Љуба (Шид)

насеље у општини Шид, у Сремском округу, у Србији

Љуба (слч. Ľuba) је насеље у Србији у општини Шид у Сремском округу. Према попису из 2022. било је 361 становника.

Љуба
Дом културе
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСремски
ОпштинаШид
Становништво
 — 2022.Пад 361
 — густина37/km2
Географске карактеристике
Координате45° 09′ 13″ С; 19° 23′ 15″ И / 45.153666° С; 19.3875° И / 45.153666; 19.3875
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина231 m
Површина15,3 km2
Љуба на карти Србије
Љуба
Љуба
Љуба на карти Србије
Остали подаци
Поштански број22255
Позивни број022
Регистарска ознакаŠI

Овде се налази Сеоска кућа у Љуби, као непокретно културно добро.

Историја

уреди

Османска власт (1526-1688)

уреди

Године 1526. Османско царство је довршило освајање Срема. Од свог првог помена 1568, Љуба је била део илочке нахије санџака Срем. На пописима 1568, 1578. и 1590. сеоски кнез био је Балета Марко.[1] Број пореских домаћинстава (не нужно и укупни број домаћинстава) у Љуби током друге половине 16. века изгледао је овако:[2]

Број пореских кућа у Љуби током 16. века
1568 1578 1590
37 34 33

Љуба је спадала у ред насеља изражене етничке хетерогенисти, што се може видети на основу ономастичког материјала.[3]

Хабзбуршка власт (1688-1918)

уреди

По хабзбуршком освајању највећег дела Срема (1688-1691), цар Леополд I је принцу Ливију I из породице Одескалки препустио читаву област због раније датих новчаних позајмица. Поседи Одескалкија званично су оформљени као Сремско војводство. Касније су из њега издвајана властелинства и територије Војне Границе, али је Љуба остала у поседу Одескалкија, који је сам постао саставним делом Краљевине Славоније.

Православно становништво села је у црквеном смислу припадало Шидском протопрезвитерату Карловачке митрополије према организационој схеми из 1756.[4] Римокатоличко становништво је у црквеном смислу припадало римокатоличкој жупи у Соту, која је била под јурисдикцијом обновљене Сремске дијецезе, са центром у Каптолу покрај Пожеге.[5] Због малих прихода ова бискупија је обједињена са Босанско-ђаковачком 1773. булом "Universi orbis Ecclesiis" папе Климента XIV, са седиштем у Ђакову.[6]

Сремска жупанија је постала делом Краљевине Хрватске и Славоније 1868.

Према попису из 1890, Љуба је имала 805 становника, од чега 44,2% римокатолика, 35,3% протестаната и 20% православаца. Према попису из 1900, Љуба је имала такође 805 становника, од чега 36% Словака, 28,3% Хрвата, 20% Срба, 12% Мађара и 2,5% Немаца.[7]

Југословенска држава (1918-2006)

уреди

Простор на коме се Љуба налазила 1918. био је организован у Сремску жупанију, која је 1922. реорганизована у Сремску област. У обе административне јединице Вуковар је био административним центром. Сама Љуба налазила се у Шидском срезу. Према наредби Министарства за аграрну реформу, 1925. је спроведен поступак утврђивања објеката аграрне реформе некадашњег Сремског војводства и у Љуби.[8]

Шидски протопрезвитерат Карловачке митрополије је реформисан у Српско православно архијерејско намесништво шидско по формирању Српске православне цркве.[9]

Новом територијално-административном реформом 1929. Љуба је постала делом Дунавске бановине са центром у Новом Саду. Одлуком Краљевске банске управе из 1934, члановима породице Одескалкија одузети су делови имовине у Љуби, а експропријација је дефинитивно извршена 1938.[8]

Споразумом Цветковић-Мачек из 1939. године, део Дунавске бановине у ком се налазила и Љуба припао је Бановини Хрватској.

Географија

уреди

Љуба је сеоско насеље у општини Шид, у Сремском округу, на јужним падинама Фрушке горе, на развођи између потока Шидина и потока Милин до, на просечно 231 м.н.в. Насеље је крстасте основе и радијалне структуре. Становништво се бави пољопривредом (сточарством, воћарством и виноградарством).[10]

Галерија

уреди

Демографија

уреди

У насељу Љуба живи 450 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,7 година (40,1 код мушкараца и 45,2 код жена). У насељу има 203 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,75.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а већину чине Словаци. У последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[11]
Година Становника
1948. 822
1953. 884
1961. 838
1971. 757
1981. 639
1991. 585 583
2002. 559 563
Етнички састав према попису из 2002.[12]
Словаци
  
301 53,84%
Хрвати
  
127 22,71%
Срби
  
92 16,45%
Мађари
  
13 2,32%
Југословени
  
4 0,71%
Русини
  
2 0,35%
Муслимани
  
1 0,17%
непознато
  
1 0,17%
Становништво према полу и старости[13]
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 206 226 232 229 216 212 203


Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 50 55 34 34 20 9 1 0 0 0 2,75
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 238 79 141 10 7 1
Женски 237 23 151 56 6 1
УКУПНО 475 102 292 66 13 2
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 116 90 0 0 7
Женски 71 65 0 0 1
Укупно 187 155 0 0 8
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 0 2 2 1 0
Женски 0 0 2 0 0
Укупно 0 2 4 1 0
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 0 1 5 0 1
Женски 0 0 1 1 1
Укупно 0 1 6 1 2
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 5 0 0 2
Женски 0 0 0 0
Укупно 5 0 0 2

Референце

уреди
  1. ^ Шулетић, Небојша (2013). Сремски санџак у XVI веку. Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 119. 
  2. ^ Шулетић, Небојша (2013). Сремски санџак у XVI веку. Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 142. 
  3. ^ Шулетић, Небојша (2013). Сремски санџак у XVI веку. Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 186. 
  4. ^ Руварац, Димитрије (1902). Српска Митрополија Карловачка око половине XVIII века. Сремски Карловци: Изд. српског патријарха Георгија Бранковића. стр. 26—27. 
  5. ^ Bubalo1 Mitrović2 Radić3, Đorđe1 Katarina2 Radmila3 (2010). Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu. Beograd: Službeni glasnik. стр. 143. 
  6. ^ Bubalo1, Mitrović2, Radić3, Đorđe1, Katarina2, Radmila3 (2010). Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu. Beograd: Službeni glasnik. стр. 140. 
  7. ^ Matanović, Tomaš (2009). „Etnička i vjerska slika Srijema 1880. - 1910.”. Povijesni zbornik: godišnjak za kulturu i povijesno nasleđe. 4: 179—192. 
  8. ^ а б Љубљанац, Светлана (2017). „Експропријација поседа Илочког властелинства Одескалки”. Споменица Историјског архива "Срем". 17: 158—159. 
  9. ^ Сремац, Радован (2018). „Шидско намесништво од 1934. до 1939.”. Споменица Историјског архива "Срем". 17: 136. 
  10. ^ Марко В. Милошевић, Лексикон националних паркова Србије - Фрушка гора. . <Београд. 2016. pp. 175. 
  11. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  12. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  13. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе

уреди