Мило Бошковић

лекар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије

Мило Бошковић (Горњи Брчели, код Бара, 20. октобар 1911Јасеновац, 21. септембар 1944) био је лекар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

мило бошковић
др. Мило Бошковић
Лични подаци
Датум рођења(1911-10-20)20. октобар 1911.
Место рођењаГорњи Брчели, код Бара, Краљевина Црна Гора
Датум смрти21. септембар 1944.(1944-09-21) (32 год.)
Место смртиЈасеновац, Краљевина Југославија (дејуре)
НДХ (дефакто)
Професијалекар
Породица
СупружникЗагорка Зага Јовановић
Деловање
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411944.
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Биографија уреди

Рођен је 20. октобра 1911. године у селу Горњи Брчели, у Црмници, код Бара. Његов отац Иво радио је у Сједињеним Америчким Државама, а он је са мајком и браћом остао у Црној Гори. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију на Цетињу. Медицину је студирао на Универзитету у Болоњи, где је и дипломирао 1937. године. У Београд је дошао непосредно пред рат. Као лекар се специјализовао за паразитологију и запослио се као асистент Бактериолошког института Ветеринарског факултета у Београду.[1]

Најпре је био симпатизер, а од 1940. године и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Јула 1941. године је, по партијском задатку, закупио кућу на Бањичком венцу број 12, у чијем је подруму била смештена илегална штампарија ЦК КПЈ, у којој су радили Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, народни хероји Југославије. Ради конспирације, он је у кући отворио лекарску ординацију. Потом се формално венчао са, студенткињом медицине и радницом у штампарији, Загорком Загом Јовановић, а Љубицу Ђоновић, такође једну од радница у штампарији, представили су као кућну помоћницу.[1]

Почетком јануара 1942. године, Мила је тражила полиција, под сумњом да је „енглески шпијун“. Док је полиција улазила у кућу, он је успео да се кроз плакар склони у подрум, где се налазила штампарија. А Зага и Љубица су тада полицији дале објашњење да је Мило отишао код својих рођака ван Београда.[1]

Због његове личне, као и безбедности штампарије, Мило се јула 1942. године, по партијском задатку, са лажним исправама на име домобранског сатника Винка Томашевића, пребацио у Загреб. Када је стигао у Загреб, 14. јула се састао са Иванком Муачевић-Николиш, да преко ње ступи у везу са партизанима на ослобођеној територији. Док су се шетали улицом, један усташки полицајац је препознао Иванку и ухапсио их.[1]

У затвору су га страховито мучили и тукли. Избили су му све предње зубе, а потом га бацили са другог спрата дворишног дела полицијске зграде. Иако с поломљеном ногом, Мило није ништа признао, ни о свој делатности, ни о илегалној штампарији у Београду. Пошто нису добили никакво признање, пребацили су га у логор Стара Градишка, а крајем децембра 1942. године у Јасеновац. Заједно са неколико логораша припремао је бекство, али су их стражари открили. После поновног страшног мучења, Преки усташки суд га је осудио на смрт вешањем.[1]

На дан извршења казне, 21. септембра 1944. године, на стратишту је иступио пред команданта логора Динка Шакића, протестујући због начина извршења казне — Ја сам син Црне Горе, и протестујем против оваквог срамног начина извршења смртне осуде. Код нас се људи убијају из пушке. Пошто је Шакић одлучио да му испуни „последњу жељу“, одбио је да окрене леђа и стави црни повез.[1]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја Југославије.[2]

Једна улица у Бару и једна улица у Јајинцима носе његово име.[3][4]

Породица уреди

Мило Бошковић је имао двојицу млађе браће — Ђуру и Петра. Ђуро Бошковић (1914—1945) је био правник и револуционар, а учествовао је у Народноослободилачкој борби. Посебно се истакао за време битке на Сутјесци, 1943. године, а погинуо је после рата као официр ОЗНЕ у борби против четника. Петар Бошковић (1931—2011) је био дипломата и амбасадор СФРЈ на Кипру, а 1999. године је у Загребу био сведок на суђењу команданту логора Јасеновац Динку Шакићу, који је тада био осуђен на 20 година затвора.[5] Милова сестра Бошковић Велика била је првоборац, партизанка Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде.[6]

Музеј уреди

Кућа у којој је била штампарија и где је живео Мило Бошковић преуређена је 1. маја 1950. године у музеј посвећен тајној штампарији и налазила се у саставу Музеја града Београда. Музејска поставка представљала је рад свих штампарија које су радиле у време окупације на територији Београда. Исте године на кући је постављена спомен плоча а 17.05.1965. године објекат је проглашен спомеником културе од изузетног значаја.

Музеј је у августу 2000. године затворен за посетиоце, а кућа је враћена наследницима након судског спора са органима управе Општине Београд.

ТВ серија уреди

Рад тајне штампарије ЦК партије и Милова храброст, великодушност, родољубље и укупан допринос рату описани су у многим књигама које се баве народноослободилачким ратом у Београду, а посебно је рад штампарије описао Драган Марковић у књизи „Отписани“. Током снимања познате и веома популарне ТВ серије у бившој Југославији „Отписани“, илегалној штампарији посвећена је једна епизода под називом „Штампарија“ Такође, имена ликова су промењена, где год се појављује др. Бошковић и студенткиња Загорка, уместо њих се појављује доктор Јанковић (Зоран Милосављевић) и Оливера (Светлана Бојковић).

Референце уреди

Литература уреди

  • Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982. 
  • Јанковић, Блажо (1975). Четврта пролетерска црногорска бригада. Београд: Војноиздавачки завод. 

Спољашње везе уреди