Андрија Хебранг
Андрија Хебранг (Баћевац, код Вировитице, 21. септембар 1899 — Београд, 11. јун 1949) хрватски и југословенски политичар, члан ЦК КПЈ и министар у влади ФНРЈ.
| андрија хебранг | ||||
|---|---|---|---|---|
 Андрија Хебранг | ||||
| Лични подаци | ||||
| Датум рођења | 21. септембар 1899. | |||
| Место рођења | Баћевац, код Вировитице, Аустроугарска | |||
| Датум смрти | 11. јун 1949. (49 год.) | |||
| Место смрти | Београд, НР Србија, ФНР Југославија | |||
| Породица | ||||
| Супружник | Олга Кон-Хебранг | |||
| Деца | Андрија Хебранг | |||
| Деловање | ||||
| Члан КПЈ од | 1919. | |||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||
| У току НОБ | члан ЗАВНОХ-а | |||
| секретар ЦК КПХ | ||||
| Период | 1942. - октобар 1944. | |||
| Претходник | Владо Поповић | |||
| Наследник | Владимир Бакарић | |||
| Одликовања |
му 1948) | |||
Биографија
уредиРођен је 21. септембра 1899. године у селу Баћевац, код Вировитице. Члан КПЈ је од оснивања 1919. године[1]. Године 1921. током служења војске у Нишу, осуђен је на шест месеци затвора, због непоштовања претпостављених војних лица.
Године 1923. се вратио у Загреб, али је тамо врло брзо стављен под присмотру полиције, због учествовања у демонстрацијама и активности у синдикалним покретима. Тих година, у Загребу, упознаје Јосипа Броза Тита. Године 1928. упућен је у Берлин, на саветовање југословенских комуниста, али је на том путу ухапшен. Осуђен је на три месеца, али је после жалбеног поступка пуштен. Недуго после тога поново је ухапшен и затворен због илегалних активности. У затвору је дочекао увођење шестојануарске диктатуре, када је са својим сарадницима предат суду у Београду. На суђењу се Хебранг изјаснио као комуниста из уверења, а не као члан Партије. Због комунистичке делатности осуђен је на 12 година затвора[2]. Најпре је био у затвору у Лепоглави, а потом у Сремској Митровици, где је од стране другова из Партије проглашен троцкистом.
Други светски рат
уредиПочетком 1941. године излази из затвора и враћа се у Загреб, где у септембру постаје члан Оперативног руководства за Хрватску. Крајем фебруара 1942. године хапси га усташка полиција. Приликом хапшења је пружио отпор и био рањен у главу (према неким изворима покушао је самоубиство). После лечења послат је у затвор на Тргу Кулина бана, а потом у логор Стара Градишка. Недуго после преласка у Стару Градишку размењен је, заједно са још 35 партизана, за двојицу усташких првака које су партизани заробили.[1] Реч је о Мирку Вутуцу, натпоручнику УНС-а, и Карлу Вагнеру, управитељу жупањске редарствене области.
По изласку из заробљеништва преузима дужност политичког секретара ЦК КП Хрватске. Учествовао је, као представник Хрватске, на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године. Један је од оснивача Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске. У својим наступима истицао је ЗАВНОХ као израз хрватске суверености и тело надлежно за доношење свих одлука које се односе на Хрватску. Октобра 1944. године, смењен је са функције секретара ЦК КПХ због промовисања аутономаштва КПХ наспрам КПЈ[1].
После рата
уреди
У Привременој влади ДФЈ именован је за министра индустрије, али је после годину дана смењен и искључен из ЦК КПЈ, због сукоба око концепције државног развоја ФНРЈ[2]. Априла 1948. године је стављен у кућни притвор, у својој кући у Београду, а 7. маја је ухапшен и изведен на саслушање пред партијску комисију. Саслушавање пред партијском комисијом се одвијало у једној кући у Сремској Каменици. Након Петог конгреса КПЈ ту се нашао и Сретен Жујовић, бивши савезни министар финансија. Кућа је била добро чувана, пред њу су постављени стражари и против-авионско оружје.
Партијска комисија је тврдила да поседује сазнања о Хебранговој сарадњи са усташама и то кроз наводно потказивање загребачких комуниста, током окупације, као и да је био совјетски шпијун, због подршке резолуцији Информбироа и одавања тајни Совјетском Савезу. Поводом његовог хапшења совјетски амбасадор је протестовао и тражио да њихови представници буду присутни приликом испитивања, али су захтеви одбијени.
Хебранг никада није признао кривицу. Званично је саопштено да је 11. јуна 1949. године извршио самоубиство, вешањем о радијатор, у београдском затвору Главњача. Службена истрага никада није завршена, а оптужница против њега никада није подигнута, нити му је суђено.
Одлуком Сабора Републике Хрватске 1992. године је политички рехабилитован и проглашен жртвом „комунистичког режима“[1].
Отац је хрватског лекара и политичара Андрије Хебранга.
Референце
уреди- ^ а б в г Lzmk.hbl.hr: HEBRANG, Andrija, Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ а б Andrija-hebrang.com, Приступљено 9. 4. 2013.
Литература
уреди
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.
- Milatović, Mile (1952). Slučaj Andrije Hebranga. Beograd: Kultura.COBISS.SR 512667485
