Љубомир Милић

српски и југословенски генерал

Љубомир Милић (Горњи Милановац, 11. фебруар 1861Београд, 22. јун 1949) је био генерал српске а касније и дивизијски генерал југословенске војске.

Љубомир Милић
Љубомир Милић
Лични подаци
Датум рођења(1861-02-11)11. фебруар 1861.
Место рођењаГорњи Милановац, Кнежевина Србија
Датум смрти22. јун 1949.(1949-06-22) (88 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија
Војна каријера
Служба18831906.
19121923.
Чин Дивизијски генерал
Учешће у ратовимаСрпско-бугарски рат
Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве Звезде са мачевима
Орден Белог орла
Орден Таковског крста

Биографија уреди

Рођен је 11. фебруара 1861. у Горњем Милановцу. После завршекта Реалике, уписао је Нижу школу Војне академије 1880. године. Тада је постао питомац 13. класе. Школовање је завршио 2. августа 1883. као десети у рангу од двадесет питомаца. Вишу школу уписује 1884. као питомац 1. класе, завршио је са годину дана прекида због рата 1887. По успеху је био четрнаести у рангу од седамнаест питомаца. Од марта 1891, до септембра 1892. боравио је у руским трупама као државни питомац.[1]

Био је ожењен Маром, кћерком Антонија Хаџића трговца из Београда. У том браку имао је једну кћерку Милицу (1889—1963) удата Миливојевић која је била академска сликарка.[2]

Официрско напредовање уреди

У чин потпоручника унапређен је 2. августа 1883. године. Поручник је постао 22. фебруара 1887. године, капетан 2. класе је постао 1. јануара 1891, а капетан 1. класе 26. септембра 1893. Мајорски чин је стекао 22. фебруара 1896. а потпуковнички чин 22. фебруара 1900. Пуковник је постао 22. априла 1906, генерал 29. јуна 1916. а дивизијски генерал 1923. године и са тим чином је пензионисан.

Служба у војсци уреди

Одмах по завршетку Ниже школе Војне академије распоређен је на дужност у 7. батаљон Дунавског пешадијског пука. Током школовања на Вишој школи Војне академије, 1884—1886. обављао је дужност водног официра.

Српско-бугарски рат и период примирја уреди

У српско-бугарском рату 1885. командовао је четом 1. батаљона 14. пешадијског пука. Касније, до 1890, био је водник, а потом ађутант Дунавског артиљеријског пука. Од јануара 1890. до маја исте године у пешадијској Подофицирској школи био је наставник за предмет опис пушке и муниције са наставом за гађање. Потом је добио место вршиоца дужности команданта 1. чете 8. пешадијског батаљона. По повратку из Русије преведен је у генералштабну струку, а од новембра 1894. поново је био на дужности у пешадијској Подофицирској школи, овог пута као помоћник команданта ове установе. За вршиоца дужности команданта 6. батаљона одређен је у марту 1895, а после положеног мајорског чина, у марту следеће године, утврђен је на овом месту. У марту 1897. године враћа се у пешадијску Подофицирску школу на место команданта. Потом је постављен за начелника штаба дивизијске области, а од почетка марта 1900. за команданта 5. пука. Следеће, 1901. године постаје ађутант краља Александра. Од фебруара 1902. био је вршилац дужности команданта Дунавске пешадијске бригаде. На том положају остао је до маја 1903, када је премештен за гарнизонара Зајечарског гарнизона. У пролеће 1904. постао је командант 14. пешадијског пука, а у марту следеће године премештен је за команданта 19. пука. Средином маја 1906. стављен је на располагање, а пет месеци касније и пензионисан. Реактивиран је октобра 1912. и постављен за команданта пука, затим за команданта самосталног Калнског одреда и команданта Моравске дивизије 2. позива. У периоду 1913—1914. био је у пешадијској инспекцији.[2]

Први светски рат и краљевина Југославија уреди

 
Милан Арсић Даскало - Портрет генерала Љубомира Милића, 1933.

У Првом светском рату у чину пуковника постављен је за команданта Моравске дивизије 2. позива. На њеном челу, у саставу 3. армије, учествовао је у церској бици са којом се истакао 18. августа 1914. У даљем току рата командовао је групом дивизија (Моравска 2. позива, Тимочка 1. и 2. позива), са којим је у новембру 1915. зауставио напад бугарске 1. армије. Потом је прешао у противнапад одбацивши непријатеља према Лесковцу (тзв. Лесковачки маневар). Тим контранападом успео је да заустави напредовање делова бугарске 1. армије и омогући повлачење српске војске преко Лебана и Куршумлије према Приштини. За то је унапређен у чин генерала. На Крфу је 1917. постављен је на положај инспектора пешадије.[1]

Дужност инспектора пешадије обављао је и после рата, до маја 1919, када је разрешен. Потом је био заступник команданта дивизијске области и делегат владе код покрајниских власти у Сплиту. Био је такође члан комисије за разграничење са Италијом. Од марта 1921. постављен је за команданта 3. дивизијске области. На тој дужности био је до пред крај исте године, када је одређен за председника комисије за мајорски испит. После само месец дана поново се нашао на месту команданта, 1. дивизијске области и унапређен у чин дивизијског генерала. Пензионисан је 2. октобра 1923. године. Преминуо је 22. јуна 1949. године, и његовом смрћу нестао је и последњи генерал некадашње српске војске.[2]

Домаћа одликовања уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Милић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. стр. 139—142. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  2. ^ а б в Бјелајац 2004, стр. 211–212.

Литература уреди

  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Институт за новију историју Србије, Београд. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Милић Милићевић; Љубодраг Поповић (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  • Војна енциклопедија, Београд, 1973, књига пета, pp. 464–465.

Спољашње везе уреди