлана, више од хиљаду радника је опколило жандаре. Идућих дана је због хапшења комунистичких вођа дошло до новог штрајка у Трбовљу, ком су се убрзо придружили и радници и рудари из Храстника и Загорја. Штрајкачи су захтевали повећање надница, проглашење републике и социјализацију рудника. Штрајк је окончан 6. новембра, делимичним испуњењем захтева.[17]


Новембар

уреди

7. новембар

уреди

16. новембар

уреди
  • Месна организација СРПЈ(к) у Срајајеву организовала јавну скупштину, на којој се дискутовало о скупоћи, политичким прогонима и др. Скупштини је присуствовало око 5.000 људи, због чега је одржана на два места — у сали Радничког дома и у башти Радничког дома. На обе скупштине говорили су чланови Покрајинског партијског и синдикалног вођства.[19]

20. новембар

уреди

30. новембар

уреди
  • У Сарајеву одржана протестна шетња жена против скупоће. Пред око 2.000 присутних о узроцима скупоће и политици говорили су Митар Трифуновић и Анка Тамел.[19]


Децембар

уреди

1. децембар

уреди

4. децембар

уреди
  • У Сарајеву формирана месна организација СКОЈ-а и привремени Покрајински одброр СКОЈ-а за Босну и Херцеговину. У месно сарајевско руководство СКОЈ-а изабрани су: Антон Шмит, Јосип Чижински, Фрањо Парте, Максо Сварц и др.[20]

5. децембар

уреди
  • У Београду, од 5. до 7. децембра, одржана седница Централног партијског већа СРПЈ(к) на којој се расправљало о међународној и унутрашњој ситуацији, о питању учешћа Партије на општинским изборима и о предлогу Главног одбора Социјалдемократске странке за Словенију за преговоре о уједињењу.[20]

7. децембар

уреди
  • Месна организација СРПЈ(к) у Зеници организовала је јавну скупшину на којој је пред око 2.000 радника и грађана о положају радничке класе говорио Митар Трифуновић Учо.[20]


Референце

уреди
  1. ^ а б в Хронологија СКЈ 1980, стр. 64.
  2. ^ а б в Хронологија СКЈ 1980, стр. 65.
  3. ^ а б в Хронологија СКЈ 1980, стр. 66.
  4. ^ а б в г д Хронологија СКЈ 1980, стр. 67.
  5. ^ а б в г Хронологија СКЈ 1980, стр. 68.
  6. ^ а б в г д ђ е Хронологија СКЈ 1980, стр. 69.
  7. ^ а б в г д ђ Хронологија СКЈ 1980, стр. 71.
  8. ^ а б Хронологија СКЈ 1980, стр. 70.
  9. ^ Десет конгреса 1974, стр. 15—23.
  10. ^ Десет конгреса 1974, стр. 23—24.
  11. ^ а б в Хронологија СКЈ 1980, стр. 73.
  12. ^ а б в г Хронологија СКЈ 1980, стр. 74.
  13. ^ а б в Хронологија СКЈ 1980, стр. 75.
  14. ^ Хронологија СКЈ 1980, стр. 76.
  15. ^ а б в г Хронологија СКЈ 1980, стр. 78.
  16. ^ а б в г Хронологија СКЈ 1980, стр. 79.
  17. ^ а б в Хронологија СКЈ 1980, стр. 80.
  18. ^ Десет конгреса 1974, стр. 24—25.
  19. ^ а б в г д ђ Хронологија СКЈ 1980, стр. 81.
  20. ^ а б в Хронологија СКЈ 1980, стр. 82.

Литература

уреди
  • Преглед Историје Савеза комуниста Југославије. Београд: Институт за изучавање радничког покрета. 1963. ISBN. 
  • 50 година Савеза комуниста Југославије. Београд: НИП „Борба”. 1969. ISBN. 
  • Десет конгреса — од Првог до Десетог конгреса СКЈ 1919—1974. Београд: „Привредни преглед”. 1974. ISBN. 
  • Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919—1979 том I. Београд: „Институт за савремену историју“. 1980. ISBN. 
  • Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавачки центар „Комунист”. 1985. ISBN. 


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хронологија_радничког_покрета_и_СРПЈ(к)_1919.&oldid=27558103”