Википедија:Транскрипција са француског језика

Транскрипција имена из француског у српски језик врши се помоћу једног од најкомпликованијих и најзахтевнијих система. Фонетски систем француског језика знатно се разликује од оног српског, а додатни проблем представљају велике варијације изговора у односу на изворни запис. Упркос томе, могуће је установити извесне тенденције, односно моделе, илустроване већим бројем репрезентативних примера, чиме би се умањиле потребе пречесте појединачне провере изворног изговора, што је неизбежно, рецимо, у случају имена из енглеског језика.

Особености

Што се тиче особености, француска имена се сврставају у две групе, при чему првој припадају она која се изворно изговарају према правилима ортоепије и ортографије, а другој она са посебним изговором. У случају првих, најпре француски фонолошки систем од 36 гласова треба свести на српски од 30 фонема. То изискује, на пример, занемаривање одлика француских вокала као што је однос отвореност—затвореност, али и разлике у нијансама назалних (носних) вокала. Међутим, не може се избећи разликовање немог е [ə] од пуног [e] односно [ɛ].

Мукло е [ə] преноси се као е у оним позицијама у којима се у француском и изговара — у почетном слогу и у положајима у којима је потребно избећи нагомилавање сугласника које није у складу са француском фонологијом: Беноа (Benoît), Делил (Delille), Леклер (Leclair). С друге стране, унутар једне ритмичке целине, у којој немом [ə] претходи само један сугласник, тај глас се губи, те не преноси у српском: Дидро (Diderot), Евлин (Evelyne), Русло (Rousselot). Предлог de и члан le преносе се као де (Шарл де Гол – Charles de Gaulle) и ле (Жан ле Клер – Jean le Clair). Задржавају се и поједине аутентичности типа Д’Еспере (D’Esperey; не Деспере или Де Еспере).

Носни самогласник у српски се преноси као орални вокал праћен н или м, што највише зависи од тога да ли је наредни глас уснени (у том случају м), неуснени (у том случају н) или га уопште и нема (н): Бланки (Blanqui), Анри (Henri), Мартен (Martin), Мембур (Maimbourg), Амбрен (Embrun), Дижон (Dijon), Леконт (Leconte и Lecompte).

Када су у питању имена са посебним изговором, који се најчешће огледа испуштањем d, r, s, x, z у финалној позицији, озвученим изговором или испуштањем s унутар имена, претварањем y или ill и il у сонант, она су посебно обрађена у доленаведеном и табеларно датом транскрипционом систему, уз минималан коментар и примере.

За властита имена карактеристичне су, и имају релативно високу френквенцију, почетне саставнице односно префиксоиди Mont-, Neuf-, Saint-. У првој саставници завршно t или се не изговара и не транскрибује (Монпеље, Монруж – Montpellier, Montrouge) или, супротно, изговара и траснкрибује, и то доследно испред вокала (Монтескје, Монтре – Montesqiueu, Montret). Слично томе пише се и Монте Карло (Monte Carlo; уместо Монт). Као изузетак постоји канадски град Монтреал (Montréal), мада би транскрипција према франц. изгвору била Монреал.

Префиксоид Neuf- изговара се и преноси без завршног f: Небур (Neufbourg), Небризак (Neuf-Brisach), Нешато (Neufchâteau), Нежур (Neufjours). У саставници Saint завршно t се не изговара и не транскрибује испред сугласника: Сен Дени (Saint-Denis), Сен Тропе (Saint-Tropez). Међутим, ситуација је супротна ако је префиксоид испред самогласника: Сент Ењан (Saint-Aignant), Сент Егзипери (Saint-Exupéry). Формант Sainte, међутим, увек је Сент: Сент Пале (Sainte-Palaye), Сент Бев (Sainte-Beuve). Још неки чести форманти у именима јесу ville, mille, des, les, sur, du, en, а редом се преносе као вил, мил, де(з), ле(з), сир, ди, ан (облици дез, лез у предвок. положају).

Удвојени сугласник се транскрибује као један: Ролан (Rolland). Завршно ненаглашено e се испушта: Огист (Auguste), што најчешће важи и за сугласнике: Франсоа (François). У финалним групама -nd, -nt, -rg,- rd, -rt не изговара се и не преноси завршни сугласник. Међутим, испуштање сугласника врло је ретко уколико следећа реч почиње вокалом, те му се тада не прибегава: Екс ан Прованс (Aix-en-Province). Уједначује се пренос назалног вокала као ан: Дишан (Duchamp), не Дишам. Често се s унутар имена не преноси: Декарт (Descartes), не Дескарт. Цртица из француских топонима по правилу се не преноси. Називи места се не преводе ни када је то могуће.

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима помињати Париз, Бастиља, Тиљерије, Пикардија, Вандеја, Бретања, Рона, Лоара, мада би називи сковани према изговору били Пари (Paris), затим Бастиј (Bastille), Тилри (Tuileries), Пикарди (Picardie), Ванде (Vendée), Бретањ (Bretagne), Рон (Rhône), Лоар (Loire). Пример традиционалног посрбљавања је и превод Балзаковог дела Eugénie Grandet као Евгенија Гранде (не Ежени).

Опис система

Главна правила и најтипичнији поступци прилагођавања француских имена (делимично напред назначени) могу се, уз поред наведене репрезентативне примере, представити кроз следећи транскрипциони систем:

• AI — транс. е (фр. Alain, Voltaire, Lorraine — Ален, Волтер, Лорен(а))
• AY (затворено) — транс. е (фр. Aymé, Maynar, Orsay — Еме, Менар, Орсе)
  • али у отвореном слогу транс. ај (фр. Bayonne, Cayenne, Blaye — Бајон, Кајен(а), Блај)
• AU — транс. о (фр. Auvergne, Auguste, Gautlier — Оверњ(а), Огист, Готје)
• C (пред E, I, Y) — транс. с (фр. Marcel, Provence, Nice — Марсел, Прованс(а), трад. Ница)
  • у осталим положајима транс. к (фр. Cocteau, Balzac — Кокто, Балзак)
  • али крајње у групама -nc, -mc, -rc немо ∅ (фр. Blanc, Leclerc — Блан, Леклер)
• CH — транс. ш (фр. Michel, Charles, Rochelle — Мишел, Шарл, Рошел)
  • према изговору транс. к (фр. Christian, Christine, Christophe — Кристијан, Кристин, Кристоф)
• CQ — транс. к (фр. Jacques, Lecocq, Tocqueville — Жак, Лекок, Токвил)
• Ç — транс. с (фр. François, Besançon, Briçonnet — Франсоа, Безансон, Брисоне)
• D — транс. д (фр. Denis Diderot, Descartes — Дени Дидро, Декарт)
  • али крајње често (а увек у -nd, -rd) немо ∅ (фр. Rimbaud, Godard, Edmond — Рембо, Годар, Едмон)
• E (немо [ə], види горе) — транс. (е) (фр. Delille, Diderot, Evelyne — Делил, Дидро, Евлин)
• É, È, Ê — транс. е (фр. Barbès, Émile, Genès, Cérez — Барбес, Емил, Женес, Серез)
• Ë — транс. е (фр. Laënnec, Citroën — Лаенек, Ситроен)
  • али као AË транс. а (фр. De Staël, Saint-Saëns — Де Стал, Сен Санс)
• EAU — транс. о (фр. Beauvoir, Léautaud, Marceau — Бовоар, Леото, Марсо)
• EI (затворено) — транс. е (фр. Seine, Reims, Beineix — Сена, Ремс, Бене)
• EY (затворено) — транс. е (фр. Aveyron, Gendrey, Sisley — Аверон, Жандре, Сисле)
• EN, EM (затворено) — транс. ан, ам (фр. Cendrars, Rouen, Embrun — Сандрарс, Руан, Амбрен)
  • али EN иза ј транс. ен (фр. Amiens — Амјен)
  • у отвореном слогу транс. ен, ем (фр. Henin, Émile — Енен, Емил)
• EU — транс. е (фр. Deneuve, Depardieu, Neuilly — Денев, Депардје, Неји)
• G (пред E, I) — транс. ж (фр. Gilles, George, Peugeot — Жил, Жорж, Пежо)
  • у осталим положајима G и GU пред E, I, Y транс. г (фр. Grégoire, Gauguin — Грегоар, Гоген)
  • али крајње у групи -rg немо ∅ (фр. Strasbourg, Cherbourg — Стразбур, Шербур)
• GN — транс. њ (фр. Avignon, Montaigne, Champagne — Авињон, Монтењ, Шампања)
• H — транс. ∅ (фр. Havre, Hugo, Hubert, Huez — Авр, Иго, Ибер, Уез)
• I (пред A, O, U) — транс. и (фр. Mauriac, Briançon, Dior — Морија, Бријансон, Диор)
  • испред е а иза L, N и иза сугл. групе са R на другом месту транс. и(ј) (фр. Molière, Liège, Allier, Montpellier, Richelieu — Молијер, Лијеж, Алије, изузетно традиционално Монпеље и кардинал Ришеље)
  • у осталим случајевима испред е транс. ј (фр. Ariège, Duvivier, Pierre — Арјеж, Дививје, Пјер)
• ILL и обично крајње IL (иза вокала) — транс. ј (фр. Versailles, Montreuil — Версај, Монтреј)
  • изузетно традиционално транс. љ (фр. Marseille, Tuileries — Марсељ, Тиљерије), што одговара старом изговору, као и фонетизму галицизама гиљотина, детаљ, павиљон, портфељ, фељтон, фотеља, емаљ
  • иза сугласника обично транс. иј (фр. Billancourt, Camille — Бијанкур, Камиј)
  • у формантима ville, mille транс. ил (фр. Abbeville, Millevoye — Абвил, Милвоа)
  • и у ville, mille понекад транс. иј (фр. Millet, Villon, Antilles — Мије/Миле, Вијон/Вилон, трад. Антили)
• IN, IM (затворено) — транс. ен, ем (фр. Ingres, Vincent, Rimbaud — Енгр, Венсан, Рембо)
  • али у отвореном слогу транс. ин, им (фр. Binoche, Céline, Mérimée — Бинош, Селин, Мериме)
• J — транс. ж (фр. Jules, Jean-Jacques — Жил, Жан Жак)
• OI — транс. оа (фр. Renoire, Lavoisier, Antoine — Реноар, Лавоазје, Антоан)
• OY — транс. оа (фр. Troyes, Brunoy, Aulnoy — Троа, Бриноа, Оноа)
  • али кад следи вокал транс. оај (фр. Boyer, Royan, Troyat — Боаје, Роајан, Троаја)
• OILL - транс. оај (фр. Boilly - Боаји)
• OIN (затворено) — транс. оен (фр. Poincaré — Поенкаре)
• OU — транс. у (фр. Douaumont, Tours — Дуомон, Тур)
• PH — транс. ф (фр. Philippe, Dauphiné — Филип, Дофине)
• QU — транс. к (фр. Quessoy, Marquet, Bracque — Кесоа, Марке, Брак)
• R — транс. р (фр. Montrouge, Rolland, Troyes — Монруж, Ролан, Троа)
  • али крајње често немо ∅ (фр. Louviers, Garnier, Roger — Лувје, Гарније, Рож)
  • секвенца -ère редовно транс. ер (фр. Molière, Bergère, Charrière — Молијер, Бержер, Шарјер)
• S — транс. с (фр. Suzanne, Marseille — Сизан, Марсељ)
  • испред звучног сугласника транс. з (фр. Strasbourg — Стразбур)
  • интервокалско S транс. з (фр Joseph, Malesherbes — Жозеф, уп. Малзерб)
  • и пред немим [ə] често транс. з (фр Toulouse-Lautrec, Maryse, Toulouse — Тулуз-Лотрек, Мариз, али традиционално за град на југу Француске Тулуза уместо Тулуз)
  • али удвојено SS без обзира на положај транс. с (фр Boissy — Боаси)
  • у сугл. групама унутар имена транс. с (фр Desqueyroux, Mesmer, Chastel — Дескеру, Месмер, Шастел)
  • али исто могуће и немо ∅ (фр Avesnes, Asnelles, Desforges, Praslin — Авен, Анел, Дефорж, Прален)
  • секвенца -st по правилу транс. ст (фр Brest, Just, Marrast, Proust — Брест, Жист, Мараст, Пруст)
  • али исто могуће и немо ∅ (фр Prévost, La Forest — Прево, Ла Форе)
  • изговара се често и у финалној позицији (супротно општим правилима), и то у комбинацијама -as, -os, -ès, -ais, -is, -ys, -us, -es, -ous, -rs, као и у положају иза назалних вокала (примере види у Правопису)
• T — транс. т (фр. Tina, Antoine, Voltaire — Тина, Антоан, Волтер)
  • али крајње редовно немо ∅ (фр. Godot, Clément, Renault, Thibault — Годо, Клеман, Рено, Тибо)
• TH — транс. т (фр. Édith, Merth, Pathé, Thierry — Едит, Мерт, Пате, Тјери)
• U — транс. и (фр. Justine, Luc, Suzanne, Trudeau — Жистин, Лик, Сизан, Тридо)
  • напомена: оваква имена, наравно погрешно, новинари често преносе са у
  • али секвенца -ius транс. ијус (фр. Darius Milhaud, Marius, Fabius — Даријус Мијо, Маријус, Фабијус)
  • изузетно -ius традиционално транс. ије (фр. Horatius — Хорације)
• UN (затворено) — транс. ен (фр. Embrun, Le Brun, Verdun — Амбрен, Ле Брен, Верден)
  • али у отвореном слогу транс. ин (фр. De Funés — Де Финес)
• X — транс. кс (фр. Asterix, Brax, Gex, Félix — Астерикс, Бракс, Жекс, Феликс)
  • али крајње понекад немо ∅ (фр. Bertrix, Genevoix, Roubaix — Бртри, Женевоа, Рубе)
  • интервокалско и почетно транс. гз (фр. Xavier, Saint-Exupéry — Гзавје, Сент Егзипери)
  • али у појединим случајевима транс. с (фр. Auxerre — Осер, погрешно „Оскер“)
  • секвенца -tx редовно транс. тс (фр. Boutx, Bretx — Бутс, Бретс)
• Y — транс. и (фр. Thysville, Cyrano, Andryes, Lyon — Тисвил, Сирано, Андри, Лион)
  • као UY транс. и (фр. Guy — Ги) или уи (фр. Porrentruy — Порантруи)
  • интервокалско и почетно транс. ј (фр. Payot, La Fayette, L’Yon — Пајо, Ла Фајет, Л’Јон)
• Z — транс. з (фр. Berlioz, Boulez, Mermoz — Берлиоз, Булез, Мермоз)
  • али крајње понекад немо ∅ (фр. Blanc-Nez, Clusaz, Tropez — Блан Не, Клиза, Тропе)
  • и секвенца -tz са немим ∅ (фр. Goutz, Despretz, Lametz, Retz — Гу, Депре, Ламе, Ре)
  • али -tz понекад транс. ц (фр. Biarritz, Metz — Бјариц, трад. Мец) или с (фр. Feletz — Фелес)

Литература

• Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: француски”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 232-241. ISBN 978-86-7946-079-0.